бр. 07-00-72/2022-02 датум: 14.6.2022.
МИШЉЕЊЕ
Мишљење је донето у поступку поводом притужби АА и Удружења ББ, поднетих против дневног листа ГГ и ДД, аутора чланка „Рај у Вука Врчевића“, као и притужбе удружења ВВ, поднете против дневног листа ГГ. У притужбама је наведено да је ДД, у поменутом чланку објављеном 22. фебруара 2022. године у дневном листу ГГ, дискриминисао ромску заједницу. Како су подносиоци притужбе указали, дискриминаторне изјаве су следеће: да је живот Рома у картон насељима ромска традиција где исти својевољно живе поред великог броја депонија, где весело трчкарају црни пси и гола деца; даромска заједница каменује ватрогасце услед пожара који настане паљењем гума у складу са локалним обичајем, а полиција не реагује јер је наводно „режим са Ромима постигао историјски договор“, а који због поклон пакета организовано гласају за „Вућићића“, које пакете они касније без фискалног рачуна препродају на пијаци; да Роми безбрижно просе, дувају лепак и шмрчу хероин у складу са обичајима и традицијом, те да им је системски дозвољено да џепаре по градском саобраћају и како због тога Вук Врчевић сваке ноћи срећан плеше у гробу. Према наводима подносилаца притужбе, овакав текст је ромску заједницу, која сигурно није бирала живот у картон насељима, дубоко погодио. У изјашњењу дневног листа ГГ и ДД, између осталог, наведено је да колумна није ни на који начин усмерена на дискриминисање било које етничке заједнице, већ представља иронични приказ аутора који је кроз претеривање и пренаглашавање, односно употребу литерарних стилских фигура, имао за циљ да скрене пажњу на злоупотребу одређене категорије грађана у политичке сврхе, односно на неодговарајући третман маргинализоване групе у друштву, у складу са својим дугогодишњим залагањем за побољшање положаја наведене заједнице. Према речима лица против којих је притужба поднета, текст приказује виђење аутора о односу доносилаца одлука и владајућих политичких партија према конкретној маргинализованој групи наших грађана, која на једној страни користи њихове гласове на изборима, а на другој, по мишљењу аутора, истовремено не показује никакву жељу да учини нешто на поправљању објективно лошег положаја већине припадника ове категорије грађана. Како је у изјашњењу даље указано, предметна колумна је користила бројне стилске фигуре да би ту основну идеју пренела. Аутор колумне је писац, чија књижевна дела али и колумне, па и јавни иступи обилују иронијом, сарказмом, пародијом, хиперболисањем, често су на граници политичке коректности и генерално се одликују претеривањем, али са искључивим циљем да се пренесе одговарајућа порука – критика друштва и друштвених процеса, и како би се указало на проблеме са којим се друштво као такво суочава, раздрмала учмала јавност, те да би се препознавањем проблема они решили. Приликом анализе објављеног текста Повереник је узео у обзир важност слободе изражавања, са једне стране, али и ограничење ове слободе, које, између осталог, постоји и ради заштите права и угледа других, како то, прописују Устав и Закон о забрани дискриминације. Након спроведеног поступка, Повереник је дао мишљење да је текстом ДД у дневном листу ГГ од 22. фебруара 2022. године, повређено достојанство припадника и припадница ромске националне мањине, чиме су повређене одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације. Имајући у виду да су аутор и редакција листа ГГ самоиницијативно реаговали пре доношења овог мишљења тако што су уклонили конкретни текст, и објавили детаљно образложење, при чему су паралелно објављивали све реакције и критике везано за предметни текст, те да је ово објашњење постављено на позицију где се налазила уклоњена колумна, Повереник је Дневном листу ГГ и ДД упутио препоруку да по пријему овог мишљења, организују састанак са подноситељима притужбе, на којем ће се ближе упознати са проблемима са којима се сурећу припадници ове националне мањине, као и какве последице по њих изазивају изјаве које стварају непријатељско и увредљиво окружење у свакодневном животу, као и да убудуће не објављују садржаје којима се вређа достојанство припадника и припадница ромске националне мањине.
- ТОК ПОСТУПКА
- Повереник за заштиту равноправности примио је притужбе АА и Удружења ББ, због дискриминације на основу националне припадности или етничког порекла против дневног листа ГГ и ДД, аутора чланка „Рај у Вука Врчевића“ као и притужбу удружења ВВ, против дневног листа ГГ.
- У притужби АА је, између осталог, наведено:
– да је ДД, у чланку „Рај у Вука Врчевића“ објављеном 22. фебруара 2022. године у дневном листу ГГ, дискриминисао ромску заједницу;
– да су дискриминаторне изјаве ДД које се односе на ромску заједницу следеће: да је живот Рома у картон насељима ромска традиција где исти својевољно живе поред великог броја депонија, где весело трчкарају црни пси и гола деца; да ромска заједница каменује ватрогасце услед пожара који настане паљењем гума у складу са локалним обичајем, а полиција не реагује јер је наводно „режим са Ромима постигао историјски договор“, а који због поклон пакета организовано гласају за „Вућићића“, које пакете они касније без фискалног рачуна препродају на пијаци; да Роми безбрижно просе, дувају лепак и шмрчу хероин у складу са обичајима и традицијом, те да им је системски дозвољено да џепаре по градском саобраћају и како због тога Вук Врчевић сваке ноћи срећан плеше у гробу;
– да је овакав текст ромску заједницу, која сигурно није бирала живот у картон насељима, дубоко погодио.
1.4. У притужби Удружења ББ је, између осталог, наведено:
– да је у тексту „Рај у Вука Врчевића“ аутора ДД, објављеном 22.2.2022. године у дневном листу ГГ, ромска заједница описана на врло дискриминаторан и расистички начин, да је својом традицијом и културом крива што је улица Вука Врчевића у Београду данас таква каква јесте, пуна депонија, где шетају „црни пси и гола деца“; да су Роми ти који држе ову власт продајом својих гласова; да су Роми ти који џепаре у градском саобраћају и којима је власт то дозволила; да дувају лепак, шмрчу хероин, пале гуме и каменују ватрогасце, изазивају пожаре, а да полиција не реагује и да традиционално изграђују насеља од картона;
– да овакве дискриминаторне ставове у јавности нису одавно чули и да осећају велику забринутост с обзиром на то да је ромска заједница постала веома лака мета за овакве дискриминаторне поступке;
– да је свака реченица у овом чланку уперена против ромске заједнице, те да се на овај начин изазива расна, верска и национална мржња и нетрпељивост и ромска заједница доводи у неравноправан положај, а опште је познато да у овај положај није доведена самовољно или још горе, у складу са својим обичајима и традицијом, како је аутор текста навео, већ због лошег социо-економског статуса који је потврђен и разним стратешким документима.
1.6. У притужби удружења ВВ, између осталог је наведено:
– да се у тексту говори о београдском ромском насељу познатијем као Вука Врчевића, а да ДД у свом карактеристичном стилу даје „сликовит“ приказ насеља и побројава традиције и обичаје ромске популације, алудирајући на то да им је од стране власти све допуштено док имају њихов глас на изборима;
– да повод за овакав текст и јесу предстојећи избори, али да проблем прави сам садржај јер се на најбруталнији начин вређају припадници ромске националне мањине, што представља наставак дугог низа случајева расизма и дискриминације према Ромима и доприноси продубљивању стереотипа према њима;
– да се дискриминаторно поступање огледа, између осталог, у изјавама попут: „Ватрогасци ће понекад, у складу са локалним обичајима, бити каменовани, а ако се пожар прошири на оближње куће, ништа страшно, то је само картон и то је само живот; „Режим са Ромима је постигао историјски договор“ односно „Роме нико у Београду не шиканира, безбрижно просе по семафорима, дувају лепак и шмрчу хероин, у складу са обичајима и традицијом. Дозвољено им је (и не само њима) да џепаре по градском саобраћају, све може, само ако одређеног дана седнеш у бели комби који ће те одвести на гласачко место и тамо гласати како ти је речено“;
– да овакво непрофесионално и у најмању руку погрдно приказивање ромске националне мањине чине да се рашире постојеће предрасуде о њима, што нарушава већ тешку позицију ове рањиве групе;
– да једнако велики проблем представља и накнадно извињење уредништва, односно њихово неизвињење, које уствари показује колико је дубоко укорењен расизам према Ромима, а који се по правилу правда иронијом, уметничким слободама и сличним конструкцијама. У поменутој вести која је објављена сутрадан, уредништво листа се извињава „ако је колумна ДД повредила било чија осећања“. Извињења јавности и Ромима која почињу са „ако“ једноставно нису извињења, нити показују да је уредништво листа схватило да је објављивање поменутог текста – дискриминаторно извештавање о Ромима. Чињеница је да су Роми најугроженија и најдискриминисанија национална мањина у Србији, да им је због услова живота животни век знатно краћи него остатку популације, и да су струја, вода и приступ адекватном становању за многе Роме апсолутно недоступни. То је случај и у насељу Вука Врчевића, где огроман број Рома живи у екстремно сиромашним условима, испод минимума људског достојанства;
– да је аутор текста повредио начело једнакости из чл. 4. Закона о забрани дискриминације, али и одредбе Закона о заштити права и слобода националних мањина;
– да су генерализација припадника ромске националности и поигравање са обичајима њихове културе недопустиви, јер овакав садржај ставља све Роме у исти положај, без икаквог осврта на конкретне чињенице и конкретну ситуацију у поменутом насељу. На овај начин се шири слика о Ромима који ,,безбрижно просе по семафорима, дувају лепак и шмрчу хероин“, а скреће пажња са проблема са којима се они свакодневно суочавају, управо због поменутих предрасуда које ова национална мањина константно трпи. Аутор текста је изнео своје ставове, без икаквог поштовања за популацију о којој говори, а с обзиром на тежину ових изјава, изненађује чињеница да у томе није спречен од стране издавача, односно листа који истиче да се залаже за права свих људи. Управо због моћи коју поседују медији у преношењу порука, а под то спада и могућност ширења дискриминације, објављивање овакве врсте текстова је посебно забрињавајуће;
– да полазећи од међународног правног оквира, чл. 10. Европске конвенције о људским правима прокламује слободу изражавања, али и наводи да коришћење ове слободе повлачи са собом дужности и одговорности, и да се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима, или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда и криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства. Што се тиче националног правног оквира, ширење негативних стереотипа о Ромима би се у складу са Законом о забрани дискриминације могло оквалификовати као узнемиравајуће и понизавајуће поступање којим се вређа достојанство ромске националне мањине, а истовремено представља дискриминацију из чл. 24 закона, који говори о томе да је забрањена дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика. Такође, подносилац притужбе користи прилику да истакне да је изазивање и подстицање на неравноправност на основу националне припадности у чл. 13. истог закона препознато као тешки облик дискриминације. Забрану дискриминације на националној, етничкој, расној, језичкој, верској и свакој другој основи, према националним мањинама и лицима која припадају националним мањинама, потврђује и Закон о заштити права и слобода националних мањина у својим основним начелима у чл. 3. Исто тако, чл. 75. Закона о јавном информисању говори о томе да се идејама, мишљењем, односно информацијама, које се објављују у медијима не сме подстицати дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело. Чл. 48. ст. 3. истог закона прописује како је одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину, одговоран за садржај који се уређује, док чл. 9. говори о обавези новинарске пажње, односно да су уредник и новинар дужни да, с пажњом примереним околностима, пре објављивања информације која садржи податке о одређеној појави, догађају или личности провере њено порекло, истинитост и потпуност;
– да чињеница да аутор текста није водио рачуна о заштити достојанства угрожене националне мањине о којој је писао, већ да је, напротив, свој чланак засновао на продубљивању већ и онако тешког положаја Рома, учвршћивању њихове стигматизације, и ширењу већ постојеће дискриминације, не само да је у супротности са одредбама Закона о забрани дискриминације, Закона о јавном информисању и Закона о заштити права и слобода националних мањина, већ повређује и основна начела Кодекса новинара Србије, због чега ће ВВ поднети и жалбу Савету за штампу;
– да подносилац притужбе позива Повереника за заштиту равноправности да по пријему притужбе покрене поступак, те да након утврђеног чињеничног стања донесе мишљење којим ће утврдити дискриминацију и препоручити мере за њено уклањање.
1.7. У прилогу притужби достављен је чланак „Рај у Вука Врчевића“, аутора ДД.
1.8. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка прибављено изјашњење дневног листа ГГ.
1.9. У изјашњењу на притужбе, између осталог, наведено је:
– да се дневни лист ГГ у својој готово 30-годишњој историји недвосмислено залагао за европске и људске вредности, толеранцију и равноправност људи. Кроз све то време, значајан простор је ГГ давао маргинализованим друштвеним групама које су најчешће жртве истинске дискриминације, и доследно се борио против свих облика дискриминације и говора мржње у јавном простору;
– да је Редакција листа ГГ носилац бројних награда из поља новинарства, укључујући награду за етику и храброст ЂЂ коју додељује ЕЕ и Фондација ЂЂ;
– да је ГГ у широј јавности препознат као заговорник људских права, толеранције, мултикултурализма и доследан борац против дискриминације, али и заштите права на слободу изражавања, због чега је честа мета напада таблоида који су притом рекордери у кршењу Кодекса новинара Србије, али, на жалост, и највиших представника власти. Са друге стране и аутор колумне је доследни борац против дискриминације и заговорник заштите људских права, а између осталог је активан и у промовисању ромске заједнице (као један од учесника акције ромске организације ЖЖ;
– да колумна која је предмет поступка није ни на који начин усмерена на дискриминисање било које етничке заједнице, већ представља иронични приказ аутора који је кроз претеривање и пренаглашавање, односно употребу литерарних стилских фигура, управо имао за циљ да скрене пажњу на злоупотребу одређене категорије грађана у политичке сврхе, односно на неодговарајући третман маргинализоване групе у друштву, у складу са својим дугогодишњим залагањем за побољшање положаја наведене заједнице. Другим рецима, текст приказује виђење аутора о односу доносилаца одлука и владајућих политичких партија према конкретној маргинализованој групи наших грађана, која на једној страни користи њихове гласове на изборима, а на другој, по мишљењу аутора, истовремено не показује никакву жељу да учини нешто на поправљању објективно лошег положаја већине припадника ове категорије грађана;
– да је предметна колумна користила бројне стилске фигуре да би ту основну идеју пренела. Аутор колумне је писац, чија књижевна дела али и колумне, па и јавни иступи обилују иронијом, сарказмом, пародијом, хиперболисањем, често су на граници политичке коректности и генерално се одликују претеривањем, али са искључивим циљем да се пренесе одговарајућа порука – критика друштва и друштвених процеса, и како би се указало на проблеме са којим се друштво као такво суочава, раздрмала учмала јавност, те да би се препознавањем проблема они решили;
– да аутора одликује доследан уметнички стил претеривања ради критике друштва, кроз мешавину фикције и стварности, а његовим читаоцима и широј јавности је тај начин преношења поруке итекако познат, било да се ради о критици власти у фиктивној епидемији смртоносног вируса, критици реаговања грађана на епидемију стварног вируса или опису паралелних универзума. У предметној колумни, ДД је управо користио тај свој стил да би скренуо пажњу на однос власти према значајном броју грађана који живе у објективно лошим условима, а редовно се искоришћавају у време избора. Конкретно, предметна колумна ДД представља пародију на стандардне туристичке водиче. Сарказам и сатира су већ видљиви и у самом наслову „Рај у Вука Врчевића“, будући да насеље у улици Вука Врчевића очигледно није никакав рај, већ нажалост неодговарајућа урбано-стамбена целина, оптерећена сиромаштвом, практично депонија;
– да ДД, као писац и наратор, говори кроз призму доносилаца политичких одлука, која за област надомак самог центра престонице (улицу Вука Врчевића) има само реци хвале, иако у том делу града наши суграђани, припадници ромске заједнице, живе испод сваке границе људског достојанства;
– да тако замишљени аутор овог „туристичког водича“: депоније описује као да је реч о егзотичним пределима Јужне Америке (Мала Колумбија) уз детаље, као што су гола деца и црни пси, која трче по улици без икаквог надзора; наводи да је део „еколошког плана“ спаљивање гума; шаље упозорење ватрогасцима да би могли да у складу са локалном традицијом „буду каменовани“; закључује да Роми сада, „за награду“, могу до миле воље да „џепаре“, „дувају лепак“ и „шмрчу хероин“, „у складу са вишедеценијском традицијом“; указује да због тог „раја на земљи“ и Вук Врчевић по коме је названа улица, сваке ноћи „срећан плеше у гробу“;
– да тај замишљени сатирични туристички водич кроз претеривање, хиперболу, сарказам и иронију изврће реалност и представља као „рај на земљи“ очигледно негативне појаве и лоше услове, односно неподношљив третман бројних грађана једне етничке заједнице, иронично закључујући да припадници ове етничке заједнице гласом за власт заправо могу да наставе да живе такав „идиличан“ живот без промена или активности органа јавне власти. Подсећања ради, у случајевима занемаривања деце, еколошких проблема, пожара или јавног нереда, као и кривичних дела, дужност је и обавеза надлежних органа да реагују и унапреде неодговарајуће стање, а управо таква реакција доносилаца одлука изостаје, у вишегодишњем периоду, што аутор очигледно истиче и критикује у препознатљивом стилу. Уместо задржавања на површном разматрању или апстрактног мудровања, размишљање читаоца и дискусију управо провоцира директни стил аутора и шокантна обрада тема које нимало нису егзотичне (иако се као такве представљају), већ реалност наших суграђана који живе домало близу главног града и најбогатијег града Републике Србије, центра свих наведених институција;
– да указују и на одговарајућу праксу Европског суда за људска права која под оквир заштите права на слободу изражавања под одређеним условима подводи и претеривање, провокацију, хиперболу када се преноси друштвено важна порука. Тако Европски суд наводи следеће: На основу члана 10. став 2, слобода изражавања „се примењује не само на „информације“ или „идеје“ које су пожељне или се сматрају неувредљивим већ и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају. То су захтеви плурализма, толеранције и слободе мишљења, без којих нема „демократског друштва“ (Handyside против Уједињеног Краљевства, 1976, тачка 49); „Члан 10. не штити само суштину изражених идеја и информација, већ и облик у којем су исте пренесене. Новинарска слобода такође обухвата и могућност прибегавања претеривању, или пак провоцирању“ (Dichand и други против Аустрије, 2002, тачка 41); „Новинарска слобода такође обухвата и могућност прибегавања претеривању, или пак провоцирању“ (Prager и Oberschlick против Аустрије, 1995, тачка 38); „Медији могу слободно да користе хиперболу, сатиру или шаролико фигуративно изражавање код преношења одређене поруке“ (Karatas против Турске, тач. 50-54); „Мишљења која је господин Ресенде изнео и репродуковао уз спорни уводник, формулисана су бритко, провокативно, па тек онда полемично. Није неразумно закључити да је стил чланка подносиоца представке био обојен утицајем господина Ресендеа“ (Lopes Gomes da Silva против Португалије, 2000, тачка 35); „Уопште, слобода политичке расправе представља саму срж демократског друштва, и проткана је кроз целу Конвенцију“ (Lingens против Аустрије, 1986, тачка 42);
– да је предметна колумна управо, кроз претеривање и шокантан опис, пледирала да расветли један важан друштвени проблем и подстакне расправу о овом проблему. Да се ради о друштвеној теми од прворазредног јавног значаја, потврђује и дебата која се у јавности поводом објављивања колумне распламсала, а у тој дебати су учествовали и представници ромске заједнице, редакције ГГ, сам аутор, повереница за заштиту равноправности и бројни други. Чак би се могло рећи да је поменута колумна широј јавности учинила препознатљивом улицу Вука Врчевића, а јавности је скренута пажња на тежак положај у коме живе становници овог насеља;
– да је међутим, свако литерарно дело природно подложно различитом тумачењу, и предметни чланак је неспорно проузроковао значајну реакцију јавности. Редакција ГГ је имајући ово у виду одмах након првих реакција на текст покушала да појасни својим читаоцима и општој јавности суштину објављене колумне, објављујући посебан текст већ наредног дана, 23. фебруара 2022. године под насловом: „Извињење и објашњење уредништва ГГ поводом колумне ДД“, где је, између осталог изражено жаљење због тумачења и реакција која су се у јавности појавиле поводом предметне колумне и где је изричито истакнуто да је она објављена као „иронична критика политичке злоупотребе наших суграђана Рома, коју је писао један књижевник у свом препознатљивом стилу“;
– да је слично поступио и сам аутор који је у тексту „ДД: Нисам расиста, желим да скренем пажњу како живе Роми“, објављеном истог дана, између осталог, навео да је видљиво на сваком кораку како припадници ромске заједнице живе испод елементарног људског достојанства, захваљујући режимској тактици „да је битан сигуран глас, а још је битније онога од кога тај глас долази држати прикованог на социјалном дну…“: те да је због тога написао и адекватну колумну;
– да је у жељи да додатно појасни да циљ предметне колумне није био дискриминаторни или расистички приказ ромске заједнице и грађана ромске националности, аутор написао и нову колумну: „Пакао у Вука Врчевића“, која је објављена 24. фебруара 2022. године у дневном листу ГГ и у његовом онлајн издању. У тој колумни детаљно описује догађај којем је сам сведочио, где је група Рома, чија је адреса управо Вука Врчевића (без броја), координисано и организовано усмеравана да гласа за одређену политичку опцију, саветујући оне (превасходно мислећи на власт и таблоиде) који су се згранули његовим описима тог краја да лично „сврате у неко од „нехигијенских“ насеља и увере се каквим животом власт награђује ромску гласачку машинерију“. Дакле у два текста који су објављени непосредно након предметне колумне, аутор жели да објасни и потврди шта је била њена основна идеја – критика злоупотребе припадника ромске заједнице од стране доносилаца политичких одлука у дугогодишњем периоду, без жеље да се поправи њихов стварни положај, а не дискриминаторни или расистички приказ Рома како се у притужбама наводи;
– да је организација за заштиту права ББ, одмах по објављивању организовала протест испред седишта ГГ због спорне колумне, и да су представници редакције, на челу са уредником примили њене представнике, те да су у искреном и конструктивном разговору покушали да разјасне целу ситуацију, и чак договорили будућу сарадњу;
– да скрећу пажњу на то да је један од представника ББ, ЗЗ, на састанку истакао да верује да ДД није расиста, да му није био циљ да увреди неког из ромске заједнице, закључивши да су две стране „на добром путу са овом најављеном сарадњом“. О овој посети ГГ је известио потпуно и неизостављајући ниједан детаљ, укључујући и тај да су представници ББ у редакцију ГГ донели „метлу за чишћење расиста из редакције“: управо да би цео проблем био сагледан из свих углова и да би се несугласице са аутентичним представницима маргинализоване заједнице решиле у отвореном разговору, без потребе да ситуација додатно ескалира и поприма непотребне размере. На исти начин, ГГ би реаговао и на било која обраћања подносилаца представке, који му се нажалост нису обратили пре отпочињања правних поступака;
– да је ГГ објавио и став поверенице, која је и пре покретања поступка текст окарактерисала као недопустиву квалификацију Рома, и тиме прејудицирала исход поступка и право на одбрану странака у истом;
– да без обзира на то што су редакција ГГ и аутор сматрали да текст не дискриминише Роме, напротив, да је усмерен на побољшање њиховог положаја, те да је објављивање текста имало легитимно уредничко оправдање, те да је евидентно скренуо пажњу јавности на тему од битног јавног интереса (злоупотребу и небригу доносиоца политичких одлука и положај маргинализоване заједнице у конкретној урбаној локацији) након бурне реакције бројних читалаца који припадају ромској заједници и организација која штите права Рома, састанка са представницима ББ: те јавног обраћања поверенице, редакција и аутор су се сложили да уклоне предметну колумну, а управо уважавајући сентимент и виђење представника ромске заједнице;
– да је у образложењу такве одлуке редакција ГГ, између осталог навела следеће: „Ова одлука је донета уз поштовање захтева који нам је предала ромска организација ББ и реакције поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић, ВВ; те председника ИИ партије ЈЈ; као и да је редакција ГГ из разговора са члановима организације ББ у редакцији листа ГГ, сазнала како аутентични представници ромске заједнице доживљају ову колумну, упућујући искрено жаљење и извињење свим припадницима ромске заједнице, уз наглашавање „да је дневни лист ГГ деценијски савезник свих мањина и угрожених група у нашем друштву и никада није постојала свесна намера да било кога увредимо зато што је другачији“ и најаву организације разговора са припадницима ромске заједнице како би се читаоцима приближили њихови проблеми. Дакле, и аутор и редакција листа су самоиницијативно реаговали на примедбе јавности и поверенице, те одмах наредног дана не само уклонили конкретни текст, него и објавили детаљно образложење, при чему су паралелно објављивали све реакције и критике везано за предметни текст. Ово објашњење је постављено на позицију где се налазила уклоњена колумна и доступна је и даље читаоцима;
– да напомињу и критике дела јавности усмерене према одлуци уредништва ГГ да уклони текст. Те критике су о одлуци говориле кроз ризике уклањања по право на слободу изражавања. Тако је угледни колумниста недељника КК, ГГ и других медија, ЛЛ у свом тексту истакао: „на сајту ГГ, рецимо, више нема уторничке колумне ДД „Рај у Вука Врчевића“ јер је писац наводно повредио нечије осећаје, а ГГ, као лист осетљив на осећаје, не жели да се неко осећа лоше док чита његове колумнисте. Нарочито ако је тај неко из осетљиве групе. А осетљивих група је све више. Када једном сви постанемо чланови бар по једне осетљиве групе, новинарство ће морати да се самоукине јер више неће имати коме да пише, пошто неће смети ни о коме и ни о чему да говори.“;
– да, без намере да на било који начин користе формалне недостатке у притужби да би се иза њих скривали, ипак добронамерно скрећу пажњу повереници да ниједна притужба не прецизира по ком члану Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“: бр. 22/09 и 52/21, у даљем тексту: ЗЗД) терети подносиоце изјашњења, односно за који тачно облик дискриминације. Због тога сматрају да поступак поверенице да упути притужбе пре њиховог уређења није усклађено са одредбама чл. 17, 20. и 21. Пословника о раду Повереника („Службени гласник РС“: број 34/11). Такође, сматрају некоректним јавне иступе поверенице, која је у својим јавним наступима и пре покретања било каквог поступка текст окарактерисала као недопустиву квалификацију Рома, чиме је прејудицирала исход поступка, а верују да је такође поступила супротно својим обавезама прописаним чланом 10. Пословника који прописује начело слободне оцене доказа и непристрасности у поступку;
– да се у притужби наводи да се догађај десио „приликом пружања јавних услуга или при коришћењу објеката и површина“ из чега може да се наслути да подносиоци притужбе подносиоце изјашњења терете за дискриминацију у пружању јавних услуга из члана 17. ЗЗД, који, између осталог, прописује „дискриминацију у пружању јавних услуга“. У поступању подносилаца изјашњења није било ниједног елемента који се по одредбама члана 17. ЗЗД тражи да би се утврдила ова врста дискриминације, што произлази из горњег описа чињеничног стања;
– да притужба организације ББ подносиоце изјашњења терети за то да „изјаве изазивају расну, верску и националну мржњу и нетрпељивост“, те да „доводе ромску заједницу у неравноправан положај“, док притужба организације АА говори о „скандалозном медијском наступу“ којим се „дискриминише цела ромска заједница“. Иако није најјасније на који тачно облик дискриминације се мисли, наслућује се да подносиоци ових притужби терете подносиоце изјашњења за говор мржње из члана 11. ЗЗД;
– да овим путем указују да члан 76. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење, у даљем тексту: ЗЈИМ), прописује да не постоји повреда забране говора мржње ако је информација објављена без намере да се подстиче на дискриминацију, мржњу или насиље против лица или групе лица, као и са намером да се критички укаже на дискриминацију, мржњу иии насиље против лица иии групе лица или на појаве које представљају или могу да представљају подстицање на такво понашање (члан 76. ЗЈИМ);
– да колумна није написана у намери да подстиче дискриминацију, већ управо да критички укаже на проблем дискриминације Рома кроз критику власти који Роме злоупотребљавају, те да, имајући то у виду, у конкретном случају не постоји кршење забране говора мржње из члана 11. ЗЗД у вези са чланом 76. ЗЈИМ;
– да полазећи од тога да је иза уредничке одлуке да се предметна колумна објави стајало уверење уредништва да се њоме доприноси дебати у јавном интересу и да циљ колумне није дискриминаторни приказ Рома као етничке заједнице већ критика поступања доносилаца политичких одлука; да аутор има право да у преношењу поруке од јавног интереса под одређеним условима прибегава коришћењу сатире, хиперболе, претеривања да би пренео поруку о злоупотреби једне групе наших грађана који живе у објективно тешким условима; да је текст евидентно проузроковао дебату у јавности о теми од значајног јавног интереса, у интересу маргинализованих група; да су и ГГ и аутор проактивно и ефикасно реаговали на реакцију јавности на предметну колумну и преносили све ставове учесника у дебати, а са некима и лично разговарали; да је због поштовања и уважавања сентимента припадника ромске заједнице, предметна колумна чак и уклоњена и на њено место постављено објашњење одлуке о уклањању и извињење; да не постоје облици дискриминације прописани чл. 17. и 11. ЗЗД, сматрају да предметна колумна не представља акт дискриминације према ромској заједници и предлажу одбијање притужби као неоснованих јер не постоје законски елементи за утврдивање дискриминације, а такође, имајући у виду и то да је уклањање колумне отклонило све евентуалне негативне последице њеног објављивања, па и из тог угла је даље вођење поступка пред повереницом беспредметно;
– да предметна колумна не би смела да се посматра ван контекста целокупног текста и да се извлачењем појединих навода дође до кривљења садржине, природе и циља који је текст требало да постигне. Напомињу посебно да ни аутор ни медиј ГГ нису непрофесионално поступили објављујући предметну колумну која је коришћењем стилских фигура желела да скрене пажњу на тежак положај Рома и осветли један важан друштвени проблем;
– да посебно желе да скрену пажњу повереници на дилеме које је имала ММ када је поступала по одвојеним жалбама подносиоца представке и организације ЉЉ, а које кореспондирају тврдњама које су до сада изнели;
– да у том поступку није донета одлука о повреди Кодекса новинара Србије, који је кровни документ који регулише професионалне стандарде у новинарству, и то због непостојања потребне већине за усвајање одлуке. Овакав исход поступка показује да ствари ипак не треба посматрати црно-белим, те да у конкретном случају постоји више легитимних права и интереса који морају да се узимају у обзир и процењују, а то су осећај повређености припадника ромске заједнице објављеним текстом (односно, легитимна мањинска права) и право да се кроз претеривање, метафору, сарказам пренесе важна друштвена порука, односно право на слободу изражавања;
– да то показује и образложење ММ (напомињу да су у гласању о повреди Кодекса, представници ГГ изузети у складу са интерним правилима рада НН):
„Комисија, међутим, није успела да усагласи мишљење о томе да ли су у тексту изнети дискриминаторни ставови и да ли се оваквим текстовима подстичу и шире стетеотипи који су, иначе, веома јаки када је реч о припадницима ромске националне мањине. Већина чланова Комисије била је сагласна у оцени да је аутор текста желео да укаже на проблем политичке злупотребе маргинализоване и угрожене групе, те да се послуижио иронијом, цинизмом и претеривањем. Међутим, док је део чланова Комисије сматрао да је дозвољено и оправдано на тако озбиљан проблем указивати на овакав начин, који би уздрмао јавност, остали су оценили да је за то могао бити изабран и бољи, пажљивије одабран начин, који не би никога повредио. Таквим текстом би свакако био постигнут и бољи ефекат, будући да је спорни текст сву пажњу јавности скренуо на начин на који је написан, а не на значајан проблем који је отворио.“
– да су поједини чланови Комисије указали и на то „да се не може, због заштите нечијег права, угрожавати право на слободу мишљења, утолико пре што је очигледно да није било лоше намере, док су други истакли да новинар, односно медиј, мора увек бити свестан опасности од дискриминације и да мора да учини све да је избегне, што овога пута није био случај;“
– да је већина чланова Комисије била сагласна у оцени тога шта је аутор желео да постигне поменутим текстом – да скрене пажњу на проблеме маргинализоване и угрожене групе, а део чланова Комисије је критиковао начин како је то урађено у конкретном случају, сматрајући да се ефекат могао боље постићи на начин да никога не повреди. Међутим, неспорно је да је конкретно питање подложно различитом тумачењу, које се јавило и код представника овог саморегулаторног тела;
– да и код чланова НН виде исте недоумице које је изазвала дебата покренута о тексту, на пример ако се упореде текстови ЛЛ који је критиковао одлуку о уклањању колумне ДД и ЊЊ који је критиковао саму колумну, што опет потврђује да у овом случају постоје два подједнако важна интереса, а немогућност да се донесе одлука указује и на то да не постоји јасан и недвосмислени поремећај баланса који би оправдао квалификације као што су „дискриминаторно поступање“, „ширење стереотипа“, „говор мржње“ а што подносилац износи кроз предметну притужбу;
– да је на крају, ММ изричито узела у обзир и ценила поступке редакције и аутора након објављивања колумне и реакције јавности оценила као показатељ одговорности и жеље да се реши проблем. То је додатни показатељ неоснованости тврдње подносиоца притужбе о томе да је проблематично извињење ГГ и да се заправо ради о „неизвињењу“, а поготово о претераној, неоснованој и некоректној квалификацији да такав поступак ГГ „показује колико је дубоко укорењен расизам према Ромима“: Поред тога што сами дубоко верују да су у овој ситуацији одреаговали коректно, професионално и одговорно, то мисле и представници организације са којима су имали отворен разговор, али и медијски професионалци оличени у ММ;
– да у потпуности негирају наводе да расизам правдају иронијом, уметничким слободама и сличним конструкцијама, а посебно скрећу пажњу на то да подносилац представке неоснованом конструкцијом својеврсног „шаблона за расизам“, управо прави неоправдану генерализацију, за шта у притужби оптужује ГГ и аутора предметне колумне. Јасно су указали и шта је био циљ текста, а јасно су и истакли да слобода изражавања не подразумева само изношење неутралних ставова, него штити и одређени степен претеривања нарочито код преношења важне друштвене поруке. ГГ и аутор обављају свој посао критичког и независног информисања јавности и заштите мањинских група, а не траже начине да расизам провлаче сакривањем иза било чега, а понајмање не иза стилских фигура, како им то импутира подносилац притужбе. У том погледу, не постоји ниједан легитиман разлог да подносилац притужбе импутира прикривени расизам било аутору, било конкретном медију, имајући у виду претходне активности и једних и других управо на сузбијању наведених појава. Како су кроз разговор разумели како би могли да се осећају представници ромске заједнице због предметне колумне, и како су реаговали одговорно и због свега повукли колумну (што не представља једноставан чин за новинаре посвећене слободи изражавања), тако очекују и од подносиоца притужбе да не посматра ствар кроз призму „шпанске инквизиције“ и да се и сам понаша одговорно, јер у овом случају постоји више легитимних интереса и права која морају да се узму у обзир;
– да у односу на правне квалификације подносилац притужбе уопште не указује на који начин су ГГ и аутор прекршили било који закон, већ искључиво преписује одредбе релевантних међународних и домаћих правних докумената. Сопствена импресија о кршењу правног оквира не може да буде ни на који начин релевантна за објективну примену материјалног права;
– да се оправданост ограничења права на слободу изражавања посматра увек у односу на конкретни случај, применом тзв. троделног теста, односно проценом да ли је ограничење прописано законом, да ли је неопходно у демократском друштву ради заштите легитимних интереса и да ли постоји сразмера између циља ограничења и мере ограничења;
– да је у предметној колумни поента била да се пренесе порука о лошем положају Рома који се злоупотребљавају у политичке сврхе, и подобни су само када гласају, док се истински њихов положај не поправља, а јавне власти заправо мисле да је такав живот нешто што је „рај“ (с обзиром да не делују у вишегодишњем периоду да се такве активности сузбију). Треба ипак имати у виду и да је несумњиво већи проблем, како за целокупно српско друштво, органе јавне власти, медије, па и за невладине организације посвећене побољшању положаја Рома, што је ситуација у Вука Вучевића таква каква јесте (што нико није оспорио у свим бројним реакцијама на колумну), односно што се наши рањиви суграђани злоупотребљавају, него било какав негативни ефекат једног текста на дугогодишњи несрећни положај Рома у Републици Србији, у конкретној улици и уопште, посебно када је у питању аутор и дневни лист који су се трудили да тај положај унапреде;
– да када покушава да квалификује поступак ГГ и аутора предметне колумне, подносилац представке најпре паушално наводи да су ширени негативни стереотипи и да би се то „могло оквалификовати као узнемиравајуће и понижавајуће поступање којим се вређа достојанство ромске националне мањине“: Осим што не делује да је сам подносилац представке сигуран у оно што тврди (коришћењем потенцијала), не објашњава ни то на који начин је колумна која осветљава овај важни проблем узнемиравајуће и понижавајуће поступање којим се вређа достојанство ромске националне заједнице, а злоупотреба у политичке сврхе припадника те исте заједнице и нехумани услови у којима живе то није. Поставља се логично питање да ли је крив онај који их је довео и одржава у таквом положају или онај ко на то указује. Овде нарочито желе да назначе да питање да ли је нешто неукусно и непримерено није релевантно када се расправља о правним стварима;
– да се подносилац притужбе позива на члан 24. ЗЗД, који „говори о томе да је забрањена дискриминација националних мањина и њихових припадника“, те да нијее згорег цитирати како се заправо дефинише појам дискриминације. Одредбе члана 2. став 1. тачка 1) истог закона прописују: „израз дискриминација и дискриминаторско поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин“, а који се заснива, између осталог „и на националној припадности или етничком пореклу“;
– да подносилац притужбе уопште не елаборира испуњеност елемената које сам закон прописује, па пропушта да објасни у односу на кога аутор предметне колумне и ГГ прави неоправдану разлику, како то чине својом колумном и у чему се огледа то наводно неоправдано разликовање, као и кога то аутор колумне и ГГ искључују и ограничавају и у чему због њиховог личног својства;
– да исто важи и за паушалне наводе о кршењу члана 3. ЗЗПСНМ;
– да је посебно опасно неодговорно указивање на члан 13. закона који говори о изазивању и подстицању неравноправности, мржње и нетрпељивости, јер без икаквих доказа и елаборације оптужује ГГ и аутора колумне чак и за тешке облике дискриминације, а да није показао ни испуњеност елемената из цитиране дефиниције дискриминације. Паушалност тврдњи се огледа у томе што подносилац представке уопште не елаборира, већ подразумева да су ГГ и аутор објављивањем предметне колумне изазвали неравноправност, мржњу и нетрпељивост, те да су на неки неодређени начин нека неодређена лица подстакли на неравноправност, мржњу и нетрпељивост конкретним текстом. Напротив, пракса је сама показала да је предметном колумном покренута дебата о важном друштвеном проблему, и дијалог који је довео до бољег разумевања негативних сентимента који су и довели до тога да ГГ и аутор предметне колумне уваже тај сентимент, извине се и уклоне предметну колумну;
– да на крају подносилац притужбе указује и на чланове ЗЈИМ, и то оне који уређују одговорност уредника (члан 48.), стандард дужне новинарске пажње (члан 9.) и забрану говора мржње (члан 75.), уз просто цитирање и селективно позивање на одредбе овог закона чије се евентуално кршење може разматрати у посебном поступку пред посебним судом. Невезано за то, и без намере да на било који начин истичу формалне недостатке притужби, указују још једном да се не види које конкретно понашање представља говор мржње. Исти закон управо у члану 76. прописује да не постоји повреда забране говора мржње ако је информација објављена без намере да се подстице на дискриминацију, мржњу или насиље против лица или групе лица, као и са намером да се критички укаже на дискриминацију, мржњу или насиље против лица или групе лица или на појаве које представљају или могу да представљају подстицање на такво понашање;
– да изрази попут дискриминације, дискриминаторског поступања, тешких облика дискриминације, говора мржње, представљају правне институте који се морају утврдити у одговарајућем правном поступку и у односу на конкретни случај применом објективних мерила, те које не би требало користити олако и по субјективним импресијама;
– да имајући у виду све наведено, не би било оправдано закључити да предметна колумна представља акт дискриминације према ромској заједници, те предлажу повереници одбијање (свих) притужби као неоснованих јер не постоје законски елементи за утврђивање дискриминације, а такође, имајући у виду и то да је уклањање колумне отклонило све евентуалне негативне последице њеног објављивања, и из тог угла је даље вођење поступка пред повереницом беспредметно;
– да у целокупној досадашњој комуникацији са повереницом и поступању у предметном инциденту, подносиоци изјашњења нису нити у једном тренутку желели да умање разлоге за забринутост представника угрожених мањинских заједница, и у складу са уређивачком политиком били су потпуно отворени за транспарентни дијалог и напор на превазилажењу било којих проблема или погрешака. Међутим, у конкретном случају се не може занемарити околност да је притужба ВВ поднета 08. марта 2022. године, а да ни на који начин не рефлектује нити се осврће на битне (и јавно доступне) чињенице за предметно питање, укључујући и уклањање текста назначеног као спорног, објављивање накнадног извињења и образложења, екстензивно и објективно извештавање о конкретном инциденту, укључујући и јасно критички опредељена реаговања, комуникацију са другим ромским организацијама, све то више дана пре подношења притужбе, чиме се даје повод за одредену сумњу у њену добронамерност и потпуност;
– да аутор колумне прилазе и додатно изјашњење поред овог заједничког:
„ШТА ЈЕ ПИСАЦ ХТЕО ДА КАЖЕ ТЕКСТОМ „РАЈУ ВУКА ВРЧЕВИЋА“?
„Као неко ко се годинама бави заштитом угрожених друштвених, националних и социјалних група, веома сам погођен начином живота Рома у Србији, тим пре што сам активно учествовао у кампањама за побољшање услова њиховог живота и приближавања ове националне мањине грађанима Србије. О овоме што говорим потврђује и извештај Европске Комисије у ком пише да иако напредак у интеграцији постоји, Роми и даље представљају најугроженију и најдискриминисанију мањинску групу у Србији.
Имајући у виду да се приближавају избори, а да сам лично сведочио томе како се Роми који живе у нехигијенском насељу у Улици Вука Врчевића злоупотребљавају, већ деценијама уназад, приликом гласања, решио сам да напишем црну пародију у виду „туристичког водича“, са насловом „Рај у Вука Врчевића“. Сматрао сам, као писац, да сам већ самим насловом јасно ставио до знања да је реч о сатиричном тексту, макар Београђанима, јер сви добро знају да у Вука Врчевића није никакав рај, већ управо супротно – овај део града једна је од многих језивих илустрација резултата вишедеценијске „бриге“ о Ромима.
Кроз цинични глас измишљеног „туристичког водича“ покушао сам да већинском становништву приближим област надомак центра Београда, у којој Роми живе испод сваке границе људског достојанства. Тако замишљени аутор овог „туристичког водича“ депоније описује као да је реч о егзотичним пределима Јужне Америке, уз „симпатичне детаље“, као сто су гола деца, која трче по улици без икаквог надзора, док крај њих тутње шлепери.
Кључни део текста јесте објашњење зашто је овде тако „лепо“, а то је манипулисање Ромима и њиховим незнањем о правима које имају, чему сведочимо последњих 20 година, „аутор“ „водича“ описује као историјски договор власти с Ромима, а врхунац цинизма јесте закључак да Роми сада, „за награду“, могу до миле воље да „,џепаре“, „дувају лепак“ и „шмрчу хероин“, ,“у складу са вишедеценијском традицијом“. Нажалост, из искуства поуздано знам да су сви Роми који живе у том насељу угрожени и да су се више пута жалили полицији на стање и њиховом „насељу“. Да ствари буду још горе, чак ни поштари, ни радници социјалне службе не залазе тамо. Ове податке наводим јер сам разговарао са људима који живе тамо, а и потврдила ми је особа која је три године у оквиру једне невладине организације радила са људима из насеља.
Да би било сасвим јасно да иза „туристичког водича“ стоји како сам већ напоменуо вишедеценијско занемаривања права и интеграције ромске националне мањине и Србији, овим путем желим да кажем да ниједно слово у тексту „Рај у Вука Врчевића“ није уперено против Рома, већ напротив моја намера и жеља је била да скренем пажњу на наше вишевековне комшије које живе испод сваке границе људског достојанства.
Исте вечери, када је текст објављен на порталу ОО, на друштвеним мрежама започета је хајка на мене. У почетку нисам разумео зашто, јер је моја намера, као писца била да укажем у каквим условима живота живе наше комшије, а између осталог, и неки моји пријатељи, којима редовно помажем колико могу. Веома ми је жао што је ситуација толико ескалирала те сам проглашен расистом, а заједно са дневним листом ГГ оптужен за изазивање националне, расне и религијске нетрпељивости и ширење говора мржње.
Идућег дана, у складу са чланом 18. Закона о ауторским и сродним правима (Право на супротстављање недостојном искоришћавању дела), искористио сам искључиво право да се супротставим искоришћавању свог дела на начин који је угрозио моју част и углед, тако што сам за дневни лист ГГ дао саопштење у ком сам јасно ставио до знања да је искључива мета овог текста био режим, али не само овај, већ и сви режими пре њих који нашим комшијама не омогућавају да живе достојанствено и да остваре основна људска права.
Навикао да режимски медији и активисти на друштвеним мрежама моје речи редовно злонамерно извлаче из контекста, нисам се претерано изненадио овим срамним нападом, нарочито имајући у виду да сам у тексту дирнуо у подмићивање и уцењивање најугроженијих друштвених група, за који претпостављам да је саставни део сваког режимског модуса операнди приликом изборних манипулација. После првог таласа напада на ГГ и мене, уследиле су негативне реакције ромских удружења. Када су чланови ББ дошли у редакцију ГГ и тражили да се текст скине са портала, нисмо имали дилему – урадили смо то одмах. Много више ми је стало до осећања мојих ромских комшија и пријатеља, него до текста, нарочито кад постане јасно да је створена атмосфера у којој је немогуће објаснити им да „Рај у Вука Врчевића“ није уперен против њих, напротив.
Долазак активиста ББ у ГГ завршио се пријатељски, јер лист ГГ није расистичка новина, као што свако ко ме познаје зна да сам управо ја један од најгласнијих бораца против расизма и фашизма, због чега ми екстремни десничари непрекидно прете смрћу. Ова дана касније, у ГГ је објављен мој текст „Пакао у Вука Врчевића“, репортажа у којој сам до детаља описао бруталне изборне нерегуларности у којима су Роми из Вука Врчевића ББ били приморани да учествују на београдским изборима, 2018, а којима сам лично сведочио. На овај текст није било реакција.
Разумем да не може свако да разуме овакав текст, моја грешка је та што ја нисам сензибилисан да се изражавам на тај начин. Жао ми је што су осећања појединих Рома била повређена, стога нисам имао дилему да текст треба уклонити и написати нови, који не оставља простора за погрешна и злонамерна тумачења. Јасно ми је да стил по ком сам препознатљив може некоме деловати агресивно, али некада нема другог начина да се указе на озбиљне проблеме у друштву. Мојих сто четрдесет објављених дела у каталогу Народне библиотеке Србије дају ми за право да слободно бирам како ћу приступити одређеној теми, јер сваки свој текст и оно сто сам њиме хтео да кажем могу да растумачим од прве до последње речи.
Овим путем бих, такође, желео да изразим жељу да ми Повереништво за заштиту равноправности помогне да се научим сензибилном језику. Спреман сам на сваку врсту сарадње.
Стојим вам на располагању за сваку врсту радионица, сарадње и подршке у вези са било чим што је везано за било коју рањиву групу, а нарочито наше вишевековне комшије Роме.“
- ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
2.1. У току поступка извршен је увид у чланак „Рај у Вука Врчевића“, аутора ДД. У чланку је наведено следеће:
„Да ли знате ко је Вук Врчевић? Био је сакупљач народних лирских песама и сарадник Вука Караџића. Његови радови објављени су у петнаестак књига. Рођен је 1811. у Рисну, умро 1882. у Дубровнику. Имао је постхумну срећу да се по њему назове београдска улица која води кроз јединствени неформални резерват, познат као „Вука Врчевића“. Када мешалицом за цемент или тегљачем прођете из правца града испод Панчевачког моста, налетећете на нестваран призор. С десне стране улице сачекаће вас непрегледна депонија, а с леве стране, крај вашег камиона за превоз грађевинског материјала весело ће трчати црни пси и гола деца. Улица затим скреће удесно ка „Малој Колумбији“, а са обе стране пружа се поглед на још депонија. Ту су увек и неке баре. Слободно отворите прозоре, мирис ће вас урадити као да сте на ајахуаски. С леве стране, ка реци, простире се једно од последњих аутентичних београдских ромских насеља. Када и како је настало, не зна се тачно, историчари нагађају се да су Роми, протерани из сличних станишта на Дорћолу, код Сава центра и Белвила, своју срећу пронашли овде. Испоштовали су своју традицију и подигли насеље од картона (некоректни новинари ће га назвати „нехигијенским“) тамо где њима највише одговара. Близу центра. Ништа овде није дивље. Ако случајно видите запаљене гуме, то је део локалног еколошког плана за спаљивање непотребних сировина, а можда се и неко напио, због месечине, кише или неузвраћене љубави, па, ето, запалио гуме. Немојте звати ватрогасце. На сваку противпожарну интервенцију овде се одговара традиционално, са три нова пожара. Ватрогасци ће понекад, у складу са локалним обичајима, бити каменовани, а ако се пожар прошири на оближње куће, ништа страшно, то је само картон и то је само живот. Полиција неће никада интервенисати, јер је режим са Ромима постигао историјски договор. Претходне градске власти су их силом терале са деценијских огњишта и згаришта, а напредна власт мудро је закључила да Ромима треба оставити слободу неометаног упражњавања вишедецинијских навика све док организовано гласају за „Вућићића“, који ће им даровати и поклон-пакет, чији ће садржај, без издавања фискалног рачуна, препродавати на тротоару, крај пијаце. Коначно, Роме нико у Београду не шиканира, безбрижно просе по семафорима, дувају лепак и шмрчу хероин, у складу са обичајима и традицијом. Дозвољено им је (и не само њима) да џепаре по градском саобраћају, све може, само ако одређеног дана седнеш у бели комби који ће те одвести на гласачко место и тамо гласати како ти је речено. Не протерујеш их, као зли Ђилас, у удаљене контејнере, одакле се не може пешака до тржног центра. А не могу људски ни да горе. Вук Врчевић сваке ноћи, срећан, плеше у гробу.“
- МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе и из изјашњења, као и садржај чланка „Рај у Вука Врчевића“, аутора ДД, објављеног 22. фебруара 2022. године у дневном листу ГГ.
Правни оквир
3.1. Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности је да поступа по притужбама због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима и изриче мере у складу са чланом 40. овог закона.
3.2. Устав Републике Србије[3] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Устав Републике Србије јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје[4] и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других.[5] Такође, чланом 76. Устава Републике Србије припадницима националних мањина гарантована је равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација због припадности националној мањини, док је чланом 81. прописано да Република Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији.
3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода[6], одредбом члана 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
3.4. Према одредбама Оквирне конвенције за заштиту националних мањина, заштита националних мањина и права и слобода припадника тих мањина саставни је део међународне заштите људских права,[7] а стране уговорнице се обавезују да ће припадницима националних мањина гарантовати равноправност пред законом и једнаку законску заштиту. У том смислу забрањена је било каква дискриминација на основу припадности националној мањини.[8]
3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[9], којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба члана 12. Закона о забрани дискриминације којом је између осталог забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење.
3.6. Законом о заштити права и слобода националних мањина[10] забрањује се сваки облик дискриминације на националној, етничкој, расној, језичкој, верској и свакој другој основи према националним мањинама и лицима која припадају националним мањинама.
3.7. Одредбом члана 75. Закона о јавном информисању и медијима[11], прописано је да се идејама, мишљењем, односно информацијама, које се објављују у медијима не сме подстицати дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа
3.8. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли ауторски текст ДД објављен у дневном листу ГГ, представља узнемиравање и понижавајуће поступање и повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, односно, да ли се њима ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење.
3.9. Приликом разматрања овог предмета, најпре су размотрени наводи из изјашњења ДД и дневних новина ГГ да „колумна која је предмет поступка није ни на који начин усмерена на дискриминисање било које етничке заједнице, већ представља ироничан приказ аутора“, да је „дневни лист ГГ деценијски савезник свих мањина и угрожених група у нашем друштву и никада није постојала свесна намера да било кога увредимо зато што је другацији“, да „колумна није написана у намери да подстиче дискриминацију, већ управо да критички укаже на проблем дискриминације Рома кроз критику власти који Роме злоупотребљавају“ као и да „члан 76. Закона о јавном информисању и медијима, прописује да не постоји повреда забране говора мржње ако је информација објављена без намере да се подстиче на дискриминацију, мржњу или насиље против лица“. Међутим, са аспекта антидискриминационих прописа није од значаја да ли је колумниста ДД имао намеру да дискриминише ромску заједницу. У конкретном случају, предмет разматрања су сами наводи ауторског текста „Рај у Вука Врчевића“ који је објављен у дневним новинама ГГ. Дакле, испитује се да ли су наводи из овог текста да је подизање нехигијенских картонских насеља део традиције Рома, да је део њихових обичаја каменовање ватрогасаца, просјачење, џепарење, „дување лепка и шмркање хероина“, супротни императивним прописима којима је дискриминација забрањена, док је намера извршиоца дискриминаторног акта правно ирелевантна. Ово произлази и из одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације, с обзиром на то да законодавац забрањује узнемиравање и понижавајуће поступање не само када је циљ таквог понашања повреда достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, већ и када такво понашање објективно представља повреду достојанства лица или групе лица. Према томе, у конкретном случају није правно релевантно да ли је намера аутора ДД и уредништва дневних новина ГГ, била да повреди достојанство Рома и Ромкиња.
3.10. Повереник је ценио наводе истакнуте у изјашњењу у којима се као формални недостатак притужби истиче да предузета радња од стране лица против којих је поднета притужба се уопште не може сматрати дискриминаторном у смислу члана 2. Закона о забрани дискриминације, јер у њој није садржано никакво прављење разлике према једној групи лица у односу на друге, као и да подносилац притужбе врши погрешну квалификацију предузетог акта, али налази да су исти неосновани. Увредљив говор заснован на личном својству према одређеној групи сам по себи представља прављење разлике у односу на друге који нису предмет таквих увреда. Таквим говором се неоправдано обележава одређена група и тиме врши дискриминаторно поступање. Чланом 17. став 1. Пословника о раду Повереника за заштиту равноправности прописано је да притужба треба да буде сажета и разумљива и да би се по њој поступало, треба да садржи неопходне податке о подносиоцу притужбе, односно о дискриминисаном лицу, опис дискриминаторног акта, као и податке о лицу за које се тврди да је овај акт извршило. Цитирани акт који дефинише садржину притужбе, као обавезне елементе подразумева постојање само чињеничних навода на којима се притужба заснива, док подносилац није дужан да такве наводе правно квалификује, већ то чини Повереник у поступку по притужби.
3.11. У погледу навода одговора на притужбу који се односе на слободу изражавања, Повереник за заштиту равноправности указује да одредба члана 46. Устава јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, док је одредбом става 2. овог члана прописано да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије. У складу са Уставом, управо ради заштите права и угледа других, одредбама члана 12. Закона о забрани дискриминације изричито је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, као једног од посебних облика дискриминације.
3.12. Такође, у погледу цитираних пресуда Европског суда за људска права, Повереник указује да у наведеним пресудама не постоји аналогија са конкретним случајем који је предмет поступка. Наиме, случај Хендисајд против Уједињеног краљевства, односи се на забрану дистрибуције, заплену и уништавање „Мале црвене школске књиге“, за које су власти у Уједињеном краљевству сматрале да је у супротности са Законом о неморалним публикацијама. У конкретном случају суд није нашао повреду члана 10. Европске конвенције која гарантује слободу изражавања, с обзироом да је акција државе имала за циљ заштиту морала. У осталим наведеним пресудама суд констатује да новинарска слобода обухвата и прибегавање претеривању, сатири, шароликом фигуративном изражавању, али се у наведеним пресудама радило о критиковању јавне власти а не повреди угледа мањинске или рањиве друштвене групе.
3.13. Приликом разматрања овог предмета размотрени су и наводи из изјашњења ДД и дневних новина ГГ да „да аутор има право да у преношењу поруке од јавног интереса под одређеним условима прибегава коришћењу сатире, хиперболе, претеривања да би пренео поруку о злоупотреби једне групе наших грађана“, да ,,медији могу слободно да користе хиперболу, сатиру или шаролико фигуративно изражавање код преношења одређене поруке“, да „предметна колумна ГГ представља пародију на стандардне туристичке водиче“, да „тај замишљени сатирични туристички водич кроз претеривање, хиперболу, сарказам и иронију изврће реалност и представља као ,,рај на земљи“ очигледно негативне појаве и лоше услове“. Разумејући слободу аутора да у свом стваралаштву користи сатиру, хиперболу и претеривање као стилске фигуре, Повереник за заштиту равноправности налази да се у конкретном случају изнете стереотипне конструкције никако не могу подвести под наведену литерарну категорију. У свом изразу, аутор говори о томе да је стварање картонских нехигијенских насеља понашање својствено тој националној заједници, њихово природно стање којем теже, представљајући их као „примитивце који ватрогасце гађају камењем“. Истовремено, говори о просјачењу, џепарењу и уживању наркотика као навикама Рома, стављајући при том све припаднике ромске заједнице у контекст подршке одређеној политичкој опцији.
3.14. Повереник је ценио наводе из притужбе према којима „у конкретном случају постоји више легитимних права и интереса који морају да се узимају у обзир и процењују, а то су осећај повређености припадника ромске заједнице објављеним текстом и право да се кроз претеривање, метафору, сарказам, пренесе важна друштвена порука, односно право на слободу изражавања“. Чланом 46. став 2. Устава Републике Србије прописана су ограничења слободе изражавања, и на првом месту је као легитиман разлог ограничења истакнута заштита права и угледа других. У том смислу, неспорна је намера уставописаца да у код процене повређености права пружи примат заштити достојанства сваког појединца и заједнице у односу на слободу изражавања других. Јавна повреда достојанства неког лица или групе лица није пут за актуелизацију њихових проблема.
3.15. Имајући у виду да је садржином одговора на притужбу критиковано јавно иступање поверенице за заштиту равноправности која је осудила садржину чланка ДД одмах по објављивању, те истицање да таквим чињењем она доводи у питање своју непристрасност у поступку одлучивања по притужби, желимо да истакнемо да је чланом 33. став 6. Закона о забрани дискриминације прописано да Повереник упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације. Ова надлежност Повереника нарочито је важна у третирању дискриминације учињене путем средстава јавног информисања, те је ради отклањања тежих последица од изузетне важности правовременост реакције, у моменту док је акт дискриминације актуелан и предмет јавне дебате. Имајући у виду да је надлежност Повереника у поступању по притужбама предвиђена истим чланом закона, очигледно је да законодавац није сматрао јавно иступање Повереника поводом учињеног акта дискриминације видом нарушавања непристрасности овог органа у поступању по притужбама.
3.16. Наводи ауторског текста ДД објављеног у дневним новинама ГГ да је подизање нехигијенских картонских насеља део традиције Рома, да је део њихових обичаја каменовање ватрогасаца, просјачење, џепарење и уживање дрога, представљају облик дискриминације из члана 12. Закона о забрани дискриминације кроз ширење уобичајених негативних стереотипа и предрасуда према овој националној заједници. Оваква изјава има посебну тежину, ако се има у виду чињеница да је ДД јавна личност, а да су дневне новине ГГ међу најтиражнијим дневним листовима у Србији, који могу да утичу на широко јавно мњење. Самим тим, још је наглашенија обавеза наведених субјеката да се уздржавају од радњи које представљају акт дискриминације. ДД и дневни лист ГГ морали су да воде рачуна о чињеници да ће текст овакве садржине прочитати припадници и припаднице ромске националне мањине, које је према наводима из притужбе, ова изјава узнемирила, понизила и изазвала нелагоду и љутњу. Чак и ако је текст написан и објављен у контексту описаном у одговору на притужбу, аутор и дневни лист су морали да воде рачуна какав ће бити утицај овог текста на публику различите старосне доби, образовања и социјалног статуса, те заједницу у целини.
3.17. Повереник за заштиту равноправности подсећа да у односу на припаднике ромске националне мањине у Србији и даље постоје различити стереотипи и предрасуде, а које понижавају и вређају припаднике ове друштвене групе. Својим наводима који се односе на Роме, аутор и дневни лист су целокупну ромску националну мањину означили као „крадљивце, наркомане и примитивце“ који живе у нехуманим условима. Дневне новине ГГ истичу да ова изјава представља вид аутентичног израза аутора који кроз пренаглашавање жели да скрене пажњу на проблеме и да потенцира лош однос доносилаца политичких одлука према Ромима. Треба указати да је последица оваквог иступа да се припадници ромске заједнице перципирају као непожељни у друштву, што је посебно опасно када се зна да је ромска популација у Србији веома често изложена дискриминацији у свим сферама друштвеног живота, као и да су често изложени нападима појединаца и група које заговарају мржњу и нетрпељивост према мањинским групама. Остаје нејасно какву критику доносилаца политичких одлука према Ромима аутор види кроз наводе да је џепарење вишевековна традиција Рома те представљањем паљења гума и каменовања вартогасаца као примитивне опште карактеристике ове друштвене групе.
3.18. Према методолошки верификованим извештајима и показатељима, већина Рома и Ромкиња се суочава са друштвеном искљученошћу и сиромаштвом и изложена је отвореној, а још чешће прикривеној дискриминацији.[12] Наведено показује и пракса Повереника за заштиту равноправности којем је у току 2021. године због дискриминације на основу националне припадности и етничког порекла поднето укупно 96 притужби. Највећи број притужби, као и претходних година, поднет је због дискриминације припадника ромске националне мањине (74), што чини 77,1% од свих притужби које су поднете због дискриминације по овом основу.[13] Овом приликом напомињемо и да закључци истраживања које је спровео Центар за истраживање етницитета указују да највећи степен етничке дистанце Срби испољавају према Ромима јер чак 65,6% испитаника не би прихватио припадника ромске националне мањине за суседа, a 28,5% прихватило би их за супружника.[14] Имајући све ово у виду, сви друштвени актери, а посебно медији који својом доступношћу великом броју људи могу утицати на обликовање јавног мњења, имају обавезу да посвете посебну пажњу спречавању дискриминације ромске националне мањине.
3.19. На крају, Повереник може да прихвати наводе из изјашњења да је аутор текста најпре имао за циљ да критикује носиоце јавних овлашћења због ситуације и положаја у коме се налазе поједини Роми и Ромкиње, међутим, јавни говор повлачи са собом и одговорност за поштовање достајанства другог, а управо највиши правни акт Републике Србије људско достојанство карактерише као неприкосновено[15]. Одговорно новинарство, не може да дозволи да се било која друштвена ситуација проблематизује на начин којим ће се подгревати већ постојећи стереотипи према Ромима, правити негативне генерализације и продубљивати јаз између опште популације и ове националне мањине.
- МИШЉЕЊЕ
Ауторским текстом ДД у дневном листу ГГ од 22. фебруара 2022. године, повређено је достојанство припадника и припадница ромске националне мањине, чиме су повређене одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације.
- ПРЕПОРУКА
Повереник за заштиту равноправности препоручује ДД и дневном листу ГГ да:
5.1. Организују састанак са подноситељима притужбе на коме ће се ближе упознати са изазовима са којима се суочава ромска популација.
5.2. Убудуће не објављују садржаје којима се вређа достојанство припадника и припадница ромске националне мањине.
Потребно је да ДД и дневни лист ГГ обавесте Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико ДД и дневни лист ГГ не поступе по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.
Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.
[1] „Сл. гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21
[2] Закон о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, број 22/09 и 52/21), члан 1. став 2.
[3] Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21)
[4] Члан 46. став 1. Устава РС
[5] Члан 46. став 2. Устава РС
[6] „Сл. лист СЦГ“- Међународни уговори бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – испр. „Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15
[7] Оквирна конвенција за заштиту националних мањина („Сл. лист СРЈ“- Међународни уговори бр. 6/98), члан 1.
[8] Оквирна конвенција за заштиту националних мањина („Сл. лист СРЈ“- Међународни уговори бр. 6/98), члан 3. став 1.
[9] Закон о забрани дискриминације, („Сл. гласник РС“, број 22/09 и 24/21), члан 2. став 1. тачка 1.
[10] Закон о заштити права и слобода националних мањина („Сл. лист СРЈ“, бр. 11/02, „Сл. лист СЦГ“, бр. 1/03 – Уставна повеља и „Сл. гласник РС“, бр. 72/09 – др. закон и 97/13 – одлука УС и 4718), члан 3.
[11] „Сл. гласник РС“, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење
[12] Стратегија за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године. Доступно на: https://www.minrzs.gov.rs/sr/dokumenti/predlozi-i-nacrti/sektor-za-medjunarodnu-saradnju-evropske-integracije-i-projekte/strategija-za-socijalno-ukljucivanje-roma
[13] Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности за 2021. годину. Доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/
[14] Истраживање социјалних односа између етничких заједница у Србији, Центар за истраживање етницитета, 2020. Доступно на: http://idn.org.rs/wp-content/uploads/2020/09/SOCIJALNA-DISTANCA-ETNICKIH-ZAJEDNICA-IZVESTAJ.pdf
[15] Устав Републике Србије, чл. 23: Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
66-22 Притужбе удружења против дневног листа због дискриминације на основу ромске националне припадности 
