del. br. 07-00-114/2013-02 datum: 21. 6. 2013.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe organizacije „B. c. z. b. p.” iz B. protiv Ministarstva odbrane Republike Srbije, Univerziteta odbrane i Vojne akademije zbog konkursa za prijem kandidata iz građanstva na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA Univerziteta odbrane u Beogradu u školskoj 2013/2014 godini, koji sadrži diskriminatorne uslove.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Poverenici za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se obratio B. c. z. b. p. u kojoj je navedeno da je Ministarstvo odbrane Republike Srbije objavilo konkurs za prijem kandidata iz građanstva na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA Univerziteta odbrane u Beogradu u kojem su utvrđeni uslovi koji diskriminišu kandidate/kinje na osnovu pola, bračnog i porodičnog statusa.

1.2. U pritužbi je navedeno:

– da je opštim uslovima konkursa za prijem na Vojnu akademiju, između ostalog, propisano da kandidati moraju da ispunjavaju uslov da nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici i da prilikom konkurisanja podnesu izjavu da nisu oženjeni/udate, odnosno da ne žive u vanbračnoj zajednici i da nemaju dece;
– da je Ministarstvo odbrane navelo da će putem ovog konkursa u školskoj 2013/2014 godini od predviđenog broja kandidata, a u skladu sa potrebama sistema, biti primljeno do 15% kandidata ženskog pola;
– da je postavljanje gornje granice za prijem kandidata diskriminatorna praksa koja nije u skladu sa zakonima Republike Srbije, kao ni sa strateškim dokumentima iz oblasti rodne ravnopravnosti i bezbednosti;
– da je od otvaranja ove ustanove za školovanje devojaka 2007. godine, broj zainteresovanih kandidatkinja samo rastao i da su kvote stizale do 20% od ukupnog broja primljenih studenata;
– da su propisane kvote pravdane nejasnom sintagmom „potreba sistema” i korišćene kao maksimalan procenat kandidatkinja koji može da bude upisan u ove obrazovne ustanove;
– da su javno dostupne samo rang liste primljenih kandidata, te je teško utvrditi da li su i kandidatkinje koje su ispunjavale uslove i postigle bolji uspeh na prijemnom od kandidata muškog pola, ovakvom praksom kvota diskriminisane;
– da do sada ni na jednom od aktuelnih ili prethodnih konkursa za upis u ove obrazovne ustanove nije propisano šta su „potrebe sistema”, kao ni na osnovu kojih kriterijuma i procedura se određuju kvote za prijem na Vojnu akademiju;
– da su žene znatno manje zastupljene u oficirskom kadru Vojske Srbije, da ih ima 0,2%, pa bi kvote trebalo koristiti kao garanciju minimuma prijema kvalifikovanih žena;
– da je planirani procenat kandidata ženskog pola za školovanje na Vojnoj akademiji u suprotnosti sa ciljevima Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN.

1.3. Uz pritužbu su podneti sledeći dokazi: a) tekst konkursa za prijem kandidata iz građanstva u Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA Univerziteta odbrane u Beogradu, b) Nacionalni akcioni plan za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN – Žene, mir, bezbednost u Republici Srbiji i v) izveštaj o sprovođenju Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN – Žene, mir, bezbednost u Ministarstvu odbrane.

1.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije , pa je najpre konstatovala da je oglas za prijem kandidata na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA Univerziteta odbrane u Beogradu, objavio Univerzitet odbrane u Beogradu. Imajući u vidu činjenicu da je u oglasu navedeno da konkurs objavljuje „Ministarstvo odbrane, Univerzitet odbrane”, kao i internet prezentaciju Ministarstva odbrane Republike Srbije na kojoj se, u delu organizaciona struktura, nalazi i Univerzitet odbrane , u toku postupka traženo izjašnjenje od general potpukovnika prof. dr M. J, rektora Univerziteta odbrane, Aleksandra Vučića, ministra odbrane i general majora prof. dr M. V, načelnika Vojne akademije.

1.5. U izjašnjenju na pritužbu general potpukovnika prof. dr M. J, rektora Univerziteta odbrane, između ostalog, navedeno je:

– da je Republika Srbija usvojila Nacionalni akcioni plan za primenu rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN – Žene, mir, bezbednost u Republici Srbiji 2010-2015, kao i da je cilj da se primenom ovog plana poveća vidljivost žena u sektoru bezbednosti, ojača njihov angažman u procesu reformi i poboljša primena regulativa koje obezbeđuju rodnu ravnopravnost;
– da se u skladu sa smernicama Nacionalnog akcionog plana pri izradi Plana školovanja i usavršavanja kadra MO i VS za svaku kalendarsku godinu, planira i realizuje prijem kandidata ženskog pola na školovanje u vojnoobrazovne ustanove;
– da se kvote za upis devojaka ne određuju samo na osnovu izraženog interesovanja kandidata i uspeha koji kandidati postižu tokom studija;
– da se školovanje kadeta na osnovnim akademskim studijama na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA realizuje radi prijema oficira u profesionalnu vojnu službu i popune upražnjenih radnih mesta. Stoga, potrebe sistema odbrane predstavljaju potrebe za školovanjem po rodovima i službama, koje iskazuje Generalštab Vojske Srbije nakon sagledavanja stanja projekcije i popune jedinica, komandi i ustanova;
– da je jedan od činilaca koji determiniše broj kadetkinja koje se primaju na školovanje i stav Uprave za vojno zdravstvo Ministarstva odbrane, koji iz humanih razloga ukazuje na ograničavajuće zdravstvene faktore prijema kadetkinja za pojedine rodove, odnosno module školovanja na studijskim programima, tako da se prilikom odlučivanja o školovanju kadetkinja za oficirske dužnosti uzimaju u obzir fizičke, fiziološke i psihološke specifičnosti ženskog organizma, koje bitno utiču na radnu sposobnost kao i mogućnost ispunjavanja zahteva navedenih oblika školovanja (manja fizička snaga i telesna izdržljivost, hormonska struktura i dr);
– da se na osnovu iskazanog stava Uprave za vojno zdravstvo MO, a sagledavajući iskustva stranih armija, vrši ograničenje mogućnosti prijema kadetkinja za rodove koji zahtevaju visok stepen fizičkog naprezanja, angažovanje u svim vremenskim i terenskim uslovima koji su opasni za zdravlje žene, a kojim bi se omogućila ravnopravnost u skladu sa uslovima konkursa po kome su primljeni na školovanje i uz poštovanje čl. 10. i 11. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena;
– s obzirom na specifičnosti vojnog poziva i moguća zdravstvena ograničenja osoba ženskog pola, kadetkinje se težišno primaju u službu telekomunikacija, informatičku službu, logistiku, VOJ i posebno medicinu, gde je zastupljenost žena u znatno većem broju od kandidata muškog pola;
– da je na osnovu čl. 6. Zakona o visokom obrazovanju i čl. 5. Statuta Univerziteta odbrane propisano da Univerzitet odbrane u Beogradu, odnosno njegove visokoškolske ustanove imaju autonomiju u pogledu utvrđivanja pravila studiranja i uslova za upis kadeta i studenata;
– da ukoliko bi bili primljeni kandidati na školovanje u vojnoobrazovne ustanove koji su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, ne bi bilo moguće obezbediti sva prava koja im sleduju u braku, kao u slučaju rađanja dece, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta, zdravstveno osiguranje dece, zdravstveno osiguranje bračnog druga, smeštaj članova porodice itd;
– da studiranje, internatski smeštaj i posebni oblici nastave imaju svoje specifičnosti u odnosu na druge fakultete, što bi mogla da bude velika prepreka za održavanje bračne ili vanbračne zajednice i formiranje porodice;
– da Porodični zakon detaljno definiše pojam braka i vanbračne zajednice i propisuje osnovne pretpostavke za njihovo postojanje, i to tako što definiše da je brak zakonom uređena zajednica žene i muškarca, da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca, da se brak sklapa radi ostvarenja zajednice života supružnika, da su supružnici dužni da vode zajednički život, da supružnici sporazumno određuju mesto stanovanja i odlučuju o vođenju zajedničkog domaćinstva i da je brak ništav ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika;
– da uzimajući u obzir specifične okolnosti svakodnevnog života, diktirane Planom i programom školovanja i obuke kadeta vojnoškolskih ustanova, kao što su obaveza celodnevnog boravka u vojnim objektima u kasarnim uslovima, ograničenje pune slobode kretanja van tih objekata, dnevni raspored obaveza pohađanja nastave, učenja i vršenja unutrašnje službe, faktički ne postoje mogućnosti ostvarenja pretpostavki za postojanje braka, odnosno ispunjenja svrhe braka u ovoj fazi profesionalnog školovanja i osposobljavanja.

1.6. U izjašnjenju na pritužbu, koje je dostavio J. M, pomoćnika ministra odbrane za ljudske resurse, između ostalog je navedeno:

– da se u skladu sa smernicama iz Nacionalnog akcionog plana za primenu rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN – Žene, mir, bezbednost, a radi povećanja uloge žena u sektoru bezbednosti, pri izradi Plana školovanja i usavršavanja kadra Ministarstva odbrane i Vojske Srbije za svaku kalendarsku godinu planira i realizuje prijem kandidata ženskog pola na školovanje u vojnoobrazovne ustanove;
– da je nepravilan pristup u razmišljanju da se kvote za upis devojaka u vojnoobrazovne ustanove određuju na osnovu iskazanog interesovanja ili uspeha koje postižu kandidati tokom studija;
– da se školovanje na Vojnoj akademiji i VMA realizuje radi prijema oficira u profesionalnu vojnu službu i popune upražnjenih radnih mesta. Stoga, potrebe sistema odbrane predstavljaju potrebe za školovanjem, po rodovima i službama, koje iskazuje Generalštab Vojske Srbije nakon sagledavanja stanja projekcije i popune jedinica, komandi i ustanova;
– da je jedan od činilaca koji određuje broj kadetkinja za oficirske dužnosti i stav Uprave za vojno zdravstvo Ministarstva odbrane, koji ukazuje na ograničavajuće zdravstvene faktore prijema kadetkinja za pojedine rodove, odnosno module školovanja;
– da se prilikom odlučivanja o školovanju kadetkinja za oficirske dužnosti uzimaju u obzir fizičke, fiziološke i psihološke specifičnosti ženskog organizma, koje bitno utiču na radnu sposobnost kao i mogućnost ispunjavanja zahteva navedenih oblika školovanja;
– da se na osnovu stava Uprave za vojno zdravstvo vrši ograničenje mogućnosti prijema kadetkinja za rodove koji zahtevaju visok stepen fizičkog naprezanja, angažovanje u svim vremenskim i terenskim uslovima koji su opasni za zdravlje žene, a kojim bi se omogućila ravnopravnost u skladu sa uslovima konkursa i uz poštovanje čl. 10. i 11. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena;
– da s obzirom na specifičnosti vojnog poziva i moguća zdravstvena ograničenja osoba ženskog pola, kadetkinje primaju uglavnom u službu telekomunikacija, informatičku službu, logistiku, VOJ i medicinu;
– da se prijem lica iz građanstva na školovanje u vojnoobrazovne ustanove vrši na osnovu Plana prijema na školovanje u vojnoobrazovnim ustanovama koji odobrava ministar odbrane;
– da je čl. 6. Zakona o visokom obrazovanju propisano da Univerzitet odbrane, odnosno njegove visokoškolske ustanove imaju autonomiju u pogledu utvrđivanja uslova za upis kadeta i studenata;
– da ukoliko bi bili primljeni kandidati na školovanje u vojnoobrazovne ustanove koji su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, ne bi bilo moguće obezbediti sva prava koja im sleduju u braku, kao u slučaju rađanja dece, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta, zdravstveno osiguranje dece, zdravstveno osiguranje bračnog druga, smeštaj članova porodice itd;
– da studiranje, internatski smeštaj i posebni oblici nastave imaju svoje specifičnosti u odnosu na druge fakultete, što bi mogla da bude velika prepreka za održavanje bračne ili vanbračne zajednice i formiranje porodice;
– da Porodični zakon definiše pojam braka i vanbračne zajednice i propisuje osnovne pretpostavke za njihovo postojanje, i to tako što definiše da je brak zakonom uređena zajednica žene i muškarca, da se brak sklapa radi ostvarenja zajednice života supružnika, da su supružnici dužni da vode zajednički život, i da je brak ništavan ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika;
– da uzimajući u obzir specifične okolnosti svakodnevnog života, kao što su obaveza celodnevnog boravka u vojnim objektima, ograničenje pune slobode kretanja, raspored pohađanja nastave i vršenja unutrašnje službe, faktički ne postoje mogućnosti ostvarenja pretpostavki za postojanje braka, odnosno ispunjenja svrhe braka;
– da se na školovanju na Medicinskom fakultetu VMA nalazi 104 kadeta, od čega je 40 muškog a 64 ženskog pola;
– da su navodi iz pritužbe neosnovani.

1.7. U izjašnjenju na pritužbu general majora prof. dr M. V, načelnika Vojne akademije, između ostalog je navedeno:

– da se u skladu sa smernicama iz Nacionalnog akcionog plana za primenu rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN – Žene, mir, bezbednost, a radi povećanja uloge žena u sektoru bezbednosti pri izradi Plana školovanja i usavršavanja kadra Ministarstva odbrane i Vojske Srbije za svaku kalendarsku godinu planira i realizuje prijem kandidata ženskog pola na školovanje u vojnoobrazovne ustanove;
– da se školovanje na VA i VMA realizuje radi prijema oficira u profesionalnu vojnu službu i popune upražnjenih radnih mesta. Stoga, potrebe sistema odbrane predstavljaju potrebe za školovanjem, koje su predviđene formacijom Vojske Srbije;
– da u konkretnom slučaju potrebe sistema predstavljaju potrebe za školovanjem, po rodovima i službama, koje iskazuje Generalštab Vojske Srbije, nakon sagledavanja stanja projekcije i popune jedinica, komandi i ustanova;
– da je jedan od činilaca koji određuje broj kadetkinja za oficirske dužnosti i stav Uprave za vojno zdravstvo Ministarstva odbrane koji ukazuje na ograničavajuće zdravstvene faktore prijema kadetkinja za pojedine rodove, odnosno module školovanja;
– da se prilikom odlučivanja o školovanju kadetkinja za oficirske dužnosti uzimaju u obzir fizičke, fiziološke i psihološke specifičnosti ženskog organizma, koje bitno utiču na radnu sposobnost i mogućnost ispunjavanja zahteva navedenih oblika školovanja (manja fizička snaga, telesna izdržljivost, hormonska struktura i dr);
– da se na osnovu stava Uprave za vojno zdravstvo vrši ograničenje mogućnosti prijema kadetkinja za rodove koji zahtevaju visok stepen fizičkog naprezanja, angažovanje u svim vremenskim i terenskim uslovima koji su opasni za zdravlje žene, a kojim bi se omogućila ravnopravnost u skladu sa uslovima konkursa i uz poštovanje čl. 10. i 11. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena;
– da s obzirom na specifičnosti vojnog poziva i moguća zdravstvena ograničenja osoba ženskog pola, kadetkinje primaju uglavnom u službu telekomunikacija, informatičku službu, logistiku, VOJ i medicinu;
– da se prijem lica iz građanstva na školovanje u vojnoobrazovne ustanove vrši na osnovu Plana prijema na školovanje u vojnoobrazovnim ustanovama koji odobrava ministar odbrane;
– da je u odnosu na čl. 6. Zakona o visokom obrazovanju propisano da Univerzitet odbrane, odnosno njegove visokoškolske ustanove imaju autonomiju u pogledu utvrđivanja pravila studiranja i uslova za upis kadeta i studenata;
– da ukoliko bi bili primljeni kandidati na školovanje u vojnoobrazovne ustanove koji su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, ne bi bilo moguće obezbediti sva prava koja im sleduju u braku, kao u slučaju rađanja dece, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta, zdravstveno osiguranje dece, zdravstveno osiguranje bračnog druga, smeštaj članova porodice itd;
– da studiranje, internatski smeštaj i posebni oblici nastave imaju svoje specifičnosti u odnosu na druge fakultete, što bi mogla da bude velika prepreka za održavanje bračne ili vanbračne zajednice i formiranje porodice;
– da Porodični zakon definiše pojam braka i vanbračne zajednice i propisuje osnovne pretpostavke za njihovo postojanje, i to tako što definiše da je brak zakonom uređena zajednica žene i muškarca, da se brak sklapa radi ostvarenja zajednice života supružnika, da su supružnici dužni da vode zajednički život, i da je brak ništavan ako nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika;
– da uzimajući u obzir specifične okolnosti svakodnevnog života, kao što su obaveza celodnevnog boravka u vojnim objektima, ograničenje pune slobode kretanja, raspored pohađanja nastave i vršenja unutrašnje službe, faktički ne postoje mogućnosti ostvarenja pretpostavki za postojanje braka, odnosno ispunjenja svrhe braka;
– da su navodi iz pritužbe neosnovani.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. U toku postupka utvrđeno je da je Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Univerzitet odbrane u Beogradu objavilo konkurs za prijem kandidata iz građanstva na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA Univerziteta odbrane u Beogradu za školsku 2013/2014 godinu.

2.2. Uvidom u tekst konkursa, utvrđeno je da je opštim uslovima konkursa propisano, između ostalog, da kandidati nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, kao i da se ova činjenica dokazuje podnošenjem izjave da nisu oženjeni/udate, odnosno da ne žive u vanbračnoj zajednici i da nemaju dece, koju popunjavaju u teritorijalnom organu Regionalnog centra Ministarstva odbrane Republike Srbije, prilikom konkurisanja. Utvrđeno je da opšti uslovi važe za prijem i na Vojnu akademiju i na Medicinski fakultet VMA.

2.3. Daljim uvidom u tekst konkursa, utvrđeno je da je oglas objavljen za upis na šest studijskih programa na Vojnoj akademiji (menadžment u odbrani, vojnoelektronsko inženjerstvo, vojnomašinsko inženjerstvo, vojnohemijsko inženjerstvo, vojno vazduhoplovstvo i logistika odbrane), kao i da je određen broj kandidata koji će biti primljen na te programe. Pored toga, određeno je da će u skladu sa potrebama sistema odbrane na Vojnu akademiju u 2013. godini, biti primljeno do 15% kandidata ženskog pola.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode iz pritužbe, izjašnjenja, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima.

3.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da brojni obavezujući i neobavezujući dokumenti međunarodnih organizacija čija je Republika Srbija članica, ukazuju na potrebu otklanjanja svakog vida diskriminacije žena. Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW, 1979) , koju je Republika Srbija ratifikovala, između ostalog, propisuje da su države članice u obavezi da se uzdrže od svakog postupka ili prakse diskriminacije žena i da obezbede da javni organi i institucije postupaju u skladu sa ovom obavezom. Ratifikacijom ove Konvencije, Srbija se između ostalog obavezala da u preduzima sve podesne mere radi otklanjanja diskriminacije žena a posebno da bi obezbedila jednaka prava kao i muškarcima u pogledu obrazovanja, uključujući jednake uslove u pogledu karijere i profesionalnog usmeravanja, mogućnosti za učenje i sticanje diploma u obrazovnim ustanovama svih kategorija, otklanjanje tradicionalnog shvatanja o ulogama muškaraca i žena na svim stepenima i u svim oblicima obrazovanja. U Pekinškoj deklaraciji i Platformi za akciju navedeno je da nediskriminatorno obrazovanje koristi i doprinosi ravnopravnijim odnosima između muškaraca i žena, i da bi Vlade i drugi faktori trebalo da promovišu aktivnu i vidljivu politiku usmeravanja polne perspektive u svim politikama i programima. Stoga, države treba da preduzmu mere kako bi obezbedile ravnopravan pristup obrazovanju .

3.4. Republika Srbija je 23. decembra 2010. godine usvojila Nacionalni akcioni plan za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – Žene, mir, bezbednost u Republici Srbiji , čiji je cilj da promoviše ravnopravnost među polovima i ostvarivanje većih prava žena, povećanje zastupljenosti žena na svim nivoima političkog odlučivanja na kvotu od najmanje 30%, stvaranje sistemskih pretpostavki za ostvarivanje rodne ravnopravnosti i razvijanje sistema zaštite žena žrtava nasilja i sistem prevencije nasilja nad ženama. U odeljku II NAP za primenu Rezolucije 1325, pod tačkom 1.3. kao poseban cilj propisano je stvaranje jednakih mogućnosti u praksi za školovanje, zapošljavanje, vođenje u karijeri, socijalno zbrinjavanje žena i muškaraca u sektoru bezbednosti. U istom odeljku, pod tačkom 2.1. kao poseban cilj je propisano da je potrebno izvršiti analizu postojećeg stanja i uslova za prijem žena na usavršavanje i školovanje, kao i postavljenja na radna mesta u funkcije, u skladu sa dostignutim nivoom obrazovanja neophodnim za napredovanje žena u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao i da je potrebno otkloniti nedostatke, ukoliko postoje. U odeljku V (korišćenje instrumenata pravne zaštite žena) tačka 2.1. kao poseban cilj propisano je da je potrebno usaglasiti relevantne zakone u oblasti bezbednosti i odbrane i druge propise sa Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o ravnopravnosti polova.

3.5. Ustav Republike Srbije jemči ravnopravnost žena i muškaraca . Ustavom je propisana i zabrana diskriminacije, neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Pored toga, čl. 15. propisano je da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Odredbom čl. 71. st. 3. propisano je da svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju.

3.6. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. S obzirom na činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, relevantna je odredba člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije, kojom je definisana neposredna diskriminacija tako što je propisano da ona postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj, kao i odredba člana 8. kojom je propisano da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Odredbom čl. 20. ovog zakona određeno je da diskriminacija na osnovu pola postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Zakon o zabrani diskriminacije u čl. 19. zabranjuje diskriminaciju u oblasti obrazovanja i propisuje da svako ima pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, a zabranjeno je licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili ih isključiti iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način neopravdano praviti razliku i nejednako postupati prema njima.

3.7. Zakonom o ravnopravnosti polova uređuje se stvaranje jednakih mogućnosti ostvarivanja prava i obaveza, preduzimanje posebnih mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije zasnovane na polu i rodu i postupaka pravne zaštite lica izloženih diskriminaciji. Članom 26. propisano je da je svako ravnopravan, bez obzira na porodični i bračni status, dok je čl. 30 propisano da obrazovne i naučne ustanove kao i ustanove za stručno osposobljavanje ne smeju vršiti diskriminaciju zasnovanu na polu, a naročito u vezi uslova za prijem u ustanovu.

3.8. Zakonom o visokom obrazovanju u čl. 4. st. 1. t. 4. propisana je zabrana svih vidova diskriminacije. Odredbom člana 86. st. 2. t. 8. propisano je da student visokoškolske ustanove ima pravo na različitost i zaštitu od diskriminacije.

Analiza konkursnih uslova sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.9. Poverenica najpre konstatuje da je nesporno da je Ministarstvo odbrane, Univerzitet odbrane u Beogradu raspisalo konkurs za prijem kandidata iz građanstva na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA Univerziteta odbrane u Beogradu za školsku 2013/2014 godinu. Isto tako, nesporno je da je tekstom konkursa propisan maksimalan broj kandidatkinja koje će biti primljene na Vojnu akademiju, odnosno da je postavljena kvota od maksimalno 15% žena, a takođe i da je postavljen uslov da kandidati/kinje nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, koji važi i za prijem na Vojnu akademiju i za prijem na Medicinski fakultet VMA. Analiza dostavljenih dokaza pokazuje da je postavljen i uslov da kandidati/kinje nemaju decu, iako to nije izričito navedeno u konkursnim uslovima, imajući u vidu izjavu koju je potrebno priložiti uz prijavu na konkurs kojom kandidati/kinje potvrđuju da nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici i da nemaju dece.

3.10. Evidentno je da postavljanje gornje granice (maksimalnog broja) za prijem kandidatkinja dovodi do toga da se ženama omogućava prijem samo do određenog broja, odnosno, kada je propisan broj ispunjen, kandidatkinje neće moći da se upišu bez obzira na ispunjavanje uslova i postignute rezultate, što znači da će im biti uskraćen upis u visokoškolsku ustanovu na osnovu pola. Takođe, postavljanje uslova koji se tiču bračnog i porodičnog statusa kandidata/kinja, kojim se onemogućava svima onima koji su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici i koji imaju decu da budu primljeni na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA, znači da su unapred eliminisani kandidati/kinje koji su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici i koji imaju decu, čime im je uskraćena mogućnost da pod jednakim uslovima sa ostalim kandidatima u postupku izbora, budu vrednovana njihova stručna znanja, fizička spremnost i profesionalne kompetencije.

3.11. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, potrebno je utvrditi da li su postavljanjem uslova za prijem na Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA, i to uslova koji se odnose na propisivanje maksimalnog broja za prijem kandidatkinja na Vojnu akademiju i uslova da kanididati/kinje nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici i da nemaju dece, prekršene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije i drugih antidiskriminacionih propisa.

3.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da postavljanje uslova da kandidati/kinje nisu u braku ili vanbračnoj zajednici i da nemaju decu, predstavlja neposrednu diskriminaciju na osnovu bračnog i porodičnog statusa, zabranjenu čl. 6. Zakona o zabrani diskriminacije.

3.13. Nadalje, potpuno je neprihvatljiv stav izražen u izjašnjenjima da ne postoji mogućnosti ostvarenja pretpostavki za postojanje braka, odnosno ispunjenja svrhe braka zbog specifičnosti školovanja u vojnoobrazovnim ustanovama jer je zasnovan na netačnoj i proizvoljnoj interpretaciji propisa Porodičnog zakona. Naime, bračna i vanbračna zajednica nastaju i prestaju na osnovu volje partnera, a privremena odvojenost bračnih ili vanbračnih partnera ne dovodi, sama po sebi, do ništavosti te zajednice. Iako je nesporno da je u pitanju specifičan oblik školovanja sa internatskim smeštajem, koji podrazumeva veću razdvojenost kadeta/kinje od porodice, Poverenica ukazuje da se pojam zajednice života supružnika definiše kao zajednica života u kojoj žena i muškarac ostvaruju različite potrebe: emotivne, psihološke, seksualne, prokreativne, ekonomske, kulturne i druge prirode . Bitno je napomenuti da je postojanje zajednice života deo prava i dužnosti supružnika koja su imperativnog karaktera, dok u lična prava i obaveze dispozitivnog karaktera spadaju vođenje domaćinstva i sporazumno određivanje mesta stanovanja. Po pravilu, bračni drugovi imaju zajedničko mesto stanovanja, ali je moguće da zbog specifičnih socijalnih okolnosti supružnici nemaju zajedničko mesto stanovanja, a da ipak postoji zajednica života. Ukoliko bi se prihvatio stav naveden u izjašnjenjima, to bi značilo da svaki odlazak na usavršavanje ili rad u drugom gradu ili inostranstvu, odlazak na izdržavanje zatvorske kazne i slično, dovodi do ništavosti braka, što je suprotno zakonskim propisima. Bračni i vanbračni partneri su jedini ovlašćeni da ocenjuju da li je školovanje u vojnoobrazovnoj ustanovi „prepreka za održavanje bračne ili vanbračne zajednice i formiranje porodice”. Ujedno, Poverenica ukazuje da postavljanje uslova da kandidati nemaju decu predstavlja neposrednu diskriminaciju na osnovu roditeljstva jer ne postoji ni jedno opravdanje za postavljanje ovakvog uslova.

U vezi navoda iz izjašnjenja da je uslov da kandidati/kinje nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici postavljen, između ostalog, i zato što vojnoobrazovne ustanove nisu u mogućnosti da obezbede sva prava koja po zakonu sleduju partnerima kadeta i kadetkinja, kao i njihovoj deci, a koje se odnose na porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta, zdravstveno osiguranje dece i bračnog druga i smeštaj članova porodice, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da ovi navodi ne mogu uzeti kao relevantni, niti predstavljaju opravdan razlog za uskraćivanje upisa u visokoškolsku vojnoobrazovnu ustanovu. Naime, bez obzira na sve specifičnosti školovanja u vojnoobrazovnoj ustanovi, to je i dalje školovanje koje je regulisano ugovorom o školovanju, odnosno opštim propisima, u pogledu onih pitanja koja nisu regulisana ovim ugovorom, tako da nisu osnovani navodi iz izjašnjenja. Potpuno je proizvoljan stav da „ukoliko bi bili primljeni kandidati na školovanje u vojnoobrazovne ustanove koji su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, ne bi bilo moguće obezbediti sva prava koja im sleduju u braku, kao u slučaju rađanja dece, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta, zdravstveno osiguranje dece, zdravstveno osiguranje bračnog druga, smeštaj članova porodice itd”. U pogledu dužnosti koje imaju u odnosu na oženjene/udate studente/studentkinje, kao i one studente/studenkinje koji su postali roditelji, visokoškolske vojnoobrazovne ustanove se ne razlikuju od ostalih visokoškolskih ustanova. Potrebno je, takođe, imati u vidu da postavljanje uslova da pri upisu u vojnoobrazovnu ustanovu kandidat/kinja nije u braku ili vanbračnoj zajednici i da nema decu, otvara i pitanje načina postupanja visokoškolske vojnoobrazovne ustanove u situaciji kada upisani student/studentkinja tokom studija zasnuje bračnu ili vanbračnu zajednicu, odnosno ostane u drugom stanju (postane roditelj). Ukoliko bi se prihvatili stavovi izneti u izjašnjenjima, ova okolnost bi značila da će student/studentkinja biti ispisan sa vojnoobrazovne ustanove, što bi bilo neprihvatljivo. Imajući u vidu ove činjenice, očigledno je da postavljanje navedenih uslova na konkursu predstavlja neposrednu diskriminaciju potencijalnih kandidata/kinja koji su u braku ili vanbračnoj zajednici i koji imaju decu.

3.14. Po pitanju navoda iz sva tri izjašnjenja da se prilikom odlučivanja o školovanju kadetkinja za oficirske dužnosti uzimaju u obzir „fizičke, fiziološke i psihološke specifičnosti ženskog organizma, koje bitno utiču na radnu sposobnost kao i mogućnost ispunjavanja zahteva navedenih oblika školovanja i da se, s obzirom na specifičnosti vojnog poziva i moguća zdravstvena ograničenja osoba ženskog pola, kadetkinje primaju uglavnom u službu telekomunikacija, informatičku službu, logistiku, VOJ i medicinu”, kao i da se na osnovu stava Uprave za vojno zdravstvo vrši ograničenje mogućnosti prijema kadetkinja za rodove koji zahtevaju „visok stepen fizičkog naprezanja, angažovanje u svim vremenskim i terenskim uslovima koji su opasni za zdravlje žene”, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sa žaljenjem konstatuje da su ovakvi stavovi zasnovani na stereotipima i predrasudama koje je potrebno prevazići. Naime, iako je u pitanju specifičan vid obrazovanja koji je uslovljen posebnim zahtevima koje posao u Vojsci Srbije nameće, što podrazumeva i mogućnost postavljanja posebnih uslova u pogledu psihofizičkih sposobnosti kandidata/kinja, potrebno je jasno ukazati da pripadnost određenom polu, sama po sebi, ne znači veću, odnosno, manju psiho-fizičku spremnost i izdržljivost, već svi kadeti/kinje polažu testove fizičke spremnosti, pa se rezultati koje postignu moraju ceniti isključivo pojedinačno, a ne u odnosu na pol kadidata.

3.15. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća da je Vlada Republike Srbije usvojila Nacionalni akcioni plan za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – Žene, mir, bezbednost u Republici Srbiji, na osnovu predloga Ministarstva odbrane Republike Srbije. Ministarstvo odbrane je značajan nosilac aktivnosti u sprovođenju Rezolucije 1325, posebno u ostvarivanju ciljeva koji se tiču stvaranja jednakih mogućnosti za školovanje i zapošljavanje žena i muškaraca, obavezi uklanjanja diskriminatornih uslova za prijem žena na usavršavanje i školovanje i obezbeđivanje adekvatne zastupljenosti žena ugradnjom kvota od minimum 30% za prijem žena na sve nivoe školovanja u vojnoobrazovne ustanove. Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da ne postoji opravdan razlog za propisivanje ograničavajuće kvote za prijem žena od maksimum 15%, što je ujedno u suprotnosti sa samom idejom uvođenja kvota, koje predstavljaju jednu od posebnih (afirmativnih) mera u odnosu na žene. Naime, posebne (afirmativne) mere predstavljaju instrument koji državi, zasnovanoj na načelu socijalne pravde stoji na raspolaganju kako bi mogla efektivno da vodi politiku jednakih mogućnosti i one se preduzimaju kako bi određene društvene grupe, u ovom slučaju žene, koje se faktički nalaze u podređenom položaju dostigle stvarnu ravnopravnost. Saglasno tome, cilj posebnih (afirmativnih) mera jeste ispravljanje dugogodišnjih nepravdi i otklanjanje posledica ranije ili postojeće diskriminacije pojedinih društvenih grupa. Ovim merama se društvenim grupama daje izvesna prednost kako bi došli na istu „startnu poziciju” sa ostalim građanima, čime se ostvaruje faktička ravnopravnost i stvaraju uslova da uživaju sva priznata prava, kao i svi ostali članovi društva.

Opštom preporukom br. 25. CEDAW Komitet je pojasnio suštinu posebnih mera i to tako što je navedeno da je cilj ovih mera ubrzavanje ostvarivanja ravnopravnog učešća žena u političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom, građanskom ili nekom drugom domenu, kao i da primena ovih mera nije izuzetak od norme zabrane diskriminacije, već znači stavljanje naglaska na to da su privremene posebne mere deo neophodne strategije država čiji je cilj postizanje suštinske ravnopravnosti žena sa muškarcima u ostvarivanju ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kao što je Komitet naglasio, obaveza potpisnica da poboljšaju položaj žena postoji bez obzira na dokaz o diskriminaciji žena u prošlosti, a sama priroda posebnih mera je privremena, odnosno, one nisu zauvek neophodne, iako će se ponekad primenjivati u dužem vremenskom periodu. Koliko dugo će se privremene mere primenjivati, treba da se utvrdi na osnovu njihovog funkcionalnog rezultata u odnosu na konkretan problem, a ne kao unapred utvrđen vremenski rok. Saglasno tome, privremene posebne mere se moraju obustaviti kada se dostigne željeni cilj koji je održiv. Na kraju, Komitet je pozvao države potpisnice da u svoje ustave i nacionalne propise uvedu odredbe kojima se dozvoljava usvajanje privremenih posebnih mera.

Ustavom i antidiskriminacionim zakonima Republike Srbije propisana je mogućnost preduzimanja posebnih mera radi postizanja pune ravnopravnosti, zaštite i napretka lica, odnosno grupe lica, koja se nalaze u nejednakom položaju i izričito je navedeno da se te mere ne smatraju diskriminacijom, tako što je propisano da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima. Zakonom o zabrani diskriminacije su posebne mere definisane na isti način kao i u Ustavu RS, dok je Zakonom o ravnopravnosti polova propisano da se ne smatra diskriminacijom ni povredom načela jednakih prava i obaveza donošenje posebnih mera radi otklanjanja i sprečavanja nejednakog položaja žena i muškaraca i ostvarivanja jednakih mogućnosti polova.
Iz svega navedenog, nedvosmisleno proizlazi zaključak da je osnovna svrha uvođenja posebnih mera podsticanje i povećanje broja manje zastupljene grupe u određenoj oblasti, što, po prirodi stvari, podrazumeva da se uvođenjem kvote garantuje minimalan broj, a ne utvrđuje maksimalan broj pripadnika/pripadnica podzastupljene društvene grupe. Zbog toga su, u konkretnom slučaju, uvođenjem kvote kojom je ograničen broj žena koje mogu da se upišu na Vojnu akademiju, žene diskriminisane.

3.16. Prilikom zauzimanja stava u ovom predmetu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je i navode iz izjašnjenja Ministarstva odbrane RS, Univerziteta odbrane u Beogradu i Vojne akademije koji se odnose na tvrdnju da na osnovu Zakona o visokom obrazovanju, Univerzitet odbrane u Beogradu ima autonomiju u pogledu utvrđivanja pravila studiranja i uslova za upis kadeta i studenata. Nesporno je da Univerzitet odbrane u Beogradu ima autonomiju, kao i svi drugi univerziteti u Republici Srbiji, ali Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da autonomija univerziteta nikako ne znači mogućnost kršenja imperativnih propisa o zabrani diskriminacije. Svi akti, kao i praksa univerziteta moraju da budu usklađeni sa Ustavom Republike Srbije i zakonskim propisima, kako onima iz oblasti obrazovanja, tako i sa drugim propisima Republike Srbije, uključujući i propise koji zabranjuju diskriminaciju.

4. MIŠLjENjE

Propisivanjem uslova na konkursu za prijem kandidata iz građanstva u Vojnu akademiju i Medicinski fakultet VMA Univerziteta odbrane u Beogradu za školsku 2013/2014 godinu, i to uslova kojim se određuje gornja granica (maksimalan broj) od 15% za prijem žena na Vojnu akademiju, kao i uslova da kandidati/kinje nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici i da nemaju decu, prekršene su odredbe Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o ravnopravnosti polova.

5. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Ministarstvu odbrane Republike Srbije, Univerzitetu odbrane u Beogradu da:

5.1. Uskladi tekst konkursa sa antidiskriminacionim propisima, i to tako što će ukloniti uslove iz konkursa koji se odnose na bračni i porodični status kandidata i na upisnu kvotu kojom je propisana gornja granica (maksimalni broj) od 15% za upis kandidatkinja.

5.2. Ubuduće vodi računa da prilikom propisivanja konkursnih uslova za upis na vojnoobrazovne visokoškolske ustanove, ne krši propise Zakona o zabrani diskriminacije i drugih antidiskriminacionih propisa.

Potrebno je da Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Univerzitet odbrane u Beogradu obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno čl. 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Ministarstvo odbrane, Univerzitet odbrane u Beogradu ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba B. c. z. b. p. protiv Min. odbrane UO i VA zbog diskriminacije po osnovu pola i bračnog i porodičnog statusa u oblasti obrazovanja i vaspitanja