br. 021-01-00429/2019-02 datum: 25.6. 2019.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje Centru za socijalni rad u ___________

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Centru za socijalni rad u ____________:

– Da prilikom sačinjavanja plana pružanja usluga socijalne zaštite starijih korisnika, a naročito prilikom procene o neophodnosti postavljanja privremenog staratelja i pokretanja postupka kojima se ova lica lišavaju poslovne sposobnosti, svoje odluke ne zasnivaju na predrasudama i stereotipima o njihovim mogućnostima i sposobnostima da štite i zastupaju svoja prava i interese, s obzirom na njihovo starosno doba i zdravstveno stanje, već na usmerenoj, balansiranoj i nepristrasnoj proceni okolnosti konkretnog slučaja i punu primenu principa najmanje restriktivne intervencije i okruženja, kao i poštovanja ličnosti i dostojanstva starijih korisnika/ca radi dostizanja ili održavanja njihovog optimalanog nivoa psihofizičkog i socijalnog funkcionisanja.

– Da u roku za postupanje po Preporuci Poverenika upozna sve zaposlene koji rade na navedenim poslovima sa datom preporukom mera.

Centar za socijalni rad u Majdanpeku obavestiće Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti, u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

Obrazloženje

U toku postupka po pritužbama, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je došao do saznanja da pojedini centri za socijalni rad pokreću postupke za lišenje poslovne sposobnosti starijih korisnika/ca i postavljaju privremenog staratelja ovim licima, vodeći se predrasudama i stereotipima o mogućnostima i sposobnostima ovih lica da štite i zastupaju svoja prava i interese, a ne njihovim realnim mogućnostima. Naime, prema raspoloživim saznanjima do kojih je Poverenik došao postupajući po pritužbama, odlukama pojedinih centara za socijalni rad nije prethodila adekvatna procena snaga i potreba starijih korisnika. Zastarela je praksa da se olako pokreću postupci lišenja poslovne sposobnosti i postavljaju privremeni staratelji, bez uzimanja u obzir posledica koje ovakva praksa nosi po konkretna lica. Pored toga, primetno je da se neretko stariji korisnici u potpunosti isključuju iz postupka koji se odnose na ostvarivanje i zaštitu njihovih prava. U jednom konkretnom slučaju, centar za socijalni rad je starijoj korisnici postavio privremenog staratelja i pokrenuo postupak za njeno lišenje poslovne sposobnosti bez obaveštavanja i učešća korisnice. Tom prilikom zanemarene su njene potrebe i interesi samo iz razloga što se radilo o starijoj osobi narušenog zdravstvenog stanja, pri čemu nije uzimano u obzir da je ona sposobna za „normalno“ rasuđivanje i da je u stanju da se sama stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa. U konkretnoj situaciji centar se nije rukovodio najboljim interesom korisnice, niti principima najmanje restriktivne intervencije i okruženja i poštovanja dostojanstva ličnosti radi dostizanja ili održavanja optimalanog nivoa njenog psihofizičkog i socijalnog funkcionisanja.

Ustav Republike Srbije^[2] u članu 18. između ostalog propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Članom 20. Ustava Republike Srbije propisano je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom ograničiti ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Stavom 2. propisano je da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati, dok je stavom 3. iste odredbe propisano da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. Članom 21. Ustava Republike Srbije zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u članu 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom^[3], koju je Republika Srbija ratifikovala, a koja predstavlja jedan od najznačajnijih dokumenata za položaj starijih građana s obzirom da značajan broj ljudi u ovoj populaciji ima i neki oblik invaliditeta i da se suočava sa posebnim izazovima u vezi sa invaliditetom i starošću, kao jedno od osnovnih načela propisuje poštovanje urođenog dostojanstva, individualne autonomije i samostalnosti osoba sa invaliditetom, uključujući pravo da donose odluke o sopstvenim životima. Odredbom članom 12. Konvencije propisano je da osobe sa invaliditetom, između ostalog, imaju pravo da poslovnu sposobnost uživaju na jednakim osnovama kao i drugi građani i u svim oblastima, a da će država preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom omogući pristup podršci koja im može biti potrebna za ostvarivanje njihove poslovne sposobnosti. Takođe, država je u obavezi da osigura da sve mere koje se odnose na uživanje poslovne sposobnosti imaju odgovarajuće i efektivne mehanizme zaštite koji će sprečiti zloupotrebe, u skladu sa odredbama međunarodnog prava o ljudskim pravima.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je Republika Srbija ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju[4], koja u članu 23. propisuje prava starijih na socijalnu zaštitu. Radi efikasnog ostvarivanja prava starijih lica na socijalnu zaštitu, strane ugovornice se obavezuju da usvoje ili podstaknu, direktno ili u saradnji sa javnim i privatnim organizacijama, odgovarajuće mere koje imaju za cilj da omoguće starijim licima da ostanu punopravni članovi društva koliko god je to moguće. Ovim članom propisana je obaveza države da omogući starijim licima da slobodno odaberu svoj način života i da vode nezavisan život u svom porodičnom okruženju sve dok to žele i mogu, putem obezbeđivanja smeštaja u skladu sa njihovim potrebama i zdravstvenim stanjem ili odgovarajuće podrške za adaptaciju njihovog stambenog smeštaja, pružanja zdravstvene zaštite i usluga koje su im potrebne u njihovom stanju, kao i da garantuju starijim licima koja žive u ustanovama odgovarajuću podršku, uz puno poštovanje njihove privatnosti i učešća u odlučivanju o pitanjima koja se tiču životnih uslova u tim ustanovama.

Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o promociji ljudskih prava starijih osoba (2014), Komitet je potvrdio prava starijih osoba i preporučio državama članicama niz mera u cilju borbe protiv diskriminacije na osnovu starosnog doba. Poseban osvrt dat je u oblasti nediskriminacije, samostalnosti i participacije, zaštite od nasilja i zlostavljanja, socijalne zaštite i zapošljavanja, nege i uređenja pravnog sistema. Između ostalog, preporučeno je državama članicama da starije osobe uživaju svoja prava i slobode bez diskriminacije po bilo kom osnovu, uključujući i starosno doba . Starije osobe imaju pravo na poštovanje njihovog urođenog dostojanstva. Oni imaju pravo da vode svoje živote samostalno, na samoodređujući i autonoman način. Ovo obuhvata, između ostalog, donošenje nezavisnih odluka u vezi sa svim pitanjima koja se tiču njih, uključujući i one koje se tiču njihovih imanja, prihoda, finansija, mesta stanovanja, zdravstva, lečenja ili nege, kao i sahrane. Sva ograničenja treba da budu srazmerna konkretnoj situaciji, i obezbeđena odgovarajućim i efikasnim merama zaštite od zlostavljanja i diskriminacije. Usluge nege treba da budu dostupne u okviru zajednice kako bi se omogućilo starijim osobama da ostanu što duže u svojim kućama.

Komitet takođe ističe da starije osobe koje se nalaze u institucijama za stare, imaju pravo na slobodu kretanja i da sva ograničenja moraju biti zakonita, neophodna, srazmerna, i u skladu sa međunarodnim pravom. Preporuka Komiteta je da države članice osiguraju da sva pojedinačna ograničenja za starije osobe budu realizovana uz slobodan i informisan pristanak tih lica ili kao srazmeran odgovor na rizik od povreda. Starije osobe u principu treba, smeštati u institucije smeštaja, nege i psihijatrijskog lečenje samo na osnovu njihovog slobodnog i informisanog pristanka, a svaki izuzetak od ovog principa mora ispuniti zahteve Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, naročito pravo na slobodu i bezbednost (član 5.) .

Dalje, Poverenik ukazuje da su Rezolucijom Generalne skupštine UN 46/91, usvojeni Principi Ujedinjenih nacija za starije osobe čiji je cilj da se poboljša život osoba starije životne dobi. Neki od osnovnih principa su nezavisnost, društvena participacija, briga, samoispunjenje i dostojanstvo starijih osoba, a države su pozvane da ove principe uključe u svoje nacionalne propise i programe. Principom broj 14, proklamovano je da starije osobe treba da uživaju ljudska prava i osnovne slobode tokom boravka u ustanovi za brigu, lečenje ili prihvat starijih ljudi, uključujući puno poštovanje njihovog dostojanstva, verovanja, potreba i privatnosti i prava da donose odluke o svojoj nezi i kvalitetu svojih života. Dalje, principima 17 i 18 propisano je da starijim osobama treba da bude omogućeno da žive dostojanstveno i sigurno, te da budu zaštićene od eksploatacije i fizičkog i mentalnog zlostavljanja, odnosno, da bi prema starijim osobama trebalo postupati pravično, bez obzira na godine, pol, rasno i etničko poreklo, invaliditet ili drugi status i vrednovati ih nezavisno od njihovog ekonomskog doprinosa.

Na Drugoj skupštini o starenju Ujedinjenih nacija, održanoj 2002. godine u Madridu, usvojena je Politička deklaracija o starenju zajedno sa Madridskim međunarodnim planom aktivnosti o starenju. U Političkoj deklaraciji o starenju, države članice su se obavezale da eliminišu sve oblike diskriminacije, uključujući i diskriminaciju na osnovu starosnog doba. Takođe, priznato je da sve osobe, nezavisno od godina starosti, imaju pravo na poštovanje, zdrav i bezbedan život i aktivno učešće u  ekonomskom, socijalnom, kulturnom i političkom životu njihovih društava i izražena je spremnost da se poboljša priznavanje dostojanstva starijih osoba i da se eliminišu svi oblici zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja (član 5.).

Ustavna zabrana diskriminacije bliže razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije[5], koji u članu 2. stav 1. tačka 1, propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da je zabranjeno diskriminisati lica na osnovu starosnog doba, dok je stavom 2. istog člana propisano da stari imaju pravo na dostojanstvene uslove života bez diskriminacije, a posebno, pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja i uznemiravanja u korišćenju zdravstvenih i drugih usluga. Takođe, članom 27. istog zakona propisano je da je zabranjena diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica.

Zakon o socijalnoj zaštiti[6] u članu 25. zabranjuje diskriminaciju korisnika socijalne zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, seksualne orijentacije, veroispovesti, političkog, sindikalnog ili drugog opredeljenja, imovnog stanja, kulture, jezika, invaliditeta, prirode socijalne isključenosti ili drugog ličnog svojstva. Odredbom člana 34. stav 1. ovog zakona propisano je da korisnik ima pravo da u skladu sa svojim potrebama i sposobnostima bude informisan o svim podacima koji su značajni za utvrđivanje njegovih socijalnih potreba, dok je članom  35. istog zakona između ostalog propisano da korisnik ima pravo da učestvuje u proceni svog stanja i potreba i da blagovremeno dobija sva obaveštenja koja su mu za to potrebna, uključujući i opis, cilj i korist od predložene usluge kao i druga obaveštenja koja su od značaja za pružanje usluge, a da se bez pristanka korisnika, odnosno njegovog zakonskog zastupnika, ne sme pružiti bilo kakva usluga, izuzev u slučajevima utvrđenim zakonom.

Porodičnim zakonom^[7] propisano je da organ starateljstva može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno nesposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica. Članom 135. stav 1. propisano je da je staratelj dužan da se savesno stara o štićeniku. Takođe, ovim zakonom je u članu 146. propisano da punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho – fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti, kao i da je u skladu sa odredbom člana 136. stav 2. istog zakona propisano da je staratelj dužan da se stara da se otklone razlozi zbog kojih je punoletni štićenik lišen poslovne sposobnosti te da se on što pre osposobi za samostalan život.  Odredbom člana 333. zakona propisano je da žalbu protiv rešenja o stavljanju pod starateljstvo može izjaviti staratelj, odnosno lice koje ima pravni interes, ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Članom 32. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku[8]  propisano je da postupak za lišenje poslovne sposobnosti sud pokreće po službenoj dužnosti, kao i na predlog organa starateljstva, supružnika, vanbračnog partnera, deteta ili roditelja lica koje treba lišiti poslovne sposobnosti, dok je članom 33. stav 1. istog zakona propisano da predlog za pokretanje postupka lišenja mora da sadrži činjenice na kojima se zasniva, kao i dokaze kojima se te činjenice utvrđuju ili čine verovatnim.

Pravilnikom o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad^[9], propisano je da je centar dužan da u ostvarivanju prava i pružanju usluga poštuje ljudska prava i dostojanstvo korisnika, da zastupa interese i prava korisnika, i da  obezbedi jednak pristup uslugama za koje je nadležan nezavisno od rodnih, kulturnih, verskih, etničkih ili socio-ekonomskih razlika, invaliditeta i seksualne orijentacije. Odredbom člana 8. ovog pravilnika propisano je da je Centar dužan da svoj rad organizuje na način da omogući dostupnost usluga svima onima kojima su one potrebne, sa posebnom pažnjom usmerenom na ranjive grupe (deca, stari, invalidi, pripadnici manjinskih grupa i dr.). Nadalje, članom 74. stav 3. ovog pravilnika propisano je da će Centar zajedno sa drugim službama u zajednici, korisnikom i drugim značajnim osobama iz njegove sredine preduzeti razumne napore da uz primenu principa najmanje restriktivne intervencije i okruženja korisnik dostigne ili održi optimalan nivo psihofizičkog i socijalnog funkcionisanja, da predupredi ili otkloni okolnosti zbog kojih korisnik može biti izmešten iz svoje sredine, ili će preduzeti sve napore da se korisnik održi ili uspostavi produktivne veze i odnose sa novom sredinom. Odredbom člana 58. Pravilnika^[10] propisano je da odluke centra treba da budu donete i obrazložene u pismenoj formi, nezavisno od toga da li su donete u obliku pojedinačnog pravnog akta ili je reč o odlukama koje se tiču stručne procedure ili daljih koraka u radu na slučaju.

Kodeks profesionalne etike stručnih radnika socijalne zaštite Srbije^[11], propisuje da stručni radnik ima odgovornost da se suprotstavi diskriminaciji na osnovu bilo koje lične, porodične ili grupne karakteristike kao što je uzrast, pol, ometenost, porodična, etnička, rasna ili kulturna pripadnost, bračni ili socioekonomski status, seksualna orijentacija, politička, religiozna ili druga uverenja, kao i druga svojstva po kojima se pojedinci i grupe razlikuju, a koja ih mogu dovesti u neravnopravan položaj.  Odredbom člana 18. Kodeksa propisano je da je stručni radnik dužan da svoje mišljenje zasniva na balansiranom, pažljivom i obzirnom razmatranju, održavajući pri tom svest o uticaju sopstvenih vrednosti, predrasuda i sukoba interesa na sopstvenu praksu i na druge uključene strane. Kodeks takođe propisuje da je stručni radnik dužan da primenjuje vrednosti i principe Etičkog kodeksa i standarde i procedure rada, da donosi odluke u saradnji sa korisnikom i kolegama, kao i da bude pripremljen da korisnicima, kolegama, rukovodiocima i široj javnosti obrazloži i opravda svoje profesionalno mišljenje, odluke i aktivnosti (član 19.).

Prema poslednjem dostupnom izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu[12] ukupan broj punoletnih korisnika kod kojih je primenjena starateljska zaštita bio je 13.075 korisnika. Prema grafikonu koji je dat u izveštaju broj lica lišenih poslovne sposobnosti je u stalnom porastu što je suprotno standardima postupanja i socijalnom modelu, umesto medicinskog modela. U Izveštaju Republičkog zavoda, a koji je sačinjen na osnovu izveštaja centara za socijalni rad, u ovoj kategoriji i dalje dominiraju korisnici potpuno lišeni poslovne sposobnosti, dok je broj osoba delimično lišenih poslovne sposobnosti neznatan. Kada se sagledavaju slučajevi u kategoriji korisnika potpuno lišenih poslovne sposobnosti 71% su odrasli. U Izveštaju Republičkog zavoda dalje je navedeno da od ukupnog broja starateljstava nad punoletnim osobama, u 31% slučajeva reč je o neposrednim starateljstvima koje obavlja centar za socijalni rad, što otvara pitanja o opterećenosti stručnih radnika i kvaliteta podrške koja se pruža štićenicima. Ovakvi podaci o praksi centara za socijalni rad su zabrinjavajući, imajući u vidu da su posledice lišenja poslovne sposobnosti, a kojem je prethodio postupak stavljanja pod privremeno starateljstvo, nesagledive, s obzirom da se osoba lišava prava da samostalno donosi odluke u bilo kom segmentu svog života.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da kvantitativni podaci o broju odraslih osoba pod starateljstvom pokazuju da je ova praksa i dalje veoma rasprostranjena u Srbiji, što, između ostalog, govori i o nerazvijenim modelama donošenja odluka uz podršku, kao alternative restriktivnom režimu starateljstva.

Takođe, u Izveštaju Evropske komisije za Republiku Srbiju za 2018. godinu[13], navedeno je da je potpuno lišenje poslovne sposobnosti i dalje uobičajena praksa, iako je došlo do određenog napretka u vezi sa delimičnim lišenjem.

Imajući u vidu navedeno, Poverenik najpre podseća da poslovna sposobnost označava sposobnost lica da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama, odnosno, da sopstvenim izjavama volje preuzima određena prava i prihvata određene obaveze. Imajući u vidu značaj koji poslovna sposobnost proizvodi u životu svakog lica, jasno je da se njenim potpunim ili delimičnim oduzimanjem, lice lišava, odnosno ograničava u obimu prava koji uživa. Primera radi, potpunim lišenjem poslovne sposobnosti licu se oduzima mogućnost da raspolaže svojim imovinom što je jednako kao i da je ne poseduje, budući da je poslovna sposobnost ovih lica jednaka poslovnoj sposobnosti mlađih maloletnika. Takođe, lica lišena poslovne sposobnosti lišavaju se izbornog prava, budući da je članom 52. Ustava Republike Srbije propisano da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran. Dakle, spektar prava koja lica ostvaruju na osnovu svoje poslovne sposobnosti jasno ukazuje da ona predstavlja ključ pune participacije svih lica u pravnom sistemu.

Za razumevanje značaja poslovne sposobnosti od važnosti je Opšti komentar broj 1 na član 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom Komiteta za prava osoba sa invaliditetom, u kojem je izričito navedeno da status osobe sa invaliditetom ili postojanje neke teškoće (uključujući i fizičke i senzorne probleme) ne sme nikada biti osnov za lišavanje poslovne sposobnosti ili drugog prava. Komitet zahteva od država ugovornica Konvencije da iskorene sve prakse kojima se krše odredbe člana 12. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, radi obezbeđivanja pune poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom na jednakim osnovama sa drugima. Pružajući detaljna objašnjenja prava i obaveza propisanih navedenim članom Konvencije, Komitet ističe da su poslovna sposobnost i mentalna sposobnost različiti koncepti, budući da poslovna sposobnost označava sposobnost da se imaju prava i dužnosti i da se ova prava i dužnosti ostvaruju, dok se, sa druge strane, mentalna sposobnost odnosi na veštine osobe da donosi odluke, koje prirodno variraju od osobe do osobe, i koje mogu biti različite u zavisnosti od brojnih faktora uključujući faktor okoline i društva.

Međutim, uprkos činjenici da je lišenje poslovne sposobnosti u suprotnosti sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, zakonska rešenja koja regulišu ovo pitanje i dalje predstavljaju deo pozitivno-pravnog sistema Republike Srbije, zbog čega je Poverenik već godinama unazad, kao i u svom poslednjem Redovnom godišnjem izveštaju za 2018. godinu^[14], dao opštu preporuku za unapređenje ravnopravnosti, u okviru koje je ukazao da je neophodno unaprediti pravni okvir u pogledu izmene propisa koji uređuju pitanje lišenja poslovne sposobnosti i starateljstva nad punoletnim osobama, uz omogućavanje njihovog samostalnog odlučivanja.

Naime, razlozi za lišenje poslovne sposobnosti lica propisani su Porodičnim zakonom^[15], dok je postupak za njeno oduzimanje uređen Zakonom o vanparničnom postupku[16]. Imajući u vidu da Zakon o vanparničnom postupku propisuje da se postupak za lišenje poslovne sposobnosti između ostalog pokreće i predlogom organa starateljstva, Poverenik smatra da bez obzira na ovlašćenja koje je centrima dato u skladu sa ovim zakonom, a koja se tiču mogućnosti pokretanja postupka za lišenje poslovne sposobnosti, ono predstavlja ograničavanje garantovanog obima ljudskih prava koji je propisan Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i Konvecijom o pravima osoba sa invaliditetom. Naime, navedeno zakonsko ovlašćenje centri za socijalni rad trebalo bi pre svega da tumače kao mogućnost, a ne pravilo. Dalje, Poverenik ukazuje i na odredbu člana 33. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku kojom je propisano da predlog kojim se pokreće postupak za lišenje poslovne sposobnosti mora da sadrži činjenice na kojima se zasniva, kao i dokaze kojima se te činjenice utvrđuju ili čine verovatnim. S tim u vezi, važno je istaći da „nerazumnost uma“ i druge diskriminišuće etikete nisu opravdani razlog za lišavanje poslovne sposobnosti jer pretpostavljeni ili stvarni nedostatak u mentalnoj sposobnosti ne sme biti korišćen kao opravdanje za uskraćivanje poslovne sposobnosti.^[17]

Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, kao jedan od najznačajnijih dokumenata za položaj starijih građana, s obzirom da značajan broj ljudi u ovoj populaciji ima i neki oblik invaliditeta i da se suočava sa posebnim izazovima u vezi sa invaliditetom i starošću[18], u članu 12. potvrđuje pravo osoba sa invaliditetom da budu priznate kao ličnosti pred zakonom i da uživaju poslovnu sposobnost na jednakim osnovama sa drugima, u svim oblastima života. Odredbama stava 3. ovog člana Konvencije propisano je da sve države ugovornice imaju obavezu da obezbede pristup podršci u ostvarivanju poslovne sposobnosti i da se uzdržavaju od lišavanja poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom, već da im umesto toga omoguće pristup podršci koja može biti neophodna za donošenje odluka koje imaju pravno dejstvo. Podrška u ostvarivanju poslovne sposobnosti mora poštovati prava, volju i želje osoba sa invaliditetom i nikada ne sme dovesti do zamenskog odlučivanja, odnosno do toga da staratelj donosi odluku umesto osobe sa invaliditetom.

Međutim, u našem društvu su i dalje široko rasprostranjene predrasude da starije osobe nisu sposobne da samostalno donose odluke o svom životu, iako svi relevantni međunarodni dokumenti propisuju da stari imaju pravo da samostalno vode svoje živote uz adekvatnu podršku porodice i društva kada je ona potrebna, kao i da samostalno i nezavisno donose odluke povodom svih pitanja koja ih se tiču, uključujući i ona koje se odnose na mesto stanovanja, lečenje ili negu. Poštovanje dostojanstva starijih osoba treba da bude garantovano u svim okolnostima, uključujući i slučajeve kada su u pitanju starije osobe sa mentalnim invaliditetom, osobe narušenog zdravstvenog stanja ili osobe koje su na kraju svog životnog doba, bez obzira da li žive u domu za starije, uz podršku porodice ili samostalno. Ponašanje koje je uslovljeno stereotipom da starija osoba, samo na osnovu godina života, nije u mogućnosti da samostalno živi, brine o sebi i štiti svoje interese, najčešće za posledicu ima kršenja prava na slobodu kretanja, participaciju i autonomno odlučivanje ovih lica.

Rezultati istraživanja o zlostavljanju i zanemarivanju starijih u Srbiji^[19] koje su sproveli Crveni krst Srbije i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuju, da je čak 13,5% starijih izjavilo da ne odlučuje u potpunosti o tome na koji način troše sredstva kojima raspolažu. Ova praksa počiva na stavu da starije osobe imaju manje potreba, kao i da su njihove potrebe manje važne od potreba ostalih članova zajednice. Posebno zabrinjava što stariji podržavaju ovakav stav i samim tim, činjenicu da ne odlučuju o svojim prihodima ne prepoznaju kao finansijsko nasilje. Pored toga, u istraživanju Crvenog krsta Srbije „Socijalna uključenost starijih osoba (65+) u Srbiji“ ispitana su i iskustva starijih osoba kada je reč o diskriminaciji i predrasudama, a rezultati ukazuju da se stariji osećaju diskriminisano naročito od strane institucija i mladih. Stariji napominju i osećaj potpune izolovanosti od društva, jer smatraju da ih drugi vide kao osobe na kraju života, koje više nisu vredne pažnje i nege, te da više ne mogu da doprinesu društvu.[20]

Još većem riziku od diskriminacije izložene su starije osobe koje imaju narušeno fizičko i/ili mentalno zdravlje, što najčešće dovodi do institucionalizacije ovih lica bez njihove saglasnosti i volje, koje je praćeno i potpunim lišenjem poslovne sposobnosti. S tim u vezi, centar za socijalni rad kao organ starateljstva je dužan da bude garant poštovanja dostojanstva starijih korisnika/ca u svim okolnostima, uključujući i slučajeve kada su u pitanju starije osobe sa mentalnim invaliditetom, osobe narušenog zdravstvenog stanja ili osobe koje su na kraju svog životnog doba, bez obzira da li žive u domu za starije, uz podršku porodice ili samostalno i da prilikom primenjivanja jedne od najrestriktivnijih mera – pokretanja postupka za lišenje poslovne sposobnosti, ali i svih drugih restriktivnih mera koje imaju uticaj na život i dobrobit korisnika, proceni da li je takva mera zaista neophodna ili bi blaža mera bila dovoljna^[21].

Na to ukazuje i Ustav Republike Srbije[22] koji zahteva od svih državnih organa da prilikom ograničavanja ljudskih i manjinskih prava vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. Takođe, odredbama člana 7. Pravilnika o organizaciji, normativama i standardima rada centra za socijalni rad^[23] propisano je da je centar dužan da zastupa interese i prava korisnika i da obezbedi jednak pristup uslugama za koje je nadležan svim građanima, nezavisno od etničkih, kulturnih, verskih, rodnih ili socio-ekonomskih razlika, invaliditeta i seksualne orijentacije.

Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri moraju da pruže podršku i preduzmu sve mere, svako u okviru svojih nadležnosti, kako bi građani i građanke starije životne dobi u punoj meri bili uključeni u sve društvene tokove, uz poštovanje prinicipa društvene i međugeneracijske solidarnosti, a naročito kada se radi o pitanjima koja se tiču njihovog života, upravljanja sopstvenom imovinom, slobodom kretanja. Na tom putu i u ostvarivanju tog cilja, centri za socijalni rad imaju posebnu odgovornost i izuzetno važnu ulogu, a naročito ako se ima u vidu da je demografsko starenje jedan od glavnih trendova savremenog društva i da je u Republici Srbiji, prema podacima Zavoda za statistiku[24] u 2018. godine, udeo starijih od 65 godina u stanovništvu 19%.

Iako odluka i samo podnošenje predloga sudu za lišenje poslovne sposobnosti lica ne znači da će to lice potpuno ili delimično biti lišeno poslovne sposobnosti, budući da odluku o tome donosi sud, centri moraju imati u vidu da je to prvi korak koji može proizvesti ozbiljno kršenje čitavog korpusa ljudskih prava jednog lica, uključujući opasnost da lice lišeno poslovne sposobnosti, protivno svojoj volji, bude zatvoreno, podvrgnuto prisilnim tretmanima i isključeno iz mogućnosti donošenja odluka koje se tiču njegovog života.

Na kraju, Poverenik još jednom ukazuje da socijalna zaštita treba da jača društvenu koheziju i da neguje nezavisnost i sposobnost korisnika.  Usluga mora biti zasnovana na odgovarajućoj proceni i jasnom planu izgrađenom na potencijalima korisnika, porodice i zajednice, kao i njihovoj aktivnoj uključenosti u pripremi i ostvarivanju. Uloga države u sistemu socijalne sigurnosti i posebno socijalne zaštite, koja se odvija u pravcu veće zaštite osnovnih ljudskih prava i efikasnijeg obezbeđivanja egzistencijalno ugroženih grupa dece, invalidnih i starih i nemoćnih ljudi, treba da obezbedi povoljniji položaj potencijalnog korisnika socijalne zaštite i sigurnost u pogledu ishoda pruženih usluga.

Sagledavajući sve okolnosti, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, postupajući u skladu sa članom 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, upućuje preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti centrima za socijalni rad uz obavezu obaveštavanja o preduzetim merama u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 33. stav 1. tač. 7. i 9.

[2] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06

[3] „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09

[4] „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09)

[5] „Službeni glasnik RS”, broj 22/09

[6] „Službeni glasnik RS”, broj 24/11

[7] „Službeni  glasnik RS“, br. 18/05, 72/11-dr.zakon i 6/15  član 132. stav 1.

[8] „Službeni glasnik SRS”, br. 25/82, 48/88, „Službeni glasnik RS”, br. 46/95-dr.zakon, 18/05-dr.zakon, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i  106/15-dr.zakon

[9] „Službeni glasnik RS“, br. 59/08, 37/10, 39/11-dr.pravilnik i 1/12-dr.pravilnik) čl. 6. i 7.

[10] Pravilnik o organizaciji, normativama i standardima centra za socijalni rad („Službeni glasnik RS“, br. 59/08, 37/10,39/11 i 1/12), čl. 6, 7. i 58.

[11] „Službeni glasnik RS“, broj 1/15,  član 10.

[12] „Izveštaj o radu centara za socijalni rad za 2017. godinu“, Republički zavod za socijalnu zaštitu, str.10 i 11

[13] Izveštaj evripske komisije za Republiku Srbiju za 2018. godinu, sadržaj dostupan na: http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj_ek_o_srbiji(1).pdf

[14]  sadržaj dostupan na : http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2019/03/Redovan-godi%C5%A1nji-izve%C5%A1taj-Poverenika-za-za%C5%A1titu-ravnopravnosti-za-2018.-pdf.pdf

[15] „Službeni  glasnik RS“, br. 18/05, 72/11-dr.zakon i 6/15  član 146.

[16] „Službeni glasnik SRS”, br. 25/82, 48/88, „Službeni glasnik RS”, br. 46/95-dr.zakon, 18/05-dr.zakon, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i  106/15-dr.zakon

[17]  Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09) član 12.

[18] „Položaj starijih na selu“, B.Janković, G. Zajić, M. Vračević, N. Todorović, Crveni krst Srbije, Beograd 2017.

[19] „Dobro čuvana porodična tajna –zlostavljanje starijih osoba“, Brankica Janković, Nataša Todorović, Milutin Vračević, Beograd : Crveni krst Srbije,  2015

[20] „Socijalna uključenost starijih osoba (65+) u Srbiji”, Crveni krst Srbije, Beograd 2018 – dostupno na internet stranici: https://www.redcross.org.rs/media/4437/socijalna-ukljucenost-starijih-u-srbiji-e-knjiga.pdf

[21] Presuda Evropskog suda za ljudska prava X i Y protiv Republike Hrvatske, br. 5193/09 od 3. novembra 2011. godine, stav 85.

[22] Ustav Republike Srbije „Službeni glasnik RS“, broj 98/06, čl. 18 i čl.20.

[23] „Službeni glasnik RS“, br. 59/08, 37/10, 39/11 – dr. pravilnik i 1/2012 – dr. pravilnik

[24] „Starenje u gradovima-izazovi savremenog društva“, B. Janković, N.Todorović, M. Vračević, G. Zajić, Crveni krst Srbije, Beograd, 2018.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Preporuka mera centrima za socijalni rad