br. 07-01-7/2015-02 datum: 26. 1. 2015.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti (čl. 33. st. 1. tač. 7. i 9. Zakona o zabrani diskriminacije, „Sl. glasnik RS”, br. 22/2009), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje Ministarstvu zdravlja Republike Srbije

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI

Potrebno je da Ministarstvo zdravlja Republike Srbije izda obavezno uputstvo svim zdravstvenim ustanovama u Srbiji, odnosno, na drugi način ih obavesti da:

1. Podatke o HIV statusu pacijenata i pacijentkinja ne upisuju van rubrike koja je u medicinskoj dokumentaciji predviđena za upisivanje ovakvih podataka.

2. Ukoliko su od značaja za medicinski tretman, podaci o HIV statusu treba da budu upisani u rubriku u medicinskoj dokumentaciji koja je predviđena za upisivanje dijagnoza (ili ostalih dijagnoza), istom veličinom i bojom slova kojom se uobičajeno upisuju dijagnoze i stanja od značaja za medicinski postupak, korišćenjem latinskog naziva i šifre bolesti prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, povreda i uzroka smrti.

Ministarstvo zdravlja Republike Srbije obavestiće Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njome ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

O b r a z l o ž e nj e

Postupajući u okviru nadležnosti propisanih čl. 33. Zakona o zabrani diskriminacije , Poverenica za zaštitu ravnopravnosti došla je do saznanja da se u zdravstvenim ustanovama u Srbiji, podaci o HIV statusu pacijanata/kinja često upisuju van rubrika koje su za to predviđene u medicinskoj dokumentaciji, i to tako što se posebno naglašavaju, pa se neretko upisuju na prednjoj strani kartona, na marginama, da se podvlače, ispisuju crvenom bojom, krupnijim slovima ili obeležavaju znakom uzvika na kraju.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da ovakav način upisivanja HIV statusa predstavlja kršenje antidiskriminacionih propisa i dovodi do dalje stigmatizacije osoba koje žive sa HIV-om, a prema kojima već postoji izražena socijalna distanca.
Osobe koje žive sa HIV-om predstavljaju jednu od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji, što dovodi do njihove izolacije i diskriminacije. Svakodnevno se susreću sa odbacivanjem, isključivanjem, osudom i drugim problemima. Istraživanja koje je 2012. godine i na kraju 2013. godine sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti pokazala su da u Srbiji postoji velika socijalna distanca prema osobama koje žive sa HIV-om. Primera radi, četiri petine ispitanih osoba izjavilo da nikada ne bi pristalo na zajednički život sa osobom koja živi sa HIV-om . Takođe, kvalitativna studija koju su sproveli Imperial College i Fond Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) pokazuje da je diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om najizraženija u sistemu zdravstvene zaštite, te da stigma u okviru sektora zdravstvene zaštite za mnoge osobe koje žive sa HIV-om predstavlja veći izvor brige od nesigurnosti medicinske prognoze HIV/AIDS. Mnoge osobe koje žive sa HIV-om u Srbiji navode da ne mogu da dobiju zdravstvene usluge (izvan Centra za HIV/AIDS) zbog njihovog HIV statusa. Analize pokazuju da zdravstveni radnici/ce osećaju strah od osoba koje žive sa HIV-om, što uz nedostatak znanja o HIV -u, dovodi do diskriminacije osoba koje žive sa HIV-om . S druge strane, osobe koje žive sa HIV-om, zbog straha od diskriminacije, osećaju se nesigurno i odbačeno, što dovodi do samoizolacije i nesigurnosti da potraže zdravstvenu zaštitu van klinika specijalizovanih za zdravstvenu negu osoba koje žive sa HIV-om.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i na istraživanja koja su sprovedena među zdravstvenim radnicima/cama, čiji se rezultati ne razlikuju mnogo od istraživanja javnog mnjenja. Institut za javno zdravlje sproveo je studiju među zdravstvenim radnicima o stavovima, znanju i percepciji rizika zdravstvenih radnika u vezi sa HIV/AIDS-om. Skoro dve trećine ispitanih (63%) smatra da svi hospitalizovani pacijenti treba da budu testirani na HIV, 77% smatra da je važnije zaštititi zdravstvene radnike nego poverljivost, a 34% smatra da zdravstvenim radnicima koji žive sa HIV-om ne treba dozvoliti da rade. Više od polovine zdravstvenih radnika (52%) nikada nije pohađalo edukaciju o HIV/AIDS-u. Ovo istraživanje je pokazalo da čak 30% zdravstvenih radnika ne preduzima mere zaštite prilikom rada sa pacijentima, a u situaciji kada im je poznat HIV status pacijenta, čak 83% zdravstvenih radnika preduzima mere zaštite koje prevazilaze tipične zaštitne mere.

Drugo istraživanje među zdravstvenim radnicima pokazalo je visok nivo stigmatizujućih stavova i uverenja. U istraživanju u kome je učestvovalo 87 zdravstvenih radnika Instituta za zaštitu zdravlja pacijenata i Doma zdravlja u Zemunu, 11 ispitanika je izrazilo uverenje da je moguće inficirati se ukoliko poljubite u obraz osobu koja živi sa HIV-om, skoro 40% smatra da je moguće inficirati se ukoliko osoba koja živi sa HIV-om kašlje u njihovom pravcu, a više od 30% da se infekcija može preneti ujedom komarca. Većina ispitanih zdravstvenih radnika smatra da se virus može preneti upotrebom javnih toaleta.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da brojni međunarodni i domaći pravni propisi zabranjuju diskriminaciju na osnovu zdravstvenog stanja.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Odredbom čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava uključio je zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost” iz čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju izričito je navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi […].
Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u čl. 2. st. 1. tač. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 8. propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog, odnosno, njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje. Kao poseban slučaj diskriminacije, odredbom čl. 27. propisana je diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja.

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti u čl. 20. propisano je načelo pravičnosti zdravstvene zaštite, koje se ostvaruje, između ostalog i zabranom diskriminacije prilikom pružanja zdravstvene zaštite na osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta, dok se odredbom čl. 73. st. 2. garantuje tajnost podataka iz medicinske dokumentacije.

Odredbama čl. 21. Zakona o pravima pacijenata propisano je da podaci o zdravstvenom stanju pacijenata, odnosno, podaci iz medicinske dokumentacije, spadaju u podatke o ličnosti i predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenta.
Zakon o evidencijama u oblasti zdravstvene zaštite u čl. 4. propisuje da se pri vođenju evidencija u oblasti zdravstvene zaštite primenjuju jedinstveni metodološki principi i statistički standardi koje ustanovljava Republički zavod za zaštitu zdravlja. Na osnovu čl. 4 st. 2 Zakona o evidencijama u oblasti zdravstvene zaštite, Republički zavod za zaštitu zdravlja propisao je Uputstvo o jedinstvenim metodološkim principima i statističkim standardima za vođenje evidencija u oblasti zdravstva, kojim je određeno da se dijagnoze bolesti ili povrede upisuju na latinskom jeziku i šifriraju prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, povreda i uzroka smrti, prema važećoj reviziji.

Pravilnik o vođenju medicinske dokumentacije, načinu upisivanja podataka i sastavljanja izveštaja u čl. 24. propisuje obavezu pridržavanja Uputstva o jedinstvenim metodološkim principima i statističkim standardima za vođenje evidencija u oblasti zdravstva , prilikom upisivanja podataka u osnovnu medicinsku dokumentaciju.

Kodeks profesionalne etike Lekarske komore Srbije , u čl. 19. st. 5. propisuje da je pravo pacijenta da očekuje da će njegov lekar poštovati poverljivost svih informacija lične i medicinske prirode. Pravilnikom o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu , propisani su minimalni zahtevi koje je poslodavac dužan da ispuni u obezbeđivanju primene preventivnih mera pri korišćenju sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, a Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu propisane su mere koje se preduzimaju radi sprečavanja povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Odredbom čl. 35. propisana je obaveza zaposlenog da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad i da koristi propisana sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje kao i bezbednost i zdravlje drugih lica.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije, u kojoj sud navodi da, uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom poslednjih godina, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u ovom domenu. U obrazloženju presude navedeno je da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da sud smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije . Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri, posebno zdravstveni radnici/ce koji, zbog prirode svog posla, prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije i pod istim uslovima kao i za osobe koje ne žive sa HIV-om.

Dakle, adekvatnom primenom važećih propisa, istovremeno se štiti bezbednost i zdravlje na radu, kao i dostojanstvo i integritet osoba koje žive sa HIV-om. Svako drugačije ponašanje kao što je primena dodatnih mera zaštite u prisustvu osoba koje žive sa HIV-om ili posebno naglašavanje i upozoravanje na njihov zdravstveni status, nema utemeljenja u naučnim činjenicama niti opravdanja u važećim pravnim propisima. Naprotiv, takvo ponašanje podržava stereotipe i predrasude, koji dodatno pogoršavaju položaj ove jako osetljive grupe, i svakako se ne očekuju od medicinskih radnika/ca, koji bi trebalo da budu promoteri podrške koja je ovim osobama neophodna i predvodnici u rušenju predrasuda prema njima.

Sagledavajući sve ove okolnosti, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ima ovlašćenje i zakonsku dužnost da Ministarstvo zdravlja Republike Srbije obavesti o uočenoj povredi prava i preporuči preduzimanje adekvatnih mera kojima će se obezbediti ostvarivanje načela jednakosti.

Poverenica izražava nadu i očekuje da će Ministarstvo zdravlja prepoznati važnost i značaj punog poštovanja međunarodnih i domaćih propisa i ostvarivanja pune ravnopravnosti u svim društvenim oblastima a naročito u tako značajnoj kao što je zdravstvena zaštita i pružanje zdravstvenih usluga.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Preporuka mera Ministarstvu zdravlja