br. 07-00-407/2024-02 datum: 3.10.2024.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe koju je podnela Asocijacija AA, u ime BB, protiv Specijalne bolnice „VV“ zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja. U pritužbi je navedeno da je BB otišao na zakazani preoperativni pregled u Specijalnu bolnicu „VV“ radi operacije katarakte i da mu je doktorka koja ga je pregledala, nakon što je saznala da je HIV pozitivan, pričala o tome kako može doći do komplikacija prilikom operacije katarakte kod HIV pozitivnih pacijenata, nakon čega je upućen u tercijarnu ustanovu. Poverenik je u toku postupka zatražio izjašnjenje od Specijalne bolnice „VV“. U izjašnjenju advokata GG, punomoćnika Specijalne bolnice „VV“, između ostalog navedeno je da su postupajući lekari u konkretnom slučaju u svemu postupili u skladu sa pravilima zdravstvene struke. Takođe, citirane su odredbe člana 156. Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojima se propisuje da zdravstveni radnik može odbiti pružanje zdravstvene zaštite ako zdravstvena usluga koju treba pružiti nije u skladu sa njegovom savešću, uverenjima ili međunarodnim pravilima medicinske etike – prigovor savesti, kao i odredbe člana 57. Kodeksa Medicinske etike lekarske komore Srbije, kojim je propisano da lekar ima prava da odbije lečenje i uputi pacijenta drugom lekaru ukoliko smatra da nije dovoljno stručan ili da nema tehničke mogućnosti za uspešno lečenje, ako ne postoji odnos punog poverenja pacijenta u rad lekara ili ako pacijent odbija saradnju, pokušava da vrši zloupotrebe, izuzev u slučaju neophodnosti pružanja hitne medicinske pomoći. U izjašnjenju je istaknuto da se ugovor koji Specijalna bolnica „VV“ ima zaključen sa RFZO odnosi na sekundarni nivo pružanja zdravstvene zaštite, odnosno dnevnu ambulantnu hiruriju, što implicira da bolnica nema mogućnost da pacijente, u slučaju komplikacija, zadrži u bolnici na daljem lečenju i evaluaciji nakon operacije, kao i radi eventualnog saniranja komplikacija koje mogu nastati kod takvih pacijenata. U toku postupka Poverenik je utvrdio da je Specijalna bolnica „VV“ otkazala operaciju katarakte BB, nakon saznanja da je HIV pozitivan, čime je podnosilac pritužbe učinio verovatnim akt diskriminacije, u smislu člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije, zbog čega je teret dokazivanja prebačen na Specijalnu bolnicu „VV“, koja je u skladu sa ovim članom dužna da dokaže da nije kriv odnosno da dokaže da nije došlo do povrede načela jednakosti.

Uvidom u specijalistički izveštaj bolnice koji je dat podnosiocu pritužbe, Poverenik konstatuje da je navedeno samo da pacijenta treba uputiti u tercijarnu ustanovu radi planirane operacije katarakte bez navođenja razloga ili šta je od dodatnih nalaza potrebno uraditi. Poverenik dalje konstatuje da uz svoje izjašnjenje bolnica nije dostavila nijedan dokaz da bi u konkretnom slučaju operacija katarakte predstavljala rizik za podnosioca pritužbe zbog nekog njegovog preoperativnog nalaza, niti je dostavila ijedno istraživanje ili drugi dokaz koji potvrđuje navode iz izjašnjenja da operacija katarakte bi za podnosioca pritužbe predstavljala veliki rizik, zbog čega je nužno da se operacija obavi u tercijarnoj ustanovi. U vezi sa navodima iz izjašnjenja, Poverenik dalje ukazuje da Zakon o zdravstvenoj zaštiti, odredbom člana 21. stav 1. takođe propisuje da načelo pravičnosti zdravstvene zaštite podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po različitim osnovima, između ostalog, po osnovu vrste bolesti, kao i da član 27. Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje diskriminaciju na osnovu zdravstvenog stanja ukoliko se licu zbog njegovog ličnog svojstva neopravdano odbije pružanje zdravstvene usluge. Poverenik podseća da je u Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava izričito navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju i zdravstvenoj nezi. U vezi sa potencijalnim kompikacijama nakon operacije, koje su istaknute i izjašnjenju, Poverenik je ukazao da je u studiji koja je rađena u vezi sa operacijom katarakte kod pacijenata koji su HIV pozitivni, hirurškim ishodima, komplikacijama i postoperativnoj progresiji kod HIV pacijenata koji su podvrgnuti operaciji katarakte, doktori uključeni u studiju utvrdili da je operacija katarakte kod HIV pozitivnih pacijenata bezbedna sa ishodima sličnim opštoj populaciji, s tim što njihovo očno i opšte zdravlje treba optimizovati pre operacije katarakte. U studiji je navedeno da se postupak operacije katarakte, pacijentima koji žive sa HIV-om ne razlikuje od pružanja intervencije pacijentima koje nemaju HIV, uz sprovođenje svih standardnih medicinskih mera zaštite, koje se svakako podrazumevaju u cilju zaštite osoblja i pacijenata. Poverenik je doneo mišljenje da je odbijanjem pružanja zdravstvene usluge – operacije katarakte BB, nakon saopštavanja HIV statusa, Specijalna bolnica „VV“ povredila odredbe člana 6. a u vezi sa članom 27. Zakona o zabrani diskriminacije. Bolnici je preporučeno da uputi pisano izvinjenje BB i da ubuduće postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

1. TOK POSTUPKA
   • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu Asocijacije AA, podnetu u ime BB, protiv Specijalne bolnice „VV” zbog diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja.
   • U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

• da je BB 26. maja 2024. godine u 14:40 časova došao na već zakazan pregled za potrebe operacije katarakte u „VV“ i da je za početak sa medicinskom sestrom išao na pregled na nekoliko aparata, a zatim kod doktorke koja mu se nije predstavila;
• da ga je doktorka koja ga je pregledala, kada je saznala za njegov HIV status, pitala da li je to napomenuo prilikom zakazivanja pregleda, na šta je on odgovorio da nije;
• da je doktorka, nakon pregleda, dugo pričala o tome kako HIV infekcija može izazvati probleme prilikom operacije katarakte, iako je on napomenuo da je već razgovarao sa dr DD sa Klinike za infektivne i tropske bolesti, koja vodi njegov HIV status, i da je ona rekla da je to rutinska operacija za pacijente sa njegovom dijagnozom i da nema potrebe za posebnim tretmanom;
• da ga je ista doktorka prekinula i rekla mu da dr DD ipak ne operiše oči pa ne može davati takve informacije:
• da mu je doktorka dala specijalistički izveštaj u kom piše da treba da se obrati tercijarnoj ustanovi, gde mogu da ga ostave na bolničkom lečenju, zbog post operativnih problema, odnosno infekcija izazvanih HIV-om
• da je na specilističkom izveštaju pečat dr EE, oftalmologa kojeg BB nije uopšte video jer ga je pregledala doktorka koja se nije predstavila.
  • U prilogu pritužbe je dostavljeno: 1) Punomoćje BB dato Asocijaciji AA radi podošenja pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, od 14. juna 2024. godine; 2) Specijalistički izveštaj Specijalne bolnice „VV” od 26. maja 2024. godine.
  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije^[1], te je zatražio izjašnjenje na navode iz pritužbe od Specijalne bolnice „VV”.
  • U izjašnjenju advokata GG, punomoćnika Specijalne bolnice „VV”, navedeno je:
• da su neosnovani navodi podnosioca pritužbe istaknuti u pritužbi da je u konkretnom slučaju izvršena diskriminacija i povreda ravnopravnosti podnosioca pritužbe iz razloga što nije navedeno kako i po kom osnovu je u konkretnom slučaju izvršena diskriminacija u odnosu na podnosioca pritužbe;
• da su postupajući lekari u konkretnom slučaju u svemu postupili u skladu sa pravilima zdravstvene struke, što se ne može reći za podnosioca pritužbe i udruženje koje je on ovlastio za podnošenje pritužbe;
• da je članom 5. Ugovora zaključenim sa RFZO propisano sledeće: „“Davalac zdravstvenih usluga je u obavezi da pruža zdravstvene usluge osiguranim licima koje su predmet ovog ugovora, u skladu sa zakonom kojim je uređeno zdravstveno osiguranje, zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita kao i propisima za sprovođenje tih zakona. Davalac zdravstvenioh usluga je u obavezi da zdravstvene usluge pruža u skladu sa medicinskom doktrinom i standardima važećim za usluge koje su predmet ovog ugovora. Davalac zdravstvenioh usluga je u obavezi da kod pružanja zdravstvenih usluga postupa u skladu sa pažnjom dobrog stručnjaka.“
• da je članom 156. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano da: „Zdravstveni radnik može odbiti pružanje zdravstvene zaštite ako zdravstvena usluga koju treba pružiti nije u skladu sa njegovom savešću, uverenjima ili međunarodnim pravilima medicinske etike (u daljem tekstu: prigovor savesti). Zdravstveni radnik dužan je da o prigovoru savesti sačini službenu belešku koja se čuva u medicinskoj dokumentaciji pacijenta i o prigovoru savesti obavesti neposrednog rukovodioca, direktora zdravstvene ustanove, rukovodioca drugog pravnog lica, odnosno osnivača privatne prakse. Zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, dužna je da poštuje istaknuti prigovor savesti zdravstvenog radnika, kao i da obezbedi pružanje zdravstvene zaštite pacijentu od strane drugog zdravstvenog radnika“ i da zdravstveni radnik ne može odbiti pružanje hitne medicinske pomoći ističući prigovor savesti;
• da je članom 57. Kodeksa Medicinske etike lekarske komore Srbije propisano da: „Lekar ima prava da odbije lečenje i uputi pacijenta drugom lekaru ukoliko smatra da nije dovoljno stručan ili da nema tehničke mogućnosti za uspešno lečenje, ako ne postoji odnos punog poverenja pacijenta u rad lekara ili ako pacijent odbija saradnju, pokušava da vrši zloupotrebe, izuzev u slučaju neophodnosti pružanja hitne medicinske pomoći“;
• da je punomoćnik podnosioca zahteva zahtevao informacije o pacijentu BB, iako nije dostavio bilo kakav dokument u vidu ovlašćenja, niti je isti imao pravo da zahteva predmetne informacije u skladu sa Zakonom o pravima pacijenata;
• da je punomoćnik podnosioca zahteva udruženje osnovano od strane lica LGBT populacije, što nema nikakve veze sa tim da li je neko zaražen virusom HIV-a, niti bolnicu interesuje kojoj seksualnoj orijentaciji pripada, jer bolnica ima pacijente različitog pola, seksualne orijentacije, vere, nacije i slično;
• da se postavlja pitanje da li ravnopravnost koju pacijent zahteva treba da bude na štetu njegovog zdravstvenog stanja i na štetu pružanja zdravstvenih usluga koje moraju da budu pružene u skladu sa pravilima struke kao što je u konkretnom slučaju i urađeno;
• da se ugovor koji Specijalna bolnica „VV” ima zaključen sa RFZO odnosi na sekundarni nivo pružanja zdravstvene zaštite, što znači na dnevnu ambulantnu hiruriju, što implicira da bolnica nema mogućnost da pacijente u slučaju komplikacija zadrži u bolnici na daljem lečenju i evaluaciji nakon operacije, kao i radi eventualnog saniranja komplikacija koje mogu nastati kod takvih pacijenata;
• da navodi lekara infektologa nisu relevantni u odnosu na operacije koje je trebalo da izvrši lekar specijalista oftalmologije, jer infektolozi nemaju stručna znanja u vezi sa protokolarnim postupanjem sa oftalmološkim pacijentima i ne bi snosili bilo kakvu odgovornost za eventualne komplikacije ili pogoršanja zdravstvenog stanja pacijenta, te da usmeno davanje saveta pacijentu, pa ni od lekara koji poseduje stručna znanja, a kamoli od lekara druge specijalnosti, ne može biti osnov za tačnost navoda da je to rutinska operacija i da neće biti komplikacija;
• da su netačni navodi da su pacijenta pregledali lekari čiji pečat ne stoji na lekarskom izveštaju, jer se na istom nalaze pečati lekara koji je pregledao pacijenta i lekara koji se saglasio sa stručnim mišljenjem kolege koji je pregledao pacijenta.
• da iz svega navedenog, kao nesporno sledi da je podnosilac pritužbe iz moralnih, etičkih i profesionalnih razloga upućen u zdravstvenu ustanovu tercijarnog tipa, kako bi mogao dobiti adekvatan tretman te kompletnu postoperativnu bolničku negu, jer kod podnosioca odgovora to nije bilo moguće pružiti iz razloga što ugovor zaključen sa RFZO ne daje takva prava;
• da, ako postoji neetičko postupanje, smatraju da isto eventualno može da postoji od strane službe koja je podnosuoca pritužbe stavila na listu čekanja i dala mogućnost da odabere mesto operacije, pored saznanja da podnosilac odgovora kao i druge privatne ustanove u privatnoj svojini nemaju prava da o pacijentima brinu na tercijarnom nivou i isprate ih od početka do kraja lečenja u slučaju komplikacija;
• da je, shodno svemu navedenom, nesporno da je u konkretnom slučaju u svemu postupljeno u skladu sa pravilima struke i važećim propisima i da nije izvršeno diskriminatorno ili neravnopravno ponašanje prema pacijentu iz bilo kog razloga, a najmanje iz razloga koji se navode u pritužbi.

1.6.      U prilogu izjašnjenja dostavljeno je: 1) Punomoćje Specijalne bolnice „VV” dato advokatu GG od 18. jula 2024. godine; 2) Elektronski dopis advokata GG upućen ĐĐ, direktoru Specijalne bolnice „VV”.

2. ČINjENIČNO STANjE

• U toku postupka utvrđeno je da je 26. maja 2024. godine, BB obavio pregled u Specijalnoj bolnici „VV”, u okviru preoperativne pripreme radi planirane operacije katarakte na levom oku.
• Uvidom u specijalistički izveštaj Specijalne bolnice „VV” utvrđeno je da je BB naveo da se žali na oslabljen vid na oba oka, više na desnom unazad 2-3 godine, da od opštih bolesti navodi povišen art.pritisak, da je HIV pozitivan od 2008. godine, na redovnoj terapiji te da negira bolesti od hereditarnog značaja, kao i alergije na lekove.
• Uvidom u specijalistički izveštaj Specijalne bolnice „VV” takođe je utvrđeno da se pacijent BB upućuje u tercijarnu ustanovu radi planirane operacije katarakte.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

• Poverenik zaštitu ravnopravnosti, prilikom davanja mišljenja u ovom predmetu, analizirao je navode iz pritužbe, izjašnjenja, dokaze koji su dostavljeni, kao i relevantne međunarodne i domaće pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je nezavisni državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije^[2]. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi zahteve za pokretanje prekršajnog postupka zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.
• Ustav Republike Srbije[3] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju, odnosno, propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
• Odredbom čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima^[4] garantovano je da će sva prava koja su u njemu formulisana biti ostvarivana bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju, rođenju ili kakvoj drugoj okolnosti. U Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava^[5] izričito je uključio zdravstveno stanje, a naročito HIV status u „drugu okolnost“ iz čl. 2. st. 2. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. U Generalnom zapažanju izričito je navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju, zdravstvenoj nezi [..]
• Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Takođe, čl. 27. propisana je zabrana diskriminacije lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje. Ovaj vid diskriminacije postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga.
• Zakon o zdravstvenoj zaštiti[6] u članu 21. stav 1. propisuje da načelo pravičnosti zdravstvene zaštite podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, roda, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, zdravstvenog stanja, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta, kao i drugog ličnog svojstva koje može biti uzrok diskriminacije. Odredbom člana 39. stav 1. t. 1-4. istog zakona propisano je da privatna praksa može obavljati zdravstvenu delatnost ako ispunjava uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, i to ako ima: 1) propisanu vrstu i broj zdravstvenih radnika sa stečenim odgovarajućim visokim, odnosno srednjim obrazovanjem, sa licencom nadležne komore, a za obavljanje određenih poslova i sa odgovarajućom specijalizacijom, odnosno užom specijalizacijom, u radnom odnosu na neodređeno vreme; 2) propisanu dijagnostičku, terapijsku i drugu opremu za bezbedno i savremeno obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana; 3) propisane prostorije za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana; 4) propisane vrste i količine lekova i medicinskih sredstava koje su potrebne za obavljanje zdravstvene delatnosti za koju je privatna praksa osnovana.
• Član 6. st. 2. Zakona o pravima pacijenata^[7] propisano je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije.

Analiza navoda pritužbe, izjašnjenja i dokaza sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.9. Imajući u vidu predmet ove pritužbe, u konkretnom slučaju je potrebno utvrditi da li je Specijalna bolnica „VV” izvršila akt diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja kao ličnog svojstva, odnosno da li je HIV status pacijenta BB bio razlog da mu bolnica odbije zdravstvenu uslugu.

3.10. Na osnovu navoda iz pritužbe, utvrđeno je da je BB 26. maja 2024. godine  otišao na zakazani pregled u Specijalnu bolnicu „VV” i da je tom prilikom doktorki koja ga je pregledala rekao za svoj HIV status. Takođe je utvrđeno da ga je doktorka tom prilikom pitala da li je najavio da je HIV pozitivan kada je zakazivao pregled, što je on negirao. Kako je navedeno u pritužbi, doktorka mu je tokom pregleda govorila o tome kako u slučaju HIV-a dolazi do opasnih i štetnih situacija i da su moguće situacije koje dovode do gubitka „retine“. BB joj je tom prilikom rekao da mu je doktorka DD, sa Klinike za infektivne i tropske bolesti, koja vodi njegov HIV status objasnila da je to rutinska operacija za pacijente sa njegovom dijagnozom i da nema potrebe za posebnim tretmanom, na šta je ona odgovorila da dr DD ipak ne operiše oči pa ne može davati takve informacije. Na kraju mu je rekla da treba da traži državnu bolnicu gde mogu da ga ostave na bolničkom lečenju zbog post-operativnih problema, odnosno infekcija izazvanim HIV-om.

3.11. Uvidom u specijalistički izveštaj utvrđeno je da je pacijent BB upućen u tercijarnu ustanovu radi operacije katarakte, nakon što se saznalo za njegov HIV status.

3.12. Dakle u konkretnom slučaju, na osnovu navoda iz pritužbe i uvidom u specijalistički izveštaj, zaključeno je da postoji verovatnoća o postojanju diskriminacije budući da je Specijalna bolnica „VV”, nakon obavljenog pregleda i saznanja da je pacijent BB HIV pozitivan, odbila da izvrši planiranu operaciju katarakte, odnosno pacijenta je uputila u tercijarnu ustanovu radi operacije koja je  trebalo da se obavi u toj zdravstvenoj ustanovi. S tim u vezi, Poverenik ističe da je u konkretnom slučaju relevantna primena pravila o prebacivanju tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Prema ovom pravilu, ukoliko podnosilac pritužbe učini verovatnim akt diskriminacije teret dokazivanja da nije došlo do povrede načela jednakih prava i obaveza, leži na licu protiv koga je podneta pritužba. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu navoda iz pritužbe i specijalističkog izveštaja koji je potvrdio te navode, Poverenik konstatuje da je podnosilac pritužbe učinio verovatnim akt diskriminacije, u smislu člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Dakle, u smislu odredbe ovog člana Zakona o zabrani diskriminacije, teret dokazivanja je prebačen na Specijalnu bolnicu „VV”, koja je u skladu sa odredbom dužna da dokaže da nije kriva, odnosno da dokaže da nije došlo do povrede načela jednakosti.

3.13. U izjašnjenju GG, advokata Specijalne bolnice „VV”, između ostalog navedeno je da su neosnovani navodi podnosioca pritužbe istaknuti u pritužbi da je u konkretnom slučaju izvršena diskriminacija i povreda ravnopravnosti podnosioca pritužbe iz razloga što nije navedeno kako i po kom osnovu je u konkretnom slučaju izvršena diskriminacija u odnosu na podnosioca pritužbe, kao i da su postupajući lekari u konkretnom slučaju u svemu postupili u skladu sa pravilima zdravstvene struke. U izjašnjenju su citirane odredbe člana 156. Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojima se propisuje da zdravstveni radnik može odbiti pružanje zdravstvene zaštite ako zdravstvena usluga koju treba pružiti nije u skladu sa njegovom savešću, uverenjima ili međunarodnim pravilima medicinske etike – prigovor savesti. Takođe je citirao odredbe člana 57. Kodeksa Medicinske etike lekarske komore Srbije, kojim je propisano da lekar ima prava da odbije lečenje i uputi pacijenta drugom lekaru ukoliko smatra da nije dovoljno stručan ili da nema tehničke mogućnosti za uspešno lečenje, ako ne postoji odnos punog poverenja pacijenta u rad lekara ili ako pacijent odbija saradnju, pokušava da vrši zloupotrebe, izuzev u slučaju neophodnosti pružanja hitne medicinske pomoći.

3.14. Povodom ovih navoda iz izjašnjenja Poverenik najpre ukazuje da je uvidom u specijalistički izveštaj bolnice koji je dat podnosiocu pritužbe samo navedeno da pacijenta treba uputiti u tercijarnu ustanovu radi planirane operacije katarakte bez navođenja razloga ili šta je od dodatnih nalaza potrebno uraditi. U vezi sa navodima iz izjašnjenja, Poverenik dalje ukazuje da takođe Zakon o zdravstvenoj zaštiti, odredbom člana 21. stav 1. propisuje da načelo pravičnosti zdravstvene zaštite podrazumeva zabranu diskriminacije u pružanju zdravstvene zaštite po različitim osnovima, između ostalog, po osnovu vrste bolesti, kao i da član 27. Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje diskriminaciju na osnovu zdravstvenog stanja ukoliko se licu zbog njegovog ličnog svojstva neopravdano odbije pružanje zdravstvene usluge. Poverenik podseća da je u Generalnom zapažanju o nediskriminaciji Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava izričito navedeno da HIV status ne može da bude osnov za različit tretman u pogledu pristupa obrazovanju, zaposlenju i zdravstvenoj nezi.

Imajući u vidu da uz izjašnjenje nije dostavljen ni jedan dokaz koji potkrepljuje navode iz izjašnjenja da je bilo neophodno uputiti podnosioca pritužbe u tercijarnu ustanovu, o kojoj neophodnosti ne ukazuje ni specijalistički nalaz, Poverenik je izvršio uvid u dostupna istraživanja na ovu temu. Naime, u vezi sa potencijalnim kompikacijama nakon operacije, koje su istaknute u izjašnjenju, Poverenik ukazuje da je u dostupnoj studiji  koja je rađena u vezi sa operacijom katarakte kod pacijenata koji su HIV pozitivni, hirurškim ishodima, komplikacijama i postoperativnoj progresiji kod HIV pacijenata koji su podvrgnuti operaciji katarakte, doktori uključeni u studiju utvrdili da je operacija katarakte kod HIV pozitivnih pacijenata bezbedna sa ishodima sličnim opštoj populaciji, s tim što njihovo očno i opšte zdravlje treba optimizovati pre operacije katarakte. U studiji je navedeno da se postupak operacije katarakte, pacijentima koji žive sa HIV-om ne razlikuje od pružanja intervencije pacijentima koje nemaju HIV, uz sprovođenje svih standardnih medicinskih mera zaštite, koje se svakako podrazumevaju u cilju zaštite osoblja i pacijenata.^[8]

3.15. U izjašnjenju je takođe, između ostalog navedeno da je udruženje koje je podnelo pritužbu Povereniku u ime BB udruženje osnovano od strane lica LGBT populacije, što nema nikakve veze sa tim da li je neko zaražen virusom HIV-a, niti bolnicu interesuje kojoj seksualnoj orijentaciji pripada, jer bolnica ima pacijente različitog pola, seksualne orijentacije, vere, nacije i slično i da se postavlja pitanje da li ravnopravnost koju pacijent zahteva treba da bude na štetu njegovog zdravstvenog stanja i na štetu pružanja zdravstvenih usluga koje moraju da budu pružene u skladu sa pravilima struke. Istaknuto je da ugovor koji Specijalna bolnica „VV” ima zaključen sa RFZO odnosi na sekundarni nivo pružanja zdravstvene zaštite, što znači na dnevnu ambulantnu hiruriju, što implicira da bolnica nema mogućnost da pacijente u slučaju komplikacija zadrži u bolnici na daljem lečenju i evaluaciji nakon operacije, kao i radi eventualnog saniranja komplikacija koje mogu nastati kod takvih pacijenata.

3.16. Povodom navoda iz izjašnjenja koje se odnose na udruženje koje je podnelo pritužbu, Poverenik ukazuje da je u konkretnom slučaju potpuno irelevantno ko je osnivač udruženja i kakva je povezanost podnosioca pritužbe i BB, budući da je Asocijacija AA koja je podnela pritužbu u njegovo ime, uredno dostavila dokaz o mogućnosti podnošenja pritužbe, odnosno punomoćje overeno kod notara. Poverenik podseća na odredbe člana 35. Zakona o zabrani diskriminacije kojim je propisano da se postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti pokreće podnošenjem pritužbe lica koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju, uz podnošenje dokaza o pretrpljenom aktu diskriminacije. Pritužbu može podneti i drugo lice ili organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava, uz saglasnost lica čije je pravo povređeno. Ovakava saglasnost nije potrebna ukoliko organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava podnosi pritužbu u ime grupe lica pod uslovom da se povreda odnosi na neodređen broj lica društvene grupe koje povezuje neko lično svojstvo.

3.17. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podseća na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kiyutin protiv Rusije, u kojoj sud navodi da, uprkos znatnom napretku u prevenciji HIV-a i boljem pristupu tretmanu u vezi sa virusom poslednjih godina, stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om ostala je predmet velike zabrinutosti svih međunarodnih organizacija koje su aktivne u domenu HIV/AIDS-a. Sud u obrazloženju presude, navodi da je u Deklaraciji o posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a naznačeno da je stigma pogoršala posledice epidemije za pojedince, porodice, zajednice i nacije, te da smatra da su osobe koje žive sa HIV-om osetljiva grupa koja je već dugo vremena žrtva predrasuda i stigmatizacije^[9].

3.18. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su osobe koje žive sa HIV-om jedna od najviše marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa u Srbiji, što dovodi do njihove izolacije, stigmatizacije i diskriminacije. Osobe koje žive sa HIV-om svakodnevno se susreću sa odbacivanjem, isključivanjem, osudom i drugim problemima, što može, između ostalog dovesti i do samoizolacije i nesigurnosti da potraže zdravstvenu zaštitu van klinika specijalizovanih za zdravstvenu negu osoba koje žive sa HIV-om.

3.20. Vlada Repubile Srbije je usvojila Strategiju za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji, 2018–2025. godine^[10], u kojoj je istaknuto da je Opšti cilj Strategije prevencija HIV infekcije i drugih polno prenosivih infekcija, kao i obezbeđenje lečenja i podrške svim osobama koje žive sa HIV-om. Glavne komponente Strategije su: 1) prevencija; 2) lečenje i podrška osoba koje žive sa HIV-om; 3) zaštita ljudskih prava, stigma i diskriminacija; 4) standardi kvaliteta; 5) strateške informacije za akciju. U okviru poglavlja  zaštita ljudskih prava, stigma i diskriminacija postavljen je cilj da se  smanji stigma i eliminiše diskriminacija u okruženju prema PLHIV i ključnim populacijama u riziku uz puno poštovanje njihovih ljudskih prava. Unapređenje kapaciteta za eliminaciju diskriminacije, suzbijanje svih oblika nasilja i za poštovanje i zaštitu ljudskih prava povezanih sa HIV-om.  U okviru analize aktuele sitacije istaknuto je da čak oko 41% zdravstvenih radnika u Republici Srbiji ima diskriminatoran stav prema osobama koje žive sa HIV-om. Većina slučajeva stigme i diskriminacije prijavljenih od strane PLHIV biva počinjeno od strane zdravstvenih radnika. U Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2023. godinu^[11], istaknuto je da osobe koje žive sa HIV/AIDS-om retko podnose pritužbe iz straha da će njihov status postati poznat široj zajednici, čime se povećava rizik od viktimizacije i zbog čega su  vrlo značajna sprovedena situaciona testiranja diskriminacije. Takođe u izveštaju Human rights and HIV/AIDS Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights^[12], Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava uputio je preporuke koje su neophodne za postizanje društvenih ciljeva koje je usvojila Generalna skupština u svojoj Političkoj deklaraciji o HIV-u/ AIDS-u, i to: ukidanje nejednakosti i usmeravanje ka okončanju AIDS-a do 2030. godine; uklanjanje kaznenih zakonskih i političkih okvira; smanjenje stigme i diskriminacije; i rešavanje rodnih nejednakosti i rodno zasnovanog nasilja. Diskriminacija prema osobama koje žive sa HIV-om u zdravstvenim ustanovama je široko rasprostranjena, sa udelom ljudi koji žive sa HIV-om u rasponu od 1,7% do čak 21% u 13 zemalja koji su prijavili uskraćivanje zdravstvenih usluga najmanje jednom u prethodnih 12 meseci. U najmanje 1/3 zemalja koje su izveštavale, više od 10% ispitanika u svim ključnim populacijama izbegavalo je da potraži zdravstvenu zaštitu.

3.21. Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti smatra da svi društveni akteri, posebno zdravstveni radnici/ce koji zbog prirode svog posla prvi saznaju za HIV pozitivan status osoba, moraju da pruže podršku i omoguće osobama koje žive sa HIV-om pružanje zdravstvenih usluga bez diskriminacije i pod istim uslovima kao i za osobe koje ne žive sa HIV-om.

4. MIŠLjENjE

Odbijanjem pružanja zdravstvene usluge – operacije katarakte BB nakon saopštavanja HIV statusa, Specijalna bolnica „VV” je povredila odredbe člana 6. a u vezi sa članom 27. Zakona o zabrani diskriminacije.

5. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Specijalnoj bolnici „VV”:

5.1.  Da posredstvom Asocijacije AA, uputi pisano izvinjenje BB.

5.2.  Da ubuduće, u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, postupa u skladu sa antidiskriminacionim propisima i obezbedi pod jednakim uslovima pružanje zdravstvenih usluga osobama koje žive sa HIV-om.

Potrebno je da Specijalna bolnica „VV” obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko Specijalna bolnica „VV” ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišljenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS”, br. 22/09 i 52/21

[2] Zakon o zabrani diskriminacije, („Službeni glasnik RS“, br. 22/09 i 52/21)

[3] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, br. 98/06)

[4] Čl. 33. Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 7/71)

[5] Br. 20 iz 2009. godine

[6] „Službeni glansik RS“, br. 25/19 i 92/23 – autentično tumačenje

[7] „Službeni glasnik RS“, br. 45/2013 i 25/19 dr. zakon

[8] Cataract surgery in HIV patients, ARVO Annual Meeting Abstract, April 2014, dostupno na: Cataract surgery in HIV patients | IOVS | ARVO Journals

[9] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10,  10. mart 2011. godine

[10] „Službeni glasnik RS“, br. 61/18

[11] Izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti 2023. godinu, dostupno na: https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji/

[12]Human rights and HIV/AIDS, Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights, 2022, dostupno na internet stranici: https://documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G22/337/67/PDF/G2233767.pdf?OpenElement

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

470-24 Diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja