br. 011-00-9/2014-02 datum: 13. 6. 2014.

USTAVNI SUD REPUBLIKE SRBIJE

11000 BEOGRAD
Bulevar kralja Aleksandra 15

Na osnovu člana 168. stav 1. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/06), člana 29. stav 1. tačka 1. i člana 50. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS”, br. 109/07, 99/2011 i 18/13 – odluka US), Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podnosi

PREDLOG ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI

člana 85. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku
(„Sl. glasnik RS”, br. 72/11, 49/13-odluka US, 74/13-odluka US i 55/2014)

O b r a z l o ž e nj e

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 55/14 – u daljem tekstu ZIDZPP) od 23. maja 2014. godine, dopunjene su odredbe člana 85. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/11, 49/13-US i 74/13-US – u daljem tekstu ZPP), tako što su u članu 85. dodati st. 2. i 3. koji glase:

Punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.

Punomoćnik zaposlenog u sporu iz radnog odnosa može biti i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.

Izmenjene i dopunjene odredbe člana 85. st. 2. i 3. ZPP nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), i to:

– sa članom 21. st. 13. Ustava RS kojim je propisano: Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
– sa članom 32. stav 1. Ustava RS, kojim je propisano: Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega”
– sa članom 36. stav 1. Ustava RS, kojom je propisano: Jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
– sa članom 62. stav 5. Ustava RS kojim je vanbračna zajednica izjednačena sa brakom, u skladu sa zakonom.

Izmenjene i dopunjene odredbe člana 85. st. 2. i 3. ZPP, nisu u saglasnosti ni sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorom – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Sl. list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003, 5/2005 i 7/2005 i „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 12/2010) koja je ratifikovana zakonom objavljenim u navedenim službenim glasilima, i to sa članom 14. kojim je propisano: „Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status”, u vezi sa članom 6. stav 1. kojom je garantovano: „Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.”

Usvajanjem ZIDZPP bitno su izmenjena procesna pravila o zastupanju parničnih stranaka u parničnom postupku, sadržana u članu 85. ZPP.

Do donošenja Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine („Službeni glasnik RS” br. 72/2011) u pravnom sistemu Republike Srbije važilo je pravilo da su sva parnično sposobna fizička lica i postulaciono sposobna i da su slobodna u izboru punomoćnika, tj. da za punomoćnika mogu odrediti svako poslovno sposobno lice (izuzev nadripisara), bez obzira na njegov status i lična svojstva, uključujući i stručnu spremu. Jedini izuzetak od ovog pravila odnosio se na postupak po reviziji i postupak po tadašnjem zahtevu za zaštitu zakonitosti, u kojima je stranku morao da zastupa advokat. Usvajanjem Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, zakonodavac je zadržao pravila o postulacionoj sposobnosti stranaka, ali je uveo pravilo prema kojem je punomoćnik stranke morao da bude advokat (član 85. stav 1. ZPP).

Ustavni sud Republike Srbije, odlukom u predmetu IUz-51/2012 od 23. 05. 2013. godine („Sl. glasnik RS”, br. 49/2013), utvrdio je da odredba člana 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u delu koji je glasio da punomoćnik fizičkog lica „mora da bude advokat”, nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom, jer je našao da se ukidanjem mogućnosti slobodnog izbora punomoćnika dovodi u pitanje ravnopravnost stranaka i ograničava pravo na pristup sudu, kao i pravo na pravnu pomoć, te da ovakvo organičenje nije legitimno, proporcionalno ni nužno.

Godinu dana kasnije, 23. maja. 2014. godine, usvojen je Zakon o izmenama i dopunama ZPP, kojim je sloboda stranke u izboru punomoćnika ponovo ograničena. Naime, čl. 4. ZIDZPP u čl. 85. Zakona o parničnom postupku uneta su dva nova stava kojima je propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave, pri čemu on mora biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, a kada su u pitanju parnice iz radnog odnosa, propisano je da zaposlenog kao stranku u ovom postupku može kao punomoćnik zastupati i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, i to pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Ova pravila se shodno primenjuju u vanparničnom postupku, na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Sl. glasnik SRS”, br. 25/82 i 48/88 i „Sl. glasnik RS”, br. 46/95 – dr. zakon, 18/2005 – dr. zakon, 85/2012, 45/2013 – dr. zakon i 55/2014), u postupku izvršenja i postupku obezbeđenja, na osnovu čl. 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011, 99/2011 – dr. zakon, 109/2013 – odluka US i 55/2014), kao i u stečajnom postupku, na osnovu čl. 7. Zakona o stečaju („Sl. glasnik RS”, br. 104/2009 i 99/2011 – dr. zakon).

Nesporno je da je Narodna skupština, saglasno članu 97. tačka 2. i člana 99. tačka 7. Ustava RS, ovlašćena da zakonom uredi parnični i druge postupke za pružanje sudske pravne zaštite povređenim i ugroženim građanskim subjektivnim pravima, što uključuje i propisivanje načina zastupanja stranaka u sudskim postupcima. Iako uređivanje ovih pitanja podrazumeva da zakonodavac ima određenu slobodu uređivanja, ova sloboda nije apsolutna, jer je zakonodavac ograničen Ustavom, odnosno osnovnim ustavnim principima, uključujući i princip zabrane diskriminacije, kao jedan od temeljnih principa pravnog poretka.

U članu 21. Ustava Republike Srbije garantovana je opšta zabrana diskriminacije, tako što je propisano da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Ustav ne sadrži definiciju „diskriminacije”, ali, po shvatanju Ustavnog suda, koji je izražen još pre donošenja Zakona o zabrani diskriminacije, ovaj termin treba shvatiti na način na koji je definisan u stavu 7. Opšteg komentara broj 18 (37) Komiteta za ljudska prava Organizacije ujedinjenih nacija, usvojenom 1989. godine (dok. UN HRI/GEN71REV8, str. 185-188), s obzirom da je sadržina člana 21. Ustava u bitnom istovetna sadržini člana 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima („Službeni list SFRJ”, broj 7/1971). Po shvatanju Komiteta za ljudska prava, termin „diskriminacija” označava bilo kakvo razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prednosti zasnovane na osnovama kao što su rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, imovina, rođenje ili drugi status, a koji za cilj ili posledicu imaju ugrožavanje ili onemogućavanje priznavanja, uživanja ili ostvarivanja svih prava i sloboda svih ljudi pod jednakim uslovima (Odluka Ustavnog suda IU- 347/2005).

Ova definicija se bitno ne razlikuje od definicije diskriminacije sadržane u članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS”, br. 22/2009). Prema ovom članu, „izrazi ‘diskriminacija’ i ‘diskriminatorsko postupanje’ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima”.

Analiza novih propisa kojima je regulisano ko može biti punomoćnik fizičkih lica koja se javljaju kao stranke u parničnom postupku, pokazuje da su oni suprotna ustavnom načelu zabrane diskriminacije, sadržanom u članu 21. Ustava RS, jer je njima bitno ograničena mogućnost stranke da slobodno izabere punomoćnika, čime je narušeno načelo jednakosti u ostvarivanju prava na pristup sudu, koje je jedna od osnovnih komponenti prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. Ustava Republike Srbije i čl. 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava RS.

Očigledno je, naime, da su novim propisima o punomoćnicima fizičkih lica – stranaka u parničnom postupku, kojima je regulisano da ove stranke može zastupati advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili „bračni drug”, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave, koji mora biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom u pogledu mogućnosti da budu zastupana u nejednak položaj stavljena lica koja nisu u stanju, iz bilo kojeg razloga, da procesne radnje u postupku preduzimaju lično, a nemaju finansijskih sredstava da plate advokata, ili žive u mestima u kojima nije uspostavljena služba pravne pomoći (opšte je poznato da u mnogim opštinama takve službe ne postoje ili nemaju pravnike sa položenim pravosudnim ispitom), ili nemaju krvne srodnike u pravoj liniji, odnosno braću, sestre ili „bračne drugove” ili ih imaju ali oni ne žele da ih zastupaju ili su za samu stranku neprihvatljivi kao zastupnici.

Ovakvo ograničenje, koje stranke kojima je potreban punomoćnik stavlja u nejednak položaj, suprotno je principu zabrane diskriminacije jer ne postoji objektivni i opravdani razlozi kojima se ono može opravdati, ni s aspekta cilja, ni s aspekta posledica koja izaziva. Primena standardnog testa diskriminacije, koji je izgrađen u višedecenijskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava. (Affaire „relative à certains aspects du régime linguistique de l’enseignement en Belgique” c. Belgique, predstavka br. 1474/62 i dr), a koji u svojoj praksi primenjuje i Ustavni sud (odluka u predmetu IU- 347/2005, odluka u predmetu IUz-51/2012), podrazumeva ispitivanje legitimnosti ovog ograničenja. Naime, princip jednakosti prekršen je ukoliko za određeni propis (meru) ne postoji objektivno i razumno opravdanje, koje se mora ceniti u odnosu na cilj i posledice koje izaziva, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, kao i načela koja najčešće preovlađuju u demokratskim društvima, pri čemu diskriminacija može biti izvršena i kada je cilj opravdan ako da nema razumnog odnosa srazmernosti između upotrebljenih sredstava i cilja čijem se ostvarenju težilo.

U odnosu na osporena pravila kojima je ograničen krug subjekata koji se mogu javiti kao punomoćnici fizičkih lica – stranaka u postupku, već prvi korak u primeni testa diskriminacije, koji podrazumeva ispitivanje opravdanosti njihovog cilja, pokazuje da su pravila diskriminatorna. Naime, u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, navedeno je, između ostalog, „da se odredbe o punomoćnicima sada dopunjuju kako bi se olakšao pristup sudu, imajući u vidu odredbe Ustava kojima je utvrđeno da se svakome pod uslovima određenim zakonom jemči pravo na pravnu pomoć te da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave u skladu sa zakonom.”

Iako se iz ovakvog obrazloženja teško može dokučiti stvarni cilj pravila kojim je ograničen kruga potencijalnih punomoćnika fizičkih lica – stranaka u postupku, evidentno je da njegov cilj nije da se strankama obezbedi kvalifikovana pravna pomoć, budući da se, saglasno čl. 85. stav 2. ZPP, kao punomoćnici mogu javiti i pravni profesionalci (advokati i predstavnici službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji su diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom), ali i pravni laici, lica koja se sa stankama nalaze u određenom srodničkom, odnosno, porodičnom odnosu.

Cilj propisivanja ograničenja kruga potencijalnih punomoćnika fizičkih lica – stranaka u postupku je neopravdan, što potvrđuje i činjenica da je članom 85. stav 1. ZPP parnično sposobnim strankama priznata postulaciona sposobnost, tj. sposobnost da preduzimaju procesne radnje u postupku lično, izuzev u postupcima po vanrednim pravnim lekovima, u kojima ih mora zastupati advokat (član. 85. stav 6. ZPP). Prema tome, ako stranka može lično da preduzima procesne radnje u postupku, ne postoje objektivni, racionalni i opravdani razlozi zbog kojih bi trebalo na generalan način ograničiti mogućnost da za svog punomoćnika u tim postupcima imenuju bilo koje poslovno sposobno lice, izuzev lica koje se bavi nadripisarstvom.

Sam krug lica koja mogu biti imenovana za punomoćnike određen je arbitrerno i izraz je pukog zakonodavnog voluntarizma. U vezi sa tim, ukazujemo da je pravilo kojim je propisano da punomoćnik fizičkog lica može biti „bračni drug”, samo po sebi, suprotno principu zabrane diskriminacije garantovanom članom 21. Ustava RS, jer licima koja su sklopila vanbračnu zajednicu onemogućeno da ih zastupa njihov vanbračni partner, čime su ove osobe diskriminisane u odnosu na one koje su sklopile bračnu zajednicu, na osnovu svog bračnog statusa. Ograničenje u pogledu mogućnosti da stranka za punomoćnika može imenovati samo „bračnog druga” nije u skladu sa ustavnom odredbom koja propisuje da su vanbračna i bračna zajednica izjednačene (čl. 62. st. 5. Ustava RS). Da je odredba člana 85. stav 2. Zakona o parničnom postupku neustavna i diskriminatorna, potvrđuju i stavovi Ustavnog suda Srbije izraženi u odluci Ustavnog suda o ustavnosti odredbe člana 4. stav 1. Porodičnog zakona (IU- 347/2005). Ustavni sud je u ovom predmetu zauzeo stav da je ustavotvorac izjednačavanjem vanbračnih i bračnih zajednica „određivanje suštinskih elemenata potrebnih za nastanak vanbračne zajednice vezao za postojanje elemenata potrebnih za nastanak bračne,” te da je „izjednačavajući vanbračnu i bračnu zajednicu, Ustav [je] dao prednost sadržini, elementima potrebnim za nastanak zajednice, u odnosu na formu, odnosno, način zaključenja braka, ističući da se štiti i podstiče trajna zajednica života muškarca i žene između kojih ne postoje bračne smetnje, a ne forma te zajednice”. Saglasno tome, osporena odredba po kojoj punomoćnik fizičkog lica može da bude, između ostalih, samo „bračni drug”, a ne i vanbračni partner suprotna je ustavnom principu zabrane diskriminacije jer ne postoji objektivno i razumno opravdanje za ovaj vid razlikovanja.

Zakonsko ograničenje u pogledu izbora punomoćnika iz člana 85. stav 1. ZPP neopravdano je i s aspekta posledica koje izaziva. Naime, lica koja iz bilo kog razloga nisu u mogućnosti da sama preduzimaju procesne radnje u postupku, koja nemaju finansijskih sredstava da plate advokata, ona koja žive u mestima u kojima nije uspostavljena služba pravne pomoći, odnosno u kojoj nema diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom, ona koja nemaju krvne srodnike u pravoj liniji, odnosno braću, sestre ili „bračne drugove” ili oni iz bilo kog razloga ne žele da ih zastupaju ili su za samu stranku neprihvatljivi kao zastupnici, uskraćeno je pravo na pristup sudu. Prilikom projektovanja zakonskih rešenja koja zadiru u pravo na pristup sudu, neophodno je imati u vidu da ovo pravo predstavlja jedan od ključnih elemenata prava na pravično suđenje, budući da ostala procesna prava, koja u svojoj ukupnosti čine pravo na pravično suđenje, mogu biti ostvarena tek kad pravni subjekti pristupe sudu i zatraže sudsku zaštitu. U tom smislu, pravo na pristup sudu pojavljuje se kao pretpostavka i preduslov u ostvarivanju prava na pravično suđenje, koje je garantovano čl. 32. Ustava RS i čl. 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava (Golder v. the United Kingdom, odluka od 21. januara 1975, Series A no. 18, pp. 16-18, §§ 34 in fine and 35-36, Z and Others v. the United Kingdom [GC], No. 29392/95, §§ 91-93, ECHR 2001-V, Kreuz v. Poland, No. 28249/95). Imajući u vidu posledice koje izaziva, ograničenje u pogledu izbora punomoćnika iz člana 85. stav 2. ZPP nije legitimno jer nije nužno, niti postoji neophodni odnos srazmernosti između ovog zakonskog ograničenja i posledica koje izaziva.

Član 85. stav 2. ZPP stavlja stranke, fizička lica, u neravnopravan položaj u pogledu ostvarivanja prava na pravnu pomoć jer ograničava mogućnost izbora punomoćnika. Ne postoji ustavnopravni osnov za propisivanje ograničenja u pogledu toga ko može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku jer Ustavom RS nije ograničeno pravo na zastupanje. Naime, članom 67. Ustava RS, pod rubrumom „Pravo na pravnu pomoć”, propisano je: „Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom”. Ovom odredbom, kojom je samo utvrđena obaveza advokata, odnosno, službe pravne pomoći da pružaju pravnu pomoć, ni na koji način nije isključena mogućnost zastupanja od strane drugih lica, kojima se stranka obrati i izda punomoćje. Stoga se ne može prihvatiti stav iznet u obrazloženju osporenog propisa da su pravila o punomoćnicima doneta imajući u vidu „odredbe Ustava kojima je utvrđeno da se svakome pod uslovima određenim zakonom jemči pravo na pravnu pomoć te da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave u skladu sa zakonom.”

Suprotno je ustavnom principu zabrane diskriminacije i pravilo kojim je propisano da punomoćnik zaposlenog u sporu iz radnog odnosa može biti i predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (član 85. stav 3. ZPP). Propisivanjem ovog uslova stavljena su u nejednak (nepovoljniji) položaj zaposlena lica koja su članovi onih sindikata koji u svojim redovima nemaju diplomirane pravnike sa položenim pravosudnim ispitom u odnosu na ona zaposlena lica koja su članovi sindikata koji u svojim redovima imaju pravnike sa položenim pravosudnim ispitom. Iako se može pretpostaviti da je svrha ovog pravila obezbeđivanje kvalifikovane pravne pomoći zaposlenim licima koja vode radne sporove, ovo ograničenje nema objektivno i razumno opravdanje. Naime, u ovim parnicama zaposleni je postulaciono sposoban, tj. može lično preduzimati parnične radnje, mogu ga zastupati i zastupati i njegovi srodnici i „bračni drug”, što pokazuje da u ovim parnicama, načelno posmatrano, ne postoji potreba za kvalifikovanim zastupnikom. Zato nema objektivnog i racionalnog opravdanja da se zaposlenom koji želi da ga zastupa predstavnik sindikata uskraćuje pravo da za punomoćnika imenuje predstavnika sindikata koji ne ispunjava uslove u pogledu stručne kvalifikacije, utvrđene članom 85. stav 3. ZPP, kao i bilo koje drugo poslovno sposobno lice.

Ukazujemo, takođe, da je propisivanje posebnog uslova u pogledu stručne kvalifikacije predstavnika sindikata suprotno odredbama Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/2013), kojim se na sistemski način uređuju prava zaposlenih i ostvarivanje tih prava, a među kojima je i pravo zaposlenog da njegove interese u postupku pred sudom štiti i zastupa sindikat. Naime, članom 195. i članom 213. Zakona o radu propisano je da se sindikatom u smislu Zakona o radu smatra samostalna demokratska organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređena i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa, da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno, predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, te da sindikalni predstavnik koji je određen da zastupa zaposlenog u radnom sporu sa poslodavcem pred arbitrom ili sudom, ima pravo na plaćeno odsustvo sa rada za vreme zastupanja. Član 85. stav 3. ZPP primenjuje se i u parnicama iz radnih odnosa jer ne postoje posebna pravila o zastupanju zaposlenog u ovim parnicama (čl. 436. ZPP). U tom smislu, odredba ZPP kojom se propisuje da predstavnik sindikata mora biti diplomirani pravnik sa položenim prvosudnim ispitom nesaglasna je sa članom 4. stav 1. Ustava, kojim je ustanovljeno načelo o jedinstvu pravnog poretka.

Na osnovu svega navedenog, koristeći svoje zakonsko ovlašćenje da podnese predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti (član 50. stav. 1. Zakona o Ustavom sudu), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti predlaže da Ustavni sud, nakon sprovedenog postupka, donese sledeću

O D L U K U

Utvrđuje se da odredbe člana 85. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/11, 49/13-odluka US, 74/13-odluka US i 55/2014) nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije i potvrđenim međunarodnim ugovorom.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti člana 85. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku