del. br. 37 datum: 16. 1. 2013.

PREPORUKA MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI BR. 522/2012

Preporuka je doneta u okviru zakonom propisane nadležnosti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti, u postupku koji je vođen na osnovu saznanja da lekarske komisije koje izdaju lekarska uverenja o telesnoj i duševnoj sposobnosti za upravljanje motornim vozilom nemaju ujednačenu praksu i procedure prilikom izdavanja lekarskih uverenja osobama sa invaliditetom.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Postupajući u okviru nadležnosti propisanih čl. 33. Zakona o zabrani diskriminacije , u toku postupka po pritužbama građana i građanki, kao i u saradnji sa organizacijama osoba invaliditetom, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti došla je do saznanja da lekarske komisije koje izdaju lekarska uverenja o telesnoj i duševnoj sposobnosti za upravljanje motornim vozilom nemaju ujednačenu praksu i procedure prilikom izdavanja lekarskih uverenja osobama sa invaliditetom.

1.2. Naime, u toku dva postupka koji su vođeni na osnovu pritužbi osoba sa invaliditetom, utvrđeno je da su se oba podnosioca pritužbe obratili lekarskim komisijama domova zdravlja, nadležnim po mestu njihovog prebivališta, radi dobijanja lekarskog uverenja o telesnoj i duševnoj sposobnosti za upravljanje motornim vozilom. Obe osobe su, svaka od svoje nadležne prvostepene komisije, dobile uverenja da nisu sposobne za upravljanje adaptiranim motornim vozilom. Nakon toga su se obe osobe sa invaliditetom obratile prvostepenoj lekarskoj komisiji u drugom gradu, različitom od mesta njihovog prebivališta, gde su dobile uverenje da su sposobne da upravljaju adaptiranim motornim vozilom. Imajući u vidu da su od različitih prvostepenih komisija dobili dva suprotna lekarska uverenja, drugostepena lekarske komisije donela je konačan nalaz i mišljenje u oba slučaja, i to tako što je obe osobe proglasila za trajno nesposobne za upravljanje motornim vozilom.

1.3. Poverenica je u postupku po ovim pritužbama utvrdila da takvo različito postupanje lekarskih komisija predstavlja diskriminaciju osoba sa invaliditetom na osnovu mesta njihovog prebivališta i izdala preporuku da lekarske komisije na koje se odnosila pritužba, ujednače svoju praksu, kao i da članovi komisija prate razvoj moderne industrije i asistivnih tehnologija i da se prilikom ocenjivanja sposobnosti osoba sa invaliditetom da upravljaju motornim vozilom sami članovi komisije, na licu mesta, uvere u sposobnost osobe sa invaliditetom da upravlja adaptiranim vozilom.

2. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE PREPORUKE

2.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode sadržane u pritužbi, dopunama pritužbe, izjašnjenjima i dopunama izjašnjenja lekarskih komisija domova zdravlja, prijavu za zasnivanje radnog odnosa, Zakon bezbednosti saobraćaja na putevima, Pravilnik o bližim zdravstvenim uslovima koje moraju da ispunjavaju vozači određenih kategorija motornih vozila, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

2.2. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da je Republika Srbija 29. maja 2009. godine ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, čiji je cilj da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva. Ratifikacijom ove Konvencije, Republika Srbija se obavezala da usvoji odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge mere za ostvarivanje prava priznatih Konvencijom; preduzme sve odgovarajuće mere u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom; da se uzdržava od svih postupaka ili praksi koji nisu u skladu sa Konvencijom, kao i da obezbedi da državni organi i institucije deluju u skladu sa Konvencijom.

2.3. Ustav Republike Srbije, u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

2.4. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u čl. 2. st. 1. t. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 8. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da povreda načela jednakosti postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Odredbama čl. 15-27. Zakona o zabrani diskriminacije predviđeni su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako čl. 26. st. 1. zabranjeno postupanje protivno načelu jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

2.5. Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom čl. 11. st. 2. tač. 3. zabranjeno je uskraćivanje prava u okviru diskrecionog ovlašćenja, ako je do uskraćivanja došlo zbog invaliditeta podnosioca zahteva.

2.6. Zakonom bezbednosti saobraćaja na putevima čl. 185. st. 6. propisano je da se u nalazu i mišljenju datom u uverenju o zdravstvenoj sposobnosti za vozača može odrediti da je neophodno da vozač koristi određena pomagala prilikom upravljanja vozilom.

2.7. Pravilnikom o bližim zdravstvenim uslovima koje moraju da ispunjavaju vozači određenih kategorija motornih vozila čl. 4. st 1. t. 1. alineja 11. propisano je da se vozači kojima upravljanje motornim vozilom nije osnovno zanimanje ne smatraju sposobnim za upravljanje motornim vozilom ako imaju neurološka stanja, oboljenja, povrede i anomalije mišića i živaca koje utiču na bezbedno upravljanje motornim vozilom, a za koje se ne može na odgovarajući način adaptirati vozilo. Takođe, čl. 7. je propisano da se vozač ocenjuje kao nesposoban za upravljanje motornim vozilom ako utvrđena bolest, povreda ili teška telesna oštećenja potpuno isključuju bezbedno upravljanje motornim vozilom ili mogu prouzrokovati iznenadnu nesposobnost i ako eventualne funkcionalne poremećaje nije moguće kompenzovati.

Analiza priloga sa aspekta antidiskriminacionih propisa

2.8. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da prema čl. 4. st. 1. Pravilnika o bližim zdravstvenim uslovima koje moraju da ispunjavaju vozači određenih kategorija motornih vozila, vozači motornih vozila, kojima upravljanje motornim vozilom nije osnovno zanimanje, smatraju se sposobnim za upravljanje motornim vozilom, ako ne boluju od bolesti, povreda ili telesnih oštećenja, među kojima je oboljenje i povreda kičmene moždine sa trajnim posledicama koje onemogućavaju bezbedno upravljanje motornim vozilom, a za koje se ne može na odgovarajući način adaptirati vozilo.

2.9. Prema tome, cilj lekarskog pregleda kojim se ispituje sposobnost osobe sa invaliditetom da upravlja motornim vozilom jeste utvrđivanje činjenice da li je konkretna osoba sposobna da u adaptiranom vozilu, bezbedno učestvuje u saobraćaju. Iz ovoga jasno proizlazi da lekarske komisije, prilikom ocenjivanja sposobnosti osoba sa invaliditetom za upravljanje motornim vozilom, moraju da uzmu u obzir i karakteristike samog adaptiranog vozila, odnosno, da utvrde da li adaptirano vozilo omogućava osobi sa invaliditetom, imajući u vidu specifičnosti konkretne osobe, da potpuno bezbedno, kao i sve druge osobe, učestvuje u saobraćaju.

2.10. Potrebno je ukazati da je vozačka dozvola, odnosno, mogućnost upravljanja vozilom jedan od veoma važnih preduslova samostalnosti i pune participacije osoba sa invaliditetom, koja ne bi smela da zavisi od različite prakse lekarskih komisija pojedinih zdravstvenih ustanova prilikom izdavanja uverenja o zdravstvenoj sposobnosti za upravljanjem motornim vozilom.

2.11. Naime, takva različita praksa može dovesti do toga da ista osoba može od jedne lekarske komisije dobiti lekarsko uverenje da je sposobna, a od druge da nije sposobna da upravlja motornim vozilom. Ovo dalje može dovesti do toga da pojedine osobe sa invaliditetom, potpuno neopravdano, ne dobiju mogućnost da upravljaju vozilom, samo zato što su se obratile lekarskoj komisiji koja prilikom odlučivanja ne prati razvoj modernih asistivnih tehnologija, koje danas, više nego ranije, omogućavaju osobama sa različitim fizičkim specifičnostima da upravljaju vozilom, odnosno, koja ne vrši uvid u to da li tehničke karakteristike samog adaptiranog vozila omogućavaju osobi sa invaliditetom da bezbedno učestvuje u saobraćaju.

2.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da je različita praksa lekarskih komisija koje utvrđuju sposobnost za upravljanje motornim vozilom, u istim slučajevima, diskriminatorna, odnosno, da ne postoji objektivno i razumno opravdanje za postojanje različite prakse. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ujedno ukazuje i da su institucije i ustanove Republike Srbije dužne da postupaju na način koji bi u najvećoj mogućoj meri olakšao uživanje svih prava osoba sa invaliditetom, uz uvažavanje njihovih potreba, želja i mišljenja, saglasno opštem principu pune socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom.

2.13. Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. tač. 9. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je preporuku Ministarstvu zdravlja radi preduzimanja mera u cilju sprečavanja diskriminacije osoba sa invaliditetom.

3. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu upućuje Ministarstvu zdravlja preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti:

3.1. Ministarstvo zdravlja preduzeće sve potrebne mere iz svoje nadležnosti kako bi obezbedilo da lekarske komisije: 1) ujednače praksu prilikom izdavanja lekarskih uverenja o telesnoj i duševnoj sposobnosti za upravljanje motornim vozilom osobama sa invaliditetom; 2) prilikom izdavanja lekarskih uverenja, imaju u vidu razvoj asistivnih tehnologija, posebno onih koje se odnose na mogućnosti adaptacije vozila osobama sa invaliditetom (npr. ukoliko je to moguće u svakom konkretnom slučaju; 3) pored pregleda osobe sa invaliditetom i uvida u njenu medicinsku dokumentaciju, izvrše uvid i u samo adaptirano vozilo, kako bi se uverili da tehničke karakteristike adaptiranog vozila omogućavaju osobi sa invaliditetom da bezbedno učestvuje u saobraćaju), 4) prilikom izdavanja lekarskih uverenja budu rukovođene načelom pune socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom.

3.2. Potrebno je da Ministarstvo zdravlja obavesti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Preporuka Ministarstvu zdravlja za ostvarivanje mera ravnopravnosti u radu lekarskih komisija