br. 07-00-640/2014-02 datum: 1. 4. 2015.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe koju je podnela organizacija H. H. iz B., protiv kozmetičkog salona „V. S.” iz B. U toku postupka je utvrđeno da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 14. avgusta 2014. godine telefonom pozvao kozmetički salon „V. S.” iz B. u nameri da zakaže uslugu pedikira i manikira. Nakon što je uspešno zakazao tražene usluge za sledeći dan u 11,30 časova, obavestio je zaposlenu u kozmetičkom salonu da ima virusni hepatitis. Kada je saznala ovaj podatak, zaposlena u kozmetičkom salonu odbila je da mu pruži uslugu pedikira i manikira sa obrazloženjem da uslugu „ne mogu i ne smeju da pruže”. U toku postupka je utvrđeno da je zaposlena u kozmetičkom salonu „V. S.” iz B., u toku telefonskog razgovora sa dobrovoljnim ispitivačem diskriminacije, pristala da mu zakaže pedikir i manikir, ali da je promenila stav kada je saznala da je tester osoba koja živi sa virusnim hepatitisom i odbila da mu zakaže već dogovorene kozmetičke usluge. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti dala je mišljenje da je zaposlena u kozmetičkom salonu „V. S.” izvršila akt neposredne diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja, jer je neopravdano odbila da pruži kozmetičke usluge osobi koja živi sa virusnim hepatitisom. Zbog toga je A. R., vlasnici kozmetičkog salona „V. S.” preporučeno da preduzme sve neophodne mere kako bi obezbedila pružanje kozmetičkih usluga osobama koje žive sa virusnim hepatitisom, da se ubuduće suzdržava od neopravdanog uskraćivanja pružanja usluga osobama koje žive sa virusnim hepatitisom, kao i da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje delatnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti obratila se organizacija H. H. i navela da članovi i članice ove organizacije imaju nameru da sprovedu situaciono testiranje u pružanju kozmetičkih usluga, u skladu sa odredbom čl. 46. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije , kako bi neposredno proverili da li zaposleni u kozmetičkim salonima, prilikom pružanja kozmetičkih usluga osobama koje imaju virusne hepatitise, poštuju pravila o zabrani diskriminacije.

1.2. Na osnovu sprovedenog situacionog testiranja, organizacija H. H. iz B. podnela je 17. decembra 2014. godine pritužbu protiv kozmetičkog salona „V. S.” iz B. U pritužbi je navedeno da je lice koje se svesno izložilo diskriminatornom postupanju (tester) u telefonskom razgovoru zakazao uslugu pedikira i manikira u kozmetičkom salonu „V. S.” i da mu je, nakon što je neposredno obavestio osobu sa kojom je vodio razgovor da ima virusni hepatitis (Hepatitis C), uskraćeno pružanje usluge sa obrazloženjem „da ne mogu i ne smeju da mu pruže uslugu”.

1.3. U izveštaju o situacionom testiranju navedeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 14. avgusta 2014. godine telefonom pozvao kozmetički salon „V. S.” iz B. u nameri da zakaže uslugu pedikira i manikira. Nakon što je uspešno zakazao tražene usluge za sledeći dan u 11,30 časova, obavestio je zaposlenu u kozmetičkom salonu da ima virusni hepatitis. Zaposlena u kozmetičkom salonu, saznavši ovaj podatak, odbila je da mu pruži već dogovorenu uslugu, sa obrazloženjem da „ne mogu i ne smeju da mu pruže uslugu”.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje A. R., vlasnice kozmetičkog salona „V. S”.

1.5. U izjašnjenju na pritužbu je navedeno:

– da nije bila u salonu u trenutku kada je tester zakazivao uslugu pedikira i manikira i da misli da se testeru javila ili učenica iz škole koja je tada bila na praksi ili frizerka koja je tog meseca počela da radi u salonu;
– da zaposlene nisu bile upućene da se usluge pedikira i manikira u njenom salonu pružaju i obolelim osobama;
– da je ona kozmetičarka i ispunjava sve uslove za rad sa osobama koje imaju hepatitis, te da salon poseduje i suvi sterilizator, kao i da koristi hirurške rukavice pri radu;
– da je već radila sa osobama koje imaju virusni hepatitis;
– da je u konkretnom slučaju došlo do nesporazuma, zbog čega se izvinjava u svoje ime i u ime svih zaposlenih u salonu.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. U toku postupka utvrđeno je da je 14. avgusta 2014. godine, dobrovoljni ispitivač diskriminacije organizacije H. H., sproveo najavljeno situaciono testiranje diskriminacije pozivanjem kozmetičkih salona u B., među kojima je i kozmetički salon „V. S.” iz B.

2.2. Uvidom u izjavu dobrovoljnog ispitivača diskriminacije i izjašnjenje vlasnice salona A. R. utvrđeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije pozvao kozmetički salon i zakazao uslugu pedikira i manikira za sledeći dan u 11,30 časova. Nakon toga je obavestio zaposlenu u salonu da ima virusni hepatitis, te je ona, po saznanju da je tester osoba koja živi sa virusnim hepatitisom, odbila da mu pruži već dogovorenu uslugu pedikira i manikira.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izveštaj testera i izjašnjenje vlasnice kozmetičkog salona „V. S”.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, odredbama čl. 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Komisija za ljudska prava UN odredila je 1996. godine da se u definiciji zabrane diskriminacije izraz „ili po drugom osnovu”, kojim se pravno određuje da je diskriminacija zabranjena, odnosi i na zdravstveno stanje .

3.4. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3.5. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 27. zabranjena je diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, a čl. 17. st. 1. propisano je da diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno, ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica.

3.6. Zakon o sanitarnom nadzoru u čl. 8. st. 1. tač. 5. propisuje da delatnost pružanja usluga održavanja higijene, nege i ulepšavanja lica i tela i nemedicinskih estetskih intervencija kojima se narušava integritet kože podleže sanitarnom nadzoru. Na osnovu ovog zakona donet je Pravilnik o opštim sanitarnim uslovima koje moraju da ispune objekti koji podležu sanitarnom nadzoru , te je propisano da objekti moraju biti uredni i čisti, odnosno da se higijenskim merama (uređivanje, čišćenje, pranje, održavanje, provetravanje, dezinfekcija, dezinsekcija, deratizacija i sl) održava higijena unutrašnjeg prostora i prostorija, postrojenja, uređaja, nameštaja, opreme, pribora, namenskih prevoznih sredstava i njihove opreme i postiže uredno higijensko stanje objekta i njegovog neposrednog okruženja .

3.7. Odredbom čl. 34. st. 1. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti propisana je dužnost pravnih lica i preduzetnika koji obavljaju delatnost pružanja usluga higijenske nege i ulepšavanja lica i tela i nemedicinskih estetskih intervencija kojima se narušava integritet kože, da svoje usluge pružaju pod uslovima i na način kojim se sprečava pojava i širenje zaraznih bolesti.

3.8. Pravilnikom o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu , propisani su minimalni zahtevi koje je poslodavac dužan da ispuni u obezbeđivanju primene preventivnih mera pri korišćenju sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu.

3.9. Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu propisane su mere koje se preduzimaju radi sprečavanja povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Odredbom čl. 35. propisana je obaveza zaposlenog da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad i da koristi propisana sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje, kao i bezbednost i zdravlje drugih lica.

3.10. U Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije navedeno je da je fizičko i mentalno zdravstveno stanje, oduvek, jedan od osnova po kome se prave neopravdane razlike između ljudi. Uzrok diskriminacije su najčešće strah od pojedinih bolesti i stigmatizacija lica koja od njih boluju. Takođe, navedeno je da je u Srbiji prisutna diskriminacija lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje. Generisana je postojanjem duboko ukorenjenih predrasuda nastalih usled raznih strahova, nedostatka osnovnog znanja i pogrešno usvojenih informacija o načinima prenosa infekcija ili prirode bolesti. Pojavni oblici diskriminacije su brojni i utiču na socijalno isključivanje ovih lica, te oni uključuju: uskraćivanje prava na primarno i sekundarno obrazovanje, gubitak posla i otežano zapošljavanje, odbijanje pružanja osnovne i hitne medicinske nege, medijske kampanje i senzacionalistička medijska otkrića kritičnih događaja sa učešćem lica koja žive sa bolestima, odbacivanje od porodice, izolacija u okviru obrazovnih ili zatvorskih i drugih ustanova, vređanje i omalovažavanje, prebijanje i fizičko maltretiranje lica koja žive sa bolestima.

3.11. Imajući u vidu činjenicu da je pritužba podneta na osnovu situacionog testiranja diskriminacije, potrebno je detaljnije pojasniti smisao situacionog testiranja diskriminacije i propise kojima je testiranje regulisano.
Zakon o zabrani diskriminacije uvodi u pravni sistem Republike Srbije institut dobrovoljnog ispitivača diskriminacije (tester). U pitanju je osoba koja se svesno izložila diskriminatornom postupanju u nameri da u konkretnom slučaju neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije. S obzirom da u sudskom i u drugim postupcima dokazivanje diskriminacije standardnim dokaznim sredstvima često ne daje zadovoljavajuće rezultate, zakonom je uspostavljen poseban metod dobrovoljnog ispitivanja diskriminacije (situacionog testiranja), koji olakšava dokazivanje diskriminacije. Situaciono testiranje koristi se sa ciljem da se diskriminacija utvrdi „na licu mesta”, kako bi se dokazalo nejednako (nepovoljnije) tretiranje lica ili grupe lica zasnovano na nekom ličnom svojstvu, odnosno, kako bi se učinile vidljivim diskriminatorne prakse. Ovaj metod/mehanizam omogućava otkrivanje diskriminacije koja je često „prikrivena” i pravda se različitim izgovorima. Situaciono testiranje je poseban mehanizam koji podrazumeva kreiranje određene situacije, u kojoj je osoba (potencijalni diskriminator) dovedena u poziciju da može da se ponaša/postupa diskriminatorno bez bojazni da je neko posmatra, a testeri su oni koji se izlažu postupanju potencijalnog diskriminatora i proveravaju da li se on u datoj situaciji diskriminatorno ponaša. Situaciona testiranja imaju veliki potencijal za ojačavanje dokaza diskriminatornog postupanja u pojedinačnim slučajevima, a koriste se i za podizanje svesti javnosti i razvoj javnih politika.

Analiza rezultata situacionog testiranja diskriminacije u kozmetičkom salonu „V. S.”

3.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je u konkretnom slučaju potrebno utvrditi da li je zaposlena u salonu „V. S.” iz B, izvršila akt diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja, uskraćivanjem pružanja kozmetičkih usluga dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije koji je naveo da želi da zakaže manikir i pedikir, kao i da živi sa virusnim hepatitisom.

3.13. Na osnovu izveštaja o sprovedenom situacionom testiranju i na osnovu navoda iz izjašnjenja, utvrđeno je da je dobrovoljni ispitivač diskriminacije 14. avgusta 2014. godine pozvao kozmetički salon „V. S.”, sa ciljem da utvrdi da li ovaj kozmetički salon diskriminiše osobe koje žive sa virusnim hepatitisom. Iz izveštaja o sprovedenom situacionom testiranju diskriminacije utvrđeno je da je zaposlena u salonu, ne znajući za zdravstveno stanje testera, pristala da zakaže kozmetičke usluge manikira i pedikira. Međutim, kada ju je tester informisao da živi sa virusnim hepatitisom, zaposlena u salonu mu je rekla da „ne mogu i ne smeju da mu pruže uslugu”.

U izjašnjenju vlasnice kozmetičkog salona „V. S.” nisu osporeni navodi iz pritužbe da je testeru odbijeno pružanje kozmetičkih usluga nakon što je saopštio svoj zdravstveni status. A. R., vlasnica kozmetičkog salona „V. S.” u izjašnjenju navodi da zaposlene u salonu nisu bile upoznate da se kozmetičke usluge pružaju i osobama koje žive sa virusnim hepatitisom. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da ovi navodi nisu od uticaja za donošenje mišljenja u konkretnom slučaju. Naime, iako A. R. nije lično odbila pružanje kozmetičkih usluga testeru, nesporno je da je kao preduzetnica i vlasnica kozmetičkog salona „V. S.” lično odgovorna za celokupno poslovanje i obaveze salona, saglasno čl. 83. i 85. Zakona o privrednim društvima , pa tako i za postupanje prema dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije.

3.14. Imajući u vidu navode iz izjašnjenja, očigledno je da zaposlena u salonu „V. S.” testeru nije želela da pruži već zakazane usluge nakon što je saznala da je osoba koja živi sa virusnim hepatitisom. Naime, u izveštaju testera navedeno je da je zaposlena u salonu, nakon što je saznala da je tester osoba koja živi sa virusnim hepatitisom rekla da „ne mogu i ne smeju da mu pruže uslugu”. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da se na osnovu brojnih studija, brošura i istraživanja može utvrditi da je nesporno da osobe zaposlene u kozmetičkim salonima mogu biti izložene različitim infektivnim bolestima, od virusa gripa, impetiga, malih boginja do hepatitisa . Međutim, imajući u vidu činjenicu da rad u kozmetičkom salonu nesumnjivo zahteva bliski kontakt sa klijentkinjama i klijentima, zaposleni su dužni da zbog svoje zaštite i zaštite klijenata preduzimaju sve neophodne sanitarne i higijenske mere, kao i mere zaštite na radu, bez obzira da li su klijenti zdrave osobe ili ne. Uvidom u strukturu kursa za dobijanje sertifikata stručne osposobljenosti za manikira i pedikira, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila da pored tehnologije zanimanja, osnove struke i prakse, polaznici polažu i ispit iz bezbednosti i zaštite na radu , zbog specifičnosti posla i kontakata sa klijentima i klijentkinjama. Radi zaštite zaposlenih u kozmetičkim salonima i njihovih klijenata, zaposlenima se u brošurama i uputstvima, koje obrađuju ovu temu, nalaže i savetuje da koriste zaštitne mere i uređaje, među kojima su: nošenje jednokratnih rukavica koje će bacati odmah nakon rada sa jednom osobom, pranje ruku sapunom i vodom pre i nakon rada sa klijentom, previjanje otvorenih posekotina ili oštećene kože da bi se sprečio kontakt sa krvlju ili potencijalno inficiranim materijama sa klijenta ili zaposlenog, čišćenje i dezinfekcija kozmetičkog pribora nakon svakog klijenta na osnovu propisa o zaštiti na radu i sanitarnih zahteva, te dezinfekcija pedikirskih kadica posle svakog klijenta, kao i na početku radnog dana . Stoga je jasno da pružanje usluga pedikira i manikira osobama koje žive sa virusnim hepatitisom ne zahteva drugačiji pristup niti rad u odnosu na pružanje usluga drugim osobama.

3.15. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je zaštitna oprema, uz preduzimanje svih propisanih higijenskih mera, neophodna u svakodnevnom radu kozmetičkih salona, jer bi u protivnom, klijenti i klijentkinje bili izloženi riziku od infekcija, posebno ako se ima u vidu da među njima mogu biti i oni koji žele da sakriju podatke o svom zdravstvenom stanju ili uopšte ne znaju svoj zdravstveni status. Zbog toga kozmetički salon koji ne poseduje svu potrebnu zaštitnu opremu, niti preduzima sve propisane higijenske mere mora obustaviti rad, odnosno, ne sme pružati kozmetičke usluge nikome, dok tu opremu ne obezbedi.

3.16. Na osnovu analize dostupne literature, može se konstatovati da se pružanje kozmetičkih usluga pedikira i manikira osobama sa virusnim hepatitisom ne razlikuje od pružanja usluga osobama koje nemaju hepatitis, uz sprovođenje svih standardnih mera zaštite, koje se svakako podrazumevaju u cilju zaštite osoblja i klijenata. Prema tome, osobe koje su stekle sertifikat stručne osposobljenosti za manikira ili pedikira, odnosno, diplomu kozmetičkog tehničara, dovoljno su osposobljene da pruže uslugu pedikira ili manikira osobi koja živi sa virusnim hepatitisom, nakon konsultacije sa klijentom i uvida u stanje ruku i stopala. Međutim, zaposlena u salonu „V. S.” procenila je da ne može da pruži uslugu pedikira i manikira osobi koja ima virusni hepatitis. Poverenica konstatuje da testeru, na ovaj način, nije pružena čak ni mogućnost pregleda, konsultacije i procene stanja njegovih ruku i stopala, već mu je, poslata jasna poruka da mu, imajući u vidu njegovo zdravstveno stanje, neće biti pružene tražene kozmetičke usluge. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da je zaposlena u salonu „V. S.” otkazala već zakazan termin testeru isključivo zbog saznanja da je osoba koja živi sa virusnim hepatitisom.

3.17. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti želi da ukaže i na položaj osoba koje žive sa virusnim hepatitisom i odnosom društva prema ljudima koji boluju od ove bolesti. Naime, Odbor za ravnopravnosti Novog Južnog Velsa u Australiji (Anti-Discrimination Board of NSW) sproveo je istraživanje o diskriminaciji osoba koje žive sa virusom hepatitisa C i objavio rezultate istraživanja u izveštaju novembra 2001. godine. Rezultati istraživanja jasno pokazuju da su osobe koje žive sa hepatitisom C veoma stigmatizovane i izložene diskriminaciji. Ovakav odnos uzrokovan je iracionalnim strahovima, kao i nerazumevanjem i neznanjem načina prenosa virusa hepatitisa C. Međutim, možda je moćnija pokretačka snaga od neznanja o prenosu virusa, predrasuda da je infekcija neraskidivo povezana sa korišćenjem narkotika koji se ubrizgavaju u vene. Diskriminacija osoba koje žive sa hepatitisom C javlja se u mnogim oblastima javnog života, a najčešća je u zdravstvenim ustanovama i u oblasti zapošljavanja. U istraživanje su uključene i ispovesti osoba koje žive sa virusom hepatitisa – odbacivanja od strane porodice i prijatelja, osećaj da su izopšteni na radnim mestima i u zajednicama, odbijanje agencija da ih životno osiguraju, pa čak iskustva ljudi kojima je prestao radni odnos zbog toga. Diskriminacija ima veliki uticaj na živote ljudi sa hepatitisom C, a doživljena diskriminacija ih odvraća od traženja zdravstvene zaštite, što ima posledice i po zdravlje ljudi sa hepatitisom i po samu zajednicu.

3.18. U Globalnom izveštaju o prevenciji i kontroli virusnog hepatitisa Svetske zdravstvene organizacije iz jula 2013. godine navodi se da u Srbiji ne postoji nacionalna strategija ili plan koji je fokusiran na prevenciju i kontrolu virusnog hepatitisa. Takođe, navodi se da ne postoji državni organ/ili odeljenje koje se bavi isključivo koordinacijom aktivnosti države vezane za prevenciju virusnog hepatitisa, a nije poznat ni broj ljudi koji se bave ovom temom u državnim organima u Srbiji. Izveštaj ukazuje da Republika Srbija, ni na polju podizanja svesti, nije sprovodila aktivnosti vezane za Svetski dan hepatitisa, da ne postoji nacionalna politika o vakcinaciji protiv hepatitisa A, kao i da država nije postavila kao cilj eliminisanje hepatitisa B. Iako skoro 200 miliona ljudi u svetu boluje od hepatitisa C, u javnosti i dalje postoji vrlo mala svest o ovoj bolesti. Neznanje, prekomerni strah i predrasude spadaju u razloge zbog kojih postoji stigma povezana sa hepatitisom C, a predrasude i pogrešne informacije veoma su česte, ne samo među najširom populacijom, već i kod različitih stručnjaka. Mnoge osobe koje žive sa hepatitisom navode da im odnos drugih prema njima i stigmatizacija u vezi sa zdravstvenim stanjem, pada teže i od same bolesti .

3.19. Na osnovu svega navedenog, može se konstatovati da je zaposlena u salonu „V. S.”, u telefonskom razgovoru sa testerom, najpre zakazala usluge pedikira i manikira dobrovoljnom ispitivaču diskriminacije, ali je kada je saznala da je on osoba koja živi sa virusnim hepatitisom, promenila stav i odbila da testeru zakaže već dogovorene usluge. Takvo postupanje diskriminiše osobe koje žive sa virusnim hepatitisom u odnosu na osobe koje nemaju hepatitis. Osobe koje ne žive sa hepatitisom imaju mogućnost da u ovom kozmetičkom salonu, bez ikakvih teškoća, zakažu manikir i pedikir, kao i da im budu pružene kozmetičke usluge, dok je osobama koje žive sa hepatitisom onemogućeno čak i da zakažu dolazak. Na taj način osobe koje žive sa virusnim hepatitisom su neposredno diskriminisane na osnovu njihovog ličnog svojstva – zdravstvenog stanja.

4. MIŠLjENjE

Zaposlena u kozmetičkom salonu „V. S.”, uskratila je pružanje kozmetičkih usluga – pedikira i manikira osobi koja živi sa virusnim hepatitisom, čime je prekršila odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, u skladu sa čl. 33. tač. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, preporučuje A. P. da:

5.1. Preduzme sve neophodne mere kako bi obezbedila pružanje kozmetičkih usluga osobama koje žive sa virusnim hepatitisom.

5.2. Da se ubuduće suzdržava od neopravdanog uskraćivanja pružanja kozmetičkih usluga osobama koje žive sa virusnim hepatitisom.

5.3. Da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje delatnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

A. R., vlasnica kozmetičkog salona „V. S.”, obavestiće Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, u roku 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom, o preduzetim merama u cilju postupanja po preporuci.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko A. R., vlasnica kozmetičkog salona „V. S.”, ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba organizacije H. H. protiv kozmetičkog salona V. S. zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja u oblasti pružanja usluga