del. br. 011-00-13/2013-02 datum: 22. 3. 2013.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije (član 33. tačka 7. Zakona o zaštiti diskriminacije, „Službeni glasnik RS”, broj 22/09), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE
o odredbama Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu

1. Usvajanjem predloženih izmena i dopuna Zakona o radu domaće radno zakonodavstvo biće usaglašeno sa Konvencijom MOR br. 183. o zaštiti materinstva, koju je Republika Srbija ratifikovala 2010. godine („Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 1/2010), kao i sa očekivanim izmenama Direktive Saveta EU 92/85/ EEC (Council Directive 92/85/EEC of 19 October 1992 on the introduction of measures to encourage improvements in the safety and health at work of pregnant workers and workers who have recently given birth or are breastfeeding – tenth individual Directive within the meaning of Article 16 (1) of Directive 89/391/EEC). Predložena rešenja omogućiće bolju zaštitu materinstva, veću sigurnost radnog mesta za trudnice i roditelje, smanjenje razlika u radnom aktivitetu žena sa decom i žena bez dece, kao i efikasnije sprečavanje i suzbijanje diskriminacije na radu po osnovu trudnoće i roditeljstva.

2. Odredbom čl. 93a čije se usvajanje predlaže propisano je: „Poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godinu dana od rođenja deteta obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje dnevnog radnog vremena u trajanju od 90 minuta, kako bi mogla da doji svoje dete, ako dnevno radno vreme zaposlene žene iznosi šest i više časova.”

Ovako formulisanu odredbu trebalo bi preformulisati tako da se iz nje jasno i nedvosmisleno vidi da je u pitanju pravo zaposlene majke na dnevnu pauzu radi dojenja deteta, koje ona ostvaruje na sopstveni zahtev, da majka sama određuje broj pauza u ukupnom trajanju od 90 minuta, odnosno, da se sama opredeljuje za skraćenje radnog vremena u trajanju od 90 minuta, što je poslodavac dužan da poštuje.

Osim toga, uvažavajući posebne okolnosti u kojima se pojedine žene nalaze, a imajući u vidu rešenja u uporednom pravu, u cilju ostvarivanja faktičke jednakosti zaposlenih majki, bilo bi korisno zakonom propisati i sledeća posebna pravila:

– zaposlena majka čije je radno vreme manje od šest časova ima pravo na jednu dnevnu pauzu radi dojenja deteta u trajanju od 45 minuta,
– zaposlena majka koja rodi blizance ili veći broj dece, kao i zaposlena majka prevremeno rođenog deteta ima pravo na jednu ili više dnevnih pauza radi dojenja deteta u ukupnom trajanju od 120 minuta,
– jedan od roditelja usvojenog deteta ima pravo na pauzu radi ishrane deteta, pod uslovima pod kojima se zakonom majci priznaje pravo na dnevnu pauzu radi dojenja deteta.

3. Odredbom čl. 187. stav 2. čije se usvajanje predlaže propisano je „Zaposlenom iz stava 1. ovog člana rok za koji je ugovorom zasnovao radni odnos na određeno vreme produžava se do isteka prava na odsustvo”.

U obrazloženju je navedeno da je cilj izmena da se i zaposlenima koji su radni odnos zasnovali na određeno vreme, obezbedi opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, i to za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta. Isto tako, navedeno je da ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen jer se isplata zarada za vreme porodiljskog odsustva, odnosno roditeljskih odsustva vrši na teret budžeta.

Ovako formulisana odredba otvara pitanje da li će zaposlenoj ženi za vreme trudnoće, pre nego što počne da koristi porodiljsko odsustvo, zarada biti isplaćivana na teret poslodavca ili na teret budžeta, s obzirom da ona tokom trudnoće, sve dok ne započne sa korišćenjem porodiljskog odsustva, radi kod poslodavca i nema pravo na naknadu zarade po osnovu trudnoće. Bilo bi korisno da se radi otklanjanja svake dileme, nakon konsultacija sa predstavnicima udruženja poslodavaca i sindikata, ovo pitanje izričito reguliše.

Prilikom zauzimanja stava po ovom pitanju, trebalo bi sagledati potencijalno negativne efekte svakog od mogućih rešenja. Naime, ako se zauzme stav da se zarada isplaćuje na teret poslodavaca, praktički efekat takvog rešenja bio bi izbegavanje poslodavaca da sa mladim ženama sklapaju ugovore o radu na određeno vreme, što ovu kategoriju žena može da stavi u nepovoljni položaj na tržištu rada u pogledu mogućnosti zapošljavanja. Ako se, međutim, zauzme stav da se zarada isplaćuje na teret budžeta, kako se navodi u obrazloženju predloga, poslodavci bi bili privilegovani jer bi na račun rada zaposlenih trudnica neosnovano ostvarivali dobit.

Takođe, trebalo bi regulisati i situaciju koja nastaje ukoliko se trudnoća, iz bilo kog razloga prekine, imajući u vidu da je predloženo da se ugovor koji je zasnovan na određeno vreme, produžava „do isteka prava na odsustvo” a da trudnica, tokom trajanja trudnoće, po ovom osnovu nema prava na odsustvo.

U čl. 187. dodat je novi stav 3. o zabrani otkaza trudnicama, ženama na porodiljskom odsustvu i zaposlenima koji koriste odsustvo sa rada radi nege deteta. Ovakvo rešenje je sasvim prihvatljivo i na zadovoljavajući način sprečava diskriminaciju po osnovu pola i roditeljstva.

4. U praksi je čest slučaj da nakon povratka sa porodiljskog bolovanja, odnosno bolovanja radi nege deteta zaposleni biva raspoređen na manje plaćene i neodgovarajuće poslove. Da bi se ovakva pojava suzbila i sprečila posredna diskriminacija po osnovu roditeljstva, bilo bi korisno da se zakonom izričito prizna pravo zaposlenog da ga poslodavac nakon isteka porodiljskog odsustva, odnosno odsustva radi nege deteta rasporedi na one poslove na kojima je radio pre korišćenja prava na odsustvo, a ako je prestala potreba za obavljanjem tih poslova, da mu ponudi druge odgovarajuće poslove, čiji uslovi ne smeju biti nepovoljniji od uslova rada u pogledu poslova koje je obavljao pre korišćenja prava na odsustvo.

Pored toga, da bi se zaposlenim roditeljima obezbedile jednake mogućnosti za napredovanje na poslu i sprečilo da roditeljstvo bude prepreka napredovanju na poslu, bilo bi korisno da se zakonom prizna pravo zaposlenog da mu poslodavac, nakon isteka porodiljskog odsustva, odnosno odsustva radi nege deteta, omogući dodatno stručno osposobljavanje ako je tokom trajanja odsustva došlo da promena u procesu rada ili je uveden nov način rada. Ovakvom odredbom bila bi dodatno konkretizovana pravila iz čl. 16. Zakona o ravnopravnosti polova, kojima je propisano da pripadnost polu ne može da bude smetnja napredovanju na poslu, da odsustvovanje sa posla zbog trudnoće i roditeljstva ne sme da bude smetnja za izbor u više zvanje, napredovanje i stručno usavršavanje, kao i da odsustvovanje sa posla zbog trudnoće i roditeljstva ne sme da bude osnov za raspoređivanje na neodgovarajuće poslove i za otkaz ugovora o radu u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad.

Konačno, bilo bi korisno da se, kao jedna od posebnih mera u odnosu na zaposlene trudnice i žene koje su u procesu vantelesne oplodnje, propiše dužnost poslodavaca koji ima više od 20 žena u stalnom radnom odnosu da obezbedi posebnu prostoriju za odmor i održavanje lične higijene.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Mišljenje o odredbama Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu