22. 011-00-6/2019-02 datum: 22.3.2019. godine

Poštovani gospodine Ružiću,

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u skladu sa ovlašćenjem iz člana 33. tačka 7. Zakona o zabrani diskriminacije[1], kojim je propisano da Poverenik prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišlјenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije, ovim putem podnosi Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samouprave inicijativu za izmene i dopune ili stavlјanje van snage Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru [2].

Ovim zakonom utvrđuje se način određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i obim i rokovi smanjenja broja zaposlenih do dostizanja utvrđenog maksimalnog broja zaposlenih.

Odredbama člana 2. stav 1. ovog zakona propisano je da se maksimalan broj zaposlenih utvrđuje po sledećim sistemima javnog sektora: državni organi, javne službe, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, dok je stavom 3. propisano da sistem javnih službi, u smislu ovog zakona, čine javne službe kojima je osnivač Republika Srbija ili koje plate svojih zaposlenih finansiraju iz budžeta Republike Srbije, odnosno iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje bez obzira ko je osnivač javne službe.

U skladu sa članom 4. ovog zakona Vlade, za svaku kalendarsku godinu, utvrđuje se maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu autonomne pokrajine i sistemu lokalne samouprave, na predlog Generalnog sekretarijata Vlade, uz pribavlјeno mišlјenje ministarstva nadležnog za poslove državne uprave i lokalne samouprave i ministarstva nadležnog za poslove finansija.

Poverenik svake godine podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti koji u skladu sa članom 48. ovog zakona sadrži, pored ostalog, i ocenu stanja, kao i preporuke za unapređenje ravnopravnosti. Jedna od datih preporuka u Redovnom godišnjem izveštaju o stanju u oblasti zaštite ravnopravnosti za 2018. godinu je i potreba izmene ili stavlјanja van snage Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, imajući u vidu posledice po funkcionisanje javnih službi (u oblasti zdravlјa, prosvete, socijalne zaštite, društvene brige o deci, nauke i kulture) kao i posledice na položaj žena i efikasno i kontinuirano funkcionisanje državne uprave. Stanje u oblasti zaštite ravnopravnosti sagledano je u odnosu na relevantni pravni okvir i obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom određenih dokumenata, brojna istraživanja i izveštaje međunarodnih i domaćih organa i organizacija, kao i istraživanja i prakse Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Što se tiče primene Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru važno je pomenuti da je Ustavom Republike Srbije[3] u članu 15. utvrđeno da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Takođe, u članu 21. propisana je zabrana svake diskriminacije, neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Članom 66. Ustava propisano je da porodica, majka, samohrani roditelј i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, kao i da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena članom 2. Zakona o zabrani diskriminacije, dok je kao jedno od osnovnih načela, ovim zakonom u članu 4. propisano načelo jednakosti prema kojem su svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva. Takođe, članom 20. ovog zakona utvrđeno je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Članom 2. Zakona o ravnopravnosti polova[4] propisano je da ravnopravnost polova podrazumeva ravnopravno učešće žena i muškaraca u svim oblastima javnog i privatnog sektora, u skladu sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima, Ustavom Republike Srbije i zakonima, i da su svi dužni da je poštuju. U stavu 4. ovog člana utvrđeno je da su državni organi, organi autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravna lica koja osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, dužni da prate ostvarivanje ravnopravnosti zasnovane na polu u svim oblastima društvenog života, primenu međunarodnih standarda i Ustavom zajemčenih prava u ovoj oblasti. Takođe, u članu 3. ovog zakona propisano je da organi javne vlasti razvijaju aktivnu politiku jednakih mogućnosti u svim oblastima društvenog života, kao i da politika jednakih mogućnosti podrazumeva ravnopravno učešće polova u svim fazama planiranja, donošenja i sprovođenja odluka koje su od uticaja na položaj žena i muškaraca. Članom 7. Zakona utvrđeno je da se ne smatra se diskriminacijom ni povredom načela jednakih prava i obaveza donošenje posebnih mera radi otklanjanja i sprečavanja nejednakog položaja žena i muškaraca i ostvarivanja jednakih mogućnosti polova

Članom 2. Zakona o ratifikaciji Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena[5] propisano je da države članice osuđuju diskriminaciju žena u svim vidovima, kao i da se u cilјu otklanjanja diskriminacije žena obavezuju da se između ostalog uzdrže od svakog postupka ili prakse diskriminacije žena i da obezbede da javni organi i institucije postupaju u skladu s ovom obavezom, kao i da preduzmu sve podesne mere, uklјučujući i zakonodavne, radi izmene ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavlјaju diskriminaciju žena. Takođe, članom 11. Konvencije utvrđeno je da su države članice u obavezi da preduzimaju sve podesne mere radi eliminisanja diskriminacije žena u oblasti zapošlјavanja kako bi se na osnovi ravnopravnosti muškaraca i žena obezbedila jednaka prava, a posebno pravo na rad kao neotuđivo pravo svih lјudi, pravo na jednake mogućnosti zapošlјavanja, uklјučujući i primenu jednakih kriterijuma pri izboru kandidata za radno mesto, pravo na unapređenje, sigurnost zaposlenja i sva prava i uslove koji proističu iz rada, pravo na jednaku nagradu uklјučujući beneficije, kao i na jednak tretman za jednak rad i jednak tretman pri ocenjivanju kvaliteta rada. Tačkom 2. ovog člana propisano je da radi sprečavanja diskriminacije žena zbog stupanja u brak ili materinstva i obezbeđivanja njihovog stvarnog prava na rad, države članice preduzimaju odgovarajuće mere radi zabrane, pod pretnjom preduzimanja sankcija, davanja otkaza zbog trudnoće ili porodilјskog odsustva i diskriminacije prilikom otpuštanja s posla zbog bračnog stanja, uvođenja plaćenog porodilјskog odsustva ili sličnih socijalnih beneficija, bez gublјenja prava na ranije radno mesto, primanja po osnovu staža i socijalna primanja, dok je tačkom 3. ovog člana utvrđeno da se mere zakonske zaštite koje se odnose na pitanja obuhvaćena u ovom članu preispituju periodično, u svetlu naučnih i tehnoloških saznanja, i prema potrebi revidiraju, ukidaju ili produžavaju.

Prilikom sagledavanja efekata primene Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru potrebno je imati u vidu i pojedine konvencije Međunarodne organizacije rada, kao što su Konvencija br. 100 o jednakim naknadama za radnike i radnice za rad iste vrednosti, Konvencija br.111 o diskriminaciji u pogledu zapošlјavanja i zanimanja, kao i Konvencija br. 183 o zaštiti materinstva, koja predviđa usvajanje mera za podršku roditelјstva.

Poverenik posebno ukazuje i na odredbe člana 20. Revidirane evropske socijalne povelјe kojima je utvrđeno da se strane ugovornice u nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na jednake mogućnosti i jednak tretman u pitanjima zapošlјavanja i rada bez diskriminacije po osnovu pola, obavezuju da priznaju to pravo i preduzmu odgovarajuće mere da obezbede ili unaprede njegovu primenu u oblastima pristupa zapošlјavanju, zaštiti od otpuštanja i vraćanju na rad, profesionalnog usmeravanja, obuke, prekvalifikacije i rehabilitacije, uslova zapošlјavanja ili radnih uslova, uklјučujući i nadoknadu, kao i razvoja karijere koji podrazumeva i unapređenja.

Zajednička informacija Komitetu za eliminisanje diskriminacije žena^[6] skreće pažnju na uticaj koji imaju mere štednje na ženska prava u Srbiji. Iako su značajne ekonomske reforme i mere štednje uvedene i sprovedene u prethodnim godinama, postoji potpuni nedostatak procene uticaja mera štednje na rodna pitanja. U ovoj informaciji je navedeno da mere poput zabrane zapošlјavanja u javnom sektoru imaju znatno više negativnog uticaja na žene nego na muškarce, posebno na žene iz višestruko ugroženih grupa (Romkinje, žene sa invaliditetom, samohrane majke, žene u ruralnim područjima, itd.). S druge strane, mere kao što su smanjenje plata u javnom sektoru takođe utiču na žene više nego na muškarce, jer žene predstavlјaju većinu svih zaposlenih u javnom sektoru, što je potkreplјeno podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2017. godine –  gotovo 80% žena je zaposleno u centrima za socijalni rad, više od 70% u obrazovanju i oko 70% u pravosuđu. Stopa zaposlenosti žena je 38,1% u odnosu na 52,8% muškaraca, a stopa neaktivnosti žena 54,5% naspram 38,2% stope neaktivnosti muškaraca.

U postupku harmonizacije propisa sa pravom Evropske unije potrebno je voditi računa i odgovarajućim direktivama od kojih posebno izdvajamo Direktivu EU 2006/54/EC o sprovođenju načela jednakosti i jednakih mogućnosti muškaraca i žena u pitanjima zapošlјavanja i obavlјanja zanimanja.

S tim u vezi u Izveštaju Evropske komisije za 2018. godinu^[7] u pogledu napretka Republike Srbije u procesu evropskih integracija, ocenjeno je da je u oblasti zaštite lјudskih prava uspostavlјen zakonodavni i institucionalni okvir, ali da je potrebno obezbediti njegovu doslednu i efikasnu primenu širom zemlјe. U Izveštaju se kao jedna od najviše diskriminisanih grupa navode žene. Takođe je u izveštaju navedeno da podaci Republičkog zavoda za statistiku o položaju žena i muškaraca u Srbiji pokazuju velike rodne razlike.

U istraživanju „U senci javnih politika – rodne politike i rodno iskustvo“^[8], se navodi da jačanje ravnopravnosti žena, izraženo kroz ustanovlјenje tela, donošenje i pobolјšanje zakona i donošenje strategije o rodnoj ravnopravnosti u Republici Srbiji, nije koordinisano sa merama podrške porodici, kako bi predstavlјali funkcionalnu celinu, a postojeći državni resursi za pomoć porodici nisu dovolјno iskorišćeni.^[9]

Rezultati istraživanja ukazuju da efekti koje je višegodišnja primena odredaba Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru imala na građane i građanke Republike Srbije, nisu podjednako uticali na ekonomski položaj muškaraca i žena.

Takođe „Istraživanje o uticaju mera štednje na položaj žena u Srbiji“^[10], koje su sproveli Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN), UN Women i Ambasada Kanade, ukazuje da mere štednje u javnom sektoru koje su uvedene od 2015. godine, a koje podrazumevaju smanjenje plata i zabranu zapošlјavanja u javnom sektoru, nisu podjednako uticale na ekonomski položaj muškaraca i žena, jer su veći teret reformi ponele žene. Naime, ovo istraživanje je pokazalo da su mere štednje u javnom sektoru dosledno primenjene u sektorima obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, kao i javnoj upravi gde većinu zaposlenih čine žene, ali ne i u javnim preduzećima gde većinu zaposlenih (skoro 70%) čine muškarci. U ovom istraživanju je navedeno da mere štednje u javnom sektoru nisu u fokusu imale žene, zbog čega su izostali rezultati u planiranom smanjenju razlika u zaradama između žena i muškaraca. Dalјe je navedeno da je na osnovu sagledavanja osnovnih pokazatelјa na tržištu rada, ukazano da su mere štednje u javnom sektoru uticale na nezaposlenost i neaktivnost i mlađih i strijih žena, dok na muškarce nisu imale značajan efekat. Prema podacima navedenim u ovom istraživanju, stopa zaposlenosti žena je za oko 15 procentnih poena niža od stope zaposlenosti muškaraca, a žene, iako imaju isti nivo obrazovanja i godine radnog iskustva, zarađuju oko 12% manje od muškaraca. Kao jedna od mera štednje u javnom sektoru predviđeno je i da će se zaposlenost smanjivati 5% godišnje, od čega se uglavnom odustalo, ali je uticalo na podsticanje odlaska u penziju, na osnovu čega se verovatnoća da žene koje su pred penzionisanjem odu ranije u penziju povećala za 20%, a kod žena mlađih od 30 godina se za 10% povećala verovatnoća da postanu nezaposlene. Takođe, u ovom istraživanju se navodi da žene i dalјe teško postaju preduzetnice, izložene su diskriminaciji kada apliciraju za rukovodeća mesta i prilikom zapošlјavanja, a društvene norme, tradicionalni stavovi i stereotipi utiču na ograničavanje  napredovanja žena u društvu i na tržištu rada.

Što se tiče prakse Poverenika, u  2018. godine najviše pritužbi Povereniku je podneto u oblasti pružanja javnih usluga ili korišćenja objekata i površina, zatim u oblasti rada i zapošlјavanja i u postupcima pred organima javne vlasti. U 2018. godini, kao i u prethodnim godinama pol kao osnov diskriminacije je jedan od najčešće navođenih osnova diskriminacije.

Žene su, kao i prethodnih godina, i tokom 2018. godine podnosile pritužbe zbog promena svog položaja nakon povratka sa porodilјskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta. Naime žene su navodile da nisu mogle da nastave rad kod poslodavca nakon vraćanja sa trudničkog, porodilјskog odsustva ili odsustva sa rada radi nege deteta, iako je postojala potreba za njihovim radom. Naime navodile su da su ih poslodavci obaveštavali da ne mogu da nastave rad zbog maksimalnog trajanja radnog odnosa na određeno vreme u skladu sa Zakonom o radu i nemogućnosti prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme zbog primene odredaba Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.

Povereniku su se u toku 2018. godine obraćali i sindikati ukazujući na nedovolјan broj zaposlenih, dalјe slablјenje kapaciteta ustanova, kao i nemogućnosti unapređenja njihovog rada, prvenstveno zbog primene Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. U dopisima sindikata isticano je da je broj zaposlenih ispod svakog minimuma, da je ovakva situacija u dužem vremenskom periodu dovela do opterećenja i „sagorevanja“ zaposlenih, te da je sistem zdravstvene i socijalne zaštite dodatno ugrožen zbog povećanja broja korisnika iz godine u godinu. Tom prilikom je posebno apostrofirano da na funkcionisanje službi u velikoj meri utiče zabrana zapošlјavanja, kao i proširivanje delokruga rada ustanova. Tako je primera radi sindikat zaposlenih u socijalnoj zaštiti u svom obraćanju Povereniku ukazao da „aktuelno stanje broja zaposlenih na neodređeno vreme u ustanovama socijalne zaštite je takvo da čak i u pogledu tih i takvih zastarelih i odavno prevaziđenih normativa kadrova koji su mnogostruko nepovolјniji u odnosu na bilo koju uporedivu zemlјu u Evropskoj uniji nije ostvaren broj opredelјen aktom Vlade u kom smislu nedostaje više stotina izvršilaca na neodređeno vreme, a svakako se taj problem uvećava i situacija usložnjava kontinuiranim ubrzanim odlivom kadrova iz sistema socijalne zaštite (naročito stručnih radnika, medicinskog osoblјa i negovatelјa) u zemlјe Evropske unije.“ U dopisu je dalјe navedeno da je potrebno izraditi sveobuhvatne normative koji se odnose na potreban broj i kvalifikacionu strukturu zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, koji su usaglašeni sa povećanim obimom i složenošću rada u ustanovama socijalne zaštite i uporedivim standardima u Evropskoj uniji i u skladu su sa potrebama korisnika i standardima propisanim za određene usluge. Kao primer uvećavanja obima poslova uz smanjenje broja zaposlenih dat je primer Doma za lica mentalno ometena u razvoju u Tutinu u kojem je Uredbom o mreži ustanova socijalne zaštite utvrđen novi smeštajni kapacitet te ustanove na 302 korisnika.

Poverenik ističe da pored ustanova za smeštaj korisnika, isti problem imaju i centri za socijalni rad i druge ustanove socijalne i zdravstvene zaštite, odnosno javne službe, čime se dovodi u pitanje i kvalitet i obim pruženih usluga, kao i kvalitetno mapiranje potreba, blagovremeno aktiviranje svih oblika podrške i pomoći ugroženim građanima, ali i unapređenje podrške i pomoći onima koji su u riziku. Naime, reč je o važnim institucijama (prosveta, zdravstvo, socijalna zaštita i sl.) čiji je primarni zadatak pružanje najznačajnijih usluga građanima i građankama.

Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru daleko više pogađa žene, imajući u vidu da u javnom sektoru, naročito u javnim službama, radi neuporedivo više žena nego muškaraca. Zakon ima određene nepovolјne efekte na održavanje ili zasnivanje zaposlenja žena koje su odsustvovale sa rada radi trudničkog, porodilјskog ili odsustva sa rada radi nege deteta, odnosno ima nepovolјne efekte kako na žene koje su pre ovog odsustva bile zaposlene na određeno vreme kod poslodavca, tako i na one koje su bile zaposlene kao zamena do povratka zaposlenih sa odsustva. Pored toga, prema pomenutom istraživanju primenom zakona povećala se verovatnoća da će žene koje su pred penzionisanjem ranije otići u penziju, kao i da će se kod žena mlađih od 30 godina povećati verovatnoća da postanu nezaposlene.

Pored negativnih efekata na žene, Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru ima i nepovolјne efekte na zapošlјavanje mladih, što može uticati na migracije i odliv mladih kadrova iz zemlјe.

Stoga, da bi se moglo obezbediti efikasno rukovođenje ovim službama, potrebno je da se ispune i određeni preduslovi, među kojima je svakako i broj zaposlenih. Pojedini rukovodioci su „odgovornost“ za neefikasnost pravdali nedovolјnim brojem zaposlenih i odlukama Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošlјavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava. Iako odgovornost za efikasnost ne leži uvek samo u broju već može ležati i u kapacitetu kadrova, postavlјa se glavno pitanje realnih mogućnosti Komisije da razmatranjem konkretnog zahteva za određeni organ ili ustanovu sagleda i efekte svojih odluka na celokupno funkcionisanje sistema. Takođe se postavlјa pitanje kako u pojedinim službama održati proces rada i ispunjenost standarda usluga i struke u periodu čekanja dobijanja saglasnosti, kao i u slučajevima da saglasnost ne bude data. Primera radi kada u centru za socijalni rad nema više nijednog zaposlenog pravnika ili kada u predškolskoj ustanovi na grupu od tridesetoro dece nije data saglasnost za zapošlјavanje trećeg vaspitača.

Kako je od stupanja na snagu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih prošao određeni vremenski period, smatramo da se sada mogu sagledati efekti ovog propisa, ali i posledice koje mogu nastupiti ukoliko navedeni zakon ostane na snazi. Takođe u međuvremenu celokupna situacija u društvu je promenjena, a i brojni propisi su pretrpeli izmene.

Imajući u vidu sve navedeno, a posebno starosnu i polnu strukturu nezaposlenih lica na tržištu rada, Poverenik smatra da je neophodno detalјno sagledati efekte primene ovog zakona i opravdanost njegovog dalјeg važenja. Prilikom sagledavanja efekata naročito treba imati u vidu posledice njegove primene u pogledu ostvarivanja principa rodne ravnopravnosti i adekvatnog vođenja rodno balansirane politike, produblјivanje jaza između veće nezaposlenosti žena u odnosu na muškarce, uticaj na migracije i odliv naročito mladih kadrova, funkcionisanje i razvoj klјučnih sistema poput socijalne i zdravstvene zaštite, sistema prosvete, nauke, kulture, obrazovanja i drugih sistema, kao i neophodnosti zadovolјavanja potreba svih građana i građanki Republike Srbije. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti posebno ukazuje da je prilikom ustanovlјavanja i vođenja državnih politika potrebno imati u vidu i uticaj svakog propisa na položaj određenih osetlјivih grupa na tržištu rada.

S tim u vezi, na osnovu člana 33. tačka 7. Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik podnosi inicijativu Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, kao ovlašćenom predlagaču, za izmenu odnosno stavlјanje van snage Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i podzakonskih akata donetih na osnovu ovog zakona.

[1] „Službeni glasnik RS”, br. 22/09

[2] „Službeni glasnik RS”, br. 68/15, 81/16- odluka US i 95/18

[3] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06

[4] „Službeni glasnik RS“, broj 104/09

[5] „Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 11/81

[6] „Information for the Committee on the Elimination of Discrimination against Women, Pre-sessional Working group for the 72nd session on reviewing the Republic of Serbia“, Asocijacija žena FemPlatz i A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, jun 2018 – dostupno na internet stranici:  https://tbinternet.ohchr.org/Treaties/CEDAW/Shared%20Documents/SRB/INT_CEDAW_ICO_SRB_31783_E.pdf

[7] Dostupno na: http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj_ek_o_srbiji(1).pdf

[8] Sažetak istraživanja „Kultura rađanja i partnerski život u Srbiji“, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu uz podršku Centra za mame, časopis  Limes Plus – časopis za društvene i humanistiĉke nauke (No.3, 2017), dostupno na: http://media7.centarzamame.rs/2018/03/Izvestaj-Mame-u-Srbiji-Centar-za-mame.pdf

[9] Isto, str. 6

[10] „The effects of austerity on gender gaps in the labour market outcomes”, Partnership for Economic Policy (PEP), July 2018 –  dostupno na internet stranici: https://portal.pep-net.org/document/download/32270

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Inicijativa za izmenu оdnоsnо stаvlјаnjе vаn snаgе Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru