Živa biblioteka nedavno je ostala bez jedne od najupečatljivijih „knjiga” beskućnika čika Miška, čije su priče među onima koje se ne zaboravlja lako. On je bio čovek koji je znao da ostavi snažan utisak na svakoga čiji je život dodirnuo.

Kako je i sam često pričao, pre strašnih ’90-tih, ratova i muka koje su donele, on je imao sve, porodicu, udoban život, posao, putovanja. Sam je pričao kako se nekada lepo živelo, kako si mogao čak i da napraviš greške pa da ih i ispraviš, kako si mogao da se zabavljaš, a da ipak imaš kvalitetan život. Čika Miško je dosta putovao, govorio po malo nemački i engleski, snalazio se i uživao u životu. Onda je došao rat u Bosni i on je izgubio sve – kuću, posao, porodicu… Dolaskom u Beograd polako je izgubio volju da se bori dalje. Stalno je ponavljao “Ne želim ništa da posedujem, kako ne bih ponovo išta izgubio”.

Čika Miško je postao jedan od više od 7.000 beskućnika u Beogradu. Sedam godina je živeo u napuštenom vagonu, a poslednjih par godina u šupi jednog gradskog parka. Govorio je da su ljudi fini i da zato nema problem da nađe hranu i neku staru odeću. I dalje su mu najveća potreba bile cigarete i kafa, i za to se nekako snalazio. Svima je govorio kako mu je dobro i kako je to njegov izbor, i brinuo se da ne daje deci loš primer kao “zadovoljni beskućnik”. Znajući kako je težak život beskućnika, kojima kako je govorio takav život nikada nije bio izbor, čika Miško je želeo da sa svima podeli svoju priču i da se zauzme za prava ovih često nevidljivih ljudi. Tako je postao deo Žive biblioteke i jedna od najčitanijih “živih knjiga” u okviru projekta Živa biblioteka koji vode Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i Kancelarija Saveta Evrope u Beogradu. Čika Miško se svojom iskrenom i dirljivom pričom, koju je hrabro i dostojanstveno delio sa svima, borio za prava svih onih nevidljivih, diskriminisanih ljudi, i dao svoj doprinos borbi za ljudska prava i ljudsko dostojanstvo u Srbiji.