465-24 Preporuka mera Pošta Srbije

br. 021-01-1035/2024-02 datum: 17. 6. 2024.

 

JP POŠTA SRBIJE

Zoran Anđelković, v.d. direktora

11000 BEOGRAD

Takovska 2

 

Poštovani gospodine Anđelkoviću,

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti podneta je pritužba u kojoj je izražena  zabrinutost zbog najave JP Pošte Srbije da će uvesti novu mobilnu aplikaciju preko koje će se u budućnosti obavljati sva komunikacija sa korisnicima usluga. U pritužbi je navedeno da bi uvođenje aplikacije, ukoliko bi ona bila jedino sredstvo komunikacije sa građanima, dovelo do diskriminacije osoba sa invaliditetom, konkretno do diskriminacije slepih i slabovidih osoba.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je nezavisni državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije[1]. Odredbama člana 33. Zakona o zabrani diskriminacije propisana je nadležnost ovog organa. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Poverenik je takođe ovlašćen da upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije.

 

Imajući u vidu navode iz pritužbe Poverenik je obustavio postupak po pritužbi jer je, prema navodima iz medija, kreiranje aplikacije bilo u toku i nije bilo u potpunosti jasno kakav će biti karakter te aplikacije, tj. ko će moći da je koristi i da li će ona zaista biti jedino sredstvo komunikacije sa korisnicima. Takođe, osobe sa invaliditetom, konkretno slepa i slabovida lica mogu da koriste smart telefone uz pomoć asistivnih tehnologija kao što je čitač ekrana ili slično. Mađutim, korišćenje pojedinih aplikacija može zahtevati njihovo prilagođavanje kako bi podržale potrebe slepih i slabovidih lica, kao što su govorni izlaz ili audio povratne informacije.

Iako je postupak po pritužbi obustavljen, koristimo priliku da ukažemo na važnost pristupačnosti i omogućavanju osobama sa invaliditetom da ravnopravno sa drugima učestvuju u svim oblastima društvenog života. Praksa Poverenika za zaštitu ravnopravnosti nažalost pokazuje, da i pored određenih pomaka i dalje je evidentno da od ukupnog broja pritužbi podnetih zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, najveći broj pritužbi se podnosi zbog diskriminacije prilikom pružanja usluga ili prilikom korišćenja objekata i površina.

Pored prakse Poverenika, istraživanja i izveštaji takođe ukazuju da je dodatne resurse i potencijale potrebno usmeriti ka rešavanju problema nepristupačonsti kako objekata, tako i informacija i komunikacije, usluga i proizvoda.

Zakonom o zabrani diskriminacije propisano je da akt diskriminacije[2] označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima[3].

 

U skladu sa odredbom člana 26. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, povreda prava iz ovog zakona postojaće uvek ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Odredebom člana 13. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[4], zabranjena je diskriminacija na osnovu invaliditeta u oblasti pružanja usluga. Pod uslugom, u smislu ovog zakona, smatra se svaka usluga koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja.

Potvrđivanjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala da prizna pravo osobama sa invaliditetom da ravnopravno sa drugima učestvuju u svim aspektima društvenog života. Odredbom člana 9. Zakona o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, propisano je da će države strane ugovornice preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su otvorene odnosno koje stoje na raspolaganju javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama, u cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća u svim društvenim sferama. U Opštem komentaru br. 2. koji de odnosi na član 9. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom navedeno je da je pristupačnost preduslov za samostalan život i puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu. Bez pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informaciono komunikacione tehnologije i sisteme, i druge usluge i pogodnosti otvorene za ili namenjene javnosti, osobe sa invaliditetom ne bi imale jednake mogućnosti za učešće u društvu u kojem žive.

Opšta informatičko-komunikacijska zajednica priznaje pristupačnost od prve faze Svetskog samita o informatičkom društvu 2003. Ovaj koncept, unet i promovisan od strane pokreta osoba sa invaliditetom, uključen je u Deklaraciju načela samita u paragrafu 25 koji glasi: Distribucija i jačanje globalnog znanja za razvoj može se unaprediti uklanjanjem barijera ravnopravnom pristupu informacijama za ekonomske, socijalne, političke, zdravstvene, kulturne, obrazovne i naučne aktivnosti i olakšavanjem pristupa informacijama u javnom domenu, uključujući primenom univerzalnog dizajna i asistivnih tehnologija.[5] Komitet za prava osoba sa invaliditetom bavio se pitanjem pristupačnosti i u svojoj jurisprudenciji po individualnim predstavkama. U slučaju Silvije Njusti, Petera Takača i Tamaša Fažekaša protiv Mađarske (predstavka br. 1/2010, stavovi Komiteta po predstavci usvojeni 16. aprila 2013), Komitet je zauzeo stav da sve usluge namenjene javnosti ili otvorene za javnost moraju biti pristupačne shodno odredbama člana 9 Konvencije. Od strane ugovornice je zatraženo da slepim osobama obezbedi pristup bankomatima. Komitet je između ostalog preporučio da bi strana ugovornica trebalo da utvrdi «minimalne standarde pristupačnosti bankarskih usluga koje pružaju privatne finansijske ustanove za osobe sa oštećenjem vida i drugim vrstama oštećenja», «da stvori pravni okvir sa konkretnim, sprovodivim i vremenski oročenim parametrima za nadzor i procenu postepenog prilagođavanja ranije nepristupačnih bankarskih usluga privatnih finansijskih ustanova kako bi te usluge postale pristupačne» i da «osigura da svi novi bankomati koji se stavljaju u pogon i druge nove bankarske usluge budu potpuno pristupačne osobama sa invaliditetom» (paragraf 10.2 a).[6]

Komuniciranje sa građanima i građankama samo putem aplikacije može posredno da dovede u neopravdano nepovoljniji položaj pripadnike i drugih ugroženih grupa koje su inače u većem riziku od diskriminacije i siromaštva, odnosno može da isključi građane koji iz različitih razloga nemaju tehničke mogućnosti i digitalne veštine.

U Posebnom izveštaju Poverenika o diskriminaciji starijih građana[7] ukazano je da osobe starije od 65 godina života spadaju u jednu od kategorija pod najvećim rizikom od digitalne isključenosti. Iako je ova uzrasna grupa pokazala veliko interesovanje da nauči da koristi informacione i komunikacine tehnologije, njihove digitalne veštine su minimalne.[8] Kao značajan podatak navedeno je da 43% ispitanika ne koristi internet, a da od 57% onih koji se njime služe više od 90% ne koristi e-usluge. U izveštaju Osnovna prava starijih osoba: obezbeđivanje pristupa javnim uslugama u digitalnim društvima[9] ukazuje da dve velike transformacije oblikuju budućnost Evrope: demografsko starenje i digitalna transformacija svakodnevnog života, uključujući digitalizaciju javnih i privatnih usluga. Do 2050. godine, 30% stanovništva EU imaće 65 i više godina. Ova demografska promena utiče na sve aspekte života i ima važne ekonomske i društvene implikacije. Podaci pokazuju da samo 1 od 4 osobe u EU u dobi od 65 do 74 godine ima barem osnovne digitalne veštine, zbog čega mogu biti lišeni osnovnih prava, pristupu zdravstvenoj zaštiti ili penzijama. U izveštaju je navedeno da je iz ovih razloga neophodno da sve zemlje razmatraju digitalizaciju iz perspektive osnovnih prava i osiguraju jednak pristup digitalnim informacijama i uslugama za sve starije osobe.

Imajući u vidu da pristupačnost predstavlja suštinski preduslov za puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom, ali i drugih građana u društvo, a s obzirom da aplikacija ne treba i ne sme da bude jedino sredstvo kumunikacije sa korisnicima usluga, što verujemo nije namera JP Pošte Srbije, u skladu sa odredbom člana 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije Poverenik upućuje preporuku da ovo javno preduzeće komunikaciju sa građanima na bilo kojoj platformi učini pristupačnom za osobe sa senzornim ili drugim invaliditetom, kao i za  sve one građane koji iz različitih razloga nisu u mogućnosti da koriste internet aplikacije. S tim u vezi, Poverenik ukazuje na važnost zadržavanja tradicionalnih/direktnih načina obraćanja klijenata (dolazak u prostorije pošte, slanje redovnom poštom, telefon, sms i sl.) zbog građana i građanki koji zbog imovnog stanja, određenog zdravstvenog stanja, invaliditeta, odsustva potrebnog uređaja, informatičkih veština i/ ili drugih  razloga, koji mogu biti mnogobrojni, neće biti u mogućnosti da koriste aplikaciju.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije, broj 22/09 i 52/21

[2] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS2, br. 22/09 i 51/21

[3] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/2009 i 52/2021), član 2. stav 1. tačka 1

[4] „Službeni glasnik RS“, br. 33/06 i 13/16

[5] Savez za pristupačnost Srbije, dostupno na:  https://saps.rs/lat/o-nama

[6] Savez za pristupačnost Srbije, dostupno na:  https://saps.rs/lat/propisi

[7] https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2021/09/poseban-izvestaj-o-diskriminaciji-starijih.pdf

[8] https://www.redcross.org.rs/media/6183/starenje-i-digitalna-ukljucenost-web.pdf

[9] Fundamental rights of older people: ensuring access to public services in digital societies, Agencija EU za osnovna prava (FRA), 2023, dostupno na: https://fra.europa.eu/en/publication/2023/older-people-digital-rights

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković


microsoft-word-icon465-24 Preporuka mera Pošta Srbije Download


 

Print Friendly, PDF & Email
back to top