del. br. 1132 datum: 31. 7. 2012.
Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere (čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Sl. glasnik RS” br. 22/2009), povodom pritužbe udruženja „Ž. n. d.” iz B. protiv pozorišta „P.” iz B, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donosi
MIŠLjENjE
Ideje i stavovima izraženim u dečijoj pozorišnoj predstavi „…” pozorišta „P.” nisu suprotni propisima o zabrani diskriminacije, pa se njeno organizovanje i izvođenje ne može kvalifikovati kao diskriminatorno.
O b r a z l o ž e nj e
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je pritužbu udruženja „Ž. n. d.”, u kojoj je navedeno da je dečija predstava „…”, koja se izvodi u p. “P.”, diskriminatorna, te da se diskriminacija vrši po osnovu rase, predaka, državljanstva, nacionalne pripadnosti i etničkog porekla, jezika, pola, rodnog identiteta, imovnog stanja, invaliditeta i izgleda. Primeri kojima su ilustrovani pojedini vidovi diskriminacije sastavile se, kako se u pritužbi navodi, četiri feministkinje i aktivistkinje protiv seksističkih i rasističkih politika, koje su predstavi lično prisustvovale sa četvoro nesrpske dece. Podnositelj pritužbe tražio je da se preispita odluka o stavljanju ove predstave na repertoar predstava za decu, iznoseći stav da predstava apsolutno “nije adekvatna za razvoj otvorenog društva, kao i da ne podstiče izgradnju humanih vrednosti kod dece”.
U pritužbi je navedeno:
– da je predstava koja se izvodi u pozorištu „P.” za decu od četiri godine na više, zasnovana na raznim tipovima diskriminatornog ponižavanja kao glavnog osnova za zasmejavanje dece i publike, kao i da je ismejavanje „drugosti” osnov humora u predstavi, što je u potpunosti protiv svih principa vaspitanja dece u duhu drugarstva, ljudskih prava i tolerancije;
– da na samom početku predstave, jedini ženski lik (u jednoj od prvih replika derogativno označen kao „pomagačica – smetačica”) uvodi u naredne narativne sekvence niz stereotipiziranih ženskih uloga i zanimanja, od „provincijalne” kuvarice s vojvođanskim akcentom, preko zastrašujuće zubarke i otvoreno seksistički degradirane stjuardese koja na engleskom uz kafu i čaj nudi i sebe (kao seksualni objekat), do autoritarne službenice u parku koja se ograđuje od sakupljača sekundarnih sirovina i konačno do „obezmoćene” majke. Za to vreme centralni muški lik i kad je blago ismejan, ipak na kraju pobedi, evidentno se uspostavljajući u tvorca i sprovoditelja normative za etničku, rodnu, klasnu i seksualnu prihvatljivost svih likova u predstavi uključujući i dečije;
– da kroz čitavu predstavu centralni muški lik fizički udara ne samo druge likove, već povremeno i publiku, različitim predmetima, simulirajući tako razne oblike fizičkog nasilja;
– da je predstava prepuna ismevanja, potcenjivanja, ponižavanja i psihološko-emotivnih oblika degradacije „drugosti”, prepoznatljivih kao instrument socio-političkih isključenja „drugosti”;
– da je jedan od primera seksizma/mizoginije i to što predstava počinje ustanovljavanjem B. M. – B. K. kao glavne zvezde. Za pomenutom scenom sledi uvođenje lika „pomagačice”, koja se u sledećoj sceni predstavlja kao „smetačica” koja okreće leđa i pokazuje svoju zadnjicu publici. U ovoj sceni se diskriminacija odvija na više nivoa, ona se strukturiše kroz jasno heteroseksističko hijerarhizovanje uloga (B. K. je centralni lik, žena tek „pomagačica” i „smetačica”), a sa druge strane se žensko telo (zadnjica) koristi kao izvor podsmeha, zarad sticanja naklonosti publike. Kroz celu predstavu ova uspostavljena rodna hijerarhija moći samo menja oblike koji potvrđuju mušku nadmoć i poniženo ismejano mesto za žene;
– da se seksizam/mizoginija vidi i u primeru stjuardese koja ulazi u visokim štiklama (jedan od uobičajenih heteroseksističkih fetiša), sa izrazito seksualizovanim pokretima, dok u repertoar avionskih usluga uvodi „tee, coffe and me…”; da se, drugim rečima, deci nudi ekstremno seksistički sadržaj u kome se žena predstavlja kao puki seksualni objekat; u jednom trenutku, centralni (muški) lik seksistički komentariše stjuardesu rečima „vidi kako je dobra”, „svodeći ženu na objekat i pozivajući muškarce iz publike da saučestvuju u njegovim mizoginim fantazijama”, te da je „diskriminacija profesije stjuardese u ovoj sceni prožeta seksističkom objektifikacijom žene u toj ulozi, kako profesionalno, tako i u predstavi”.
– da se primer seksizma/mizoginije vidi i u sceni u kojoj je zubarka predstavljena kao negativka koja zastrašuje decu, a pored toga, dosta usiljenim tonom ponavlja više puta kako će zub uspavati sprejom. Ponižavajuće za žene koje su u zubarskoj struci, kao i za decu koja treba da idu zubaru. I još jedan oblik mizoginije: to što rade žene boli, a žena koja to radi je „negativka”;
– da je primer za klasizam/etno-centralizam, kuvarica koja je prikazana kao „Sosa” iz ponižavajućih viceva o Vojvođankama, koja „slabo razume” opšti kontekst lika dečaka s kojim se susreće u datoj sceni, te je otvoreno prikazana kao „glupa”. Ponižavajuća stereotipizacija kuvarica kao „provincijalki” iz Vojvodine, s ograničenim intelektualnim sposobnostima, dominira ovom sekvencom. Takođe, ovo je jedna od scena u kojoj se naglašava „beocentrična” slika države u kojoj se radnja predstave odvija, neosporno Srbije, a kojom Beograd dominira kao „kulturna prestonica”;
– da je primer diskriminacije osoba/dece sa invaliditetom, scena u kojoj se objašnjavaju dva načina na koja neko ima kratke noge i „rahitis noge (iks noge)”, a oba primera prikazuju te osobe kao pripadnice/ke niže vrste, ismevajućim tonom, podstičući njihovu diskriminaciju i ponižavanje;
– da je primer heteroseksualnog zavođenja dece, scena gde većina devojčica iz dečjeg hora dolazi do centralnog (muškog) lika, predstavi mu se i klekne, dok ih on svaku ponaosob odbija od sebe, a na kraju dolazi devojčica koju on prihvati kao „zadovoljavajuću” zbog toga što ima „izvorno” srpsko ime „Milojka”; da ova scena predstavlja „heteroseksualnu erotizaciju devojčica i na ivici je pozitivnog vrednovanja pedofilije”;
– da je primer za ksenofobiju i rasizam u istoj sceni kada devojčice iz hora prilaze centralnom liku, predstavljaju mu se imenom i on ih odbija, jer imaju ne-srpska imena jer se time šalje poruka o poželjnoj „nacionalnoj čistoći” porodice, kroz lična imena; da su u pitanju samo ženska imena, a posebno je ponižavanje prisutno „u smislu zabrane rasnog mešanja na simboličkom nivou, budući da centralni lik sa gađenjem izgovara kombinacije ne–srpskih ženskih imena sa srpskim prezimenima, ukazujući na nepoželjnost rasnog mešanja i otvaranje prema nacionalnoj i rasnoj drugosti (npr. „Esmeralda Kujundžić”, „Šakira Guzina”); da su, pored toga, po izgledu sva deca u horu iz dominantne etničke grupe (srpske), a scena je krajnje diskriminatorna za decu sa nesrpskim imenima u publici, kao i širem društvu;
– da primer rasizama i scena u kojoj ženski lik igra ulogu radnice gradskog zelenila i iskazuje ljutnju zbog razbacanog đubreta koje ona mora da skuplja po parku; da je u sledećoj sekvenci ljutnja zbog dodatnog posla jasno formulisana kao prezir zbog njene degradacije u „skupljača sekundarnih sirovina”; da se ovom scenom direktno iskazuje diskriminacija nad Romkinjama i Romima, „budući da je opšte prihvaćeno da ovaj posao obavljaju pripadnice/i romske populacije u Srbiji”;
– da je primer za heteroseksizam to što se u predstavi obećava „carstvo drugarstva”, za koje (gledateljke/i) pretpostavljaju da je u pitanju prostor gde vladaju razumevanje, podrška i solidarnost; da se, međutim, bezuspešno putešestvije glavnog lika dečaka, koji beži od kuće zbog psihološko-emotivnog nasilja, strukturisanog kroz ismejavanje dečakovog straha od groma od strane oca, na kraju završava porukom da je jedini sigurni prostor heteroseksistička porodica, odnosno, porodica u kojoj je majka podređena mužu, ismevana, manje vredna, „pomagačica”; da se iz ove scene ne saznaje koja je očeva profesija, dok se jasno ističe da majka radi manje društveno vrednovani posao “paketarke” u pošti, „čije intelektualne (ne)sposobnosti je navode da slučajno upakuje svoje dete u paket (!)”; da se u ovoj sceni „normalizuje očevo nasilje nad detetom, kao i nemoć majke da ga zaštiti”.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je od pozorišta „P.” zatraženo izjašnjenje o osnovanosti i navodima pritužbe.
Pozorište „P.” dostavilo je izjašnjenje u kojem je, između ostalog, navedeno:
– da je potpuno neosnovana kvalifikacija predstave kao diskriminatorne po čak 10 osnova (ličnih svojstava) i da predstavu prožima ismevanje, potcenjivanje, ponižavanje i sl, jer u predstavi nema ni naznaka bilo kojeg oblika diskriminacije. Diskriminacija je veoma složena pravna pojava i nije svako pravljenje razlike između pojedinaca s obzirom na njihova lična svojstva zabranjeno, odnosno, nekada se „nejednak tretman” može opravdati, odnosno, označiti kao dozvoljen;
– da u dramama srpskih i ne-srpskih pisaca, čiji je cilj odražavanje i karikiranje stvarnosti i koji opisuju aktuelno vreme na jedan humorističan način, cilj nije omalovažavanje, već „odražavanje stvarnosti”. Tako smo nekada imali prevrtljive trgovce i advokate, lukave seljake, sujetne svekrve, lenje snahe, razmažene bogataše, a danas imamo neke druge primere. U tom kontekstu rađena je i scena sa „srpskim imenima”, koja je potpuno pogrešno percipirana od podnosioca pritužbe, u toj sceni je „iskarikirana” činjenica da se danas sve češće deci daju „internacionalna” imena i da bi danas devojčica koja ima staro srpsko ime Milojka, bila „drugost” i „predmet podsmeha”. Dakle namera svakako nije „zabrana rasnog mešanja” već jedan pogled na stvarnost i to je pitanje „ukusa”, a ne „rasizma” kako se u pritužbi navodi;
– da „lična svojstva” likova u predstavi nisu predstavljena na način da omalovažavaju bilo koga, niti pojedinačno niti u interakciji sa drugim likovima u predstavi. Ženski likovi u predstavi nisu „ciljno postavljeni kao ženski”, niti je „muški lik B. K.” ciljno postavljen kao „centralni” kako bi se degradirao ženski rod. Takođe, odabir zanimanja kuvarice ili paketarke u pošti nisu namerno odabrani kako bi degradirali ženu, jer navedena zanimanja nisu niti su bilo koja druga „degradirajuća za bilo koji pol”, a ni jedan lik u predstavi nije prikazan kao „glup”, „manje vredan”, već upravo podnosilac pritužbe, polazeći od sopstvenih predrasuda, gradi ličnu i krajnje iskrivljenu sliku predstave. Tako je navedeno da su predstavu gledale četiri aktivistkinje i feministkinje sa „ne-srpskom decom”, zatim da je opšte prihvaćeno da samo pripadnici romske populacije bave sakupljanjem sekundarnih sirovina, kao i da je paketarka u pošti društveno manje vrednovano zanimanje (u odnosu na šta?), da je kuvarica prikazana kao provincijalka iz Vojvodine, da su štikle heteroseksualni fetiš i tako na osnovu ličnih predrasuda, grade pogrešnu sliku o predstavi. Isto bi bilo kada bi scena iz filma „Jackie Brown” reditelja Kventina Tarantina (Quentin Tarantino) – kada stjuardesa po izlasku iz aviona biva uhapšena zbog krijumčarenja „prljavog novca”, bila okarakterisana kao „degradiranje i kriminogenizacija profesije stjuardese”;
– da podnosioci pritužbe nisu najbolje razumeli radnju predstave, te su likove koji su prikazani kao krajnje pozitivni (ne priglupi, već krajnje otresiti, pametni i simpatični) ali istovremeno i smešni (u dečjim predstavama deca se edukuju na zanimljiv način, kroz smeh a ne kroz podsmeh) videli kao priglupe provincijalke, negativne i sl, a čak nisu ni prepoznale da je radnica gradskog zelenila zapravo muškarac;
– da je nesporno da svaki pojedinac ima pravo da tumači i stvari posmatra iz svog ličnog ugla, i da mu je dato pravo da na ovaj način „procesuira” svoje utiske, ali je nedopustivo da se u referatu pritužbe koriste reči kao što su „heteroseksualno zavođenje dece”, „diskriminacija osoba sa invaliditetom” i da ukoliko ih neko izgovara, mora biti svestan njihove težine; da su „nakon ove pritužbe upravo ljudi koji učestvuju u ovoj predstavi žrtve i predmet omalovažavanja i vređanja od strane lica koja su ovu pritužbu sastavila”; da je indikativno da podnosioci pritužbe u svemu vide „ono što žele da vide” i potpuno jednostrano i neargumentovano, iznose utiske i neistine;
– da je predmetna feministička organizacija „visoko senzitivna” na neke društvene pojave, ali stavovi izneti u pritužbi su radikalni i isključivi, jer se u svakoj sceni i svakom nazivu lika vidi diskriminacija; da dodatno treba imati u vidu i činjenicu i da su i roditelji „visoko senzitivni” na i najmanju naznaku bilo kakvog zlostavljanja svoje dece (verbalnog i neverbalnog), i da bi oni prvi primetili ovakvu „patologiju” kakva se insinuira u pritužbi;
Pored osnovnog izjašnjenja na pritužbu, dato je i detaljno izjašnjenje u odnosu na svaku scenu koja je pomenuta u pritužbi, u kojem je navedeno:
– da B. M. nije na početku „ustanovljen kao glavna zvezda i centralni lik” već se na početku samo predstavlja publici, dok u predstavi B. K. nije „glavna zvezda” već je to S. J;
– da B. K. ne „udara” likove u predstavi i publiku, već ih lupne kartonskom tubom, i to ne radi kroz čitavu predstavu već samo u prvoj sceni. Pored toga, on lupne kartonskom tubom ne „druge likove” već samo jedan drugi lik, a to ne čini „raznim predmetima”, već samo kartonskom tubom. A u odnosu na publiku, isto tako lupne kartonskom tubom četvoro dece u publici i jednu mamu, na šta obično ostala deca iz publike koja nisu dobila „lup” počnu da viču „i mene, i mene”;
– da je potpuno nezamislivo da bi roditelji koji sve vreme sede pored svoje dece dozvolili da njihovu decu bilo ko zlostavlja i „fizički udara” u toku pozorišne predstave;
– da ženski lik publici ne pokazuje „zadnjicu” već osmeh, odnosno, smajli koji je nacrtan na turu njenih pantalonica;
– da likovi „pomagačica–smetačica” nisu uspostavljeni da bi se „strukturisalo heteroseksističko hijerarhizovanje uloga”, niti je polna određenost ovih likova bitna za samu scenu ili predstavu, već su to, isto tako, mogli biti pomagač i smetalo. Smetačica se zove jer joj je u toj sceni zadatak da smeta da predstava počne (duva u trubu i sl.), a ne zato što je ženskog pola. Dakle, potpuno su pogrešno percipirane scene, gde polna određenost likova ne igra nikakvu ulogu, niti je ženski lik izvor podsmeha, već naprotiv dečijeg smeha;
– da u predstavi kuvarica nije „glupa provincijalka iz Vojvodine”, već je dobra i brižna žena, a njeno poreklo nije od bilo kakve važnosti za predstavu, naročito ako se ima u vidu da se ime „Sosa” u predstavi ne navodi, tako da „asocijacije” o „vicevima o Sosama” ne korespondiraju sa stvarnom predstavom;
– da u predstavi nigde nije rečeno da je „Beograd kulturna prestonica”, a da sama predstava ne nosi tu poruku;
– da je u predstavi zubarka prikazana kao jako simpatična žena, a razlog zašto deca pobegnu sa scene vidi se iz replike B. K: „Tetka Zubo, moji drugari nisu pobegli zato što si zubarka nego zato što si se tako iznenada pojavila iz tog podruma”; da deca prihvataju zubarku i svi žele da poprave zube, a da je cilj ove scene je da se kod dece razbije strah od zubara, i lik zubarke u pritužbi je sveden na delić scene izvađen iz konteksta, uz krajnje „lični utisak”., da zubarka ne ponavlja više puta usiljeno kako će zub uspavati sprejom, nego to kaže samo jednom, kaže i da je to divota, dakle ništa strašno; da nije zastrašujuće, već komično vidi se po tome što ona zaspi i nasloni glavu jednom detetu u krilo, a da bude još komičnije, deca je probude zajedničkim složenim uzvikom.; da je čitava scena napisana tako da jasno stavi deci do znanja da se ne treba plašiti ni zubara ni zubarke, a ima i poezije jer „zub zaspi i sanja da gricka čokoladu”… Iz teksta se vidi da kada se zubarka probudi, ona kaže deci: izvinite malo sam zadremala, dragi moji pužići kad ste već tu i kad sam ja već tu sad ću lepo da vam pregledam zubiće ko će prvi – i deca pritrče zubarki sa željom da budu prvi za pregled;
– da je primer koji je naveden u pritužbi kao diskriminacija osoba/dece sa invaliditetom upravo suprotan, jer se u toj sceni govori o tome da je „rahitis” bolest koja se leči, da je uzrok nedostatak kalcijuma ili nošenje prevelikog tereta i deci se (bez imalo podsmeha) ukazuje da treba da unose vitamine i ne nose teške terete; da nema bilo kakvog ruganja, kako se to insinuira u pritužbi;
– da seksizam i mizoginija koji podnosioci pritužbe vide u sceni sa stjuardesom i njenim visokim štiklama (pri tome definišući štikle kao „heteroseksualni fetiš” – dok zaposleni u pozorištu kao žensku obuću) ne postoji. Replika koja je izgovorena i na koju se u pritužbi ukazuje, izgovorena je na engleskom jeziku i nije upućena deci, a pokreti stjuardese nisu „seksualizirani”, već ženstveni, a ako je neko ženstven nije nužno i „puki seksualni objekat”, kako to podnosioci pritužbe zaključuju; da je, s obzirom na to da stjuardese nose štikle, naročito kada se prizemlje, bilo logično da ih nosi i gospođa Sofija kada igra taj lik, između ostalog i da bi se razlikovala od lika parkadžije koji ima gumene čizme, od lika majke koja je u kućnim papučama, i tako dalje, odnosno svaki od njenih šest likova ima drugačiju obuću;
– da je pogrešno percipirano da je „ženski lik radnica zelenila” jer se zapravo radi o muškom liku, priča dubokim glasom, nosi pantalone, a i dečiji hor, kako bi bilo jasnije da se radi o muškom liku, složno kaže „parkadžija”. Uz to parkadžija se buni zato što deca prave đubre, pa on nema vremena da zaliva cveće (vidi se iz teksta); da je u pritužbi navedeno, kao „opšte poznata činjenica”, da su skupljači sekundarnih sirovina romske nacionalnosti, i iz te „teze” izvodi zaključak da je u pitanju „rasna diskriminacija”, što je više nego zlonamerno i potpuno netačno;
– da se „internacionalna” imena se daju deci srpskog i ne-srpskog porekla, tako da smisao te scene nije da se diskriminišu „ne-srpska deca”, već da se ukaže na jednu pojavu u društvu, što je pitanje ukusa, a ne rasizma, da je netačan i opis da „centralni lik sa gađenjem izgovara kombinacije ne-srpskih imena sa srpskim prezimenima”; da glumac u toj sceni samo pokazuje čuđenje da neko kombinuje strana imena sa šaljivim prezimenima: Kajmaković, Puvalo, Kurčubić i Guzina; da u ovom delu nema nikakve rasne diskriminacije, pošto nijedno navedeno ime „ne daje naznaku da su u pitanju pripadnici bilo koje rase”.
– da je potpuno neshvatljivo da su „sva deca u horu po izgledu iz dominantne grupe „(srpske)”, kako se u pritužbi navodi; da nije sporno da u horu nema dece druge boje kože, ali da nije jasno kako se po izgledu vidi da je neko „Srbin” ili ne, i od kakve je to važnosti za hor; da nije ni tačno da su sva deca u horu samo „srpska” jer su u horu deca muslimanske veroispovesti, i ruskog, makedonskog porekla, američki državljani i dr., ali i srpska i ne-srpska deca u horu su zato što imaju sluha, a ne zato da bi se zadovoljili zahtevi bilo kojih organizacija;
– da u sceni u kojoj je prikazana jedna obična porodica, pogrešno su izvedeni iskrivljeni zaključci da je lik „majke podređen mužu”, muž u predstavi ne sprovodi nikakvo nasilje, niti nad suprugom niti u dijalogu ima i jedne reči na osnovu koje se može zaključiti da sprovodi nasilje nad detetom; da, naprotiv, i sama majka u nekoliko replika kaže da se otac stalno zafrkava, dok je zaključak scene da se muž zafrkava i sa sinom i sa suprugom; da je pogrešno viđenje podnosioca pritužbe da je majka intelektualno (ne)sposobna jer u tatinoj završnoj replici se kaže da se straško sam sakrio u kutiji, te da je netačna konstatacija iz pritužbe da je „glupa majka-supruga ubacila dete u kutiju”. Naime, dete je samo ušlo u nju, bez maminog znanja, tako što je izvadilo medu iz kutije i sakrilo se u nju; da je zanimanje majke u funkciji scene, a ne u funkciji seksizma i omalovažavanja žena i profesije paketara u pošti, uz napomenu da je svako zanimanje za poštovanje;
– da je „heteroseksualno zavođenje dece” najteža i najružnija „optužba” ikada upućena akterima predstave, a da opis same scene obiluje neistinama; da, pre svega, B. K. ne prilazi, kako je navedeno „većina devojčica iz hora”, nego samo četiri, a netačno je i da one „kleknu” jer niko ne klekne. Opisana scena definiše se kao „erotizacija devojčica” na ivici „pedofilije”; da je ova „kvalifikacija” sablaznula sve koji su pritužbu pročitali, međutim, i pored toga postavlja se pitanje kako je moguće da svi roditelji koji prisustvuju predstavi zajedno sa decom, kao gledaoci, kao i roditelji tih devojčica koje učestvuju u predstavi nisu prepoznali niti u jednoj sceni bilo kakvu „erotizaciju” sopstvene dece; da su roditelji „visoko senzitivni” i prepoznaju i najmanju naznaku patologije prema sopstvenom detetu, pa bi, da ima i malo istine u navodima iz pritužbe, ova predstava odavno bila „cenzurisana” i sankcionisana.
Izjašnjenje na pritužbu dao je i B. M, u kojem je, između ostalog, navedeno:
– da predstava nije diskriminatorna ni po jednom osnovu, kao i da su svi zaposleni, stvaraoci predstave, učesnici, roditelji dece koja učestvuju u predstavi i on sam, zaprepašćeni navodima iznetim u pritužbi i to pre svega zbog niza proizvoljnih insinuacija, ličnih projekcija i niza lako dokazivih netačnosti;
– da nijedna predstava pozorišta „P.” nema kao „glavni osnov” zasmejavanje dece i publike, već prenošenje životnih poruka deci i odraslima, i to onih koje su u duhu drugarstva, ljudskih prava i tolerancije. U ovom slučaju, predstava je zasnovana na ideji koja se provlači kroz celu predstavu, a na kraju je saopštava S. J. replikom „Svaka porodica treba da je carstvo u kome caruje drugarstvo”;
– da je zasmejavanje publike kolateralna dobit, čiji je cilj bolja prijemčivost ideje svake predstave, a taj stil komuniciranja s publikom preuzet je od čika Jove Zmaja, dok, zbog istog stila, u predstavi postoje i šale za odrasle, koje deca ne razumeju jer njima nisu ni namenjene;
Izjašnjenje na pritužbu dala je i rediteljka S. C. A, u kojem je između ostalog navedeno:
– da je pozorište „P.” „porodično pozorište”, što znači da predstave ovog pozorišta gledaju deca u pratnji sa roditeljima ili pratiocima, dok u ostalim dečijim pozorištima u 90% slučajeva deca gledaju predstave organizovano sa školom ili vrtićem. Zbog te specifičnosti pozorišta „P.” u tekstove koji se igraju ubaci i neku šalu koja je namenjena odraslima, a deci je veoma drago kada vide da se njihovi roditelji takođe lepo zabavljaju zajedno s njima;
– da je S. C. A. jedna od prvih žena rediteljki u Srbiji i da se uvek trudila da u svojim režijama žene prikaže što pozitivnije, zbog čega smatra da su primedbe na ovu predstavu nedobronamerne i dovedene do apsurda;
– da je umetnost jako tanana materija, teško uhvatljiva, a da umetničko delo svako tumači na svoj način,
– da je, kao rediteljka, insistirala da ženski likovi u predstavi da imaju isključivo pozitivne crte karaktera, kao i da u predstavi jedna glumica tumači sve ženske likove i jedan muški;
– da je još od XIV veka u „komediji del arte” uspostavljen princip korišćenja komičnih udaraca koji nisu realni, bolni, već su persiflirani i izazivaju smeh kod publike; taj smešni štap zove se „slep-stik” i zato se taj žanr zove slep-stik komedija, a pozorište „P.” koristi taj izum koji veseli publiku;
– da je zubarka veoma šarmantna i pozitivna ličnost koja decu ohrabruje da redovno idu kod zubara, obećavajući da ih lečenje zuba neće boleti da bi lakše prihvatili odlazak kod zubara, zubarka nije strašna već je simpatična i smešna;
– da je priča o diskriminaciji osoba sa invaliditetom u predstavi izmišljena, jer u sceni dečak dobije „iks” noge jer mu je pretežak teret koji nosi, dakle savet je da deca ne nose preteške torbe jer mogu imati problema sa fizičkim stavom;
– da su sve insinuacije o seksualnim devijacijama negativna projekcija podnosioca pritužbe; dok je stjuardesa prikazana kao lepa, doterana, vesela i ljubazna žena da bi se deci razbio bilo kakav strah od letenja avionom, a „tee, coffe and me…” izgovara na engleskom, što predstavlja šalu namenjenu roditeljima;
– da se u odnosu na imena niko nije ismevan, već se dobronamerno skretala pažnja da roditelji ne treba da daju deci imena po trenutnoj modi, ili po likovima iz TV serija (kao što su Sandokan ili Kasandra) jer „može doći do kolizije između imena i prezimena”;
– da su u horu deca koja se prijave na audiciju i biraju se po tome da li imaju sluha, a ne po boji kože ili po imenu;
– da je scena parkadžije, scena u kojoj glumica uz transformaciju igra muški lik bele boje kože, zbog čega se „zaključuje da su podnosioci pritužbe pokazali ličnu projekciju u odnosu na Rome tvrdeći da se samo Romi bave tim poslom, mada nije jasno šta fali tom poslu i zašto smatraju podnosioci pritužbe da je taj posao uvreda”;
– da se pritužbom napada i tradicionalna porodica otac, majka dete/ca, dok je tvrdnja da je otac nasilan, a majka žrtva netačna, jer je majka u ovoj sceni veoma zabrinuta dok otac pokušava da je smiri i razgali;
– da je pritužba uvredljiva za sve vredne žene koje rade u pošti na pakovanju paketa ili u sličnim preduzećima slične poslove; da se time ugrožava ravnopravnost osoba koje rade takve poslove i da se javlja i pitanje da li je ovo pritužba u kojoj se bori za ravnopravnosti ili ostrašćeni zahtev da se svi ponašamo po „parametrima koje zastupaju pritužilje”, a da je primer za to „ne nositi štikle, ne biti u hetero braku, ne raditi niže rangirane poslove, ne izazivati zdrav smeh, ne davati deci srpska imena, ne primati srpsku decu u bilo kakve dečije organizacije, ne pokazivati ni trunke nežnosti prema deci, ne odlaziti kod zubarki, ne govoriti vojvođanskim akcentom itd.”;
Izjašnjenje na pritužbu dala je i glumica D. J, u kojem je između ostalog navedeno:
– da u toku rada na stvaranju predstave, kao i prilikom njenog izvođenja, nikome nije nikada bilo ni na ivici svesti da bilo čime prouzrokuju sveopšte infamantne navode koji egzistiraju u pritužbi;
– da različito tumačenje i pogled na život i svet oko sebe, zagarantovano je pravo svakog pojedinca, međutim sumnja se u dobru nameru podnosioca pritužbe, jer niko nikada nije skrenuo pažnju na bilo šta negativno u predstavi, sve do podnošenja ove pritužbe;
Izjašnjenje na pritužbu dala je i glumica S. J, u kojem je navedeno:
– da je u pitanju „komedija del arte”, kao jedan od žanrova; ova predstava se u mnogome na nju oslanja, zbog čega se postavlja pitanje da li onda i ovaj žanr treba ukinuti i sa njim sve ono što ga čini, u pogledu gesta i upravo onim što jeste (padanje na zadnjicu, udaranje po glavi sl.), u tom slučaju to bi značilo da su klovnovi i drugi cirkusko-akrobatski oblici apsolutno neprihvatljivi. Bavljenje glumom podrazumeva i iziskuje otvorenost ka različitim oblicima traganja kroz likove, izražavanja različitih emocija, pozitivnih, ali i negativnih, i podrazumeva čitav spektar tananih nijansi u oblicima kritike kao što su ironija, podsmeh, apsurd;
– da su predstave u pozorištu „P.” koncipirane na način prihvatljiv i razumljiv deci da predstave pozitivne i negativne društvene pojave, ismeju ili kritikuju ponašanje, a ne i ličnosti ili pojedinca; da se priče oslanjaju na tradicionalno, ali se ne isključuju savremenosti i aktuelnost, da se nasilje osuđuje, a pozitivci pobeđuju;
– da se u pritužbi pominje degradacija žena koje obavljaju „manje vrednovan posao”; da u predstavi, međutim, postoje ženski likovi od kojih jedan obavlja „manje vrednovan posao” (paketarka) i ženski lik koji obavlja „više vrednovan posao” (zubarka), te se u tom kontekstu ne nalazi smisao primedbi da je reč o ponižavanju žena za koje su „rezervisani” poslovi koji se „manje vrednuju”, te da, ukoliko bi „zubar” bio muškog pola, bilo moguće tumačiti da se u priči favorizuje muškarac” koji ima „više vrednovan posao”;
– da se proizvoljno ukazuju da zubarka „dosta usiljenim tonom ponavlja kako će zub uspavati sprejem”; da ostaje otvoreno šta je za koga prirodno i neusiljeno, a šta „dosta usiljeno”, osim toga u pomenutoj sekvenci, zubarki deca pritrčavaju i javljaju se rado da poprave zub, što apsolutno negira navode da je ona „negativka”;
– da je u pritužbi navedeno da je „opšte prihvaćeno” da se pripadnici romske populacije bave „skupljanjem sekundarnih sirovina”, ali da u našoj stvarnosti ljudi obavljaju različite poslove bez obzira na etničku pripadnost, a posao „sakupljača sekundarnih sirovina” ili slične poslove obavljaju i nepripadnici romske populacije; da lik „sakupljača sekundarnih sirovina” nije određen etničkim ili rasnim karakteristikama, zbog čega je još čudnije što se podnosioci pritužbe priključuju stereotipu da se ovim poslovima bave samo pripadnici romske nacionalnosti; napominje se da je u pitanju muški lik, a ne ženski, kako se u pritužbi navodi;
– da su, ako se ostane na nivou apstraktne kategorije „opšte prihvaćeno” ili „opšte poznato”, izvorna imena koje pritužilje pominju, izložena podsmehu jer se etiketiraju kao zastarela, manje moderna u mnogim sredinama;
– da u odnosu na deo pritužbe u kome se navodi „omalovažavanje Vojvođanke” i na upotrebu akcenta „Sose” u predstavi, napomenuto je da upotreba akcenta ima svoje mesto u kreiranju određenog lika, kao i da glumci tokom školovanja uče različite dijalekte; da ga, zbog toga, glumica, s obzirom da potiče iz govornog područja koje se u pritužbi naziva govorom „Sose”, smatra i oseća njenim prirodnim dijalektom i akcentom, koji voli i poštuje, kao i delom njene ličnosti i identiteta, te da će ga i u buduće koristiti u kreiranju likova;
– da lik „Sose”, kako ga pritužilje nazivaju, nije kreiran da prikazuje osobu koja je „glupa”, nego kao neku koja veruje ili koja se ne snalazi lako u određenim situacijama, što govori o karakternim osobinama koje ne treba vezivati sa „intelektualnom tupošću” na koju misle pritužilje;
– da deo koji se odnosi na deformitet „rahitis ili iks” noge nema elemenata ismevanja ili degradiranja već edukacije, s obzirom da se u predstavi pominju uzroci ove pojave, odnosno, može se reći da se promovišu zdravi stilovi života kojima se pazi na ishranu i na opterećenja, što može prouzrokovati zdravstvene probleme;
– da sama glumica ne bi učestvovala u diskriminatornoj predstavi jer je ambasadorka UNIAIDS-a za Srbiju, i Ypeer-a za borbu protiv diskriminacije ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om i dobitnik MTV nagrade, angažovana na smanjenju i eliminisanju stigme i diskriminacije marginalizovanih grupa, i da volontira u udruženju „Na pola puta” koje se bavi inkluzijom mladih sa invaliditetom.
Pored izjašnjenja na pritužbu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je i dopis učiteljica Osnovne škole „D. D.” iz S. i to: D. M, N. P, J. S. i D. M, koje su 26. maja 2012. godine sa učenicima prvog razreda gledale ovu predstavu, u kojem je između ostalog navedeno:
– da je predstava edukativnog karaktera, kao i da se potpuno uklapa u savremene tokove društva koji podrazumevaju poštovanje ličnosti deteta, poštovanje potreba deteta, poštovanje različitosti među decom i da na kraju povlači paralelu sa savremenom porodicom u kojoj roditelji ophrvani različitim uticajima društva ne razmišljaju o tome čime sve mogu povrediti ličnost deteta;
– da se svako dete može, na ovaj ili onaj način, poistovetiti sa glavnim junakom i njegovim problemom, ali i da veći broj roditelja može da prepozna sebe u ulozi Straškovih roditelja; da predstava ima veliki značaj za decu i za roditelje, tako da je ovo predstavu za celu porodicu.
Uz izjašnjenje na pritužbu dostavljeni su i integralni tekst komada „…” i CD sa fotografijama sa prestave.
U toku postupka utvrđeno je da je dečija pozorišna predstava “…” deo redovnog repertoara Pozorištanceta “P.”, ustanove kulture od značaja za grad Beograd, čiji se rad, održavanje i ostvarivanje programa finansira iz budžeta Grada i prema kojoj grad Beograd ima i osnivačka prava u skladu sa zakonom. Autor teksta predstave je B. M, a režiserka S. A. Predstava je namenjena deci od četiri do deset godina.
Neophodno je najpre konstatovati da je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti državni organ u čijoj je nadležnosti da sprovodi postupak po pritužbama koje se odnose na akte diskriminacije. Saglasno tome, predmet analize u ovom predmetu ograničen je na one delove pritužbe koji se odnose na povredu propisa koji zabranjuju diskriminaciju, dok eventualne povrede drugih propisa ne spadaju u nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. U tom smislu, nisu analizirani oni sadržaji predstave za koje se u pritužbi tvrdi da predstavljaju “heteroseksualnu erotizaciju devojčica” i da su “na ivici je pozitivnog vrednovanja pedofilije”, kao ni sadržaji kojima se, prema navodima iz pritužbe, „simuliraju razni oblici fizičkog nasilja” i “normalizuje (se) očevo nasilje nad detetom, kao i nemoć majke da ga zaštiti”, jer su za to nadležni drugi državni organi. Osim toga, Poverenik nije nadležan da ocenjuje da li predstava promoviše „beocentričnu” sliku Srbije, kojom dominira Beograd kao „kulturna prestonica”, niti da daje mišljenje o adekvatnosti predstave za razvoj otvorenog društva i ocenjuje da li i u kojoj meri ona podstiče izgradnju humanih odnosa kod dece.
Treba takođe ukazati na činjenicu da ova, kao i svaka druga pozorišna predstava, podleže umetničkoj, estetskoj i svakoj drugoj vrsti kritike i da svaki gledalac/gledateljka gradi sopstveno mišljenje o predstavi u celini i o pojedinim njenim sekvencama i sadržajima, koje je zasnovano na ličnoj percepciji, sopstvenom sistemu vrednosti i senzibilitetu. Saglasno tome, svoju kritičku ocenu predstave izneo je i podnositelj pritužbe, navodeći, u vidu opšte ocene, da je ona “prepuna ismevanja, potcenjivanja, ponižavanja i psihološko-emotivnih oblika degradacije „drugosti”, prepoznatljivih kao instrument socio-političkih isključenja „drugosti”, te da je osnov humora u predstavi ismevanje „drugosti”, što je, kako se navodi, u potpunosti protiv svih principa vaspitanja dece u duhu drugarstva, ljudskih prava i tolerancije. Konstatujući da je legitimno pravo podnositelja pritužbe da iznese svoje vrednosne sudove i viđenje pozorišne predstave, Poverenica ukazuje da je u postupku po pritužbama zbog diskriminacije zadatak Poverenika za zaštitu ravnopravnosti da ispita da li su iznošenjem ideja i stavova u predstavi, s obzirom na njihovu sadržinu i objektivno značenje i publiku kojima se upućuju, prekršeni propisi o zabrani diskriminacije.
Prilikom utvrđivanja odlučnih činjenica u ovom predmetu i njegove pravne analize, neophodno je imati u vidu da je reč o pozorišnoj predstavi, te da su zato za ocenu relevantni propisi o zabrani diskriminacije, kao i propisi kojima je garantovano pravo na slobodu izražavanja, čiji je sastavni deo sloboda umetničkog izražavanja. Između prava na slobodu (umetničkog) izražavanja i prava na slobodu od diskriminacije neophodno je uspostaviti balans, jer su oba ova prava osnovni elementi svakog demokratskog društva.
Pravo na slobodu (umetničkog) izražavanja propisano je međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima, koji su obavezujući za Srbiju, kao i samim Ustavom Srbije.
Odredbama čl. 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine propisano je da je uživanje prava na slobodu izražavanja povezano sa posebnim dužnostima i odgovornostima i da može biti podvrgnuto izvesnim zakonski regulisanim ograničenjima u cilju poštovanja prava i ugleda drugih lica i u cilju zaštite nacionalne bezbednosti, javnog poretka, javnog zdravlja i javnog morala. U čl. 20. ovog međunarodnog ugovora izričito je zabranjen „svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju koji predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje”.
U čl. 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja i da to pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. U st. 2. istog člana propisana je mogućnost da se ovo pravo, s obzirom da njegovo korišćenje povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu, i to u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. U mnogim odlukama Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stav da umetničko stvaranje i izvođenje predstavlja veliki doprinos razmeni ideja, što je ključna komponenta demokratskog društva, te da su umetnička sloboda i slobodan protok umetnosti ograničeni samo u nedemokratskim društvima, naglašavajući da kroz kreativni rad umetnik ne samo da izražava ličnu viziju sveta, već i svoj stav o društvu u kojem živi i da umetnost ne samo da pomaže da se oblikuje javno mnjenje, već da predstavlja i njegov izraz i može da dovede do suočavanja javnosti sa značajnim problemima svakodnevice.
Saglasno međunarodnim standardima o pravima deteta, neophodno je da se u odnosu na decu kao ciljnu grupu izbegnu informacije koje bi štetile njihovim interesima, te da se poštuje njihov fizički, mentalni i moralni razvoj. Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta , između ostalog, propisano je čl. 13. st. 1. da dete ima pravo na slobodu izražavanja, kao i da to pravo obuhvata slobodu da traži, prima i daje informacije i ideje svih vrsta bez obzira na granice, bilo usmeno, pisano ili štampano, u umetničkoj formi ili preko bilo kog drugog sredstva informisanja. Primena ovog prava može biti predmet određenih ograničenja u skladu sa st. 2. istog člana, ali samo takvih koja su određena zakonom i neophodna radi poštovanja prava ili ugleda drugih ili radi zaštite nacionalne bezbednosti, javnog poretka, javnog zdravlja ili morala. Takođe, odredbama čl. 31. st. 2. Konvencije o pravima deteta, propisano je da će strane ugovornice poštovati i podsticati pravo deteta na puno učešće u kulturnom i umetničkom životu i podržati pružanje odgovarajućih i jednakih mogućnosti za kulturne, umetničke, rekreativne i slobodne aktivnosti.
Ustav Republike Srbije u čl. 46. st. 1. garantuje i slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Istim članom, st. 2. propisano je da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Odredbom čl. 73. Ustava garantovana je sloboda umetničkog stvaralaštva, kao osoben vid ispoljavanja slobode izražavanja mišljenja.
Prema čl. 64. Ustava Srbije, deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti.
Kad je reč o zabrani diskriminacije, pored međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima, diskriminaciju zabranjuje Ustav Srbije. U čl. 21. st. 3. Ustava zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. U čl. 18. st. 3. Ustava propisano je da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, a u čl. 49. da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti.
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, kojim je u članu 4. propisano načelo jednakosti tako što je regulisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbama čl. 5-14. Zakona o zabrani diskriminacije definisani su različiti oblici povrede načela jednakosti, odnosno diskriminatornog postupanja, uključujući i neposrednu i posrednu diskriminaciju. U čl. 11. zabranjeno je izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima ili drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način. Pored toga, u čl. 12. zabranjeno je uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Imajući u vidu vidove diskriminacije na koje se u pritužbi ukazuje, relevantna je i odredba čl. 20. Zakona o zabrani diskriminacije, kojom je propisano da je, pored ostalog, zabranjeno javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol ili zbog promene pola, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.
Budući da nije bio dostupan snimak predstave, u cilju pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, dve predstavnice stručne službe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti prisustvovale su izvođenju predstave u različitim terminima i na osnovu toga iznele svoja viđenja predstave u celini i onih scena u kojima su, prema tvrđenju podnosioca pritužbe, iznete ideje i stavovi diskriminatornog karaktera. Nakon odgledane predstave, predstavnice stručne službe sačinile su službene beleške sa svojim zapažanjima i mišljenjem. Ni jedna od njih nije stala na stanovište da su ideje, stavovi i poruke koje su deci tokom predstave upućene diskriminatornog karaktera. Analiziran je, takođe, i integralni tekst komada, koji sadrži opis 16 scena, koji pruža celovit uvid u sadržinu predstave i poruka koje se deci plasiraju, uprkos tome to se može pretpostaviti da u svakom izvođenju predstave ima i izvesnih improvizacija i odstupanja od teksta komada.
Analiza teksta i opisa spornih scena za koje se u pritužbi tvrdi da su diskriminatorne, pokazuje da se tvrđenja podnosioca pritužbe ne mogu prihvatiti jer nemaju objektivno utemeljenje u tekstu predstave, imajući u vidu da je predstava namenjena deci. Naime, nesporno je da odrasla osoba sa znanjem i životnim iskustvom, senzibilisana za probleme marginalizacije i diskriminacije pojedinih društvenih grupa, koja je sposobna za prepoznavanje poruka na simboličkom nivou, može iz teksta „učitati” određena značenja, uključujući i značenja koja tekstu daje podnosilac pritužbe. Predstava je, međutim, namenjena deci do 10 godina starosti, koja na ovom nivou razvojnih sposobnosti poruke primaju neposredno, bez otkrivanja njihovih dubljih i simboličkih značenja. Saglasno tome, za sagledavanje osnovanosti pritužbe relevantne su samo ideje, stavovi i poruke koje se u predstavi šalju dečijoj publici, imajući u vidu razvojne mogućnosti dece u uzrastu do 10 godina da poruku prime i razumeju.
Na osnovu samog teksta komada i opisa pojedinih scena može se zaključiti da u predstavi nisu izražene ideje i poruke kojima se deca podstiču na diskriminaciju, mržnju ili nasilje prema licima ili grupama na osnovu njihovog ličnog svojstva (čl. 11. Zakona o zabrani diskriminacije), niti u predstavi ima uznemiravajućih ili ponižavajućih sadržaja koji imaju za cilj ili predstavljaju povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, odnosno sadržaja kojima se stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje (čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije).
Stavovi izraženi u pritužbi, poput stava da se u sceni o imenima izražavaju ksenofobija i rasizam, koji je, kako se navodi, vidljiv i u činjenici da su sva deca u horu iz dominantne etničke grupe (srpske), te da je ova scena „krajnje diskriminatorna za decu sa nesrpskim imenima u publici, kao i širem društvu” nemaju oslonac u samom tekstu predstave i posledica su dodavanja značenja koji tekst objektivno ne sadrži. U poruke koje su iz ovih scena deca u stanju da razumeju svakako ne spadaju da je „poželjna nacionalna čistoća” porodice, a nepoželjno „rasno mešanje i otvaranje prema nacionalnoj i rasnoj drugosti”. Nema, takođe, podlogu u tekstu predstave ni stav iznet u pritužbi da je sekvenca razgovora o „rahitičnim nogama” primer diskriminacije osoba/dece sa invaliditetom. Naime, u opisu ove scene nema nijednog elemenata na osnovu kojeg se može zaključiti da se dečijoj publici šalje poruka da su osobe sa invaliditetom „niža vrsta”, niti da se vrši podsticanje na diskriminaciju i ponižavanje ovih osoba. Posledica dodavanja značenja koji tekst predstave objektivno nema, jesu i stavovi izneti u pritužbi o „stereotipizaciji kuvarica kao „provincijalki” iz Vojvodine, s ograničenim intelektualnim sposobnostima”, o diskriminaciji Romkinja i Roma u sceni u kojoj se „parkadžija” degradira u „skupljača sekundarnih sirovina” jer je, kako se u pritužbi navodi, „opšte prihvaćeno da ovaj posao obavljaju pripadnice/i romske populacije u Srbiji”.
Na osnovu analize teksta komada, ne može se, takođe, zaključiti da se u predstavi izražava mržnja i omalovažavanje žena, niti da se zagovaraju i podržavaju predrasude, običaji i drugim društveni obrasci ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova, što bi predstavljalo diskriminaciju na osnovu pola, zabranjenu čl. 20. Zakona o zabrani diskriminacije.
Naime, način na koji se u pritužbi interpretiraju scene u kojima se pojavljuju ženski likovi – zubarka, kuvarica, „pomagačica/smetačica” i „paketarka” – pokazuje da se iz teksta „učitavaju” sadržaji, značenja i poruke koje tekst objektivno ne nosi. Deca iz ovih scena ne mogu prepoznati „hijerarhiju moći”, koja, kako se u pritužbi navodi, „samo menja oblike koji potvrđuju mušku nadmoć i poniženo ismejano mesto za žene”, niti „heteroseksističko hijerarhizovanje uloga” i sl.
Kad je u pitanju scena u kojoj se pojavljuje stjuardesa, iz dostupnog teksta ne može se zaključiti da glumica ima zadatak da lik gradi koristeći seksualizovane pokrete, a u tekstu ne postoji rečenica „dobra je”, već „simpatična je”, koju izgovara muški lik u predstavi, niti replika o njegovom pozivu muškarcima iz publike da daju komentare. Prema zapažanjima predstavnica službe Poverenika koje su predstavu gledale navodi se da je stjuardesa predstavljena kao zgodna, lepa, dobra i vrlo ljubazna osoba, te da se na osnovu njene garderobe ne može zaključiti da je degradirajuća jer cipele na štiklu koje nosi, pored uobičajene garderobe, nisu obuća koja degradira žene. U tekstu predstave navedena je izjava na engleskom „tee, coffe and me…”, koju stjuardesa izgovara. U izveštaju predstavnica stručne službe Poverenika koje su predstavu gledale, konstatovano je da u trenutku izgovaranja ove rečenice, stjuardesa ne predstavlja centralni lik na sceni, već se nalazi u drugom planu i veoma je tiho izgovara. Iako se iz ove scene ne može zaključiti da se „deci nudi ekstremno seksistički sadržaj u kome se žena predstavlja kao puki seksualni objekat”, kako se to navodi u pritužbi, ne može se u potpunosti prihvatiti stav iz izjašnjenja da rečenica „tee, coffe and me…” predstavlja šalu za roditelje koju deca neće razumeti. Bez obzira na to da li deca razumeju značenje ove rečenice, postoji verovatnoća da će je upamtiti i u nekom kasnijem trenutku ponoviti možda i ne znajući šta izgovaraju. Zbog toga je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti stava da bi bilo poželjno da se ova rečenica izostavi.
Za celovito sagledavanje predmeta, potrebno je imati u vidu da se ovde radi o umetničkom stvaralaštvu izraženom u formi pozorišne predstave, kojoj prisustvuju deca sa roditeljima/pratiocima. Kao što je već navedeno, dometi slobode (umetničkog) izražavanja, zbog njenog značaja u demokratskom društvu, određeni su veoma široko, a njeno ograničenje je dopušteno samo radi ostvarivanja određenih legitimnih ciljeva (interesa), pod uslovom da postoji snažna društvena potreba za ograničenjem, koje mora biti neophodno i proporcionalno za ostvarivanje cilj. Budući da se predstavom ne šire ideje koje se mogu kvalifikovati kao oblici diskriminacije propisani čl. 11., 12. i 20. Zakona o zabrani diskriminacije, koji bi, pod određenim uslovima, eventualno mogli da budu razlog za zabranu izvođenja predstave, stvar je individualne procene ideoloških i estetskih vrednosti koje predstava promoviše. One mogu biti u skladu ili potpuno suprotne onima za koje se zalažu roditelji/pratioci, tj. oni koji odlučuju da li će dete dovesti na predstavu i da li će dopustiti da je odgleda do kraja, što podrazumeva i slobodu da se dete odvede sa predstave u bilo kom trenutku. Ne treba zanemariti ni činjenicu da stavovi i ideje izraženi u predstavi mogu biti povod da roditelj/pratilac nakon predstave na primeren način razgovora sa detetom i pruži mu željena usmerenja. Konačno, treba naglasiti da su u odnosu na ovu, kao i na ostale pozorišne predstave i sva druga umetnička dela, legitimne sve umetničke, estetske i sve druge kritike, analize i vrednosne ocene. Njima je mesto u stručnim publikacijama, medijima, na skupovima i drugim mestima okupljanja, a njihovo javno saopštavanje i publikovanje može podstaći raspravu u javnom diskursu o kvalitetu same predstave.
Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje da ideje i stavovi izraženi u dečijoj pozorišnoj predstavi „…” pozorišta „Puž” nisu suprotni propisima o zabrani diskriminacije, pa se njeno organizovanje i izvođenje ne može kvalifikovati kao diskriminatorno.
POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
dr Nevena Petrušić
Pritužba udruženja Z. n. d. protiv pozorišta P. zbog višestruke diskriminacije u oblasti kulture 
