del. br. 07-00-376/2013-02 datum: 25. 9. 2013.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe organizacije „P.” iz B, podnete u ime i uz saglasnost A. V, N. K, A. J, M. S. i Đ. B. iz N. S, protiv M. P. koji je zaposlen u Centru za socijalni rad grada Novog Sada, povodom ponižavajućeg i uznemiravajućeg postupanja na osnovu pola i pripadnosti romskoj nacionalnoj manjini.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Organizacija „P.” iz B. podnela je pritužbu u ime i uz saglasnost A. V, N. K, A. J, M. S. i Đ. B. iz N. S.

1.2. U pritužbi je navedeno:

– da su A. V, N. K, A. J, M. S. stanovnice neformalnog naselja V. R. u N. S, da su romske nacionalnosti i da žive u izuzetno lošim socio-materijalnim uslovima, bez mogućnosti zaposlenja i u stanju socijalne potrebe;
– da su se u periodu od 2011. do 2013. godine obraćale Centru za socijalni rad grada Novog Sada, kao i da je za njihove predmete uglavnom bio zadužen M. P;
– da je M. P. prilikom podnošenja zahteva za jednokratnu novčanu pomoć N. K. rekao: „Ako mi daš p…, daću ti!”, zbog čega je ona napustila njegovu kancelariju. Kada ga je nakon toga srela u hodniku, on je snažno udario laktom u rame, a na njeno pitanje zašto je udario, odgovorio je: „J… ti mater cigansku”;
– da kada je Đ. B. došla u Centar za socijalni rad da preda zahtev za produženje prava na novčanu socijalnu pomoć, M. P. je rekao da ne može da joj da pomoć i da je „lepa i ima dobre grudi i d…”, nakon čega ona više nije išla u Centar za socijalni rad;
– da kada je A. J. otišla u Centar za socijalni rad kako bi predala zahtev za novčanu socijalnu pomoć, M. P. rekao „Onaj ko te j… treba i da ti hrani decu a ne od mene da tražite socijalnu pomoć”, na šta ga je ona opsovala. Kada je sledeći dan došla, rekao joj je „Ako te brečim o zemlju ima da letiš tri metra”;
– da je M. P. pozvao na kafu M. S, a ona ga je pitala da li to uvek radi sa strankama i vikala je na njega. Zbog toga je otišla kod direktora da se žali, ali je za to vreme M. P. već pozvao policiju i optužio je da ga je napala. Posle ovog incidenta M. S. više nije odlazila u Centar za socijalni rad;
– da se A. V. obratila Centru za socijalni rad radi ostvarivanja prava na socijalnu pomoć, da je tom prilikom M. P. pitao da li je slobodna da ide sa njim na kafu, da je ona odbila da ide sa njim na kafu, nakon čega joj je rekao da onda nema ništa od njene socijalne pomoći. A. V. se nakon nekog vremena ponovo obratila za pomoć, M. P. je tada pitao da li se predomislila za kafu, ona mu je rekla da nije a on je odgovorio da onda može da ide;
– da je ovakvim postupanjem M. P. izvršio akt diskriminacije – uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje na osnovu pola i nacionalne pripadnosti;
– da bez obzira na činjenicu da se ova novčana primanja obezbeđuju pojedincu, njih koriste čitave porodice, stoga je M. P, svojim ponašanjem ugrozio i elementarnu egzistenciju njihovih porodica;
– da je pored Zakona o zabrani diskriminacije, M. P. prekršio i antidiskriminacione odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti, kao i odredbe Pravilnika o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti.

1.3. Uz pritužbu su dostavljene saglasnosti A. V, N. K, A. J, M. S. i Đ. B. za podnošenje pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti od 20. marta 2013. godine, kao i sledeći dokazi: dopis organizacije „P.” upućen Pokrajinskom ombudsmanu br. 239/13 od 22. marta 2013. godine, dopis Pokrajinskog ombudsmana sa izjavama stanovnica naselja Veliki rit br. I-HM-155/12 od 29. marta 2013. godine, službene beleške stručne službe Pokrajinskog ombudsmana sa terenske posete od 19. novembra 2012. godine, obaveštenje o zloupotrebi službenog položaja radnika Centra za socijalni rad i diskriminaciji koju je organizacija „P.” poslala Pokrajinskom ombudsmanu od 5. novembra 2012. godine i odgovor Pokrajinskog ombudsmana na obaveštenje br. I-HM-155/12 od 5. decembra 2012. godine.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije , pa su u toku postupka zatražena izjašnjenja od M. P, kao i od N. D, direktora Centra za socijalni rad grada Novog Sada.

1.5. U izjašnjenju M. P, između ostalog je navedeno:

– da je činjenica da je on referent nadležan za deo grada zvani „V. R.” i da je obavljao iste poslove i u drugim delovima grada, kao što su Detelinara, Veternik i Futog;
– da je kroz rad upoznao dosta osoba, susretao se sa njihovim problemima i pokušavao rečju i delom da im pomogne u skladu sa zakonskim mogućnostima;
– da su njegove stranke bile različite nacionalnosti i veroispovesti, ali da nikada nije bilo pritužbi i problema u vezi njegovog rada;
– da je pre par godina tročlana romska delegacija dolazila u ustanovu i molila tadašnjeg direktora da im on bude referent, jer sa njim najbolje ostvaruju interpersonalni odnos;
– da je prilikom izlaska na teren u naselje V. R. saznao da neka žena sakuplja potpise kako bi ga optužila za nesavestan rad i nemoral, kao i da su ta žena i njeni istomišljenici imali verbalne probleme, pa čak i fizičke, jer su pokušale da obezvrede njegov rad u očima stanovnika naselja;
– da u tom naselju živi dve hiljade stanovnika i da niko, osim njih pet, nije imao primedbi na njegov rad;
– da je „zatečen i konsterniran” navodima u pritužbi, koji su bez ikakvog osnova;
– da je odrastao u strogo patrijarhalnoj porodici gde su psovke i uvrede bile nepoznate, da je naučen da ljude ne treba ceniti prema veroispovesti i nacionalnosti, da je veliki filantrop i altruista, te je njegova „ontološka struktura takva da jedva čeka da učini dobro delo”;
– da A. V, navodno, radi za neku nevladinu organizaciju, te je svojim nečasnim radom htela da opravda postojanje institucije i sebe. Naveo je i da ne poznaje A. V, da je nije nikada sreo i da u Centru za socijalni rad nema podataka da je korisnica neke usluge, kao i da je sve što ona tvrdi plod njene mašte i nema veze sa istinom;
– da ne može da se seti ko je S. M, ali zna da ni jednu stranku nije zvao na kafu, niti je time uslovljavao. Prema njegovom saznanjima, ona nije bila kod direktora, niti je on zvao policiju;
– da se Đ. B. uopšte ne vodi u centru kao korisnica socijalnih usluga, i da je lažan navod da je rekao da ima lepe grudi i d…;
– da je A. K. ostvarila pravo na novčana socijalna primanja istog dana po podnošenju zahteva, za tri člana porodice, da nije imao verbalnih sukoba sa njom, i da reči „Ako te brečim od zemlju” nisu njegov vokabular i sa takvim rečima se ne služi;
– da je N. K. bila dugogodišnja korisnica socijalnih usluga i da je, kada je saznao da živi sa vanbračnim suprugom koji prima invalidsku penziju, doneo zaključak o prestanku prava na novčana socijalna primanja, zbog čega ga je ona vređala i psovala, čak je u jednom trenutku morao da zove policiju;
– dalje navodi određena saznanja i činjenice vezane za A. A, N. R, S. B, M. J. i V. G, te negira tačnost njihovih izjava koje su dali prilikom terenske posete Pokrajinskog ombudsmana.

1.6. Uz izjašnjenje je dostavljena izjava N. R. od 29. maja 2013. godine.

1.7. N. D, direktor Centra za socijalni rad grada Novog Sada, nije se izjasnio u ostavljenom roku, a zahtev je primio 2. jula 2013. godine. Zbog toga su Poverenici za zaštitu ravnopravnosti bili dostupni navodi iz pritužbe, izjašnjenja M. P, dokazi koji su dostavljeni uz pritužbu i izjašnjenje, kao i opštepoznate činjenice.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. Uvidom u službene beleške Stručne službe Pokrajinskog ombudsmana koje su sačinjene prilikom terenske posete 19. novembra 2012. godine, utvrđeno je da su izjave uzete od N. K, A. V, M. S, A. J. i Đ. B. Sadržina njihovih izjava je sledeća:

N. K. navodi da joj je po saznanju da ona i njen vanbračni suprug primaju penziju i socijalnu pomoć, M. P. rekao da će im ukinuti socijalnu pomoć. Nakon toga, posle izvesnog vremenskog perioda, otišla je kod pomoćnika direktora, kako bi dobila jednokratnu novčanu pomoć, ali je on uputio na M. P. Kada je otišla kod M. P, on joj je rekao: „Ako mi daš p… daću ti”, pa je ona izašla iz kancelarije. Kasnije se srela sa M. P. u hodniku, kada je on udario laktom o njeno rame. Na njeno pitanje zašto je udario, rekao je: „J… ti mater cigansku” i zatim pozvao policiju. Dalje navodi da ih je policija ispitivala i rekla „…da će to završiti na sudu… “.

A. V. je navela da je nakon smrti sina, otišla da traži pomoć u Centar za socijalni rad kod M. P. Tom prilikom je on pitao da li je slobodna da idu na kafu, odgovorila je da nije zainteresovana i da nema vremena, na šta joj je on rekao: „Nema ništa od toga onda”, misleći na pomoć koju je tražila. Posle nekog vremena je ponovo otišla kod njega, pitao je da li se predomislila za kafu. Odgovorila je da se nije predomislila, a on joj je rekao da je slobodna i da može da ide. Navela je da je tražila novac za sahranu sina, koju još uvek nije platila.

M. S. je navela da je bila u Centru za socijalni rad da preda zahtev za socijalnu pomoć. M. P. je pozvao na kafu, a ona ga je pitala da li on to uvek radi sa strankama. Izjavila je da je nakon toga otišla kod direktora, a da je za to vreme M. P. pozvao policiju i optužio je da je htela da ga napadne, što nije tačno. Pored toga, u izjavi je navela da je vikala, ali da ništa drugo nije uradila, kao i da je M. P. bio sam u kancelariji kada je zvao na kafu. Posle toga nije više išla u Centar za socijalni rad.

A. J. je navela da je otišla u Centar za socijalni rad da preda zahtev za novčanu socijalnu pomoć, ali da joj je tom prilikom M. P. rekao: „Onaj ko te j… treba i da ti hrani decu a ne od mene da tražiš socijalnu pomoć”. Kada je sledeći put došla istim povodom, M. P. je upitao zašto ga je opsovala. Odgovorila mu je da je morala, nakon čega je on rekao: „Ako te brečim od zemlju ima da letiš tri metra”. Navela je i da je predala zahtev, ali da po zahtevu još uvek nije odlučeno.

Đ. B. je navela da je bila u Centru za socijalni rad zbog produženja prava na novčanu socijalnu pomoć, da joj je M. P. tom prilikom rekao da ne može da dobije pomoć jer živi bolje od njega i da je „lepa i da ima dobre grudi i d..”. Navela je da, iako je bila sa jetrvom, sama je ušla u kancelariju M. P, kao i da nakon ovog incidenta više nije odlazila u Centar za socijalni rad.

2.2. Uvidom u izveštaj od 22. novembra 2012. godine, utvrđeno je da su terenskoj poseti neformalnom naselju V. R. prisustvovale predstavnice Pokrajinskog ombudsmana i istraživačice P. Ž. K. i N. M, kao i da je tom prilikom ustanovljeno da osoba iz Centra za socijalni rad Novi Sad traži seksualne usluge od klijentkinja kao uslov za dobijanje socijalne pomoći. U izveštaju je navedeno da su obavljeni razgovori i pribavljene potpisane izjave koje svedoče o zloupotrebi službenog položaja M. P. Iz izjava koje su uzete od stanovnica naselja V. R, utvrđeno je da su V. G. i A. V. izjavile da ih je M. P. zvao da izađu na kafu i neprimereno komentarisao njihov fizički izgled. Takođe, navedeno je da su Đ. B, A. A. i M. J. navele da im je M. P, prilikom njihovih dolazaka u Centar za socijalni rad zbog ostvarivanja prava iz socijalne zaštite, upućivao izjave kao što su: „Može socijalna pomoć, ako me poljubiš”, „Kako si lepa, kako imaš lepe grudi…”,”Imate lepe s… i d…” i drugo.

2.3. Uvidom u izjavu N. R. od 29. maja 2013. godine, koja je dostavljena uz izjašnjenje, utvrđeno je da je N. R. izjavila sledeće: „Da su me protiv M. nagovorile žene iz R. da podnesem prijavu, .., a ništa nije uradio”.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenja, kao i priloge.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbom čl. 76. garantovana je ravnopravnost pred zakonom i zabranjena je svaka diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini, a u čl. 81. propisano da Republika Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji.

3.4. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , kojim je propisano da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Odredbama čl. 15-27. Zakona o zabrani diskriminacije propisani su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako čl. 20. u st. 2. zabranjeno uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol ili zbog promene pola, zabranjeno je i fizičko i drugo nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno sterotipnih uloga polova. Članom 24. propisana je zabrana diskriminacije nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika.

3.5. Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina takođe je zabranjena diskriminacija, odnosno, svaki oblik diskriminacije na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj i jezičkoj osnovi.

3.6. Zakonom o ravnopravnosti polova definisana je diskriminacija na osnovu pola kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) koje ima za cilj ili posledicu da licu ili grupi oteža, ugrozi, onemogući ili negira priznanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava i sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj, porodičnoj i drugoj oblasti. U čl. 23. propisana je zabrana diskriminacije po osnovu pola prilikom ostvarivanja i uživanja prava iz oblasti socijalne zaštite, bez obzira na subjekte koji organizuju i sprovode ovu zaštitu.

Analiza navoda iz izjašnjenja i dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.7. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da su u toku postupka analizirani samo oni navodi iz pritužbe i izjašnjenja koji su od značaja za utvrđivanje diskriminacije, a ne i oni navodi koji se odnose na eventualne druge propuste u radu ili postupanju, za koje su nadležni drugi državni organi.

3.8. Imajući u vidu sadržinu pritužbe, kao i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju zadatak Poverenika bio je da ispita da li je M. P. diskriminatorno postupao prema podnositeljkama pritužbe na osnovu njihovih ličnih svojstava – pola i nacionalne pripadnosti.

3.9. Povodom izjave N. R, koja je dostavljena uz izjašnjenje, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da ova izjava nije relevantna i nije uzeta u obzir, imajući u vidu činjenicu da N. R. nije podnositeljka pritužbe, niti je na bilo koji način učesnica ovog postupka, kao i da se iz sadržine njene izjave može pretpostaviti da se odnosi na neki drugi postupak, a ne na postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti.

3.10. Da bi se utvrdilo da li je postupanje M. P. bilo diskriminatorno, od ključne važnosti je pravilna primena pravila o preraspodeli tereta dokazivanja, iz čl. 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Prema ovom pravilu, u konkretnom slučaju, podnositeljke pritužbe treba da učine verovatnim da je M. P. prema njima izvršio akt diskriminacije, a ukoliko u tome uspeju, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, leži na M. P. Saglasno tome, mora se oceniti da li činjenice i dokazi koje je M. P. ponudio u prilog svojim tvrdnjama da nije izvršio diskriminaciju, pružaju dovoljno osnova za zaključak da se događaji povodom kojih je pritužba podneta nisu desili na način opisan u pritužbi, odnosno, da njegovi postupci i ponašanje prema podnositeljkama pritužbe nisu bili u vezi sa ličnim svojstvima podnositeljki pritužbe.

3.11. Analizom pritužbe i priloga, kao i izjašnjenja na pritužbu sa prilozima, može se konstatovati da M. P. negira sve navode iz pritužbe koji se odnose na njegovo diskriminatorno ponašanje prema podnositeljkama pritužbe na osnovu pripadnosti romskoj nacionalnoj manjini i ženskom polu. Verbalni sukob sa N. K. je jedini događaj koji nije negirao, ali je sporio način na koji se sukob desio. Međutim, u toku postupka nije ponudio bilo kakve dokaze koji bi potvrdili njegove navode. S druge strane, analiza izjava podnositeljki pritužbe pokazala je da među njima postoji određena sličnost (obrazac ponašanja). Naime, sve se odnose na isto ili slično ponašanje M. P, u situacijama kada su se podnositeljke pritužbe obratile zahtevom za ostvarivanje nekog prava iz socijalne zaštite, a događaji su se odigrali u vremenskom periodu od nekoliko meseci. Takođe, podnositeljke pritužbe navode i izjave koje im je M. P. uputio pojedinačno, među kojima postoji evidentna sličnost, a ujedno ukazuju i na činjenicu da su se izjave i ponašanje M. P. odnosile na pol podnositeljki pritužbe, odnosno, da su u pitanju izjave koje on ne bi izgovorio da je na njihovom mestu bio muškarac (poziv na kafu, neprimereno komentarisanje fizičkog izgleda sa seksualnom konotacijom), kao i na romsku nacionalnu pripadnost. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je sadržina izjava svih pet podnositeljki pritužbe veoma jasna i precizna i da su same izjave saglasne, odnosno, nisu međusobno kontradiktorne.

3.12. Imajući sve to u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da su podnositeljke pritužbe učinile verovatnim akt diskriminacije u smislu čl. 45. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, stoga teret dokazivanja da u ovom slučaju nije povređeno načelo jednakosti snosi M. P. Saglasno tome, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je da li činjenice i dokazi koje je M. P. ponudio pružaju dovoljno osnova za zaključak da njegovo ponašanje zasnovano na ličnim svojstvima podnosteljki pritužbe. Kako je sve ovo u konkretnom slučaju izostalo, može se konstatovati da M. P. nije pružio dokaze kojima bi opovrgao tvrdnje iz pritužbe da se diskriminatorno ponašao prema A. V, N. K, A. J, M. S. i Đ. B, zbog njihovog pola i pripadnosti romskoj nacionalnoj manjini.

3.13. Potrebno je ukazati da je Poslovnikom o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti , u delu u kojem se reguliše postupanje Poverenika, propisano načelo slobodne ocene dokaza i nepristrasnosti prema kojem Poverenik, prema svom uverenju i savesti, nepristrasno i u skladu sa sopstvenom savesnom i brižljivom procenom činjenica i tumačenjem prava, odlučuje koje će činjenice i okolnosti uzeti za dokazane u postupku.
U konkretnom slučaju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti imala je u vidu i činjenice da su podnositeljke pritužbe u teškoj materijalnoj situaciji, da su neuke stranke koje ne znaju koja prava i na koji način mogu ostvariti, da od ostvarivanja prava na socijalnu pomoć zavise i one i članovi njihovih porodica, kao i da je kod njih sigurno postojao strah da će im se situacija pogoršati nakon podnošenja pritužbe, kada se ponovo obrate Centru za socijalni rad, ali su se ipak obratile Povereniku za zaštitu ravnopravnosti kako bi se zaštitile od diskriminatornog postupanja.
Takođe, iako su u konkretnom slučaju pritužbu podnele A. V, N. K, A. J, M. S. i Đ. B, potrebno je imati u vidu izveštaj od 22. novembra 2012. godine, koji su sačinile istraživačice P, nakon zajedničke posete naselju V. R. sa predstavnicama Pokrajinskog ombudsmana, u kojem je navedeno da su i drugi stanovnici neformalnog naselja V. R. izjavili da M. P. uslovljava dobijanje usluga iz socijalne zaštite pozivima na kafu, da se neprimereno obraća ženama i upućuje im uvrede na nacionalnoj osnovi. Imajući u vidu da se pojedinačne izjave podnositeljki pritužbi odnose na slične događaje i da nisu međusobno kontradiktorne, Poverenica je, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, poklonila veru podnositeljkama pritužbe i konstatuje da je stekla uverenje o istinitosti navoda koje su podnositeljke pritužbe iznele u svojim izjavama priloženim uz pritužbu.

3.14. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća da su Romkinje izložene višestrukoj diskriminaciji i da je potrebno uzeti u obzir rezultate brojnih istraživanja i podataka o položaju Romkinja, koji doprinose pravilnom i potpunom razumevanju konteksta i društvenih okolnosti u kojima se podnositeljke pritužbe nalaze. Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, koje je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo tokom 2012. godine , romska nacionalna manjina i dalje je jedna od najugroženijih društvenih grupa u Srbiji, kao i da postoji veoma izražen stepen negativnih predrasuda koji je usmeren ka ovoj nacionalnoj manjini. U Nacionalnoj strategiji za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti navedeno je da je potrebno uvesti posebne mere u cilju otklanjanja diskriminacije prema ženama, uz istovremeno jačanje procesa uključivanja rodne perspektive u sve oblasti društvenog života, a da se to posebno odnosi na tzv. dvostruko ili višestruko diskriminisane grupe, kao što su žene pripadnice nacionalnih manjina i manjinskih grupa, Romkinje, siromašne žene i druge. U strategiji je navedeno da društvena marginalizacija i nedostatak resursa povećavaju rizik siromaštva kod višestruko diskriminisanih i marginalizovanih grupa žena, što se posebno izražava kod Romkinja čiji prosek nezaposlenosti je 39%. Takođe, jedan od zaključaka istraživanja koje su realizovali Komitet pravnika za ljudska prava i Uprava za rodnu ravnopravnost u 2012. godini , jeste da začarani krug diskriminacije za sve manjinske grupe žena počinje u ostvarivanju prava na obrazovanje, nastavlja se njihovim otežanim zapošljavanjem, što utiče na dostizanje adekvatnog životnog standarda i ostvarivanje ostalih prava. U Izveštaju iz senke koji je izradila Ženska romska mreža , istaknuti su problemi sa kojima se Romkinje susreću, kao i važnost većeg skretanja pažnje javnosti i donosiocima odluka na probleme Romkinja i žena iz drugih društvenih grupa koje su izložene dvostrukoj i višestrukoj diskriminaciji. Na kraju, Poverenica ističe i da je Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena u zaključnim zapažanjima drugog i trećeg izveštaja Republike Srbije , izrazio zabrinutost zbog i dalje lošeg položaja Romkinja i preporučio Srbiji da poveća saradnju sa civilnim društvom, medijima i drugim akterima na poboljšanju tolerancije i borbe protiv isključenosti ovih žena iz društva.

4. MIŠLjENjE

Neprimerenim ponašanjem i izjavama upućenim A. V, N. K, A. J, M. S. i Đ. B. na osnovu njihove nacionalne pripadnosti i pola, M. P, socijalni radnik u Centru za socijalni rad grada Novog Sada, izvršio je akt diskriminacije – uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, zabranjen čl. 12. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa čl. 20. i 24. Zakona o zabrani diskriminacije, čl. 3. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i čl. 4. i 23. Zakona o ravnopravnosti polova.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje M. P. iz N. S:

5.1. Da uputiti pisano izvinjenje A. V, N. K, A. J, M. S. i Đ. B. zbog diskriminatornog ponašanja na osnovu njihove pripadnosti romskoj nacionalnoj manjini i ženskom polu, najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

5.2. Da se ubuduće suzdrži od uznemiravajućih i ponižavajućih postupaka i izjava kojima se vređa dostojanstvo pripadnica nacionalnih manjina i stvara neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje direktoru Centra za socijalni rad grada Novog Sada:

5.3. Da mišljenje i preporuku Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, zajedno sa pisanim izvinjenjem M. P, objavi na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama Centra za socijalni rad grada Novog Sada, u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom. Potrebno je da mišljenje i preporuka, kao i pisano izvinjenje budu istaknuti najmanje 8 dana na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama Centra za socijalni rad grada Novog Sada.
Potrebno je da M. P. i direktor Centra za socijalni rad grada Novog Sada obaveste Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o postupanju po preporuci, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.
Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko M. P. i direktor Centra za socijalni rad grada Novog Sada ne postupe po preporuci u roku od 30 dana, biće doneta rešenja o izricanju mere opomene, protiv kojih nije dopuštena žalba, a za slučaj da se ona ne sprovedu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti će o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba NVO P protiv M. P. zaposlenog u CSR zbog ponižavajućeg i uznemiravajućeg postupanja na osnovu pola i pripadnosti romskoj nacionalnoj manjini