del. br. 590 datum: 7. 5. 2012.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđene mere (čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije „Sl. glasnik RS” br. 22/2009), povodom pritužbe M. V. iz B. protiv Privrednog suda u Beogradu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donosi

MIŠLjENjE

U postupku koji je sproveden po pritužbi M. V. iz B, protiv Privrednog suda u Beogradu, povodom internog konkursa Privrednog suda u Beogradu, na osnovu kojeg je podnositeljka pritužbe nije primljena u radni odnos na neodređeno vreme, nije utvrđeno da je Privredni sud u Beogradu diskriminisao M. V. na osnovu pola, bračnog i porodičnog statusa ili bilo kog drugog ličnog svojstva, pa se postupanje Privrednog suda u Beogradu ne može kvalifikovati kao diskriminatorno.

O b r a z l o ž e nj e

M. V. iz Beograda podnela je pritužbu protiv Privrednog suda u Beogradu, u kojoj je navela da je diskriminisana na osnovu bračnog i porodičnog statusa, prilikom izbora kandidata na internom konkursu za radna mesta zapisničara i referenta za administrativno tehničke poslove u Privrednom sudu u Beogradu. U pritužbi je, pored ostalog, navedeno:

– da se podnositeljka pritužbe pre odlaska na trudničko bolovanje radila na radnom mestu zapisničarke na određeno vreme u Privrednom sudu u Beogradu, te da se pre isteka ugovora o radu prijavila na interni konkurs koji raspisan 5. oktobra 2011. godine, i to za radna mesta zapisničara i referenta, oba na neodređeno vreme;
– da su joj tokom razgovora sa konkursnom komisijom postavljana neprimerena pitanja vezana za porodičnu situaciju, kao i da joj je tom prilikom predsednica konkursne komisije postavila pitanje vezano za njenu trudnoću;
– da je nakon sprovedenog internog konkursa dobila obaveštenje da nije primljena u radni odnos, pa je izvršila uvid u komisijsku dokumentaciju;
– da su se nepravilnosti koje je uočila uvidom u komisijsku dokumentaciju, odnosile na vreme provedeno u radu u Privrednom sudu i stečeno radno iskustvo. Naime, prema saznanju podnositeljke pritužbe jedna od primljenih kandidatkinja je provela sedam meseci u Privrednom sudu, iako se u konkursnoj dokumentaciji nalazio podatak da je radila 3 godine i 5 meseci. Stoga, podnositeljka pritužbe smatra da je sa 4 godine radnog staža, imala mnogo više radnog iskustva u odnosu na navedenu kandidatkinju;
– da je uvidom u konkursnu dokumentaciju saznala da je mišljenje o njenom radu dala samo jedna pretpostavljena, dok je za primljene kandidatkinje dato više mišljenja pretpostavljenih;
– da smatra da nije primljena u radni odnos po ovom konkursu zbog toga što je bila trudna, i da je na taj način diskriminisana na osnovu ličnih svojstava – bračnog i porodičnog statusa.

Uz pritužbu i dopunu pritužbe dostavila je sledeće dokaze: 1) rešenje o prestanku radnog odnosa br. V Su-33/11-184 od 31. oktobra 2011. godine; 2) rešenje br. V Su-33/2011-166-7 od 11. novembra 2011. godine kojim je određeno koji su kandidati na osnovu internog konkursa primljeni na radno mesto zapisničara; 3) rešenje br. V Su-33/2011-165-7 od 11. novembra 2011. godine kojim je određeno koji su kandidati na osnovu internog konkursa primljeni na radno mesto referenta za administrativno tehničke poslove.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka pribavljeno izjašnjenje v. f. predsednika suda Z. D, u kojem se navodi sledeće:

– da je M. V. nepune četiri godine radila na radnom mestu zapisničarke u vanparničnom odeljenju, gde je ostvarila prosečne rezultate u radu;
– da je početkom 2010. godine, zbog potrebe posla, premeštena na radno mesto zapisničarke u parničnom odeljenju gde joj je u opis posla spadalo vođenje zapisnika, unošenje tekstova po diktatu i skidanje odluka sa diktafonskih traka;
– da se na radnom mestu zapisničarke u parničnom odeljenju nije najbolje snašla, i da je na lični zahtev premeštena na radno mesto referentkinje na prijemu;
– da je do isteka radnog odnosa, odnosno do 31. oktobra 2011. godine, radila na radnom mestu referentkinje na prijemu, s tim što se sve to vreme, u skladu sa rešenjem o prijemu u radni odnos na određeno vreme, vodila kao da je na radnom mestu zapisničarke;
– da M. V. nije primljena na radno mesto zapisničarke zato što su ostali kandidati za to radno mesto pokazali bolje rezultate, kao i to što je tokom rada u ovom sudu već odbila da radi na radnom mestu zapisničarke u parničnom odeljenju;
– da je razlog zašto M. V. nije primljena na radno mesto referentkinje za administrativno tehničke poslove u sudskoj pisarnici, činjenica da su ostali kandidati duže vreme radili na tom radnom mestu i ostvarili dobre rezultate, dok podnositeljka pritužbe nije imala ni dana radnog staža na tom radnom mestu;
– da su nepravilnosti na koje je ukazala po pitanju vremena provedenog na radu u sudu netačne, zato što je kandidatkinja koja je pomenuta u pritužbi, pre Privrednog suda radila u Okružnom sudu u Beogradu, a da je uslov propisan konkursom bio najmanje dve godine radnog iskustva u struci, što se nije odnosilo na stečeno radno iskustvo samo u Privrednom sudu;
– da mišljenje šefa parnične pisarnice o radu M. V. nije bilo potrebno, jer je u tom odeljenju radila samo dva meseca, a da mišljenje upravitelja sudske pisarnice nije moglo da se pribavi zato što je upravitelj sudske pisarnice, u trenutku davanja mišljenja o kandidatima/kinjama, bio odsutan iz suda;
– da je izbor kandidata/kinja na internom konkursu vršen isključivo na osnovu rezultata koje su ostvarili na radnom mestu;
– da je razgovor sa M. V. bio profesionalan, kao i da nije sporno da su članice izborne komisije znale za njenu trudnoću, koja je u tom periodu bila već prilično vidljiva, ali da je netačan navod da joj je postavljeno pitanje vezano za trudnoću;
– da radno mesto na kojem se M. V. nalazila pre isteka ugovora o radu nije bilo raspisano ovim konkursom i da niko nije primljen na to radno mesto nakon odlaska podnositeljke pritužbe;
– da su neosnovani navodi podnositeljke pritužbe, a takođe i da nisu od uticaja na pravilnost ožalbenih rešenja.

Pored izjašnjenja v. f. predsednika suda, naknadno su dostavljena i izjašnjenja članica konkursne komisije. U izjašnjenju predsednice konkursne komisije, sutkinje N. P. K, navedeno je sledeće:

– da je 5. oktobra 2011. godine raspisan interni konkurs radi popunjavanja 4 izvršilačka radna mesta za radno mesto zapisničara na neodređeno vreme i 5 izvršilačkih radnih mesta za radno mesto referenta za administrativno tehničke poslove u pisarnici suda na neodređeno vreme;
– da je komisija za prijem nakon obavljenih razgovora sa kandidatima i preporuka sudija za određene kandidate, sačinila listu primljenih kandidata/kinja;
– da M. V. nije primljena na radno mesto zapisničarke zato što su druge kandidatkinje pokazale bolje rezultate;
– da nije primljena na radno mesto referentkinje zato što nikada nije radila na tim poslovima, dok primljeni kandidati jesu;
– da je trudnoća M. V. bila primetna i nesporna, ali da je netačno da joj je postavljala pitanja vezana za njenu trudnoću;
– da je jedini kriterijum za prijem bio uspeh u obavljanju posla;
– da trudnoća podnositeljke pritužbe nije bila povod za neprimanje u radni odnos, i da to tvrdi pod materijalnom i krivičnom odgovornošću.

U izjašnjenju članice konkursne komisije, sutkinje L. B, navedeno je sledeće:

– da je jedini razlog zašto M. V. nije primljena na oba radna mesta bio bolji uspeh drugih kandidata;
– da za radno mesto referenta na prijemu nije raspisivan konkurs, niti je na to radno mesto posle odlaska M. V. primljen neko drugi;
– da je netačan navod da je predsednica komisije na razgovoru za posao postavila pitanje vezano za njenu trudnoću;
– da su navodi izneti u pritužbi neosnovani.
U izjašnjenju članice konkursne komisije, sekretarke suda S. H. Đ, navedeno je sledeće:
– da je presudna činjenica zašto podnositeljka pritužbe nije primljena na radno mesto zapisničarke, upravo to što je ranije tražila premeštaj iz parničnog odeljenja, dok je za prijem na radno mesto referenta presudan faktor bio iskustvo na tim poslovima;
– da je trudnoća M. V. bila poodmakla, samim tim i prilično vidljiva, te da je nesporno da su svi to znali, ali da je netačno da je predsednica konkursne komisije pitala bilo šta vezano za njenu trudnoću;
– što se tiče primedbe da je jedna od kandidatkinja imala samo sedam meseci radnog staža u Privrednom sudu, ističe da je uslov za prijavljivanje na konkurs bio najmanje dve godine radnog iskustva u struci, a ne dve godine radnog staža u Privrednom sudu;
– da trudnoća kandidatkinja ni sada, kao ni pri ranijim konkursima nije uticala na odluku konkursne komisije, jer su već primane trudnice u radni odnos;
– da su navodi iz pritužbe neosnovani, odnosno, da podnositeljka pritužbe nije bila diskriminisana na osnovu bračnog i porodičnog statusa.

Na zahtev Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, S. H. Đ. dopunila je izjašnjenje dopisom br. V Su 33/2012-7-6 od 10. maja 2012. godine, u kojem je navedeno ime zaposlene koja je primljena u radni odnos dok je bila trudna.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je sve navode sadržane u pritužbi, izjašnjenju, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

U toku postupka uvidom u dokaze dostavljene uz pritužbu utvrđeno je da je rešenjima br. V Su-33/2011-166-7 i V Su-33/2011-165-7 od 11. novembra 2011. godine, na osnovu raspisanog internog konkursa za popunjavanje izvršilačkih radnih mesta br. V Su-33/2011-166 od 5. oktobra 2011. godine, Privredni sud u Beogradu primio u radni odnos četiri zapisničara i pet referenata za administrativno tehničke poslove u sudskoj pisarnici na neodređeno vreme.

Utvrđeno je da se podnositeljka pritužbe M. V, ne nalazi među primljenim kandidatima. Takođe, utvrđeno je da je rešenjem Privrednog suda o Beogradu o prestanku radnog odnosa br. V Su-33/11-184 od 31. oktobra 2011. godine, M. V. prestao radni odnos, protekom vremena na koji je zasnovan.

Iz dopisa br. V Su 33/2012-7-6 od 10. maja 2012. godine, utvrđeno je da postoji zaposlena koja je u Privredni sud u Beogradu primljena dok je bila trudna.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/06) u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS”, br. 22/09), kojim je regulisana opšta zabrana diskriminacije i to tako što je propisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti. Prema odredbi čl. 2. st. 1. t. 1, diskriminacija je svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 15- 27. Zakona o zabrani diskriminacije predviđeni su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako čl. 16. st. 1. propisano da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti,na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ispitala je činjenične navode iz pritužbe izjašnjenja sa aspekta Zakona o zabrani diskriminacije, kako bi utvrdila da li je u konkretnom slučaju Privredni sud u Beogradu različito tretirao M. V. zbog trudnoće, u odnosu na ostale osobe koje su se prijavile na konkurs za radna mesta zapisničara i referenta za administrativno tehničke poslove u pisarnici suda na neodređeno vreme, a koje nisu bile trudne u momentu konkurisanja.

U pogledu tvrdnji podnositeljke pritužbe da joj je na razgovoru za posao predsednica komisije postavila pitanje u vezi sa njenom trudnoćom, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je iz izjašnjenja predsednice konkursne komisije, ali i ostalih članica komisije koje su prisustvovale razgovoru, evidentna činjenica da su svi članovi komisije znali da je podnositeljka pritužbe u drugom stanju, jer je njena trudnoća bila vidljiva. Međutim, svi su negirali da je predsednica komisije postavila bilo kakvo pitanje vezano za trudnoću M. V, a takođe je u izjašnjenjima naglašeno da je Privredni sud u više navrata primao radnice u radni odnos i u toku njihove trudnoće, te da trudnoća ne predstavlja prepreku za prijem u radni odnos u Privrednom sudu. Ovu činjenicu je sekretarka suda S. H. Đ, potvrdila i dostavljanjem dopisa od 10. maja 2012. godine, u kojem je navedeno ime radnice koja je primljena u radni odnos na neodređeno vreme na radno mesto sudijske pomoćnice, a koja je u trenutku konkurisanja za posao bila u poodmakloj trudnoći.

Imajući u vidu ovu činjenicu, kao i navode iz izjašnjenja v. f. predsednika suda i članica konkursne komisije, može se zaključiti da trudnoća nije bila razlog zbog kojeg M. V. nije primljena ni na jedno od dva radna mesta za koja je konkurisala, već da se komisija rukovodila stečenim radnim iskustvom i prethodno ostvarenim rezultatima na radnom mestu.

Povodom navoda iz pritužbe koji se odnose na eventualne druge nepravilnosti u sprovođenju konkursa, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da one ne spadaju u nadležnost ovog državnog organa.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje na činjenicu da je diskriminacija žena na osnovu pola u sferi radnih odnosa i zapošljavanja prilično raširena, posebno kada je u pitanju trudnoća, i ujedno izražava zadovoljstvo zbog činjenice da je Privredni sud u Beogradu, zapošljavanjem žena koje su bile trudne u momentu konkurisanja, doprineo borbi protiv diskriminacije na osnovu pola. Ujedno izražava i nadu da će Privredni sud u Beogradu sa takvom praksom zapošljavanja nastaviti i u budućnosti.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje da nije utvrđeno da je Privredni sud u Beogradu diskriminatorno postupao prema M. V.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba M. B. protiv Privrednog suda u Beogradu zbog diskriminacije na osnovu bračnog i porodičnog statusa u oblasti rada i zapošljavanja