del. br. 1638 datum: 19. 12. 2011.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere (član 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Sl. glasnik RS” br. 22/2009), povodom pritužbe O. S. iz B., Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donosi

MIŠLjENjE

U postupku koji je sproveden po pritužbi O. S. iz B. protiv T. k. a. d. o., povodom diskriminacije u oblasti rada, utvrđeno je da bračni status O. S. nije bio osnov za njen eventualni nejednak tretman u ostvarivanju prava iz rada i po osnovu rada u T. k. a. d. o.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primila je pritužbu O. S. iz B. koju je u njeno ime podneo njen punomoćnik V. B, advokat, protiv T. k. a. d. o., povodom diskriminacije u oblasti rada. U pritužbi je navedeno da je T. k. a. d. o., diskriminisalo O. S. po osnovu bračnog statusa. U pritužbi je navedeno:

– da je O. S. supruga M. S, bivšeg direktora i predsednika K. o. UO i bivšeg predsednika T. o. UO osnivača T. o. iz Republike Slovenije;
– da je novo rukovodstvo počelo sa zlostavljanjem podnositeljke pritužbe nakon što je M. S. prestala funkcija direktora u K. o.;
– do zlostavljanja O. S. došlo jer je M. S., kao akcionar, ukazivao na loše poslovanje K. o. i na nedostojnost J. H. (I. H.) prokuriste i odgovornog za radne odnose;
– jedini razlog zbog kojeg J. H. nije direktor jeste činjenica da nema mogućnosti za dobijanje dozvole za obavljanje te funkcije od Narodne banke Srbije (dalje NBS);
– da je prema O. S. različito postupano u odnosu na ostale zaposlene i to tako što:
– su većina zaposlenih i neposredni šefovi imali nalog da obustave sve kontakte sa O. S. „jer je ona na crnoj listi rukovodstva zbog M. S.”. Lica koja su nadležna za prava iz radnog odnosa nisu smela da o tim pravima odlučuju kada je u pitanju O. S. bez izričite konsultacije sa J. H.;
– je u vreme opravdanog odsustvovanja O. S. sa rada izvršeno narušavanje njenog poslovnog prostora, kao i da joj je onemogućeno da pristupi privatnoj elektronskoj pošti, dokumentaciji u računaru i sl.;
– je O. S. znatno smanjena zarada, i to preko 50%, kao i da je premeštena u drugu radnu sredinu bez konkretnog razloga, a u jednom periodu nije joj bio obezbeđen ni radni prostor.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je nakon prijema pritužbe i njene analize utvrdila da ona ne sadrži dovoljno informacija i dokaza za postupanje po njoj, zbog čega je zatražila dopunu pritužbe. U dopuni pritužbe je navedeno da diskriminacija traje kontinuirano od jula 2010. godine sve do dana podnošenja pritužbe, a dostavljen je i aneks ugovora o radu del. br. …, kao i elektronska prepiska između O. S. i njenog neposredno pretpostavljenog u vezi korišćenja godišnjeg odmora. Na zahtev Poverenice, pritužba je još jednom dopunjena navođenjem sledećih činjenica:

– da je radni odnos O. S. zasnovala 2004. godine i da narednih 6 godina nije imala problema na svom radnom mestu odnosno na poslovima – polise osiguranja od auto odgovornosti;
– da je 1. oktobra 2010. godine M. S. prestao radni odnos, nakon čega on počinje da kritikuje novo rukovodstvo, kao i da je u to vreme O. S. od neposrednog pretpostavljenog saznala da je na „crnoj listi kod novog rukovodstva zbog njenog supruga i njegovog ponašanja”;
– da je 20. decembra 2010. godine počela obuka zaposlenih za rad na novim programima, ali da je to pravo O. S. uskraćeno;
– da se 18. februara 2011. godine J. H. šikanzono ponašao prema O. S, kada joj je saopšteno i da pravila o slobodi kretanja po zgradi i korišćenju pauze važe za ostale zaposlene ali ne i za nju;
– da je O. S. upućena na rad u drugu sredinu 06. marta 2011. godine, međutim aneks ugovora o radu joj nikada nije dostavljen a nije ga ni potpisala;
– da je po povratku sa bolovanja 08. aprila 2011. godine u svojoj kancelariji zatekla drugu zaposlenu osobu, koja je koristila njen računar i koja je podnositeljku pritužbe obavestila da ona više tu ne radi. O. S. je tom prilikom, čekajući J. H., informisana da je potrebno da ga uvek čeka stojeći ispred njegove kancelarije, dok joj on ne kaže šta treba da radi a od tog trenutka nije dobijala ni radne zadatke;
– da je zahtev za korišćenje godišnjeg odmora podnela 1. juna 2011. godine, međutim rešenje o tom zahtevu joj nije dostavljeno, već je neposredno pretpostavljeni obavestio da on ne sme da o tome odlučuje bez J. H. jer je „na crnoj listi”;
– Aneks ugovora o radu O. S. je potpisala 28. avgusta 2011. godine, uz znatno smanjenje zarade.

Uz pritužbu dostavljeni su i ponuda o zaključenju ugovora o radu pod izmenjenim uslovima del. br. …, ugovor o radu del. br. …, ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu br. …, aneks ugovora o radu …, prepiska elektronskom poštom između O. S. i njenog pretpostavljenog.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. stav 4. i 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije i u toku postupka pribavljeno je izjašnjenje T. k. a. d. o.. (u daljem tekstu Društvo), u kojem je navedeno sledeće:

– da se u celosti osporavaju navodi pritužbe da je “J. H. kao prokurista odgovorno lice za radne odnose i da ima najveći uticaj kod poslodavca, i da razlog zbog koga nije direktor je nemogućnost dobijanja dozvole za obavljanje te funkcije od NBS”. Ove tvrdnje su neutemeljene, paušalne, nedokazane i nedokazive a imaju i uvređujući karakter, kao i karakter klevete;
– da je iz pozitivnih propisa jasno da za formu zastupanja kakva je prokura nije potrebna saglasnost NBS;
– da se svi navodi pritužbe u celosti osporavaju, a naročito se osporava činjenica da je O. S. stavljena u neravnopravan položaj i da je diskriminisana na bio koji način;
– da su netačni navodi da su ostali zaposleni imali nalog da obustave sve kontakte sa O. S., kao i da nadležna lica za prava iz radnog odnosa nisu smela da odlučuju o tim pravima, bez izričite konsultacije sa J. H. Neosnovanost tvrdnje da je O. S. diskriminisana po osnovu bračnog statusa je i činjenica da je u pritužbi navedeno da diskriminacija traje kontinuirano od 1. jula 2010. godine, što znači da je bila diskriminisana po osnovu bračnog statusa i dok je njen suprug bio odgovorno lice u Društvu, s obzirom na to da je M. S. prestala funkcija direktora 10. septembra 2010. godine.
– da su neosnovane i netačne sve tvrdnje koje se odnose na lica koja su nadležna za prava iz radnog odnosa jer o pravima, obavezama i odgovornostima koje proističu iz radnog odnosa odlučuje generalni direktor ili predsednik upravnog odbora Društva. Pored toga, pravo je poslodavaca da u zavisnosti od potreba posla odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora a ima i mogućnost da kada je određeno vreme korišćenja godišnjeg odmora to vreme izmeni u slučaju da to zahtevaju potrebe posla;
– da su netačni i neosnovani navodi da je izvršena nepovredivost poslovnog prostora O. S. i da za to nema dokaza, naročito ako se ima u vidu da se O. S. nalazila na bolovanju i godišnjem odmoru sa manjim prekidima počev od 01. januara 2010. godine. Ovo potvrđuje i činjenica da je O. S. bila na bolovanju od 01.01.–19.01.2010. godine, zatim na godišnjem odmoru od 28.02.-04.03.2010. godine, potom na bolovanju 07.03.–11.03.2010. godine, pa ponovo na bolovanju 01.04.-20.04.2011. godine, pa takođe na bolovanju od 26.04.-25.05.2011. godine, a isto tako od 27.05.-10.06.2011. godine, da bi u periodu od 13.03.-30.07.2011. godine koristila godišnji odmor, pa zatim iznova na bolovanju od 01.07.-30.07.2011. godine, a potom u periodima 01.08.-15.08.2011. godine, 16.08.-30.08.2011. godine, 01.09.-30.09.2011. godine, te pravo na bolovanje podnositeljka koristi i u trenutku vođenja ovog postupka;
– da je indikativno da se O. S. poziva na diskriminatorno ponašanje, a da pri tome sa prekidima nije bila na poslu i nije ni obavljala poverene joj poslove od početka 2010. godine, što se u struci naziva obrnuta diskriminacija („reverse discrimination”) ako ne i zloupotreba prava;
– da su svi navodi iz pritužbe netačni, neosnovani i pravno neutemeljeni jer je Društvo nakon stupanja na snagu novih opštih akata i to Pravilnika o radu i Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka svim zaposlenima, dostavilo nove ugovore o radu, uključujući i O. S. dana 01. septembra 2010. godine. Nadalje, O. S. je u svemu u skladu sa pozitivnim propisima i važećim opštim pravnim aktima, poslodavac ponudio i zaključenje aneksa ugovora o radu. Ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu i sam aneks ugovora o radu koji je zaposlena potpisala, nisu i ne mogu predstavljati akt diskriminacije, kako to pogrešno tumači O. S. i da je prilikom dostavljanja aneksa ugovora o radu došlo do diskriminacije po bilo kom osnovu a naročito ne po osnovu bračnog statusa zaposlene;
– da je O. S. sa četvrtim stepenom stručne spreme po zanimanju medicinska sestra, premeštena na odgovarajuće poslove u skladu sa potrebama procesa i organizacije rada sa ciljem racionalnijeg korišćenja radnih kapaciteta zaposlenih. Ovo se ne može podvesti pod akt diskriminacije, već je upravo pravo i obaveza odgovornog poslodavca da racionalno koristi i organizuje proces rada;
– da je zarada smanjena sa iznosa bruto od 63.072,00 dinara na iznos bruto od 49.266,00 dinara, odnosno nije smanjena za preko 50% kako je navedeno u pritužbi;
– da su navodi da je O. S. premeštena u drugu radnu sredinu netačni, kao i da je racionalno korišćenje i organizacija procesa rada pravo poslodavca;
– da su netačni svi navodi koji se odnose na to da je sa O. S. prekinuta bilo kakva komunikacija od strane drugih zaposlenih kao i da nije imala radni prostor, jer je ona uvek imala obezbeđen radni prostor za obavljanje poverenih poslova, omogućeno joj je da radi, a ostvarivala je i druga prava i pogodnosti pa tako i dalje, iako je na bolovanju, koristi službeni telefon na trošak Društva;
– da je netačno i u svakom smislu neosnovano da je O. S. bila izložena prekomernom stresu što je posledica kontinuiranih radnji menadžmenta i ostalih zaposlenih, s obzirom na činjenicu da odsustvuje sa rada duži vremenski period;
– kao i da pravo na zaštitu od diskriminacije ne sme i ne može biti mehanizam zloupotrebe prava, a naročito ne mehanizam da se time postigne cilj koji nije opravdan i da bi se drugome nanela šteta i narušio ugled.

Uz izjašnjenje na navode pritužbe dostavljeni su i rešenje kojim se odobrava korišćenje godišnjeg odmora od 16. 06. 2011. godine, rešenje kojim se odobrava korišćenje godišnjeg odmora od 01. 03. 2011. godine, zahtev o korišćenje godišnjeg odmora od 28. 02. 2011. godine i izveštaji o privremenoj sprečenosti za rad za celu 2011. godinu. Izveštaji o privremenoj sprečenosti za rad su za period: od 01.01.-19.01.2011, 07.03.-11.03.2011, 23.03.-31.03.2011, 01.04.-20.04.2011, 26.04.-30.04.2011, 26.04.-25.05.2011, 27.05.-31.05.2011, 01.06.-10.06.2011, 01.07.-30.07.2011, 01.08.-15.08.2011, 16.08.2011.-30.08.2011. i 01.09.-30.09.2011, uz informaciju da je i nakon ovog perioda O. S. bila na bolovanju.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je činjenične navode sa aspekta Zakona o zabrani diskriminacije, kako bi ispitala da li je u konkretnom slučaju O. S. diskriminisana zbog svog bračnog statusa, koji je u pritužbi naveden kao osnov diskriminacije.

Prema odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Povreda načela jednakih prava i obaveza, prema članu 8. Zakona o zabrani diskriminacije, postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruju. Odredbama čl. 15 – 27. Zakona o zabrani diskriminacije predviđeni su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako članom 16. propisano između ostalog da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

U pritužbi kojom je pokrenut postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti kao osnov diskriminacije naveden je bračni status podnositeljke pritužbe. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da se, po Zakonu o zabrani diskriminacije, nejednak tretman kvalifikuje kao diskriminacija ako su lice ili grupa stavljeni u gori položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji upravo zbog nekog svog ličnog svojstva, kao što su nacionalna pripadnost, pol, invaliditet, bračni status, starosno doba ili bilo koje drugo lično svojstvo. Saglasno tome, diskriminacija po osnovu bračnog statusa postoji kada je osoba nejednako tretirana upravo zbog svog bračnog statusa, tj. zbog toga što jeste ili što je bila, odnosno što nije ili što nije bila u bračnoj ili vanbračnoj zajednici. Tako bi, npr. diskriminacija pojedinca/pojedinke po osnovu bračnog statusa u oblasti rada postojala ako bi poslodavac zaposlenom licu jedno pravo iz radnog odnosa uskratio samo zato što je to lice u braku.

Diskriminacija u oblasti rada grupe zaposlenih lica po osnovu bračnog statusa bila bi, npr. izvršena ako bi jedno pravo iz radnog odnosa poslodavac priznao samo onim zaposlenima koji su u braku jer takvim njihovim privilegovanjem zaposlene koji nisu u braku stavlja u neravnopravan položaj.

Iz sadržine pritužbe evidentno je da podnositeljka pritužbe ukazuje na nejednak tretman, kome je, kako navodi, izložena zbog činjenice da je supruga M. S, bivšeg direktora i predsednika UO K. o. i bivšeg predsednika UO osnivača T. o. iz Republike Slovenije. Iz ove okolnosti može se zaključiti da je eventualni nejednak tretman podnositeljke pritužbe, koji je ona u pritužbi konkretizovala navođenjem niza povreda prava iz rada i po osnovu rada, uzrokovan njenim ličnim identitetom – činjenicom da je supruga M. S, a ne njenim ličnim svojstvom – bračnim statusom, odnosno okolnošću da ima status supruge, tj. da je u braku. Budući da lični identitet jedne osobe, kao ni njene karakterne i druge lične osobine, navike i sl., ne predstavljaju osnov diskriminacije u smislu Zakona o zabrani diskriminacije, nejednak tretman kome je iz ovih razloga ta osoba izložena ne može se pravno kvalifikovati kao diskriminacija.

U svetlu ovih okolnosti, Poverenica nije ispitivala da li je u konkretnom slučaju podnositeljka pritužbe O. S. bila izložena nejednakom tretmanu u odnosu na ostale zaposlene u pogledu ostvarivanja prava iz rada i po osnovu rada jer u ovom slučaju nedostaje jedan od suštinskih i konstitutivnih elemenata diskriminacije – lično svojstvo kao osnov diskriminacije.

Poverenica konstatuje da nije nadležna da ocenjuje da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede prava iz rada i po osnovu rada O. S, uključujući i zlostavljanje na radu, na koje podnositeljka pritužbe ukazuje. Saglasno tome, poverenica upućuje podnositeljku pritužbe da se za zaštitu ovih svojih prava obrati nadležnim državnim organima i sudu.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Притужбa O. С. прoтив T. к. a. д. збoг дискриминaциje нa oснoву брaчнoг стaтусa у oблaсти рaдa