бр. 07-00-88/2015-02   датум: 24.6.2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организације „P.“ из Б. против  дневног листа „И.“, поводом насловних страна објављених у дневном листу „И.“ од 11. и 20. октобра 2014. године – „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“.  Повереница за заштиту равноправности утврдила је да су се након инцидента на фудбалској утакмици између Србије и Албаније и посете албанског премијера, бројни медији писали о овим догађајима, између осталих и дневни лист „И“. У поступку је утврђено да се у Србији, већ готово пола века, називање албанског народа „Шиптарима“ сматра погрдним, да вређа припаднике ове националне мањине, те да употреба овог термина може, посебно у конфликтним ситуацијама, распиривати нетрпељивост према албанском народу и припадницима албанске националне мањине. Овакав начин извештавања, праћен колоквијалним и погрдним називом за одређену етничку групе, продубљује јаз између припадника албанске националне мањине и већинског становништва, изазивајући код већинског становништва одбојност према Албанцима и Албанкама, а код припадника албанске националне мањине осећај несигурности, као и етикетирање читаве њихове заједнице. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да су текстовима „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“, који су објављени на насловним странама дневног листа „И.“ од 11. и 20. октобра 2014. године, односно, употребом израза „Шиптар“ повређено достојанство припадника албанске националне мањине, чиме су прекршене одредбе Закона о забрани дискриминације. Због тога је дневном листу „И.“ препоручено да убудуће не објављује прилоге којима се вређа достојанство припадника и припадница албанске националне мањине, да својим прилозима доприноси измени образаца, обичаја и праксе који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију у односу на припаднике и припаднице албанске националне мањине, као и да убудуће води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратила организација „P.“ из Б, поводом текстова који су објављени на насловним странама дневног листа „И.“ од 11. и 20. октобра 2014. године – „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“.

1.2. У притужби је наведено:

– да су насловне стране настале поводом посете албанског премијера Едија Раме, као и поводом фудбалске утакмице између Србије и Албаније, која је одиграна 14. октобра 2014. године,

– да се у текстовима Албанци погрдно називају „Шиптарима“,

– да се овим текстовима подстиче национална и верска нетрпељивост према албанској националној заједници, јер је њихов циљ да све догађаје пре, током и након утакмице између Србије и Албаније представе као акт мржње Албанаца према Републици Србији и Србима.

1.3. Уз притужбу су достављене насловне стране  дневног листа „И.“ од 11. и 20. октобра 2014. године – „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“ и одлука Савета за штампу од 25. децембра 2014. године.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење главног и одговорног уредника Д. Ј. В, преко пуномоћника адвоката Б. Б.

1.5. У изјашњењу на притужбу,  између осталог је наведено:

– да организација која је поднела притужбу нема активну процесну легитимацију, јер се притужба према Закону о забрани дискриминације, подноси у име и уз сагласност лица чије је право повређено, а у притужби није одређено лице које је дискриминисано, нити је достављена његова сагласност,

– да се Повереник за заштиту равноправности погрешно позива на чл. 45. Закона о забрани дискриминације, којим се прописује правило о прерасподели терета доказивања, јер се та норма примењује само у судском поступку,

– да су управо немили догађаји, који су се догодили током фудбалске утакмице између Србије и Албаније, а које су „проузроковали“ албански навијачи, тих дана „сами по себи“ изазвали нетрпељивост код српског народа,

– да термин „Шиптар“ користе и сами припадници албанског народа за означавање сопствене етничке групе, те да стога овај термин не може имати погрдно значење.

1.6. Уз изјашњење на притужбу достављен је извод са интернет странице English Encyclopedia који је преузет са интернет странице Wikipedia.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је 14. октобра 2014. године прекинута фудбалска утакмица између Србије и Албаније, пред крај првог полувремена, након инцидената када се изнад терена појавио мањи летећи објекат (тзв. дрон) са заставом велике Албаније. У тренутку када је српски фудбалер ухватио заставу, на њега су насрнула двојица албанских фудбалера у покушају да му је отму. Тада је дошло до опште гужве на терену, утрчало је и неколико навијача, па је судија позвао играче у свлачионицу и прекинуо меч.

2.2. Надаље, непуних месец дана након ове утакмице, Србију је посетио албански премијер Еди Рама, који је у току заједничке конференције за новинаре са премијером Србије Александром Вучићем, констатовао да две државе око Косова имају различите ставове, али да је независност Косова „реалност једна и неупитна, како регионална, тако и европска и мора се поштовати“, те да „што пре Србија то прихвати, брже ћемо као регион ићи напред“. Премијер Србије, након ове изјаве албанског премијера, узвратио је да није очекивао овакву провокацију.

2.3. Након инцидента на фудбалској утакмици и посете албанског премијера, бројни медији су писали о овим догађајима, између осталих и дневни лист „И.“, који је на насловним странама од 11. и 20. октобра 2014. године објавио текстове – „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“.

2.4. Увидом у одлуку Савета за штампу од 25. децембра 2014. године утврђено је да је Комисија за жалбе Савета за штампу утврдила да је текстом „Уловљен спајдер Шиптар“, објављеним 20. октобра 2014. године на насловној страни, дневни лист „И.“ прекршио тач. 1. Одељка IV и тач. 4. Одељка V Кодекса новинара Србије У образложењу одлуке Савета за штампу наведено је да је неспорно да сами Албанци или бар део њих, реч „Шиптар“ доживљавају као увреду, што би за медије морало бити довољно да избегавају уоптребу такве речи, чак и уколико она сама по себи нема пежоративну контоцију.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњења, као и насловне стране листа „И.“ од 11. и 20. октобра 2014. године – „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав РС јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба  чл. 12. Закона о забрани дискриминације којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

3.6. Одредбом чл. 75. Закона о јавном информисању и медијима, прописано је да се идејама, мишљењем, односно информацијама, које се објављују у медијима не сме  подстицати дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

3.7. Кодексом новинара Србије – упутства и смернице  у Одељку IV тач. 1. прописано је да је новинар, пре свега, одговоран својим читаоцима, слушаоцима и гледаоцима. Новинарска професија неспојива је са ширењем било које врсте: полних, родних, етничких, расних, социјалних, или верских стереотипа. Предрасуде које новинари приватно имају, не смеју да буду емитоване/објављене ни у каквом контексту, ни отворено, ни прикривено. Недопустиво је колоквијално, погрдно и непрецизно називање одређене групе. Такође, у Одељку V тач. 4. кодекса прописано је да новинар мора бити свестан опасности од дискриминације коју могу да шире медији и учиниће све да избегне дискриминацију засновану, између осталог, на раси, полу, старости, сексуалном опредељењу, језику, вери, политичком и другом мишљењу, националном или друштвеном пореклу.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.8. Имајући у виду предмет притужбе, потребно је утврдити да ли текстови на насловним странама дневног листа „И.“ – „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“ представљају узнемиравајуће и понижавајуће поступање и повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, односно, да ли се њима ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

3.9. Поводом навода из изјашњења да је спорно право на подношење притужбе организације „P.“, јер нема активну просецну легитимацију, како је наведено у изјашњењу, те да је притужбу требало одбацити јер дискриминисано лице није наведено и није дало своју сагласност, Повереница за заштиту равноправности указује да је одредбом члана 3. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано да свако има право да га надлежни судови и други органи јавне власти ефикасно штите од свих облика дискриминације, док из одредбе члана 2. став 1. тачка 2. произлази да то могу бити и правна лица. То произлази и из члана 15. Пословника о раду Повереника за заштиту равноправности, којим је изричито прописано да у случају дискриминације групе лица, организација која се бави заштитом људских права може поднети притужбу у своје име, без сагласности лица које сматра да је претрпело дискриминацију.

У вези са тим, Повереница указује да организација „P.“ није поднела притужбу због дискриминације албанског премијера или неког другог одређеног лица албанске националности, већ због дискриминације групе лице – припадника албанске националне мањине. Због тога организација „P.“, која се бави заштитом људских права пружањем правне заштите и јавним заговарањем за уклањање системских препрека у приступу правима, има право да поднесе притужбу Поверенику за заштиту равноправности.

Имајући у виду да специфична правила у случајевима дискриминације, упркос томе што су садржана у делу Закона о забрани дискриминације којим је регулисана судска заштита, нису процесноправне, већ материјалноправне природе јер се на основу ових правила одлучује да ли конкретно поступање представља дискриминацију, потребно је указати да је у ст. 2. чл. 46. Закона о забрани дискриминације прописан посебан услов под којим организације које се баве заштитом људских права, односно права одређене групе лица и Повереник за заштиту равноправности могу поднети тужбу за заштиту од дискриминације. Наиме, изричито је прописано: „Ако се дискриминаторно поступање односи искључиво на одређено лице, тужиоци из става 1. овог члана могу поднети тужбу само уз његов пристанак у писменом облику“. Према томе, из ове сасвим јасне одредбе недвосмислено произлази да је потребна сагласност за подношење тужбе за заштиту од дискриминације само када је у питању дискриминација која је искључиво извршена према одређеном (конкретном) лицу. На такав закључак упућује и дикција саме одредбе, која почиње речима „Ако се…“. Ради се, дакле, о посебном услову за подношење тужбе за заштиту од дискриминације који важи само у случајевима дискриминације која је извршена искључиво према одређеном лицу. Разлог оваквог правила је сасвим јасан: ако је конкретно лице искључива жртва дискриминаторног понашања, треба му омогућити да само процени  своју позицију и потребу за судском заштитом  и да на основу тога донесе аутономну одлуку о томе да ли је вођење парнице у складу са његовим интересима; пошто се дискриминаторно поступање односи искључиво на одређено лице, његова се воља мора поштовати, независно од тога колико су снажни разлози  због којих конкретну парницу треба покренути у јавном (општем интересу). Аrgumentum a contrario, пристанак није потребан уколико се исти акт дискриминације односи на два или више лица. Имајући све ово у виду, јасно произлази да организацији за заштиту људских права није потребна сагласност за подношење притужбе Поверенику за заштиту равноправности, уколико се акт дискриминације односи на групу лица.

3.10. У односу на тврдње из изјашњења да се правила о прерасподели терета доказивања примењују само у судском поступку, а не и поступку који се води пред Повереником за заштиту равноправности, потребно је најпре указати на чињеницу да су правила о прерасподели терета доказивања у дискриминационим поступцима специфична и да одступају од општих правила о терету доказивања, а да је њихов циљ и смисао да се ономе ко тврди да је дискриминисан олакша доказивање дискриминације и тиме обезбеди делотворна заштита од дискриминације. Правило о прерасподели терета доказивања примењује се и у поступку који се води пред Повереником за заштиту равноправности, а у прилог томе говори чињеница да Закон о забрани дискриминације не искључује могућност да се ова правила примењује у поступку пред Повереником. С друге стране, специфична правила о прерасподели терета доказивања у случајевима дискриминације, упркос томе што су садржана у делу Закона о забрани дискриминације којим је регулисана судска заштита од дискриминације, нису процесноправне, већ материјалноправне природе јер се на основу ових правила одлучује да ли конкретно поступање представља дискриминацију. Наиме, према правилима о терету доказивања садржаним у члану 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, онај ко тврди да је дискриминисан треба да понуди чињенице и доказе којима ће дискриминацију учинити вероватном, а ако у томе успе, онда онај за кога се тврди да је извршио дискриминацију треба да докаже да у конкретном случају није повређено начело једнакости. Имајући у виду материјалноправну природу ових правила, евидентно је да се она примењују и у поступку пред Повереником за заштиту равноправности.

3.11. Повереница за заштиту равноправности ценила је навод из притужбе, поткрепљен текстом са интернет странице English Encyclopedia, који је преузет са интернет сајта Wikipedia, да је реч Shiptar етноним на албанском језику, којим Албанци називају своју етничку групу. Међутим, увидом у текстове који су објављени на другим интернет сајтовима, могу се уочити и другачије интерпретације значења ове речи. Примера ради, такође на интернет сајту Wikipedia, наведено је да термин Шиптар словенизовани облик албанског етнонима Shqiptar (Шћиптар), односно Shqipëtar (Шћипетар), којим Албанци сами себе називају. Међутим, услед негативне конотације, термин Шиптари се сматра увредљивим у српском, македонском и другим јужнословенским језицима. Назив Шиптари (Shqiptarët) почео се употребљавати у току НОБ-а у Југославији, уместо раније коришћених израза Арбанаси и Арнаути, као и Шипнија (Shqipëri, Shqipni) уместо Арбанија. Увођењем имена Шиптари хтело се истаћи јединство албанског народа Југославије и Албаније. У пракси, супротно првобитним намерама, израз је регионализован те је послужио управо за разликовање припадника албанске народности у Југославији од Албанаца у Албанији и у свету. Временом је овај назив добио негативну конотацију. Отуда у Југославији од 1968. долази до престанка употребе назива Шиптари и увођења јединственог националног имена Албанци.

3.12. Имајући у виду да се текстови објављени на интернет сајтовима као што је Wikipedia (слободна енциклопедија чији садржај креирају њени корисници/це), не могу сматрати релевантним, Повереница за заштиту равноправности анализирала је стручне текстове који обрађују порекло речи Шиптар, њено значење у савременом контексту и осећања која изазива код припадника албанске националне мањине који живе у Србији. У тексту „Српски национализам у двадесетом веку“ (2002), историчарка др Одри Хелфант Бадинг (Audrey Helfent Budding ) наводи да је од пролећа 1968. године реч Шиптар (изведена из албанске речи Shqiptar), која је раније коришћена да означи југословенске Албанце за разлику од Албанаца у Албанији, у званичној употреби у српскохрватском језику замењена речју Албанац, чија је употреба раније била ограничена само на грађане Албаније. Важност ове промене била је двојака: укинут је термин који је попримио погрдан призвук, а наглашено је јединство Албанаца унутар и изван Албаније. Имајући то у виду, Повереница за заштиту равноправности указује да је називање албанског народа „Шиптарима“ погрдно, да вређа припаднике ове националне мањине, те да употреба овог термина уместо Албанац/ка може, посебно у конфликтним ситуацијама, распиривати нетрпељивост према албанској заједници и изазвати негативна осећања код припадника албанске националне мањине који живе у Србији.

3.13. Такође, приликом анализе текстова насловних страна дневног листа „И.“, „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“, потребно је имати на уму повод за објављивање ових текстова и атмосферу у друштву пре, током и после наведених догађаја. Повереница подсећа да је текст „Уловљен спајдер Шиптар“ објављен на насловној страни листа „И.“ након инцидента који се догодио током фудбалске утакмице Србија-Албанија и који се окончао физичким обрачуном припадника српске и албанске националности, након чега је меч прекинут. С друге стране, текст „Еди Рама Шиптар без срама“ објављен је на насловној страни истог листа након састанка српског и албанског премијера, током кога је албански премијер дао изјаву којом подржава независност Косова. Повереница указује и на општепознату чињеницу да је убрзо након ових догађаја, дошло до низа инцидената у Србији који су резултирали демолирањем више локала чији су власници припадници албанске националне мањине.

Поводом навода из изјашњења да су „управо немили догађаји који су директно проузроковани од стране представника ‘навијача’ фудбалске репрезентације Албаније тих дана, сами по себи изазвали нетрпељивост код српског народа, те су као такви и учињени управо у том циљу“, Повереница за заштиту равноправности сматра да инциденти између припадника различитих етничких заједница, међу којима постоји историја нетрпељивости и међусобних оружаних сукоба, несумњиво може да доведе до негативних осећања, ескалације насиља и својеврсне „освете“ припадника оне етничке заједнице која се због одређеног инцидента осетила „нападнутом“. Међутим, у демократском друштву каквом тежимо, а које почива на вредностима као што су толеранција, равноправност и спречавање сукоба, неопходно је да сви актери који имају утицај на јавност промовишу поштовање људских права и спречавају дискриминацију и насиље. У том смислу, неспорно је да медији имају снажан утицај на јавно мњење и креирање ставова јавности, између осталог и о различитости и осетљивим друштвеним групама, те уједно имају и велику одговорност. Повереница за заштиту равноправности у потпуности подржава слободу медија и њихову дужност да извештавају јавност о свим догађајима за које јавност има право да зна, односно, да пружају информације и одлучују о насловима својих текстова у духу своје уређивачке политике. Међутим, ова слобода није неограничена, већ се мора кретати у оквирима Устава РС и законских прописа, укључујући антидискриминационе прописе.

3.14. Повереница указује да су поједини медији својим извештавањем, након фудбалске утакмице и посете албанског премијера, у великој мери допринели осећају страха и непријатности код припадника албанске националне мањине који живе у Србији, као и да су коришћењем термина „Шиптар“ повредили достојанство припадника ове националне мањине, имајући у виду да је у нашем друштву, у данашње време, коришћење речи „Шиптар“ увредљиво, чему у прилог иде и одлука Савета за штампу од 25. децембра 2014. године, којом је утврђено да је дневни лист „И.“ прекршио одредбе Кодекса новинара Србије. У одлуци је наведено да „сами Албанци или бар део њих, реч „Шиптар“ доживљавају као увреду, што би за медије морало бити довољно да избегавају уоптребу такве речи, чак и уколико она сама по себи нема пежоративну контоцију“. Осим тога, овакав начин извештавања о несумњиво непријатним догађајима, праћен колоквијалним и погрдним називањем одређене етничке групе, продубљује јаз између припадника албанске националне мањине и већинског становништва, изазивајући код већинског становништва одбојност према Албанцима и Албанкама, а код припадника албанске националне мањине осећај несигурности и етикетирање читаве њихове етничке заједнице.

3.15. Одабиром наслова „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“      уредништво дневног листа „И.“ није остало неутрално у извештавању о фудбалској утакмици између Србије и Албаније, као и о посети албанског премијера Србији. Поред тога, у извештају медијског архива „Ебарт“ – „Екстремистичке поруке у класичним и новим медијима у периоду август-децембар 2014. године“, наведено је да су поруке мржње које се пласирају данас преко штампаних медија – таблоида, сличне оним из 90-их година и да ту предњачи дневни лист „И“. Истакнуто је да су највише порука мржње изазвали инцидент са дроном и посета албанског премијера, јер говор мржње у медијима ескалира током екстремних догађаја. Наведено је да се термин „Шиптар“ током тих догађаја појавио у медијима више од 40 пута. Што се тиче извештавања медија о инциденту са дроном на фудбалској утакмици између Србије и Албаније истакнуто је, између осталог, да је овај инцидент проузроковао навалу текстова са ружним и вулгарним изразима, подгревање страсти и распиривање нетрпељивости. Повереница за заштиту равноправности указује да употреба термина „Шиптар“, приликом извештавања о инцидентима у које су укључени припадници српског и албанског народа, доводи до последице да припадници албанске националне мањине постају непожељни у друштву, што је додатно забрињавајуће ако се имају у виду подаци из истраживања које је спровео Повереник за заштиту равноправности 2013. године. Наиме, подаци из овог истраживања указују да највећи степен етничке дистанце постоји према Албанцима и он је највиши од степена етничке дистанце већинског становништва према другим етничким групама у свим испитиваним односима/социјалним интеракцијама.

3.16. На крају, Повереница за заштиту равноправности напомиње да су медији значајно средство у ширењу толеранције, подстицању права на равноправност и сузбијању дискриминације и уверена је да је коришћење термина „Шиптар“ резултат недовољног познавања међународних и домаћих стандарда у области равноправности. Уједно, Повереница изражава наду и очекивање да ће дневни лист „И.“ настојати да кроз прилоге које објављује, развија свест о једнакости и равноправности, као и да ће утицати на измену образаца, обичаја и праксе који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију у односу на припаднике мањинских етничких заједница.

4. МИШЉЕЊЕ

Текстовима „Уловљен спајдер Шиптар“ и „Еди Рама Шиптар без срама“ који су објављени на насловним странама дневног листа „И.“ од 11. и 20. октобра 2014. године, односно, употребом израза „Шиптар“ у овим текстовима, прекршене су одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује Д. Ј. В, главном и одговорном уреднику дневног листа „И.“ да убудуће:

5.1. Не објављује прилоге којима се вређа достојанство припадника и припадница албанске националне мањине, као и да текстовима и прилозима доприноси измени образаца, обичаја и праксе који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију у односу на припаднике и припаднице албанске националне мањине.

5.2. Води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

 Притужба организације цивилног друштва П. против дневног листа И. због дискриминације на основу националне припадности у области јавног информисања