бр. 07-00-138/2014-02 датум: 6. 8. 2014.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Т. М. Н. из Б, мајке В. Н, коју је поднела против Министарства просвете, науке и технолошког развоја. У притужби је наведено да је В. Н. ученик Основне школе „С. Г.“ у Б, да има сметње у развоју, као и да је Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику предложила да му се обезбеди особа за педагошку и персоналну асистенцију. Навела је да му није обезбеђена асистенција, да се обраћала Министарству просвете, науке и технолошког развоја, те да је обавештена да у предшколским установама и основним школама нису ангажовани педагошки асистенти за децу са сметњама у развоју, већ су педагошки асистенти ангажовани за пружање помоћи и додатне подршке ромској деци. У току поступка је утврђено да је интерресорна комисија у индивидуалном плану подршке проценила да је В. потребно „обезбеђивање особе која ће вршити педагошку асистенцију и персоналну асистенцију“, али да му помоћ у образовно-васпитном раду пружа само персонална асистенткиња, док ОШ „С. Г.“ нема ангажованог педагошког асистента/кињу. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да пропуштањем да обезбеди услове за ангажовање педагошких асистената за децу са сметњама у развоју, Министарство просвете, науке и технолошког развоја онемогућило да В. Н. добије потребну додатну подршку за образовање, чиме је прекршило одредбе Закона о забрани дискриминације. Због тога је Министарству просвете, науке и технолошког развоја препоручено да предузме све неопходне радње и мере којима ће обезбедити ангажовање педагошких асистената за децу са сметњама у развоју у образовном систему Републике Србије, предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности којима ће обезбедити да ОШ „С. Г.“ у Б, коју похађа В. Н, ангажује педагошког асистента, те да убудуће води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереница за заштиту равноправности примила је 2. априла 2014. године притужбу, а 6. маја 2014. године допуну притужбе Т. М. Н, мајке малолетног В. Н, поднету против Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

– да је В. Н. ученик Основне школе „С. Г.“ у Б, да има сметње у развоју, те да је Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику у мишљењу од 24. септембра 2013. године предложила да се детету обезбеди особа за педагошку и персоналну асистенцију,
– да В. Н. није обезбеђена педагошка асистенција, што доводи до тога да школа одбија да га прими у продужени боравак након наставе, због чега нема помоћ у изради домаћих задатака, а у чему би требало да му помогне педагошки асистент,
– да дете има персоналног асистента, а да је мајка, због непостојања педагошке асистенције у школи, принуђена да доплаћује персоналној асистенткињи да борави са дететом у продуженом боравку. Асистенткиња може да борави са њим само до 14 часова, па услед тога, три дана у недељи В. не може да руча са другом децом, јер мора да ради домаћи задатак са асистенткињом, која је плаћена да са њим остане само до 14 часова,
– да се обраћала Министарству просвете, науке и технолошког развоја у вези са овим проблемом и да ју је министар обавестио да у образовном систему, односно, у предшколским установама и основним школама, нису ангажовани педагошки асистенти за децу са сметњама у развоју. Наиме, министар је навео да су педагошки асистенти ангажовани за пружање помоћи и додатне подршке ромској деци,
– да школа коју В. похађа, одбијањем да га прими у продужени боравак без пратње асистента, врши дискриминацију, али ненамерно, јер је на то приморава министарство тиме што није обезбедило педагошке асистенте за децу са сметњама у развоју,
– да сматра да Министарство просвете, науке и технолошког развоја оваквим поступањем врши дискриминацију тако што ромску децу ставља у повољнији положај у односу на неромску децу, као и децу са сметњама у развоју која су у редовном систему образовања.

1.3. Уз притужбу и допуну притужбе достављени су: 1) мишљење Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику бр. 61-16/2013 од 24. септембра 2013. године; 2) допис Министарства просвете, науке и технолошког развоја, сектора за предшколско и основно образовање и васпитање и образовање одраслих бр. 07-00-00096/2014-07 од 10. фебруара 2014. године; 3) допис Министарства просвете, науке и технолошког развоја бр. 610-00-00102/2014-01 од 11. марта 2014. године; 4) молба коју је подноситељка притужбе упутила председнику Републике Србије Томиславу Николићу; 5) одговор Генералног секретаријата председника Републике бр. 07-2-3107/2013 од 27. јануара 2014. године; 6) мишљење са препорукама Заштитника грађана бр. 14-2755/12 од 6. децембра 2012. године; 7) психијатријски извештај за В. Н. од 1. јула 2013. године; 8) извод из матичне књиге рођених за В. Н; 9) изјава К. Ћ, персоналне асистенткиње В. Н; 10) допис Градске општине С. Г. – Управе градске општине, Одељење за буџет, привреду и друштвене делатности бр. 61-16/13 од 4. септембра 2013. године и 11) допис Градске општине С. Г. – Управе градске општине, одељење за буџет, привреду и друштвене делатности од 1. октобра 2013. године.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка прибављено изјашњење Министарство просвете, науке и технолошког развоја (у даљем тексту: Министарство просвете).

1.5. У изјашњењу министра просвете др Срђана Вербића од 15. јула 2014. године, између осталог, наведено је:

– да је чл. 117. Закона о основама система образовања и васпитања регулисано да образовно-васпитна установа може да ангажује педагошког асистента, као врсту додатне образовне подршке деци и ученицима из осетљивих друштвених група у складу са њиховим потребама,
– да педагошки асистент пружа помоћ наставницима, васпитачима и стручним сарадницима у циљу унапређивања њиховог рада са децом и ученицима којима је потребна додатна образовна подршка, те да остварује сарадњу са родитељима, као и другим институцијама,
– да су у Републици Србији ангажовани педагошки асистенти за пружање додатне подршке углавном ромској деци,
– да, уколико Тим за инклузивно образовање у школи процени да педагошки асистент може да пружи помоћ и подршку и ученицима са сметњама у развоју, биће ангажован у заједничким активностима додатне подршке,
– да школа за ученике са сметњама у развоју, као и школа која има ученике са сметњама у развоју може да пружи додатну подршку у образовању ученика са сметњама у развоју у другој установи система која искаже потребу за овим видом стручне подршке,
– да је обезбеђена и доступност Мреже подршке инклузивном образовању и то како установама, тако и родитељима деце и ученика, ради пружања додатне подршке деци и ученицима са сметњама у развоју,
– да оваква законска могућност допушта установи да у изузетним случајевима, а у сарадњи са родитељима, односно, старатељима детета или ученика нађе најбоље решење у интересу детета или ученика узимајући у обзир све расположиве ресурсе, како установе тако и заинтересованих актера у локалној заједници,
– да је у Републици Србији ангажовано 172 педагошка асистента – 138 у основним школама и 34 у предшколским установама,
– да је Правилником о програму обуке за педагошког асистента прописан програм обуке чији је циљ да оспособи асистенте за самостално обављање послова. Програм садржи уводни модул, шест обавезних модула и четири изборна модула од којих кандидат бира два. Садржаји изборних модула имају циљ да оспособе педагошког асистента у пружању подршке и помоћи деци и ученицима са тешкоћама у учењу, инвалидитетом и сметњама у развоју, као и деци ромске националности.

1.6. Уз изјашњење је достављен списак образовно-васпитних установа у Републици Србији у којима су ангажовани педагошки асистенти.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у притужбу и прилоге који су достављени уз притужбу, утврђено је да се подноситељка притужбе, на почетку школске 2013/2014 године, обратила интерресорној комисији ради обезбеђивања додатне образовне подршке за своје дете, В. Н, ученика ОШ „С. Г.“ у Б. Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику поднела је 24. септембра 2013. године мишљење у којем је наведено да је В, током школских активности, потребно константно усмеравање пажње на жељене активности, као и понављање инструкција да не би дошло до његовог пасивног боравка на часу. Такође, у активностима ван наставе В. је потребно константно усмеравати, како би се обезбедило адекватно функционисање и осигурала његова безбедност. Због тога је Комисија утврдила да је дете несамостално и да му је потребан стални надзор у настави и у ваннаставним активностима, као и да га није могуће укључити у ваншколске активности без пратиоца. Ради превазилажења препрека са којима се дете и породица сусрећу, Комисија је, између осталог, предложила: укљученост детета у образовни систем уз израду ИОП-а; омогућавање укључивања у културне, спортске и рекреативне активности које организује школа; обезбеђивање особе која ће вршити педагошку асистенцију и персоналну асистенцију (усмеравање у циљу безбедног боравка детета у ваннаставним активностима); те обезбеђивање стручног усавршавања наставника који раде са дететом кроз саветодавни рад у сарадњи са ОШ „Д. К.“, која је задужена за пружање подршке. У делу мишљења под називом Индивидуални план подршке детету, као општи циљ, утврђено је укључивање детета у васпитно-образовни процес и омогућавање даљег напредовања кроз: побољшање здравственог статуса детета; усаглашавање васпитних стилова родитеља; укљученост у образовни систем и социјализацију детета; обезбеђивање особе која ће вршити педагошку асистенцију и персоналну асистенцију; те наставак остваривања права на додатак за помоћ и негу другог лица.

2.2. Увидом у притужбу и допуну притужбе утврђено је да В. Н. од 20. септембра 2013. године, персоналну асистенцију пружа асистенткиња К. Ћ. из Б. Асистенткињу је ангажовала подноситељка притужбе и финансирала је њен рад током целог првог полугодишта школске 2013/2014 године. У другом полугодишту персонална асистенткиња је закључила уговор о обављању привремених и повремених послова са школом коју В. похађа, с обзиром да је општина С. Г. издвојила средства за финансирање персоналног асистента. К. Ћ, у изјави коју је подноситељка притужбе доставила у допуни притужбе, наводи да је В. персонална асистенткиња и да му пружа асистенцију у готово свим аспектима његовог боравка у школи. Навела је да В. пружа подршку у усмеравању пажње на жељене активности на часу, понавља му учитељичине инструкције, помаже у коришћењу школског прибора и одласцима у тоалет, подржава га у комуникацији са другом децом, помаже у извођењу вежби на настави физичког васпитања, контролише његово понашање на школском одмору, умирује га када ремети наставу и преноси важне информације родитељима у вези са дететовим школским обавезама. Поред тога, К. Ћ. помаже В. да истраје у извршењу задатака, подстиче позитиван однос остале деце према њему, помаже му да савлађује градиво на начин који је њему прилагођен уз коришћење помоћних средстава која се налазе у учионици, упрошћава му сложеније школске садржаје, а у току продуженог боравка помаже му да уради домаћи задатак. К. Ћ, обављајући ове задатке, сматра да обавља и део посла педагошког асистента, јер детету пружа подршку како би функционисало у редовном систему школовања и искористило све своје потенцијале и тиме остварило напредак. Сматра да је ове послове, а нарочито помоћ у изради домаћег задатка, принуђена да обавља зато што школа нема педагошког асистента. Истакла је да јој подноситељка притужбе доплаћује да са В. борави и у продуженом боравку, јер су запослени у школи заузели став да дете не може да присуствује продуженом боравку без особе која би била уз њега. Продужени боравак у школи се састоји од ручка и израде домаћег задатка, те стога персонална асистенткиња помаже В. да уради домаћи задатак како то њему одговара, без ремећења остале деце у изради њихових домаћих задатака, јер теже схвата и има проблем са пажњом.

2.3. Увидом у допис Министарства просвете бр. 07-00-00096/2014-07 од 10. фебруара 2014. године утврђено је да је министарство информисало подноситељку притужбе да школа може да добије педагошког асистента након испуњавања услова конкурса који министарство расписује. Наведено је педагошки асистент обавља послове везане за ангажовање у школи са свим запосленима, ученицима, родитељима, а у сарадњи са директором и са надлежним установама, организацијама, удружењима и јединицом локалне самоуправе, те да његови послови не обухватају континуирану личну асистенцију за дете односно ученика. Министарство је извршило увид у Индивидуални план подршке за В. Н. и утврдило да је Интерресорна комисија предложила додатну подршку за В, те је између осталих видова здравствене и социјалне подршке предложена и образовна подршка. Министарство просвете напомиње да је у тачки 4. Индивидуалног плана подршке предложено обезбеђивање персоналног асистента, за које није надлежно Министарство просвете, већ се овај додатни вид подршке обезбеђује преко локалне самоуправе.

2.4. Увидом у допис Министарства просвете бр. 610-00-00102/2014-01 од 11. марта 2014. године утврђено је да је министарство обавестило подноситељку притужбе да у образовном систему Републике Србије нису ангажовани педагошки асистенти у предшколским установама и основним школама за децу са сметњама у развоју. Министарство је нагласило да су педагошки асистенти ангажовани у предшколским установама и основним школама за пружање помоћи и додатне подршке углавном ромској деци, јер је процењено да су деца, ученици и припадници ромске националне мањине, као осетљива друштвена група, у неједнаком друштвеном, социо-економском и образовном положају у односу на децу и ученике већинског становништва. Такође, истакнуто је да уколико управа образовно-васпитне институције, васпитачи, учитељи и наставници процене да ангажовани педагошки асистенти могу заједно са њима помоћи и пружити подршку и деци са сметњама у развоју, на нивоу установе се планирају заједничке активности које су саставни део додатне подршке у образовању.

2.5. Увидом у списак образовно-васпитних установа у Републици Србији у којима су ангажовани педагошки асистенти, а који је доставило Министарство просвете, утврђено је да у ОШ „С. Г.“ у Б. није ангажован педагошки асистент/киња

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценила је наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета , која у чл. 28. предвиђа да дете, између осталог, има право на образовање и да је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе. Чланом 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову или њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.

3.4. Одредбом чл. 29. Конвенције о правима детета, која је проширена и појашњена Општим коментаром бр. 1. из 2001. године, наведено је да чл. 29. ст. 1. Конвенције инсистира на потреби да образовање буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово или њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет за права детета напомиње да наставни план мора да буде у директној вези са дететовим потребама, као и да потпуно узме у обзир дететове способности које се развијају. Наставне методе, стога, треба да се прилагоде различитим потребама различите деце. Образовање треба да тежи томе да обезбеди да свако дете савлада основне животне вештине и да ниједно дете не изађе из школе, а да није опремљено за суочавање са изазовима са којима се може очекивати да ће се суочити у животу. Комитет наглашава да је важно да деца усвоје и животне вештине као што су способност да се доносе уравнотежене одлуке; да се сукоби решавају на ненасилан начин; да се развије здрав начин живота, добри односи у друштву и одговорност, критичко размишљање, таленти и друге способности. Насупрот томе, Комитет напомиње да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.

3.5. Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем се наводи да држава треба да предузме одговарајуће мере ради спречавања сваке дискриминације, укључујући и оне на основу сметњи у развоју. Ово изричито помињање сметњи у развоју као основа дискриминације је јединствено и може се објаснити чињеницом да деца са сметњама у развоју припадају једној од најосетљивијих група деце. Комитет посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему.

3.6. Конвенција о правима особа са инвалидитетом у чл. 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Чланом 24. је прописано да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, и да им у остваривању овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања на свих нивоима. Инклузивни систем образовања и доживотно учење је у циљу пуног развоја људског потенцијала и осећања достојанства и властите вредности, као и јачање поштовања људских права, основних слобода и различитости међу људима, у циљу развоја личности, талената и креативности особа са инвалидитетом, као и њихових умних и физичких способности до пуног степена њихових потенцијала, али и у циљу омогућавања особама са инвалидитетом да ефикасно учествују у слободном друштву. Истим чланом је прописано да у остваривању права на образовање, државе ће обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе. Поред тога, прописано је да особе са инвалидитетом треба да добију посебну подршку у оквиру система општег образовања ради њиховог ефикаснијег образовања.

3.7. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.8. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 19. ст. 1. и 2. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом. Забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или их искључити из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.

3.9. Законом о основама система образовања и васпитања дефинисано је једнако право и доступност образовања и васпитања за све, као и начини за укључивање деце са сметњама у развоју у образовни систем. Одредбама чл. 6. прописано је да свако лице има право на образовање и васпитање, као и да лица са сметњама у развоју и инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној групи у школи у складу са овим законом. Одредбом чл. 44. ст. 1. овог закона прописана је забрана дискриминације, те је одређено да су у установи забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицање или неспречавање таквих активности, као и по другим основима утврђеним законом којим се прописује забрана дискриминације. Чланом 25. прописане су надлежности Министарства просвете, те је ст. 1. прописано да у обезбеђивању услова за остваривање права деце, ученика и одраслих на бесплатно образовање и других права утврђених овим законом, министарство предузима све неопходне мере којима се у потпуности обезбеђује остваривање тих права. Послови педагошког асистента дефинисани су овим законом (чл. 117. ст. 3), тако што је одређено да асистент пружа помоћ и додатну подршку деци и ученицима, у складу са њиховим потребама и помоћ наставницима, васпитачима и стручним сарадницима у циљу унапређивања њиховог рада са децом и ученицима којима је потребна додатна образовна подршка. У свом раду остварује сарадњу са родитељима, односно старатељима, а заједно са директором сарађује и са надлежним установама, организацијама, удружењима и јединицом локалне самоуправе. Одредбом ст. 8 овог члана прописано је да изузетно ради пружања помоћи детету односно ученику са сметњама у развоју, образовно-васпитном раду може да присуствује пратилац детета, односно ученика. Такође, одредбом чл. 27. ст. 3. прописана је могућност школе за ученике са сметњама у развоју, као и школе која има ученике са сметњама у развоју да пружају додатну подршку у образовању деце, ученика и одраслих са сметњама у развоју у васпитној групи, односно другој школи и породици, у складу са критеријумима и стандардима које прописује министар.

3.10. Законом о основном образовању и васпитању прописано је да ученик са сметњама у развоју и инвалидитетом стиче основно образовање и васпитање по правилу у школи заједно са осталим ученицима, а када је то у најбољем интересу ученика у школи за ученике са сметњама у развоју, у складу са законом. Одредбом чл. 64. уређено је да за ученика коме је због сметњи у развоју и инвалидитета, специфичних тешкоћа у учењу, социјалне ускраћености и других разлога потребна додатна подршка у образовању и васпитању, школа обезбеђује отклањање физичких и комуникацијских препрека и зависно од потреба, доноси и индивидуални образовни план у складу са законом. Циљ додатне подршке у образовању и васпитању јесте постизање оптималног укључивања ученика у редован образовно-васпитни рад, осамостаљивање у вршњачком колективу и његово напредовање. За остваривање додатне подршке у образовању и васпитању, директор школе, наставник, стручни сарадник, васпитач, педагошки асистент и родитељ, односно старатељ може да добије посебну стручну помоћ у погледу спровођења инклузивног образовања и васпитања. Ради остваривања додатне подршке у образовању и васпитању, школа остварује сарадњу са органима локалне самоуправе, као и другим организацијама, установама и институцијама на локалном и ширем нивоу.

3.11. Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику прописано је да се додатна подршка обезбеђује без дискриминације по било ком основу сваком детету, односно ученику из друштвено осетљивих група, коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета, тешкоћа у учењу и других разлога потребна додатна подршка у образовању, здравству или социјалној заштити. Одредбом чл. 3. прописано је да додатна подршка обухвата здравствене, социјалне и образовне услуге које се пружају детету и омогућавају му пуну друштвену укљученост и напредовање, те да се односи на права и услуге које детету обезбеђују превазилажење физичких и социјалних препрека ка несметаном обављању свакодневних животних активности од значаја за укључивање у образовни процес, живот у заједници и успешно напредовање. Одредбама чл. 4. уређена је процена потреба која се врши ради сагледавања потреба детета и могућности да се у породици, у редовном систему образовања, у посебној предшколској групи или школи, у установи социјалне или здравствене заштите, у складу са законом и другим прописима обезбеде мере подршке, односно, непосредна и посредна додатна подршка које захтевају додатна финансијска средства. Непосредна додатна подршка, између осталог, подразумева: прилагођавање и набавку уџбеника и наставних средстава; индивидуални образовни план који подразумева прилагођавање стандарда постигнућа из једног или више предмета; употреба прилагођених наставних средстава и асистивне технологије; ангажовање педагошког асистента у образовно-васпитном раду, према потреби (током целог дана или само за неке предмете или активности); превазилажење језичке баријере, као подршка деци којој матерњи језик није српски; ангажовање пратиоца за личну помоћ детету ради лакшег функционисања и комуникације са другима током остваривања васпитно-образовног рада у предшколској установи или образовно-васпитног рада у школи, током целодневне наставе или продуженог боравка, ваннаставних активности, извођења наставе у природи, излета, екскурзија, одмора и слично. Одредбама чл. 5. прописан је поступак процене потребе детета за пружањем додатне подршке, те је уређено да се процена потреба детета за пружањем додатне подршке врши по захтеву родитеља, односно старатеља детета и по службеној дужности – на иницијативу образовне, здравствене или установе социјалне заштите, односно пружаоца услуга социјалне заштите, уз сагласност родитеља, односно старатеља детета. У поступку процене Комисија је дужна да на основу утврђене ситуације установи подршку коју дете већ добија и препоручи додатну подршку из области образовања, здравствене или социјалне заштите, укључујући и ону која захтева додатна финансијска средства, као и да одреди начин реализације координисане међуресорне сарадње, са циљем укључивања детета у живот заједнице и обезбеђивања услова за максимални развој детета. Комисија је обавезна да доставља редовне извештаје о свом раду општинској, односно градској управи, као и ресорним министарствима о предложеној и пруженој подршци, најмање два пута годишње (чл. 10), а одредбама чл. 11. прописани су принципи на основу којих се врши процена потреба детета за додатном подршком, односно: поштовање урођеног достојанства и индивидуалне самосталности укључујући слободу сопственог избора; уважавање разлика и њихово прихватање као дела људске разноликости; забрана дискриминације; уважавање развојних способности деце из осетљивих група као и поштовање права деце из осетљивих група на очување свог идентитета и обезбеђивање пуне укључености у образовни систем и квалитетно напредовање.

3.12. Правилником о програму обуке за педагошког асистента уређено је да програм обуке садржи уводни модул, шест обавезних модула и четири понуђена изборна модула од којих је кандидат за програм обуке у обавези да изабере два. Изборни модули имају за циљ да оспособе педагошког асистента у пружању подршке и помоћи: деци и ученицима у развоју језика и социјалних вештина неопходних за успешно школовање, деци и ученицима са тешкоћама у учењу, инвалидитетом и сметњама у развоју, као и деци и ученицима из сиромашних породица, сеоске средине и ромске националне заједнице, уз уважавање специфичних обележја културе и традиције. Одредбама чл. 4. прописано је да се програмом обуке педагошки асистент оспособљава за послове који се посебно односе на континуирано унапређивање рада са децом и ученицима којима је потребна додатна подршка у образовању и васпитању, нарочито у: старању да редовно похађају васпитно-образовни и образовно-васпитни процес, да имају неопходан прибор и да редовно раде домаће задатке; пружању помоћи, мотивисању и подстицању деце и ученика у учењу, учешћу у другим активностима, изради задатака, као и пружању језичке подршке када је потребна; пружању помоћи деци и ученицима, којима је потребна додатна подршка, да се интегришу у васпитну групу или у одељење; подстицању позитивног односа и става деце и ученика у односу на децу и ученике којима је потребна додатна подршка и старању о безбедности деце и ученика током боравка у предшколској установи и школи, трајања наставе у природи, излета или екскурзије. Педагошки асистент се обучава да обавља и послове који се односе пружање помоћи васпитачу, наставнику и стручном сараднику, нарочито у: припреми и реализацији васпитно-образовног и образовно-васпитног процеса, укључујући и оцењивање, као и уважавајући искуства и претходна знања деце и ученика; организацији посебних активности на нивоу васпитне групе, одељења, предшколске установе, школе, општине (обележавање значајних датума, посете музејима, позориштима, организација излета, наставе у природи, екскурзија, итд.); процесу интеграције деце и ученика, којима је потребна додатна подршка, у васпитну групу или одељење; укључивање у тим за подршку детету и ученику за кога се израђује индивидуални образовни план. Педагошки асистент, такође, током едукације стиче вештине које су важне за сарадњу и рад са родитељима и породицом, те за успостављање сарадње и процедура са другим државним органима и институцијама. Између осталог, педагошки асистент се обучава и за послове везане за извештавање министарства надлежног за послове просвете о раду у предшколској установи, школи, локалној самоуправи, и те извештаје је дужан да им доставља најмање два пута годишње.

3.13. Стратегијом развоја образовања у Србији до 2020. године уочени су проблеми у досадашњем развоју и реформи образовања, на пример са увођењем инклузивног приступа због, између осталог, слабих капацитета школа за препознавање унутрашњих препрека и прављење инклузивног школског развојног плана, великог отпора инклузији, још увек медицинског, а не педагошког приступа проблему, доминантно предавачке наставе која не оставља простор за индивидуализован приступ. Такође је констатовано да запослени у образовању генерално мало знају о инклузији и не разумеју је добро, указано је на недостатак педагошких асистената, као и на недовољну примену индивидуализованог приступа и прилагођавања наставе потребама деце. Стога, стратегија предвиђа да програм рада школе треба да подразумева коришћење разноврсних облика и метода наставе/учења усмерених на учење и ученика (добра предавачка настава, стваралачке и културне активности, самостални рад ученика, пројекатска настава, лабораторијске и теренске вежбе). У том смислу, у стратегији се наводи да овакве разноврсне методе рада омогућавају бољу индивидуализацију наставе, излазе у сусрет специфичним потребама ученика, било да је реч о талентованим и обдареним ученицима или о ученицима који имају сметње и тешкоће у раду, јер без модерних облика рада немогуће је конципирати развој земље на принципима паметног, одрживог и инклузивног развоја, и развити компетенције потребне за живот у савременом друштву.

Анализа доказа достављених уз притужбу и навода из изјашњења

3.14. Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају потребно је утврдити да ли је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије дискриминисало В. Н, ученика са сметњама у развоју, у погледу могућности да оствари помоћ и додатну подршку коју ученицима и наставном особљу пружа педагошки асистент.

3.15. Неспорно је да је Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету и ученику спровела процену потреба В. Н. на основу прегледа, примењених техника, метода процене, као и на основу налаза, мишљења и извештаја стручњака и надлежних органа и институција. Комисија је установила да В. већ добија одређену додатну подршку, првенствено здравствену, али да му је потребна додатна подршка и помоћ. ОШ „С. Г.“ у Б, коју В. похађа, као учесник у поступку процене о видовима подршке који су детету потребни, дала је мишљење да је В. потребна додатна подршка и помоћ ради омогућавања оптималног укључивања у образовно-васпитни процес, како би напредовао и максимално искористио своје потенцијале. Према мишљењу школе, В. је неопходна помоћ у осамостаљивању у свакодневним активностима, помоћ за безбедно кретање у школском простору, изван школе, за личне потребе и за осамостаљивање у групи вршњака. Мишљење је дала и ПУ „Д. д.“, која је предложила личног пратиоца/педагошког асистента, уз израду ИОП-а и саветодавни рад са родитељима. У индивидуалном плану подршке детету, који је саставни део мишљења комисије, као општи циљ одређено је укључивање детета у васпитно-образовни процес и омогућавање даљег напредовања. Под тачком 4. индивидуалног плана подршке одређено је да је В. у потребно „обезбеђивање особе која ће вршити педагошку асистенцију и персоналну асистенцију“.

3.16. Неспорно је да В. Н, након добијања мишљења Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке од 24. септембра 2013. године, помоћ у образовно-васпитном раду пружа персонална асистенткиња К. Ћ, као и да ОШ „С. Г.“ нема ангажованог педагошког асистента/кињу. Из изјаве персоналне асистенткиње утврђено је да она пружа помоћ и подршку В. која се огледа у обезбеђивању превазилажења образовних, физичких и социјалних препрека за његово укључивање у образовни процес, односно, помаже му у праћењу наставе, сарадњи са учитељицом, развијањем позитивног односа са вршњацима и изради његових домаћих задатака у продуженом боравку. К. Ћ, такође, обавља послове и задатке везане за подршку детету које нису у вези са наставом, односно, помаже му приликом одржавања хигијене у школи, храњења, боравка на одморима итд. Такође, сарађује са В. родитељима и преноси им сва обавештења од значаја за његово образовање. Из овога се може закључити да К. Ћ. обавља послове персоналне асистенткиње (лични пратилац), али и послове педагошке асистенткиње, иако законом није остављена могућност да та два посла ради једна особа.

3.17. Повереница за заштиту равноправности анализирала је дописе које је Министарство просвете, науке и технолошког развоја упутило подноситељки притужбе 11. марта 2014. године, као и изјашњење на притужбу које је ово министарство упутило Повереници за заштиту равноправности. Из наведених дописа произлази да у образовном систему у Републици Србији нису ангажовани педагошки асистенти за децу са сметњама у развоју, већ су они ангажовани за пружање помоћи и додатне подршке „углавном“ ромској деци. Министарство није доставило ни један доказ којим би указало да и деца из осталих друштвено осетљивих група (деца са сметњама у развоју, деца са тешкоћама у учењу, деца из сиромашних породица и сеоске средине) и њихови наставници имају помоћ и подршку педагошких асистената.

3.18. Повереница констатује да је за правилно утврђивање чињеничног стања и одлучивање у овом предмету, потребно сагледати: 1) појам, улогу и значај педагошког асистента у васпитно-образовном раду, 2) разлику између задатака и послова педагошког асистента и персоналног асистента, 3) улогу Министарства просвете у обезбеђивању подршке и помоћи педагошког асистента деци са сметњама у развоју.

3.19. Педагошки асистент је сарадник који пружа помоћ и подршку деци и ученицима, у складу са њиховим потребама, а такође пружа помоћ и наставницима, васпитачима и стручним сарадницима у циљу унапређивања њиховог рада са децом и ученицима којима је потребна додатна образовна подршка. Педагошки асистент сарађује са наставницима и заједно са њима пружа подршку деци којој је то потребно. Он може бити ангажован само за једно дете, али и за више деце у једном разреду или у више разреда. Ангажовање педагошког асистента се планира, односно, требало би да се зна ком детету пружа подршку, за које активности и у ком временском периоду. Педагошки асистент обавља три групе активности: а) ангажовање у наставним и ваннаставним активностима у виду: пружања додатне подршке деци и ученицима у складу са њиховим потребама; помоћ наставном особљу у циљу унапређивања њиховог рада са децом и ученицима којима је потребна образовна подршка; пружање подршке у реализацији диференцираних активности за конкретне ученике/це или за групу ученика; рад са децом са којом се ради по индивидуалном образовном плану; пружање подршке у организовању активности које ће помоћи деци којој је потребна додатна подршка да се успешније укључе у школске и ваншколске активности са другом децом и да буду успешнија у учењу; б) сарадња са породицом ученика у виду: подстицања породице да уписују децу у предшколску установу и школу и осигурање редовности похађања припремног предшколског програма и школе; подршке родитељима у контакту са школом; пружања информација о породици и породичном окружењу из кога дете долази; мотивисање родитеља и подизања свести о значају образовања и в) остваривање сарадње са локалном заједницом, односно, остваривање сарадње са локалном управом и релевантним институцијама у циљу заступања права деце и решавања њихових конкретних проблема. Стога, педагошки асистент представља битну карику у инклузивном образовању и има улогу да учествује у процесу креирања инклузивне праксе и културе уз стварање позитивне климе у школама у које су укључена деца из различитих осетљивих група . Док педагошки асистент пружа асистенцију деци и наставницима током наставног процеса, персонални асистент, односно, лични пратилац детета, пружа подршку одређеном детету, али је његова подршка у већој мери логистичке природе и није директно везана за извођење наставе (вођење и довођење детета у школу, помоћ детету које се отежано креће, подршка приликом облачења и вршења хигијене, помоћ приликом исхране и омогућавање безбедног боравка у школи итд).

3.20. Повереница за заштиту равноправности напомиње да је Законом о основама система образовања и васпитања прописано да Министарство просвете, науке и технолошког развоја има дужност да обезбеди услове и предузме све неопходне мере у остваривању права ученика на образовање и друга права која су утврђена овим законом, а међу којима је и право на додатну подршку у образовању и васпитању. Имајући у виду да ангажовање педагошког асистента у образовно-васпитном раду представља вид додатне подршке деци из осетљивих друштвених група, Повереница констатује да је у надлежности Министарства просвете да свој деци, без дискриминације, обезбеди додатну подршку онда када надлежна интерресорна комисија процени потребу за пружањем ове врсте помоћи и подршке. Повереница за заштиту равноправности, стога, сматра да је Министарство просвете било дужно да и деци са сметњама у развоју и њиховим наставницима, једнако као што је то учинило за ромску децу и њихове наставнике, омогући да остваре додатну подршку коју у образовно-васпитном раду пружа педагошки асистент.

3.21. Повереница за заштиту равноправности ценила је навод из дописа који је Министарство просвете, науке и технолошког развоја упутило подноситељки притужбе 11. марта 2014. године, а у коме је наведено да су педагошки асистенти ангажовани за пружање додатне помоћи и подршке углавном ромској деци, јер је процењено да су деца, ученици и породице ромске националне мањине, као осетљива друштвена група, у неједнаком друштвеном, социо-економском и образовном положају у односу на децу и ученике већинског становништва. Неспорно је да се ученици, припадници ромске националне мањине, свакодневно суочавају са препрекама при укључивању у образовни систем, те да је некима од њих неопходна додатна помоћ и подршка. Управо због тога, ранијим прописима у образовни систем укључен је специјални сарадник – ромски асистент у настави, који је касније институционално надограђен у педагошког асистента. Међутим, Повереница за заштиту равноправности констатује да се оваквом институционалном надоградњом, педагошки асистент није претворио у асистента који пружа додатну помоћ искључиво ромској деци, већ овај стручни сарадник, у складу са законом, пружа важну помоћ и подршку и деци из других друштвено осетљивих група којима је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, тешкоћа у учењу и других разлога потреба додатна подршка педагошког асистента. Такође, Повереница за заштиту равноправности указује да се ограничења и тешкоће деце из друштвено осетљивих група не могу упоређивати, односно, не могу се мерити њихове потребе за додатном подршком. Министарство просвете, науке и технолошког развоја има законску обавезу да предузме све неопходне услове како би свој деци, независно од друштвене групе којој припадају, а за које је процењено да им је потребна додатна помоћ и подршка педагошког асистента, обезбеди услове за остваривање права на овај вид додатне образовне подршке.

3.22. Што се тиче деце са сметњама у развоју, Повереница констатује да се деца из ове друштвене групе, слично као и ромска деца, суочавају са бројним препрекама у процесу укључивања у образовни систем. Наиме, истраживања показују да се деца са сметњама у развоју суочавају са институционалним, комуникацијским и психосоцијалним препрекама, те имају различите капацитете и отпорност на стресне ситуације. Институционалне препреке огледају се у дисконтинуитету у садржајима учења, облицима, методама, начину рада у установама које се баве образовањем деце, као и изостанка тимског рада у установи. Комуникацијске препреке огледају се у непостојању процедура и праксе размене информација у оквиру установе и породице, непостојања процедуре размене информација између различитих установа, недоступност информација и изостанак њиховог представљања на различите и алтернативне начине, непризнавање потреба да се у комуникацији са децом и њиховим родитељима користе различита средства комуникације (сличице, гестови, техничка помагала итд), као и непознавање тих облика комуникације. Психосоцијалне препреке настају услед тога што је један број запослених у образовној установи, али и родитеља и деце неинформисан, без довољно знања, социјално дистанциран и са негативним ставовима и бројним предрасудама у вези са децом са сметњама у развоју, те је присутан отпор настојањима да се обезбеде услови за образовање све деце у складу са принципима инклузивног образовања . Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да је неоправдана одлука Министарства просвете да се додатна подршка која се огледа у ангажовању педагошких асистената омогући само ромској деци са образложењем да се они суочавају са најозбиљнијим препрекама приликом укључивања у образовни систем, као и да деца са сметњама у развоју могу да користе помоћ и подршку педагошких асистената само уколико похађају школе које већ имају педагошке асистенте који су ангажовани ради подршке ромској деци и њиховим наставницима.

3.23. Повереница за заштиту равноправности анализирала је и допис Министарства просвете који је упућен подноситељки притужбе 10. фебруара 2014. године, у коме министарство наводи да је тачком 4. Индивидуалног плана подршке за В. Н. предложено обезбеђивање персоналног асистента, за чије ангажовање је надлежна локална самоуправа, а не министарство. Међутим, тачком 4. индивидуалног плана предложено је „обезбеђивање особе која ће вршити педагошку асистенцију и персоналну асистенцију“. Из ове препоруке се можда може стећи утисак да је В. потребна додатна подршка једне особе, која би обављала задатке и педагошке и персоналне асистенције. Међутим, како је раније истакнуто, задаци педагошког и персоналног асистента се у потпуности разликују и не може их вршити једна особа. Наиме, педагошки асистент мора да похађа програм обуке за педагошког асистента и његов/њен задатак је да пружа додатну подршку ученицима, наставницима и родитељима која је првенствено усмерена на образовање и васпитање детета. С друге стране, персонални асистент не похађа обуку за обављање својих послова и његов/њен задатак је да пружа додатну подршку само одређеном детету, а задаци које обавља по правилу нису у вези са извођењем наставе. На основу детаљне анализе мишљења интерресорне комисије за В. Н, Повереница је става да је комисија утврдила да је В. потребна асистенција која се огледа у додатној подршци у укључивању у образовни систем и реализацији образовно-васпитног процеса (понављање инструкције наставника, усмеравање пажње детета на активности на часу, оптимално укључивање у образовно-васпитни процес), док му је са друге стране неопходна асистенција за безбедно кретање у школском простору, изласке ван школе и за личне потребе. Повереница, стога, констатује да из наведеног мишљења произлази да је В, према мишљењу интерресорне комисије, потребна како персонална, тако и педагошка асистенција како би напредовао и максимално искористио своје потенцијале у школи коју похађа. Из описа послова које је персонална асистенткиња К. Ћ. навела да пружа В, може се уочити да она обавља задатке персоналног асистента (што и јесте њен задатак), али и део посла који би требало да обавља педагошки асистент, кога школа није ангажовала. Треба имати у виду да К. Ћ. није похађала програм обуке за педагошког асистента, нити може да пружи помоћ и подршку наставницима и стручним сарадницима у школи коју В. похађа, што је, такође, задатак педагошког асистента.

3.24. Обезбеђивањем додатне подршке, која се огледа у ангажовању педагошких асистената само ромској деци, искључена су, без икаквог разлога, сва остала деца из других друштвено осетљивих група, за које је интерресорна комисија проценила да им је потребна додатна образовна подршка педагошког асистента. Чињеница да деца са сметњама у развоју и њихови наставници могу да добију додатну подршку педагошког асистента једино уколико га је школа већ ангажовала због ромске деце, ставља децу са сметњама у развоју у ситуацију да, ради остваривања циљева који су им одређени индивидуалним планом, зависе од тога да ли је у школи већ ангажован асистент за ромску децу.

3.25. Повереница констатује да веома забрињава чињеница да педагошки асистенти, који несумњиво представљају институционални инструмент за спровођење инклузивне образовне политике и треба да буду један од значајних носиоца промена у образовном систему, нису ангажовани у предшколским установама и основним школама за децу са сметњама у развоју. Повереница за заштиту равноправности сматра да нису јасни разлози за њихово неангажовање, имајући у виду да управо Министарство просвете, науке и технолошког развоја расписује конкурс за програм обуке за педагошког асистента и да полазници током трајања обуке стичу знања која их оспособљавају за пружање подршке и помоћи деци и ученицима са тешкоћама у учењу, инвалидитетом и сметњама у развоју, као и деци из сиромашних породица, сеоске средине и ромске националне мањине. Такође, педагошки асистенти стичу знања и вештине који су потребни за рад са породицама деце, као и пружање подршке запосленима у образовно-васпитним установама.

3.26. Иако су најчешће асоцијације на појам инклузије везане за децу и младе са инвалидитетом и сметњама у развоју и на отварање редовног образовног система за децу из друштвених група које су дуго времена биле искључене из система редовног образовања, све чешће се подвлачи да је инклузивност образовног система једна његова сложена димензија која исказује могућност система и образовних установа да изађу у сусрет потребама све деце и да свој деци обезбеде квалитетно образовање. Стога, мере додатне подршке, међу којима су педагошки асистенти, употреба алтернативних наставних средстава и асистивне технологије, као и обавезно стручно усавршавање наставног особља од значаја је за сву децу. Инклузивно образовање доприноси активном укључивању сваког детета у образовни систем, побољшању наставе и средине за учење, као и прихватању различитости.

3.27. На крају, Повереница за заштиту равноправности истиче да је Комитет за права детета у Коментару бр. 9 истакао да је инклузивно образовање скуп вредности, начела и пракси усмерених на тражење значајног, ефективног и квалитетног образовања за све ученике, које је праведно према различитости услова за учење и захтева, не само деце са сметњама у развоју, већ и свих ученика. Тај циљ се може постићи путем различитих организационих средстава, које уважавају различитост деце. Комитет напомиње да је важно разумети да укључивање не треба схватити ни практиковати као пуко интегрисање деце са сметњама у развоју у редован систем без обзира на њихове потребе.

3.28. Сагледавајући све околности овог случаја, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја, пропуштајући да обезбеди услове за ангажовање педагошких асистената за децу са сметњама у развоју, онемогућило В. Н. да оствари додатну подршку у складу са индивидуалним планом подршке, чиме је извршила акт дискриминације на основу инвалидитета.

4. МИШЉЕЊЕ

Пропуштањем да обезбеди услове за ангажовање педагошких асистената за децу са сметњама у развоју, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије онемогућило је да В. Н. добије потребну додатну подршку за образовање, чиме је прекршило одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, на основу члана 33. става 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује Министарству просвете, науке и технолошког развоја да:

5.1. Предузме све неопходне радње и мере из своје надлежности којима ће обезбедити да ОШ „С. Г.“ у Б, коју похађа В. Н, ангажује педагошког асистента.

5.2. Предузме све неопходне радње и мере којима ће обезбедити ангажовање педагошких асистената за децу са сметњама у развоју у образовном систему Републике Србије.

5.3. Убудуће води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.
Потребно је да Министарство просвете, науке и технолошког развоја обавести Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Министарство просвете, науке и технолошког развоја не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба Т. М. Н. против Министарства просвете због притужбе по основу инвалидитета у области образовања и васпитања