Građanskopravna zaštita od diskriminacije

Sudska zaštita zbog diskriminacije

Svako ima pravo na sudsku zaštitu. Pravo na zaštitu ima svaki čovek, i svaka organizacija koja je izložena diskriminaciji. Uslov za zaštitu nije ni da je diskriminisani domaći državljanin, ni bilo kakvo drugo njegovo svojstvo (prebivalište ili sedište u Srbiji, pravo glasa u Srbiji, plaćanje poreza u Srbiji, obavljanje poslovne delatnosti u Srbiji, godine života, poslovna sposobnost).
Zaštita se traži od suda. Sud, kad utvrdi da su ispunjeni zakonski uslovi za zaštitu, dužan je da diskriminisanom pruži zaštitu. Zaštita se prvo traži od višeg suda, koji je stvarno nadležan za suđenje u sporovima za zaštitu od diskriminacije. Ako diskriminisani smatra da je viši sud neopravdano uskratio zaštitu, žalbu podnosi apelacionom sudu na čijem području se nalazi viši sud koji je doneo prvostepenu presudu. Apelacioni sud presudom potvrđuje presudu prvostepenog suda ili je preinačuje, a rešenjem odbacuje žalbu na presudu ili ukida presudu višeg suda i predmet vraća višem sudu da ga ponovno raspravi i presudi. Revizija je izuzetno dozvoljena protiv drugostepene presude, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava. O reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud.

Zaštita se traži putem tužbe. Diskriminisani putem tužbe traži zaštitu od višeg suda. Kad je diskriminisan čovek, on sam bira da li će tužbu podneti onom višem sudu gde se nalazi njegovo prebivalište ili pak onom višem sudu gde je prebivalište pojedinca koji je izvršio povredu, odnosno sedište organizacije koja je izvršila povredu. Diskriminisana organizacija bira da li će tužbu podneti višem sudu gde se nalazi njeno sedište ili pak višem sudu gde je prebivalište pojedinca koji je izvršio povredu, odnosno sedište organizacije koja je izvršila povredu.

Zaštitu može da traži diskriminisani i neka druga lica. Zaštitu od diskriminacije uživa diskriminisani. Ali, zaštitu diskriminisanog ne mora da traži on sam. Tužbu mogu da podnesu i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava ili zaštitom prava grupe lica kojoj pripada povređeni (na primer, udruženje odnosno nevladina organizacija čiji program obuhvata zaštitu ljudskih prava odnosno prava određenih grupa lica, recimo, Roma, homoseksualaca, osoba sa invaliditetom), kao i dobrovoljni ispitivač diskriminacije.

Ako je u konkretnom slučaju diskriminisan samo određeni čovek, odnosno samo određena organizacija, tada organizacija koja bi da podnese tužbu za zaštitu diskriminisanog mora prethodno da od njega dobije pristanak za podnošenje tužbe. I to pisani pristanak, dakle, svojeručno potpisan.

Diskriminisani ima pravo na svaku potrebnu sudsku zaštitu. Diskriminisani, odnosno drugo lice koje može da traži zaštitu diskriminisanog, bira vrstu zaštite koju traži od suda. Na raspolaganju je više tužbi povodom diskriminacije. Osim konačne zaštite koja se traži putem tužbe, može da se traži i privremena zaštita koja se pruža privremenom merom i pre nego što je spor okončan, pa i pre nego što je tužba podneta. Osim zaštite koja bi se sastojala u tome da se spreči da se ostvari diskriminacija od koje preti opasnost (preventivna zaštita), a koja se traži tužbom za propuštanje, postoji i zaštita od već ostvarene diskriminacije (reaktivna zaštita) koja se traži putem tužbe za uklanjanje, tužbe za utvrđivanje, i tužbe za naknadu štete. Postoje i oblici dodatne zašitite – izricanje sudskog penala i objavljivanje presude.

Tužba za sprečavanje diskriminacije. Ova tužba se podnosi kad hoće da se spreči, predupredi diskriminacija. Zaštita može da se traži sve dok postoji opasnost da će se diskriminatorska radnja izvršiti, nastaviti da vrši ili ponoviti. Ako se tužba podnosi da bi se sprečilo da diskriminator izvrši radnju koja tek predstoji a kojom bi nastupila diskriminacija, tada se traži da sud diskriminatoru zabrani, na primer, da postavi najavljeni natpis kojim ljude diskriminiše zbog nekog ličnog svojstva (zabranjen pristup Romima), ili, na primer, da diskriminatoru zabrani da sprovede konkurs za zapošljavanje koji je diskriminatoran (primerice, koji sadrži uslov da kandidat nije homoseksualne orijentacije). Ako se tužba podnosi da bi se sprečilo da diskriminator nastavi da vrši radnju diskriminacije koju već vrši i koja još traje, u tom slučaju se traži da sud diskriminatoru zabrani, recimo, da nastavi da objavljuje diskriminatorski konkurs koji danima izlazi u dnevnom listu, da nastavi da sprečava mušterije da kupuju u prodavnici koju drži albanska porodica. Ako se tužba za propuštanje podnosi da bi se sprečilo da diskriminator ponovi već završenu radnju diskriminacije, onda se traži da sud diskriminatoru zabrani, primera radi, da ubuduće ponovo odbije pružanje lekarske usluge osobi sa invaliditetom, da ubuduće ponovo Romima uskrati pristup diskoteci.

Tužba za uklanjanje stanja diskriminacije. Ako je diskriminator radnjom koju je već izvršio stvorio stanje diskriminacije koje još uvek traje, diskriminisani može, sve dok stanje diskriminacije traje, da traži da diskriminator izvrši jednu drugu i drugačiju radnju od one već izvršene, kojom će odstraniti izazvano stanje koje i dalje traje. Recimo, da ukloni nalepljene oglase kojima poziva na bojkot određenog prodavca zbog njegove nacionalne pripadnosti, da ukloni arhitektonsku prepreku kojom se onemogućuje pristup licima sa invaliditetom, da iz uslova konkursa ukloni diskriminatorsku klauzulu. Dok se tužbom za propuštanje traži da se diskiminator uzdrži od vršenja (od izršenja, nastavljanja, ili ponavljanja) neke radnje, ovom tužbom se uvek traži da diskriminisani baš izvrši jednu novu radnju koja je u stanju da odstrani proizvedeno stanje diskriminacije. Stanje diskriminacije nije uklonjeno samim tim što je diskriminatoru (po tužbi za propuštanje) zabranjeno da nastavi ili ponovi diskriminatorsku radnju. Na primer, zabrana da ubuduće objavljuje konkurs sa diskriminatorskom klauzulom, nije isto što i naredba da opozove takav konkurs, zabrana da ubuduće uskraćuje pristup Romima, nije isto što i naredba da ukloni postavljeni napis sa zabranom pristupa.

Tužba za utvrđivanje da postoji diskriminacija. Naročito onda kad diskriminator smatra da ima pravo da vrši diskriminatorsku radnju ili da stvara ili održava stanje diskriminacije, diskriminisani može da traži da sud utvrdi da ga je diskriminator nedopušteno diskriminisao, tj. da je povredio njegovo pravo da ne bude diskriminisan. Primerice, može da zahteva da sud utvrdi da je nedopušteno njemu kao Romu uskratio pristup usluzi, da je nedopušteno postavio versku pripadnost kao uslov za zapošljavanje, da nije dopušteno da bojkotuje zbog verske pripadnosti. Ako je diskriminacija izvršena opštim aktom organizacije (npr. statutom, pravilnikom), zaštita se ne traži ovom tužbom u parničnom postupku, nego se traži ispitivanje ustavnosti opšteg akta od strane Ustavnog suda.

Tužba za naknadu štete zbog diskriminacije. Sama diskriminacija ne predstavlja još štetu, niti je za postojanje diskriminacije neophodno da nastupi šteta, niti da je diskriminator kriv. Ali ako šteta postoji, kao i ako postoji krivica diskriminatora, pravo je diskriminisanog da mu diskriminator nadoknadi svu pretrpljenu štetu, kako materijalnu (imovinsku), tako i nematerijalnu (neimovinsku). Diskriminisani trpi materijalnu štetu ako se zbog radnje diskriminatora smanji broj ili vrednost imovinskih (tj. u novcu izrazivih) prava diskriminisanog (tzv. stvarna šteta), ili se ne poveća broj ili vrednost takvih prava (tzv. izmakla dobit). Na primer, zbog diskriminatorne radnje bojkotovanja kome je bio izložen, smanjio mu se promet robe ili mu nije mu isporučena roba, zbog čega je morao da je nabavlja po višoj ceni na drugoj strani, ili zbog čega je odgovarao za štetu svojim poveriocima pošto nije mogao da je nabavi na drugoj strani; zbog diskriminatorne radnje nije stekao zaradu jer nije dobio zaposlenje; zbog diskriminatorne radnje morao je angažovati advokata i imati troškove da bi ostvario svoje pravo na slobodu od diskriminacije; zbog diskriminatorne radnje uskraćivanja lekarske pomoći teže se razboleo, što mu je prouzrokovalo dalje troškove; zbog diskriminatorne radnje imao je troškove preseljenja. Nematerijalna šteta se sastoji u duševnim bolovima koje trpi, fizičkim bolovima ili strahu, a koji su izazvani aktom diskriminacije. Diskriminisani može da traži izvinjenje, povlačenje diskriminatorne izjave, određeni iznos novca.

Kombinacija više tužbenih zahteva. Tužbom za utvrđivanje da je diskriminacija nedopuštena odnosno da tuženi nema pravo da vrši radnju zbog koje je tužen ili da održava stanje koje je radnjom proizveo, diskriminisani će se poslužiti onda kad iz bilo kog razloga nije zainteresovan da traži druge vrste zaštite drugim tužbama. Ali, kad mu nije dovoljno da sud samo utvrdi nedopuštenost diskriminacije, podneće neku od ostalih tužbi (za propuštanje, za uklanjanje, za naknadu štete). Ni sa jednom od tih tužbi ne može da kombinuje tužbu za utvrđivanje. Ako se podnese bilo koja od tih drugih tužbi, sud će, naime, tako i tako morati prethodno da utvrdi nedopuštenost diskriminacije, jer jedino ako je diskriminacija nedopuštena sme tuženom da zabrani vršenje radnje, da mu naredi neku radnju, odnosno da mu naredi da naknadi štetu diskriminisanom. Zahtevi tužbi za propuštanje, za uklanjanje i za naknadu štete mogu da se objedine u jednoj tužbi (na primer, da se traži da diskriminator ukloni arhitektonsku prepreku osobama sa invaliditetom, da mu se zabrani da je ubuduće postavlja, i da nadoknadi štetu prouzrokovanu arhitektonskom preprekom). Diskriminisani bira da li će u tužbi istaći sve te zahteve ili samo neke, i koje.

Zahtev za izdavanje privremene mere. Kad postoji verovatnoća da diskriminisani ima pravo da traži da se diskriminator uzdrži od diskriminatorske radnje, da diskriminator ukloni stanje stvoreno diskriminatorskom radnjom ili da mu diskriminator nadoknadi štetu prouzrokovanu diskriminatorskom radnjom, ako je ujedno verovatno da bi kasnije ostvarenje njegovog prava bilo osujećeno ili znatno otežano – tada diskriminisani može od suda da traži da sud diskriminatoru privremeno zabrani da izvrši, nastavi ili ponovi diskriminatornu radnju, privremeno mu naredi da izvrši radnju radi uklanjanja stanja diskriminacije, ili mu privremeno naredi određeno ponašanje radi obezbeđenja zahteva diskriminisanog na naknadu štete. Zahtev za izdavanje privremene mere diskriminisani može sudu podneti zajedno sa podnošenjem tužbe, kao i pošto je već podneo tužbu, ali ne i pre njenog podnošenja. Privremena mera koju sud izda važi najduže dok se ne donese pravnosnažna presuda. Pošto ona nije trajna zabrana odnosno naredba, diskriminisani ostvaruje potpuno potrebu za zaštitom tek ako sud i pravnosnažno istovetno presudi. Ako diskriminator ne postupi po presudi, diskriminisani može da traži od izvršnog suda prinudno izvršenje. Ali, i posle pravnosnažnosti presude, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, može da zahtevaa privremenu meru, recimo, da se diskriminatoru zabrani da otuđi imovinu, da ne bi otuđenjem osujetio, otežao ili ugrozio ostvarenje prava diskriminisanog za naknadu štete. Privremenu meru sud će odrediti i kad se učini verovatnim da je ona potrebna da bi se sprečila upotreba sile koja vodi diskriminaciji ili koja predstavlja diskriminaciju ili da se spreči nastanak nenaknadive štete od diskriminatorne radnje.

Zahtev za izricanje sudskog penala diskriminatoru. Kad postoje pokazatelji da diskriminator neće biti voljan da postupi po presudi ili po privremenoj meri zbog diskriminacije, dakle, da neće poštovati zabranu da izvrši diskriminatorsku radnju odnosno naredbu da ukloni stanje diskriminacije, tada diskriminisani može u tužbi za propuštanje odnosno uklanjanje odnosno u predlogu za privremenu meru za propuštanje odnosno uklanjanje, da zahteva i to da sud diskriminatoru zapreti da će diskriminisanom imati da plati određeni, primeren iznos novca, ako ne postupi po presudi odnosno privremenoj meri. Taj iznos nije naknada štete, i plaća se nezavisno od toga da li je radnjom diskriminacije prouzrokovao i štetu. Diskriminisani može da zahteva da sud sudski penal izrekne bilo presudom, bilo već ranije, privremenom merom, bilo po donošenju pravnosnažne presude, sve dok ne zatraži njeno prinudno izvršenje. Sudskim penalom povećava se efikasnost zaštite pošto se stavljanjem u izgled plaćanja novčane svote diskriminator izlaže dodatnom pritisku da izvrši glavnu obavezu (da se uzdrži od vršenja diskriminatorske radnje, odnosno da ukloni stanje diskriminacije), da ne bi morao da izvrši i dodatnu.

Zahtev za objavljivanje presude protiv diskriminatora. Ako je diskriminacija izvršena u javnosti (putem novina televizije, radija, bilborda, na mitingu, na stadionu i dr.), diskriminisani može da traži od suda da diskriminatoru naloži da o svom trošku, u celini ili delimično, objavi presudu koja je zbog diskriminacije doneta protiv njega po tužbi za propuštanje, po tužbi za utvrđenje, uklanjanje, ili za naknadu štete.

Dokazivanje na sudu. Koju god vrstu tužbe da podnese, na diskriminisanom (ili drugom ovlašćenom tužiocu) je da na sudu dokaže da je tuženi izvršio radnju zbog koje je tužen. U tu svrhu može da predloži i da se sasluša tzv. dobrovoljni ispitivač diskriminacije. Dobrovoljni ispitivač diskriminacije je svako lice koje se lično i neposredno uključilo u neku situaciju, ne bi li tako na licu mesta proverilo da li se u toj situaciji krši zabrana diskriminacije (na primer, Rom ili onaj koji s njim pođe u diskoteku za koju se tvrdi da ne prima Rome, osoba sa invaliditetom ili onaj ko s njom ode kod zubara koji je na glasu da ne želi da zbog dužeg potrebnog vremena pruža uslugu osobama sa određenim invaliditetom).

Koju god vrstu tužbe da je podneo, ako diskriminisani učini verovatnim da je zbog njegovog ličnog svojstva na njegovu štetu načinjena razlika u odnosu na druge osobe, tada se pretpostavlja da je istovremeno prekršeno načelo jednakosti odnosno jednakih prava i obaveza, pa je tada na diskriminatoru da dokaže da ipak tom diskriminatorskom radnjom nije povređeno načelo jednakosti odnosno jednakih prava i obaveza.

Koju god tužbu da je podneo, diskriminisani nikad ne mora da dokaže da ima pravni interes za zaštitu, niti da navede zašto traži zaštitu.

Samo je za tužbu za nakadnu štete važno da je diskriminator kriv i da je diskriminisani pretrpeo štetu zbog diskriminacije. Ali ni u tom slučaju diskriminisani ne dokazuje krivicu diskriminatora. Naime, za svakog diskriminatora za koga se dokaže da je svojom diskriminatorskom radnjom prouzrokovao štetu, zakon smatra i da je kriv, pa je na njemu da dokaže da nije. Ali, diskriminator ne može da dokazuje da nije kriv ako je štetu prouzrokovao radnjom neposredne diskriminacije (jer zakon tad neoborivo uzima da postoji diskriminacija). Kad traži naknadu štete, diskriminisani dokazuje da je pretrpeo štetu i u čemu se ona sastoji, da je tuženi izvršio diskriminatorsku radnju, kao i da mu je šteta prouzrokovana tom diskriminatorskom radnjom, a što znači da šteta kakvu je on pretrpeo i uobičajeno nastupa kad se izvrši takva diskriminatorska radnja.

Po tužbi za propuštanje diskriminatorske radnje sud će pružiti zaštitu samo ako u vreme podnošenja tužbe postoji opipljiva i ozbiljna opasnost da će se diskriminatorska radnja izvršiti, nastaviti ili ponoviti. Da li je opasnost takva, sud prosuđuje u svakom pojedinom slučaju, s obzirom na konkretne okolnosti. Recimo, ako se dokaže da je tuženi već vršio takvu diskriminatorsku radnju, ili ako je ona već započeta i traje, smatraće se da postoji opasnost od ponavljanja odnosno od nastavljanja, pa tuženi mora da dokaže konkretne činjenice da bi se uzelo da više nema opasnosti od diskriminisanja.

Kad traži da sud izda privremenu meru, predlagač mora da učini verovatnim osnovanost svog zahteva, kao i opasnost da bi bez privremene mere kasnije ostvarenje njegovog zahteva bilo osujećeno ili znatno otežano. To ne mora ako protivniku ne preti znatnija šteta od izdavanja privremene mere. Kad traži izdavanje privremene mere povodom zahteva za naknadu štete, diskriminisani mora učiniti verovatnim i to da kasnije, tj. u izvršnom postupku koji bi pokrenuo, ako se sada ne izda privremena mera neće moći da naplati naknadu štete zato što postoji konkretna opasnost da će diskriminator u međuvremenu otuđiti imovinu koja bi u izvršnom postupku služila namirenju njegovog prava na naknadu štete, da će umanjiti njenu vrednosti, da će imovinu opteretiti pravima trećih koja onemogućavaju izvršenje, ili da će imovinu skriti, i sl.

Da bi sud izrekao sudski penal diskriminatoru, diskriminisani mora da učini verovatnim da diskriminator neće postupiti po presudi odnosno privremenoj meri. Da li postoji takva opasnost, sud će prosuditi u svakom pojedinom slučaju, s obzirom na konkretne okolnosti. Uzeće u obzir, naročito, da li na to upućuje dosadašnje ponašanje diskriminatora.

Hitno postupanje suda. Sud o izdavanju privremene mere ima da odluči bez odlaganja, a najdocnije u roku od tri dana od prijema predloga. Ali i po tužbi zbog diskriminacije sud mora da postupa hitno. To znači da mora da preduzme radnje bez odlaganja, tj. da postupanju u ovoj stvari dâ prednost u odnosu na predmete za koje ne važi hitnost postupanja, i da preduzme potrebne radnje utrošivši onoliko vremena koliko je dovoljno da bi ih što pre preduzeo. Ako sudija zanemari zakonsku obavezu hitnog postupanja, diskriminisani može da se obrati predsedniku suda koji je dužan da se stara o zakonitosti rada. Zanemarivanje obaveze hitnog postupanja predstavlja nesavesno postupanje sudije, zbog čega može biti i razrešen.

Prof. dr Vladimir Vodinelić

 


Sudska zaštita zbog diskriminacijeDOCX


Print Friendly
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/rs/diskriminacija/gradanskopravna-zastita-od-diskriminacije/">
back to top