523-25 Diskriminacija na osnovu bračnog i porodičnog statusa na radu

09. Dec 2025.

br. 07-00-492/2025-02 datum: 9.12.2025.

                                            

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe AA iz Z protiv poslodavca – BB doo iz B, zbog diskriminacije na osnovu bračnog i porodičnog statusa. U pritužbi je navedeno da je podnositeljka pritužbe bila zaposlena na neodređeno vreme na radnom mestu magacionerke, kao i da je, kao samohrana majka, 9. juna 2025. godine podnela pisani zahtev za korišćenje slobodnog dana zbog porodičnih obaveza. Navela je da je zahtev odbijen 10. juna, a da joj je 11. juna 2025. godine uručen otkaz ugovora o radu, uz obrazloženje da je izvršila „grubu povredu radne obaveze“ i da „ne poštuje radnu disciplinu“. Poslodavac je u izjašnjenju naveo da je razlog za otkaz nepoštovanje radne discipline i da se iz prepiske sa koleginicom može zaključiti da podnositeljki pritužbe posao „nije prioritet“. Nakon sprovedenog postupka, Poverenik je utvrdio da je podnositeljka pritužbe učinila verovatnim akt diskriminacije u smislu člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, dok, sa druge strane, poslodavac nije ponudio adekvatne dokaze da je otkazivanje ugovora o radu zasnovano na objektivnim i opravdanim razlozima koji nisu u vezi sa njenim bračnim i porodičnim statusom. Posebno je cenjena vremenska povezanost relevantnih događaja (podnošenje zahteva za slobodan dan, odbijanje zahteva i uručenje otkaza u roku od dva dana), izostanak bilo kakvih blažih mera ili prethodnog upozorenja, kao i okolnost da poslodavac nije dostavio dokaze o postojanju grube povrede radne discipline ili ozbiljnog ugrožavanja radnog procesa. Naime, nesporno je da je podnositeljka pritužbe 11. juna došla na posao i obavljala svoje redovne radne obaveze do trenutka kada joj je uručen otkaz ugovora o radu, iako je slobodan dan tražila za 13. jun, dakle za dan koji još nije nastupio. Ove okolnosti jasno pokazuju da podnositeljka pritužbe nije proizvoljno izostala sa rada, niti je postojao realan osnov da se zaključi da je imala nameru da u svakom slučaju ne dođe na posao. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je u novembru 2025. godine objavio drugi Poseban izveštaj o diskriminaciji žena u kojem je poseban odeljak posvećen položaju samohranih majki u Srbiji. Samohrani roditelji predstavljaju brojnu, ali i dalje nedovoljno pravno prepoznatu društvenu grupu: prema zvaničnim podacima u Srbiji je registrovano oko 56.000 samohranih roditelja, dok procene ukazuju da ih je više od 79.000, pri čemu većinu čine žene. Izveštaj ukazuje da se institucionalne i društvene predrasude prema samohranim majkama prepliću u praksi: od poslodavaca koji njihovu posvećenost porodici tumače kao „nepouzdanost“, do širih stereotipa koji žene bez partnera i njihovu decu postavljaju na marginu. U izveštaju je je ukazano da su samohrane majke izložene povećanom riziku od nepovoljnog postupanja u oblasti rada, naročito u situacijama kada nastoje da ostvare roditeljske obaveze i usklade rad i roditeljstvo. Nakon sprovedenog postupka, primenom pravila o prebacivanju tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik je dao mišljenje da je privredno društvo BB doo povredilo odredbe člana 6. u vezi sa članom 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije. Poslodavcu je preporučeno da otkloni posledice diskriminatornog postupanja i da ubuduće, u okviru svojih aktivnosti, ne krši propise o zabrani diskriminacije.

 

  1. TOK POSTUPKA
    • Povereniku za zaštitu ravnopravnosti pritužbom se obratila AA iz Z. Pritužbu je podnela protiv bivšeg poslodavca, privrednog društva BB doo (u daljem tekstu: poslodavac), zbog diskriminacije po osnovu porodičnog statusa.
    • U pritužbi je, između ostalog, navela:

–  da je bila je zaposlena na radnom mesti magacionerke od 12. maja 2025. godine, prvo na probnom radu, a od 1. juna 2025. godine po osnovu ugovora o radu;

– da je samohrana majka i da isključivo sama brine o svom maloletnom detetu;

– da je 9. juna podnela pisani zahtev za odsustvo sa rada zbog porodičnih obaveza koje su vezane za njeno dete, te da joj je slobodan dan trebao 13. juna. Međutim, dan nakon podnošenja zahteva, 10. juna, obaveštena je od nadređenih da ne može dobiti slobodan dan, jer ne postoji zamena za njenu poziciju i da postoji hitna porudžbina;

– da je 11. juna došla na posao kao i obično i obavljala svoje radne obaveze, nakon čega je na pauzi pozvana u kancelariju gde joj je direktorka uputila uvredljive reči, nazivajući je „nesposobnom“, „neodgovornom“ i slično. Tom prilikom joj je i uručen otkaz ugovora o radu;

– da je bila veoma emotivno uznemirena tokom sastanka, da nije imala dovoljno informacija, niti joj je omogućeno da govori ili obajsni svoju situaciju. Istakla je da je pokušala da objasni razlog zbog kojeg je tražila slobodan dan, ali bez uspeha;

– da je, sat vremena nakon sastanka, uočila da se u rešenju otkaza ugovora o radu navodi da se radi o gruboj povredi radne obaveze, saglasno odredbama Zakona o radu;

– da je otkaz ugovora o radu direktna posledica njenog zahteva za korišćenje slobodnog dana radi brige o detetu, čime je diskriminisana na osnovu porodičnog statusa.

  • Uz pritužbu dostavljeni su, između ostalog, sledeći dokazi: 1) rešenje o otkazu ugovora o radu od 11. juna 2025 godine i 2) printskrinovi prepiske sa koleginicom.
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje od VV, direktora kod poslodavca.
  • U izjašnjenju direktora kod poslodavca, između ostalog, navedeno je:

– da je poslodavac porodična firma u kojoj je zaposleno više od 30 radnika, od kojih je oko 20% osoba sa invaliditetom, kao i da je većina zaposlenih majki sa dvoje ili troje dece. Istiknuto je da do sada nije bilo pritužbi, već, naprotiv, da su zaposleni izražavali isključivo reči pohvale i zahvalnosti, uključujući i finansijsku podršku koju firma pruža zaposlenima i njihovim porodicama;

– da je podnositeljka pritužbe zasnovala radni odnos kod poslodavca 1. juna 2025. godine na neodređeno vreme, nakon isteka probnog rada;

– da joj je 11. juna uručeno rešenje otkaza ugovora o radu u skladu sa odredbama člana 179. Zakona o radu;

– da je podnositeljka pritužbe dostavila zahtev za korišćenje slobodnog dana, koji joj je odbijen i vraćen, uz obrazloženje poslodavca;

– da se, prema internim aktima poslodavca, samo odobreni zahtevi arhiviraju radi obračuna i evidencija, a odbijeni se vraćaju zaposlenima;

– da se iz prepiske između pritužilje i zaposlene M.K. može utvrditi da se kao razlog za odsustvo pritužilje navodi učestvovanje njenog sina na utakmici u toku radnog vremena;

– da je pritužilja u poruci navela: „Znam da vam je posao priritet, ali mogla sam i ja da budem bezobrazna pa da vam u petak javim da nisam dobro i da ne dođem“, iz čega se može zaključiti da pritužilji posao nije prioritet. Navedeno je i da se iz tumačenja prepiske može zaključiti da je podnositeljka pritužbe imala isključivu nameru i rešenost da tog dana ne dođe na posao;

– da je ovakav postupak pritužilje doveo poslodavca u situaciju da preispita odluku o njenom zaposlenju, te da je stvorena sumnja u njenu sposobnost da savesno i odgovorno obavlja proizvodne procese koji su u okviru delatnosti poslodavca lančano povezani. Istaknuto je da svako istupanje iz tog procesa direktno ugrožava ostale zaposlene i krajnji ishod poslovanja;

– da je razlog za otkaz ugovora o radu pritužilje nepoštovanje radne discipline, u skladu sa članom 179. stav 2. tačka 8. Zakona o radu;

– da ugovorom o radu pritužilje nije određeno opravdano odsustvovanje zaposlenog zbog fakultativnih aktivnosti deteta, te da se u praksi poslodavca slobodni dani odobravaju iz opravdanih razloga, kao što su bolovanje, upis deteta u školu ili upis deteta u vrtić;

– da se podnositeljka pritužbe, u spomenutoj prepisci, obratila koleginici M.K, zaposlenoj na radnom mestu lakirerke drveta, koja nema ovlašćenja niti je, prema sistematizaciji poslova, zaposlena na radnom mestu na kojem može odlučivati o slobodnim danima ili rasporedu posla kod poslodavca;

– da direktor nije bio upoznat sa činjenicama koje se navode u prepisci između podnositeljke pritužbe i M.K;

– da podnositeljki pritužbe,11. juna, nije upućena ni jedna uvredljiva reč niti je nazvana bilo kakvim podrugljivim i uvredljivim terminom koji na bilo koji način vređa ili omalovažava njenu ličnost.

1.6. Uz izjašnjenje dostavljeni su sledeći dokazi: 1) ugovor o radu na neodređeno vreme od 1. juna 2025. godine, br. 012/2025, zaključen između poslodavca BB doo i zaposlene AA; 2) rešenje o otkazu ugovora o radu zaposlenoj AA od 11. juna 2025. godine i 3) organizaciona struktura kod poslodavca.

 

  1. ČINjENIČNO STANjE

 

  • Uvidom u kopiju ugovora o radu, zaključenog 1.6.2025. godine, između poslodavca i podnositeljke pritužbe, utvrđeno je da je poslodavac sa podnositeljkom pritužbe zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na radno mestu magacioner.
  • Uvidom u printskrin nepotpune poruke koju je podnositeljke pritužbe uputila koleginici M, utvrđeno je da je pritužilja, nepoznatog dana, poslala poruku sledeće sadržine: „M, A. je. Izvukla sam Vaš broj iz B. Iskreno, insistiram da budem slobodna u petak, kako bih bila sa V. na utakmicama. Dragan Mance Cup se ne održava često, nego jednom godišnje, dolaze ekipe iz cele Srbije, pa čak i iz sveta, različitih generacija. Utakmice traju tri dana, po ceo dan. V. i meni je to važno. Znam da vam je posao prioritet, ali mogla sam i ja da budem bezobrazna pa da vam u petak javim da nisam dobro i da ne dođem, ali neću tako prema firmi i vama. Zato sam uredno podnela zahtev, da budem pravedna prema firmi. Možete mi odbiti dve dnevnice ili da radim po ceo dan, kako god, samo da budem slobodna. Svake godine prisustvujem, gde god da sam radila uvek smo se lepo dogovorili, kako njima tako i meni je odgovaralo. Nikad nisam propustila, pa mi se ne da ni sada (…)“
  • Iz navoda pritužbe i izjašnjenja, utvrđeno je da je podnositeljka pritužbe podnela zahtev za odobrenje slobodnog dana, ali joj je zahtev odbijen.
  • Uvidom u kopiju rešenja poslodavca od 11.6.2025. godine, utvrđeno je da je poslodavac otkazao ugovor o radu podnositeljki pritužbe, sa obrazloženjem da je izvršila grubu povredu na radu, da ne poštuje radnu disiciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno da je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

 

  1. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

 

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imao je u vidu navode iz pritužbe, dostavljene dokaze, navode iz izjašnjenja, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih zakonom.[1] Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
  • Ustav Republike Srbije[2] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbama člana 60. stavovi 3. i 4. propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći. Propisano je i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom. Posebno je važna odredba Ustava Repiblike Srbije iz člana 66. stav 1. kojom je određeno da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom.
  • Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 4. propisuje da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj, dok je članom 16. stav 1. ovog zakona propisano da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti, dok je stavom 2. istog člana propisano da zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.
  • Članom 18. stav 1. Zakona o radu[3] propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Odredbama člana 179. Zakona o radu propisani su razlozi, zbog čijeg nastupanja poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom, a među kojima se nalaze i razlozi koji se odnose na nepoštovanje radne discipline zaposlenog, ako ne nepoštovanje radne discipline zaposlenog, odnosno ako ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Članom 180. ovog zakona propisana je obaveza poslodavca da pre otkaza zaposlenog pisanim putem upozori na razloge za otkaz, navede osnove, činjenice i dokaze koji ukazuju na postojanje uslova za otkaz, i ostavi rok od najmanje osam dana da se zaposleni izjasni. Pored toga, odredbom član 179a propisano je da, ukoliko poslodavac smatra da postoje olakšavajuće okolnosti, umesto otkaza može izreći jednu od blažih disciplinskih mera (privremeno udaljenje sa rada, novčanu kaznu ili opomenu sa najavom otkaza).

Analiza navoda pritužbe, dopune pritužbe, izjašnjenja, dopuna izjašnjenja i dostavljenih dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

  • Imajući u vidu navode iz pritužbe i nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u konkretnom slučaju zadatak Poverenika je da ispita da li je AA, otkazivanjem ugovora o radu, diskriminisana na osnovu bračnog i porodičnog statusa. Drugim rečima, potrebno je utvrditi da li je činjenica da je samohrana majka i da je neposredno pre otkaza zatražila slobodan dan radi prisustvovanja događaju svog deteta imala uticaja na odluku poslodavca da joj otkaže ugovor o radu.
  • Da bi se odgovorilo na pitanje da li je u konkretnom slučaju postupanje poslodavca bilo diskriminatorno, važna je i primena pravila o preraspodeli i prebacivanju tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Prema ovom pravilu, u konkretnom slučaju, podnositeljka pritužbe treba da učini verovatnim da je poslodavac izvršio akt diskriminacije, a ukoliko to učini, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakih prava i obaveza, leži na poslodavcu.
  • Poverenik zaključuje da je podnositeljka pritužbe učinila verovatnim akt diskriminacije, tako što je uz pritužbu dostavila prepisku u kojoj traži slobodan dan zbog porodičnih obaveza, kao i kopiju rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu zbog grube povrede na radu. Takođe, prilikom razmatranja da li je podnositeljka pritužbe učinila verovatnim akt diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti uzeo je u obzir i statističke podatke, odnosno, rezultate istraživanja o položaju samohranih majki u oblasti rada i zapošljavanja. Naime, prema nalazima iz istraživanja o položaju samohranih roditelja na tržištu rada Republike Srbije,[4] blizu trećine ispitanih (31%) navelo je da im je bilo uskraćeno neko od prava iz radnog odnosa, i to najčešće pravo na godišnji odmor (76%) i pravo na bolovanje radi nege deteta (58%), kao i mogućnost napredovanja (58%). Posebno je značajno da su sve ove primedbe vezane za uskraćivanje prava na rad iznele upravo žene samohrani roditelji. Ovi podaci ukazuju da su samohrane majke izložene povećanom riziku od nepovoljnog postupanja u radnom okruženju u vezi sa ostvarivanjem roditeljskih obaveza.
  • Saglasno svemu navedenom, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je akt diskriminacije učinjen verovatnim, u smislu člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, stoga teret dokazivanja da u ovom slučaju nije povređeno načelo jednakosti snosi poslodavac. U skladu sa tim, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti cenio je da li činjenice i dokazi koje je poslodavac ponudio pružaju dovoljno osnova za zaključak da otkazivanje ugovora o radu podnositeljke nije zasnovano na njenom ličnom svojstvu, odnosno, njenom bračnom i porodičnom statusu.
  • Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre je cenio sadržinu poruke koju je podnositeljka pritužbe uputila koleginici M.K. Iz teksta poruke jasno proizlazi da je podnositeljka pritužbe naglasila značaj događaja za svoje dete, ističući da je reč o manifestaciji koja se održava jednom godišnje i koja je njoj i detetu od posebnog značaja, ali je istovremeno iskazala spremnost da snosi finansijske i organizacione posledice svog odsustva („možete mi odbiti dve dnevnice ili da radim po ceo dan, kako god, samo da budem slobodna“) i naglasila da je „uredno podnela zahtev“ poslodavcu. Obraćajući se koleginici koju u pritužbi naziva „šeficom“, podnositeljka pritužbe je želela da je obavesti o podnetom zahtevu, pojasni značaj događaja za sebe i dete i zatraži razumevanje. S tim u vezi, suprotno navodima poslodavca da se iz ove prepiske može zaključiti da podnositeljki pritužbe posao „nije prioritet“, Poverenik ocenjuje da, kada se poruka posmatra u celini, nijedan njen deo ne ukazuje na to da joj posao nije važan. Naprotiv, iz sadržine poruke proizlazi da ona nastoji da na korektan i transparentan način uskladi porodične obaveze i radni odnos, uvažavajući interes poslodavca, tako što svoj zahtev za slobodan dan podnosi i pisanim i usmenim putem i izričito iskazuje spremnost da snosi finansijske i organizacione posledice svog odsustva.

Nadalje, Poverenik je pristupio detaljnoj analizi navoda iz izjašnjenja poslodavca i dostavljenih dokaza kako bi utvrdio da li je poslodavac ponudio dokaze da je postojao opravdan i objektivan razlog da podnositeljki pritužbe bude otkazan ugovor o radu, koji nije u vezi sa njenim ličnim svojstvima.

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti nema nadležnost da ispituje zakonitost postupka otkazivanja ugovora o radu u smislu odredbi Zakona o radu, te se u taj aspekt postupanja poslodavca nije upuštao. Ipak, činjenice koje se odnose na tok postupka otkazivanja ugovora o radu mogu biti od značaja za utvrđivanje da li je u konkretnom slučaju postojalo neopravdano nejednako postupanje motivisano ličnim svojstvima podnositeljke pritužbe. Stoga je Poverenik, u okviru svoje nadležnosti, cenio i relevantne odredbe Zakona o radu koje se odnose na postupanje poslodavca u slučaju (navodnog) nepoštovanja radne discipline zaposlenog. U tom smislu, Poverenik konstatuje da poslodavac nije dostavio dokaze da je, pre primene najstrože mere – otkaza ugovora o radu – preduzeo bilo koju od zakonom propisanih radnji koje bi prethodile otkazu, kao što su upozorenje u skladu sa članom 180. Zakona o radu, razgovor sa zaposlenom, pribavljanje njenog izjašnjenja ili razmatranje blažih mera propisanih članom 179a Zakona o radu (privremeno udaljenje sa rada, novčana kazna ili opomena sa najavom otkaza). Izjašnjenje poslodavca ne sadrži razloge zbog kojih ove mere nisu ni razmatrane, niti je pojašnjeno zbog čega je, na osnovu jednog postupka zaposlene, odmah zaključeno da je njeno ponašanje takvo da „ne može da nastavi rad kod poslodavca“. Ove okolnosti predstavljaju važan pokazatelj načina na koji je poslodavac pristupio proceni ponašanja zaposlene. Naime, izostanak bilo kakvog prethodnog razgovora, upozorenja ili srazmernijih mera, kao i izostanak nastojanja da se situacija razjasni, ukazuje na to da je privatna situacija podnositeljke pritužbe, odnosno, činjenica da je samohrana majka koja je istakla potrebu da ispuni roditeljsku ulogu, uticala na ocenu poslodavca o njenoj „nepouzdanosti“ i „nesposobnosti“ da nastavi rad.
  • Takođe, iako je u rešenju o otkazu ugovora o radu navedeno da je podnositeljka pritužbe izvršila „grubu povredu radne obaveze“ i da „ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca“, poslodavac u postupku pred Poverenikom nije dostavio nijedan dokaz kojim bi potkrepio ovakvu kvalifikaciju njenog ponašanja. Nije dostavljen ni interni akt kojim bi se bliže odredilo koje radnje zaposlenih predstavljaju „grubu povredu radne discipline“, niti bilo kakav zapisnik, izveštaj ili izjava kojima bi se potvrdilo da je podnositeljka pritužbe konkretnim postupanjem onemogućila ili ozbiljno ugrozila radni proces.
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je, takođe, cenio navod iz izjašnjenja poslodavca da se „iz tumačenja prepiske može zaključiti da je podnositeljka pritužbe imala isključivu nameru i rešenost da tog dana ne dođe na posao“. Međutim, ova tvrdnja nije u skladu sa utvrđenim činjenicama. Naime, nesporno je da je podnositeljka pritužbe 11. juna došla na posao i obavljala svoje redovne radne obaveze do trenutka kada joj je uručen otkaz ugovora o radu, iako je slobodan dan tražila za 13. jun, dakle za dan koji još nije nastupio. Ove okolnosti jasno pokazuju da podnositeljka pritužbe nije proizvoljno izostala sa rada, niti je postojao realan osnov da se zaključi da je imala nameru da u svakom slučaju ne dođe na posao.
  • U vezi sa ocenom da li su porodične obaveze podnositeljke pritužbe direktno uticale na otkazivanje ugovora o radu, Poverenik je posebno cenio vremensku povezanost relevantnih događaja. Na osnovu navoda iz pritužbe, izjašnjenja i dostavljenih dokaza utvrđeno je da je podnositeljka pritužbe 9. juna podnela pisani zahtev za korišćenje slobodnog dana zbog porodičnih obaveza vezanih za dete, da je već 10. juna obaveštena da se zahtev odbija, a da joj je 11. juna uručen otkaz ugovora o radu. Ovako kratak i neposredno povezan niz događaja nedvosmisleno pokazuje da je odluka o otkazu ugovora o radu bila direktno uslovljena činjenicom da je podnositeljka pritužbe istakla potrebu da ispuni porodičnu obavezu, te da je njen bračni i porodični status samohrane majke bio od presudnog značaja za odluku poslodavca.
  • Na osnovu svega navedenog, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da poslodavac nije dostavio dokaze da otkazivanje ugovora o radu podnositeljki pritužbe nije u uzročno–posledičnoj vezi sa njenim bračnim i porodičnim statusom. Drugim rečima, poslodavac nije dokazao da su u konkretnom slučaju postojali objektivni i opravdani razlozi za otkazivanje ugovora o radu koji nisu povezani sa činjenicom da je podnositeljka pritužbe, kao samohrana majka, zatražila slobodan dan radi ispunjavanja porodičnih aktivnosti.

 

  • Kada je reč o navodima iz pritužbe da je direktorka poslodavca vređala podnositeljku pritužbe tokom razgovora obavljenog 11. juna 2025. godine, Poverenik se nije upuštao u njihovu ocenu, imajući u vidu da podnositeljka pritužbe ovaj navod nije učinila verovatnim, u skladu sa odredbama člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Takođe, u pogledu navoda iz izjašnjenja poslodavca da zaposlena M.K. nije lice ovlašćeno da odlučuje o odobravanju slobodnih dana, Poverenik konstatuje da ova činjenica nije od uticaja na ishod ovog postupka. Naime, nesporno je da je podnositeljka pritužbe podnela zahtev za slobodan dan i pisanim putem, te da su razlozi za njegovo traženje nesumnjivo bili poznati poslodavcu. Ovo proizlazi i iz navoda samog poslodavca, koji se u izjašnjenju neposredno osvrće na sadržinu poruke koju je podnositeljka pritužbe uputila M.K. i ističe da je „ovakvo njeno postupanje dovelo do preispitivanja odluke o zaposlenju“.

 

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je u novembru 2025. godine objavio drugi Poseban izveštaj o diskriminaciji žena,[5] u kojem je poseban odeljak posvećen položaju samohranih majki u Srbiji. Samohrani roditelji predstavljaju brojnu, ali i dalje nedovoljno pravno prepoznatu društvenu grupu: prema zvaničnim podacima u Srbiji je registrovano oko 56.000 samohranih roditelja, dok procene ukazuju da ih je više od 79.000, pri čemu većinu čine žene. Izveštaj ukazuje da se institucionalne i društvene predrasude prema samohranim majkama prepliću u praksi: od poslodavaca koji njihovu posvećenost porodici tumače kao „nepouzdanost“, do širih stereotipa koji žene bez partnera i njihovu decu postavljaju na marginu. Posledice su ozbiljne — siromaštvo, zavisnost, marginalizacija i ugroženo dostojanstvo. Mnoge samohrane majke su primorane da žive u proširenim porodicama gde nemaju vlasništvo nad nekretninom i gde su izložene pritiscima i osudama. Položaj samohranih majki na tržištu rada je posebno težak: dve trećine samohranih roditelja smatra da su u lošijem položaju od ostalih, dok samohrane majke svoj status procenjuju kao još teži. Podaci pokazuju da više od 85% poslodavaca nema nikakve mere podrške za zaposlene samohrane roditelje, niti vodi evidenciju o njihovom broju. Ovi nalazi jasno ukazuju da je rizik od diskriminacije samohranih majki u oblasti rada visok i široko rasprostranjen.

 

  • Imajući u vidu prethodno navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti smatra da je otkazivanje ugovora o radu AA zasnovano na njenom njenom ličnom svojstvu – bračnom i porodičnom statusu, s obzirom da iz navoda izjašnjenja i dostavljenih priloga nije utvrđen ni jedan objektivan i opravdan razlog za ovakvo postupanje poslodavca.

 

  1. MIŠLjENjE

 

Privredno društvo BB doo iz B. povredilo je odredbe člana 6. u vezi sa članom 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, jer je podnositeljki pritužbe otkazalo ugovor o radu zbog toga što je, kao samohrana majka, zatražila slobodan dan radi prisustvovanja događaju svog maloletnog deteta.

 

  1. PREPORUKA

 

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje privrednom društvu BB doo:

 

  • Da otkloni povrede prava koje su nastupile kao posledica diskriminatornog otkaza ugovora o radu AA.

 

  • Da ubuduće, svojim postupanjem prema zaposlenima, ne krši propise o zabrani diskriminacije.

 

Potrebno je da privredno društvo BB doo iz B. obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

 

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko privredno društvo BB iz B. ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

 

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS”, br. 22/09 i 52/21), član 1. stav 2.

[2] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06)

[3] „Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – odluka US, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje

[4] Fondacija Ana i Vlade Divac, Položaj samohranih roditelja na tržištu rada Republike Srbije, dostupno na: https://www.divac.com/upload/document/publikacija_srpski_za_web.pdf

[5] Izveštaj dostupan na: https://ravnopravnost.gov.rs/posebni-izvestaji/

 

 

POVERENIK ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Milan Antonijević

microsoft-word-icon523-25 Diskriminacija na osnovu bračnog i porodičnog statusa na radu Download

Print Friendly, PDF & Email
back to top