del. br. 1280 datum: 28. 9. 2012.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povrede odredaba Zakona o zabrani diskriminacije i daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima (čl. 33. st. 1. t. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, „Sl. glasnik RS”, br. 22/2009) povodom pritužbe A. T. iz S, protiv privrednog društva „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donosi

MIŠLjENjE

U postupku koji je sproveden po pritužbi A. T. iz S, protiv stečajnog upravnika privrednog društva „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B, povodom tvrdnje da je A. T. jedina osoba sa invaliditetom koja nije vraćena na posao nakon dogovora sindikata i poslodavca, nije utvrđeno da je osnov za takvo postupanje „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B. invaliditet podnositelja pritužbe, pa se ono ne može kvalifikovati kao diskriminatorno.

O b r a z l o ž e nj e

A. T. iz Subotice podneo je 4. jula 2012. godine pritužbu protiv stečajnog upravnika privrednog društva „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B, u kojoj je naveo da nije vraćen na posao nakon dogovora poslodavca sa sindikatom, iako je osoba sa invaliditetom. U pritužbi je, pored ostalog, navedeno:

– da je nad privrednim društvom „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B, pokrenut stečajni postupak 4. aprila 2012. godine, te da su svi radnici dobili otkaz;
– da je oko 300 radnika vraćeno na rad nakon odlaska u stečajni postupak, tako što su potpisali ugovor o radu sa drugim preduzećima kompanije „V.”;
– da je postignuta saglasnost između rukovodstva i sindikata „V.” da među radnicima koji će se vratiti na posao budu i osobe sa invaliditetom;
– da su četiri osobe sa invaliditetom vraćene na posao, od ukupno pet osoba sa invaliditetom koje su radile kod poslodavca, a da samo podnosilac pritužbe nije vraćen na posao;
– da je tokom korekcije kolektivnog ugovora tražio od predsednika sindikata da se u kolektivni ugovor unese odredba kojom bi se regulisao povratak osoba sa invaliditetom na posao, ali da taj zahtev nije usvojen;
– da mu je predsednik sindikata rekao da se nalazio na listi radnika koji će biti primljeni, ali da je naknadno skinut sa liste, jer se direktor poslovnog centra u S. A. C. protivio njegovom povratku, odnosno, ponovnom zaposlenju.

Uz pritužbu i dopunu pritužbe podneti su sledeći dokazi: elektronska prepiska sa predsednikom sindikata od 26. oktobra 2011. godine, prijava o povredi na radu od 17. novembra 2006. godine, prigovor stečajnom upravniku od 9. maja 2012. godine, rešenje Fonda za penzijsko i zdravstveno osiguranje o pravu na novčanu naknadu br. 182.30/34472 od 1. jula 2008. godine.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa čl. 35. st. 4. i čl. 37. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje I. S, stečajnog upravnika privrednog društva „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B, koji je dostavio izjašnjenje u roku. U izjašnjenju je navedeno:

– da je A. T. rešenjem stečajnog upravnika dobio otkaz ugovora o radu kao pravnu posledicu otvaranja stečajnog postupka;
– da je svim zaposlenima u ovom privrednom društvu (285 osoba) danom otvaranja stečajnog postupka otkazan ugovor o radu, te da se ne vidi po kom osnovu bi podnositelj pritužbe bio diskriminisan;
– da je jedna od posledica otvaranja stečajnog postupka nad ovim privrednim društvom i prestanak postojanja sindikata zaposlenih;
– da u trenutku proglašenja stečaja sindikat zaposlenih ovog privrednog društva nije ni postojao, pa samim tim nije ni bilo dogovora i razgovora sa predstavnicima sindikata;
– da je 21. maja 2012. godine održano prvo poverilačko ročište na kojem je izglasan bankrot privrednog društva „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B, pa stoga neće ni biti zapošljavanja novih radnika.

Prilikom zauzimanja stava u ovom predmetu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti analizirala je sve navode sadržane u pritužbi, u izjašnjenju, dokaze koji su dostavljeni, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Iz dokaza koji su dostavljeni uz pritužbu, i to uvidom u elektronsku prepisku od 26. oktobra 2011. godine, utvrđeno je da je predsednik sindikata G. M. naveo da ima usmeno obećanje rukovodstva da će pojedine kategorije zaposlenih biti zaštićene u slučaju proglašenja viška zaposlenih, ali da trenutno tu zaštitu nije moguće predvideti kolektivnim ugovorom. Iz prigovora koji je upućen stečajnom upravniku 9. maja 2012. godine, utvrđeno je da je podnositelj pritužbe naveo da je jedina osoba sa invaliditetom koja nije primljena ponovo u radni odnos i da nije ispoštovan dogovor sa sindikatom, uz napomenu da je invaliditet stekao kao posledicu povrede na radu. Uvidom u rešenje Fonda za penzijsko i zdravstveno osiguranje o pravu na novčanu naknadu br. 182.30/34472 od 1. jula 2008. godine, utvrđeno je da A. T. ima telesno oštećenje od 70%, odnosno, oštećenje četvrtog stepena.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da Ustav Republike Srbije propisuje da je zabranjena diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta .

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom čl. 16. st. 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Članom 26. st. 1. zabranjena je diskriminacija osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života, dok je st. 2. određeno da se način ostvarivanja i zaštita prava osoba sa invaliditetom uređuje posebnim zakonom.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom uređuje opšti režim zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta, a u čl. 21. propisana je zabrana diskriminacije zbog invalidnosti u zapošljavanju i ostvarivanju prava iz radnog odnosa.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ispitala je činjenične navode iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta Zakona o zabrani diskriminacije, kako bi utvrdila da li je u konkretnom slučaju poslodavac „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B. različito tretirao A. T. na osnovu njegovog ličnog svojstva – invaliditeta, u odnosu na druge osobe kojima je ponuđeno da se vrate na posao.

Saglasno tome, utvrđeno je da nad privrednim društvom „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B, pokrenut stečajni postupak 2. aprila 2012. godine i da su u ovom privrednom društvu nastupile zakonske posledice stečajnog postupka.

U pogledu tvrdnji podnositelja pritužbe da mu nakon prestanka radnog odnosa nije ponuđen povratak na radno mesto, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je čl. 77. Zakona o stečaju propisano da je otvaranje stečajnog postupka razlog za otkaz ugovora o radu koje je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenima. Odredbom st. 3. istog člana određeno je da stečajni upravnik, pored zaposlenih kojima nije otkazan ugovor o radu, može da angažuje potreban broj lica radi okončanja započetih poslova ili radi vođenja stečajnog postupka, uz saglasnost stečajnog sudije. Iz ovoga proizlazi da stečajni upravnik nema zakonsku obavezu da ponovo zaposli sve osobe koje su radile u privrednom društvu pre pokretanja stečajnog postupka, već je ostavljeno stečajnom upravniku da odluči, imajući u vidu nadležnosti koje ima, da li će i koga ponovo zaposliti.

Što se tiče navoda iz pritužbe koji se odnose na postojanje usmenog sporazuma sindikata zaposlenih i poslodavca, prema kojem se poslodavac obavezao da će ponovo zaposliti sve osobe sa invaliditetom, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da tokom postupka nisu ponuđeni dokazi koji bi potvrdili postojanje ovog sporazuma. Naime, u elektronskoj prepisci koja je dostavljena uz pritužbu, kao dokaz postojanja sporazuma, navodi se da postoji obećanje rukovodstva da će zaštiti pojedine kategorije zaposlenih, bez posebnog naznačavanja o kojim kategorijama zaposlenih je reč, odnosno, da li se obećanje rukovodstva odnosi na osobe sa invaliditetom. S druge strane, stečajni upravnik u izjašnjenju tvrdi da takav sporazum nije postojao. Takođe, tokom postupka, na osnovu raspoloživih dokaza, nije bilo moguće utvrditi da li se A. T. nalazio na listi radnika kojima bi ponudili povratak na posao, kao ni da je skinut sa liste zbog protivljenja direktora poslovnog centra u S. A. C, kako je u elektronskoj prepisci sa predsednikom sindikata G. M. navedeno.

Iako nije sporna činjenica da je A. T. dobio otkaz ugovora o radu, kao posledicu pokretanja stečajnog postupka, kao i da mu nije ponuđeno da se vrati na rad, u konkretnom slučaju podnositelj pritužbe nije dostavio dokaze kojima se potkrepljuju navodi iz pritužbe, odnosno, nije ponudio dokaze kojim bi učinio verovatnim postojanje uzročno posledične veze između učinjenog akta i njegovog ličnog svojstva – invaliditeta, što je bila obaveza podnosioca pritužbe u skladu sa odredbom čl. 35. st. 2. Zakona o zabrani diskriminacije, kojom je propisano da se uz pritužbu dostavljaju dokazi o pretrpljenom aktu diskriminacije. Zbog toga, u konkretnom slučaju, nije moglo biti utvrđeno da A. T. diskriminisan na osnovu ličnog svojstva – invaliditeta.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. st. 1. tač. 1. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje da nije utvrđeno da je privredno društvo „V. H. u stečaju” d. o. o. iz B. diskriminatorno postupalo prema A. T. na osnovu njegovog ličnog svojstva – invaliditeta.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Pritužba A.T. protiv privrednog društva V. H. zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta u oblasti rada i zapošljavanja