22. 07-00-111/2017-02 datum: 22. maj 2017.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti upućuje Ministarstvu pravde i Javnobeležničkoj komori Srbije

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANJE RAVNOPRAVNOSTI

1. Potrebno je da Ministarstvo pravde i Javnobeležnička komora Srbije preduzmu sve mere i aktivnosti iz svoje nadležnosti u cilju usklađivanja Javnobeležničke tarife[2] sa antidiskriminacionim propisima tako što će lica sa invaliditetom koja pri sastavljanju isprave u vanparničnom postupku, odnosno postupku overavanja potpisa, rukopisa i prepisa za punovažnost preduzetih radnji obezbeđuju prisustvo svedoka ili tumača, osloboditi obaveze plaćanja uvećane nagrade za posao javnog beležnika zbog učestvovanja pozvanih svedoka ili tumača.

2. Ministarstvo pravde i Javnobeležnička komora Srbije obavestiće Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o merama koje su preduzete u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenici za zaštitu ravnopravnosti se dopisom broj 79. od 23. marta 2017. godine obratio S.S.S. i ukazao na probleme sa kojima se slepe i slabovide osobe susreću u ostvarivanju svojih prava, posebno u domenu pružanja usluga. Iz navedenog dopisa i prateće dokumentacije proizlazi da se položaj osoba sa invaliditetom ni nakon dopuna Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[3], nije u značajnoj meri poboljšao iako je dopunama zakona, pod određenim uslovima, omogućeno osobama sa invaliditetom koje imaju trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolesti da koriste pečat koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili pečat sa ugraviranim potpisom. Naime, u Republici Srbiji se već dugi niz godina sprovodi proces opsežnih reformi u svim oblastima društvenog života uz istovremeno usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa standardima Evropske unije, pa i u oblasti unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u najširem smislu. Međutim, i pored toga su i dalje prisutni brojni rizici socijalne isključenosti osoba sa invaliditetom. Prema Redovnom godišnjem izveštaju o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2016. godinu, najveći broj prutužbi koje su podnete Povereniku se zasnivao na polu i invaliditetu kao ličnom svojstvu. Od ukupnog broja pritužbi podnetih Povereniku po osnovu invaliditeta u 2016. godini, 12,9% je podneto po osnovu invaliditeta kao ličnog svojstva, odnosno osnova diskriminacije.

Na početku Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje na brojne domaće i međunarodne pravne propise koji zabranjuju diskriminaciju po bilo kom osnovu, pa i po osnovu invaliditeta.

Ustav Republike Srbije[4] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.[5] Pored toga, Ustav u članu 32., koji utvrđuje pravo na pravično suđenje, propisuje da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem.

Republika Srbija je 2009. godine potvrdila Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom[6]. Cilj ove konvencije je da se unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva. Prema navedenoj konvenciji diskriminacija po osnovu invaliditeta podrazumeva svaku razliku, isključivanje ili ograničenje na osnovu invaliditeta, što ima za cilj ili efekat narušenja ili poništenja priznavanja, uživanja ili vršenja, ravnopravno sa drugima, svih ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, civilnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti. Države, strane ugovornice, su u tom cilju, pored ostalog, preuzele obavezu da usvoje sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge mere za ostvarenje prava priznatih ovom konvencijom,  preduzmu sve odgovarajuće mere, uključujući i zakonodavstvo, u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom, da se uzdržavaju od svih postupaka ili prakse koji nisu u skladu sa ovom konvencijom, kao i da obezbede da državni organi i institucije deluju u skladu sa ovom konvencijom, preduzmu sve odgovarajuće mere za otklanjanje diskriminacije po osnovu invaliditeta od strane bilo kog lica, organizacije ili privatnog preduzeća. Posebna obaveza država ugovornica je da u izradi i primeni propisa i politika u cilju primene ove konvencije, kao i u drugim procesima odlučivanja u vezi s pitanjima koja se tiču osoba sa invaliditetom, tesno sarađuju i aktivno uključuju osobe sa invaliditetom, uključujući i decu sa invaliditetom preko njihovih reprezentativnih organizacija.

Zakon o zabrani diskriminacije, kao osnovni zakon u oblasti zaštite i ostvarivanja ravnopravnosti, uređuje i pitanje diskriminacije u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina i u članu 17. propisuje, pored ostalog, da diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica. Diskriminacija osoba sa invaliditetom postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Članom 7. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[7] definisana je povreda načela jednakih prava i obaveza koja postoji, pored ostalog, ako se diskriminisanom isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti neopravdano uskraćuju prava i slobode, odnosno nameću obaveze, koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi. Zakonom o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom omogućeno je osobama sa invaliditetom da koriste pečat koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili pečat sa ugraviranim potpisom pod uslovima propisanim zakonom. Članom 34. st. 2. i 3. propisano je da su organi javne vlasti dužni da u postupcima pred tim organima, pored potpisivanja isprava na način uređen posebnim propisom, osobi sa invaliditetom koja ima trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolesti omoguće potpisivanje isprava uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili uz pomoć pečata sa ugraviranim potpisom. Isprave koje predstavljaju formu ugovora ili nekog drugog pravnog posla ne mogu se potpisivati na opisani način, već u skladu sa propisima koji uređuju overu potpisa i potvrđivanje isprave. Posebno je propisano da su pravna i fizička lica koja, uz naknadu ili bez nje, pružaju usluge u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja dužna da osobi sa invaliditetom koja ima trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolesti omoguće korišćenje usluga potpisivanjem, kada je to potrebno, uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili uz pomoć pečata sa ugraviranim potpisom (član 34a).

Navedene odredbe Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom upućuju i na primenu zakona koji uređuju sastavljanje isprave, kao i overavanje potpisa, rukopisa i prepisa. Zakon o vanparničnom postupku[8] posebno uređuje postupak za sastavljanja isprave ako učesnik nije u stanju da govori (član 174), ako učesnik nije u stanju da čuje (član 175), ako učesnik usled slabovidosti, nepismenosti ili nekog drugog razloga nije u stanju da čita ili piše (član 176), ako učesnik nije u stanju da čuje, a usled slabovidosti, nepismenosti ili nekog drugog razloga ne može ni da čita (član 178), odnosno ako učesnik nije u stanju da se potpiše, odnosno stavi otisak prsta (član 179). Veoma su značajne i odredbe Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa[9], a koje se odnose na overavanje potpisa kada podnosilac isprave nije u stanju da je pročita (član 12), overavanje potpisa kada podnosilac isprave nije u stanju da čuje i čita (član 13), overavanje rukoznaka (član 16), kao i postupak kada podnosilac isprave nije u stanju da stavi rukoznak (član 17). U gotovo svim navedenim slučajevima u postupku pred javnim beležnikom se zahteva prisustvo svedoka (jednog ili dva) ili tumača da bi preduzete radnje mogle biti punovažne.

Javnobeležnička tarifa, koju utvrđuje ministar pravde po pribavljenom mišljenju Javnobeležničke komore, propisuje u članu 21. u Tarifnom broju 18, koji uređuje pitanje uvećanja nagrade, da ako u sastavljanju javnobeležničke isprave učestvuju pozvani svedoci, drugi javni beležnik, prevodioci ili tumači, nagrada za posao javnog beležnika se uvećava za 10 bodova za svako od tih lica. Istovremeno je Tarifnim brojem 19. uređeno pitanje umanjenja nagrade i propisano da su od obaveze plaćanja nagrade u punom iznosu oslobođena lica sa invaliditetom, deca bez roditeljskog staranja i lica koja su primaoci socijalne pomoći, na osnovu prethodno podnete dokumentacije na uvid javnom beležniku, kao i da oslobođenje plaćanja nagrade za navedena lica iz ovog tarifnog broja iznosi 50% od nagrade utvrđene ovom tarifom.

Analiza odredaba Ustava Republike Srbije, Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom,  kao i navedenih antidiskriminacionih propisa s jedne strane i odredaba Javnobeležničke tarife s druge strane, nedvosmisleno ukazuje da su pri uređivanju pitanja nagrade za rad javnog beležnika, Javnobeležničkom tarifom lica sa invaliditetom stavljena u nejednak položaj u odnosu na sve ostale građane koji za istovetnu uslugu nisu u obavezi da pored nagrade za rad javnog beležnika i naknade troškova, plaćaju i uvećanu nagradu zbog učešća svedoka ili tumača u postupku. Naime, da bi osoba sa invaliditetom punovažno sastavila ispravu ili overila potpis, prepis ili rukopis, po važećim propisima, neophodno je da u postupku pred javnim beležnikom osigura prisustvo svedoka (jednog ili dva) ili tumača, te da za njihovo prisustvo plati uvećanu nagradu za rad javnog beležnika. Takva obaveza plaćanja uvećane nagrade u istovetnoj pravnoj situaciji, dakle kada se radi o sastavljanju isprave ili overi u prostorijama javnog beležnika u radno vreme, ne postoji za ostale građane. Imajući u vidu da (iz određenih razloga u čiju osnovanost/opravdanost ne ulazimo u ovoj preporuci mera) važeći propisi određuju da osobe sa invaliditetom pri sastavljau isprave ili overavanju potpisa obezbeđuju prisustvo svedoka ili tumača, a da su Javnobeležničkom tarifom obavezne da u takvoj situaciji plate uvećanu nagradu za posao javnog beležnika, očito je da su na taj način stavljene u nepovoljniji položaj u odnosu na sve ostale građane u istovetnoj pravnoj situaciji. Na taj način dolazi do diskriminacije osoba sa inaviditetom, jer im se zbog njihovog ličnog svojstva, neopravdano nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne nameću drugim licima. S tim u vezi posebno napominjemo da činjenica da je Tarifnim brojem 19. propisano da su od obaveze plaćanja nagrade u punom iznosu oslobođena, pored ostalih, i lica sa invaliditetom ne umanjuje diskriminatornu prirodu odredbe iz Tarifnog broja 18.

Osnovano se može zaključiti da ne postoje objektivni i razumni razlozi koji bi u konkretnom slučaju opravdali stavljanje osoba sa invaliditetom u nejednak položaj u odnosu na ostale građane i građanke propisivanjem obaveze plaćanja uvećane nagrade zbog prisustva svedoka ili tumača u postupku pred javnim beležnikom, u situaciji kada takva obaveza ne postoji za ostele građane i građanke kada obavljaju isti pravni posao.

Stoga je neophodno da Ministarstvo pravde i Javnobeležnička komora Srbije preduzmu mere i aktivnosti iz svoje nadležnosti kako bi uskladili Javnobeležničku tarifu sa antidiskriminacionim propisima i uklone odredbe koje osobama sa invaliditetom nameću dodatne obaveze i stavljaju ih u nejednak položaj u odnosu na ostale građane u istovetnoj pravnoj situaciji. S tim u vezi, ponovno podsećamo i na odredbu člana 32. stav 2. Ustava Republike Srbije kojim je propisano, pored ostalog, da se svakom jemči pravo „na besplatnog tumača ako je slep, gluv ili nemˮ.

Sagledavajući sve ove okolnosti, a prvenstveno činjenicu da ostvarivanje ravnopravnosti doprinosi stvaranju harmoničnih društvenih odnosa i ostvarenju prava svih članova društva, bez obzira na pol, invaliditet, imovno stanje, starosnu dob ili bilo koje drugo lično svojstvo, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i dužnostima da Ministarstvu pravde i Javnobeležničkoj komori Srbije preporuči preduzimanje odgovarajućih mera kojima će se obezbediti poštovanje načela jednakosti.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno članu 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, upućuje preporuku Ministarstvu pravde i Javnobeležničkoj komori Srbije, uz obavezu da je obaveste o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

[1] Član 33. tač. 7. i 9. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09)

[2] „Službeni glasnik RS“, br. 91/14, 103/14, 12/16 i 17/17

[3] „Službeni glasnik RS“, broj 13/16

[4] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06

[5] Član 21.

[6] „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 42/09

[7] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

[8] „Službeni glasnik SRS”, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS”, br. 46/95-dr. zakon, 18/05-dr. zakon, 85/12, 45/13-dr. zakon, 55/14, 6/15 i 106/15-dr. zakon

[9] „Službeni glasnik RS”, br. 93/14 i 22/15

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u postupku korišćenja usluga javnih beležnika