7. 021-01-597/2024-02 datum: 7.10.2024.

MINISTARSTVO ZA RAD, ZAPOŠLjAVANjE, BORAČKA I SOCIJALNA PITANjA

Nemanja Starović, ministar

 11000 BEOGRAD

Nemanjina 22-26

Predmet: Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije u ostvarivanju prava na uslugu ličnog pratioca ili personalnog asistenta u slučaju da osoba kojoj je usluga neophodna ima prebivalište u jednoj jedinici lokalne samouprave, a pohađa školu, fakultet ili radi u drugoj jedinici lokalne samouprave gde je potrebno da joj usluga bude pružena

Poštovani gospodine Staroviću,

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratilo se udruženje „Centar živeti uspravno“ u ime devojke koja je osoba sa invaliditetom, studentkinja prve godine Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu sa prebivalištem u Beogradu, povodom ostvarivanja usluge ličnog pratioca. U dopisu je navedeno da je podnela zahtev Centru za socijalni rad u Beogradu, radi ostvarivanja prava na uslugu personalne asistencije. Na osnovu obraćanja Centra nadležnom gradskom sekretarijatu, ukazano je da je odgovor glasio da studentkinja nema pravo na finansiranje usluge personalne asistencije iz budžeta grada Beograda, jer će tokom studiranja biti u Novom Sadu, a u skladu sa gradskim pravilnikom pravo na finansiranje usluge imaju samo osobe koje žive, rade i studiraju u Beogradu. Takođe je navedeno da u slučaju promene prebivališta na adresu u Novom Sadu, u skladu sa Pravilnikom o bližim uslovima i kriterijumima za sticanje prava na finansiranje usluge personalne asistencije, ona pravo na personalnu asistenciju može ostvariti samo ukoliko ima prijavljeno prebivališta u Novom Sadu najmanje godinu dana.

Poverenik je nakon prijema dopisa udurženja, uputio zahteve za izjašnjenje Gradu Novom Sadu, Gradskoj upravi za socijalnu i dečju zaštitu, kao i Gradu Beogradu- Sekretarijatu za socijalnu zaštitu u cilju pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja i načinu prevazilaženja nastalog problema, a imajući u vidu propise koje je Republika Srbija donela, kao i međunarodne konvencije koje je naša zemlja ratifikovala.

Postupajući po navedenim dopisima, nadležni sekretarijati dostavili su svoja izjašnjenja. Grad Novi Sad, Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu, ukazala je na odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti, Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje  usluga socijalne zaštite i Pravilnika o bližim uslovima u postupku za ostvarivanje prava na naknadu troškova za uslugu personalne asistencije. Ovim aktom propisano je da je pravo na naknadu troškova za uslugu personalne asistencije koja se obezbeđuje iz budžeta Grada Novog Sada može da ostvari lice sa invaliditetom sa procenjenim prvim ili drugim stepenom podrške, koje ostvaruje pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, ima sposobnosti za samostalno donošenje odluka, radno je angažovano ili aktivno uključeno u rad različitih udruženja građana, sportskih društava, političkih partija i drugih oblika društvenog angažmana, odnosno uključeno je u redovni ili individualni obrazovni program, a kome je neophodna odgovarajuća individualna praktična pomoć i podrška radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti, pod uslovom da ima prijavljeno prebivalište na teritoriji grada Novog Sada u poslednjih godinu dana. Takođe je navedeno da je Pravilnikom uređeno da o zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu troškova za uslugu personalne asistencije rešava Centar za socijalni rad Grada Novog Sada, a da korisnik može da izabere i zaključi ugovor samo sa jednim pružaocem usluge koji ima licencu za pružanje usluge personalne asistencije u skladu sa Pravilnikom o licenciranju organizacija socijalne zaštite. Navedeno je i da uvažavajući potrebe korisnika personalne asistencije, a na predlog pružaoca usluge izmenama i dopunama Pravilnika uređeno je da se propisani broj časova može uvećati zbog značajno izmenjenih ili pogoršanih porodičnih i drugih okolnosti. Ova podrška može se prema izvršenoj proceni povećati do nivoa celodnevne svakodnevne podrške. Nadalje je u dopisu navedeno da je Rešenjem o utvrđivanju broja korisnika usluge personalne asistencije za koje se obezbeđuje naknada troškova, i broja korisnika koji mogu da ostvare pravo na naknadu troškova za uvećan broj časova personalne asistencije za 2023. godinu utvrđeno da će se u toku 2023. godine naknada troškova obezbediti za najviše 50 korisnika, a da pravo na naknadu troškova na uvećan broj časova personalne asistencije u 2023. godini može da ostvari najviše sedam korisnika.  Pojašnjeno je da se iz sredstava budžeta Grada Novog Sada finansiraju i brojne usluge socijalne zaštite, kao što su dnevne usluge u zajednici, usluge podrške za samostalan život kao što su socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, privremeno stanovanje dece i dr. Navedeno je i da uslugu personalne asistencije u Gradu Novom Sadu pružaju kao  licencirani pružaoci usluge, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Milan Petrović“ sa domom učenika, Novi Sad i Centar Živeti uspravno. Kako je navedeno, rok koji je predviđen u pogledu dužine trajanja prebivališta na teritoriji grada Novog Sada od strane korisnika usluge ustanovljeno je da bi se izbegle zloupotrebe u vezi sa prijavljivanjem prebivališta. Navedeno je da je podrška osobama sa invaliditetom spada u prioritete socijalne zaštite na teritoriji grada Novog Sada i da će Gradska uprava ubuduće sagledati sve predloge za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i postupati u najboljem interesu korisnika u skladu sa mogućnostima budžeta i uz poštovanje važećih zakonskih i podzakonskih akata.

U izjašnjenju Gradske uprave Grada Beograda – Sekretarijata za socijalnu zaštitu navedeno je da je usluga personalne asistencije u gradu Beogradu sistemski organizovana i definisana  Zakonom o socijalnoj zaštiti, Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite kao i Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite. Pojašnjeno je da je Odlukom o pravima i uslugama socijalne zaštite grada Beograda propisano da usluge socijalne zaštite mogu da ostvare državljani Republike Srbije koji imaju prebivalište na teritoriji grada Beograda i lica raseljena sa Kosova i Metohije, koja imaju boravište na teritoriji grada Beograda. Usluge koje su propisane predmetnom Odlukom nabavljaju se u postupku javne nabavke za teritoriju grada Beograda od licenciranog pružaoca usluge koji ih pruža na teritoriji  grada Beograda i koji u skladu sa pozitivnim propisima kontroliše rad neposrednih pružalaca uluga. Pojašnjeno je da navedenom Odlukom nije predviđeno da usluga personalne asistencije koju je grad Beograd propisao svojom Odlukom i pruža na svojoj teritoriji bude pružena na teritoriji druge lokalne samouprave. Kako je navedeno svaka lokalna samouprava propisuje prava i usluge koje ostvaruje/pruža na svojoj teritoriji te lokalne samouprave. Usluge se pružaju preko ustanova socijalne zaštite čiji je osnivač ta lokalna samouprava, a da u slučaju da nema licencirane ustanove socijalne zaštite, ona se nabavlja u postupku javne nabavke od licenciranih pružalaca usluge, a za lokalnu samoupravu na čijoj teritoriji će se usluga pružati. Navedeno je da personalnog asistenta može da angažuje samo onaj pružalac usluge koji je izabran u postupku javne nabavke koju za teritoriju grada Beograda sprovodi Sekretarijat za socijalnu zaštitu, a to je za grad Beograd Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, sa kojim je grad Beograd zaključio ugovor o javnoj nabavci i na osnovu koga je Centar stekao status ovlašćenog pružaoca usluge socijalne zaštite. Pojašnjeno je da Centar za socijalni rad na osnovu podnetog zahteva u prvom stepenu rešava po podnetom zahtevu prema mestu prebivališta podnosioca zahteva i nakon sprovedenog postupka donosi rešenje, a realizuje se na teritoriji grada Beograda. Pojašnjeno je da u odnosu na konkretan slučaj ovakve situacije treba rešavati sistemski, kao i da izmene propisa ne mogu biti ostavljene svakoj pojedinačnoj lokalnoj samoupravi da ih rešava, te da je rešavanju ovakvih rešenja potrebno pristupiti sveobuhvatno, uzimajući u obzir potrebe koje ne proizilaze samo iz oblasti obrazovanja već i u oblasti rada i eventualnog zapošljavanja u drugom gradu. Propisi doneti na lokalnom nivou, nužno ne prate propise iz drugih oblasti, pa je potrebno sistemski urediti takve slučajeve i dostaviti drugim lokalnim samoupravama na koji način će urediti pružanje usluga. Kako je navedeno sve jedinice lokalne samouprave, kao uslove za ostvarivanje prava i usluga na teritoriji te jedinice, propisuju prijavu prebivališta na toj teritoriji, a pojedine jedinice lokalne samouprave, kao uslov za ostvarivanje prava i usluga traže i da prijava prebivališta na teritoriji te jedinice bude u određenom vremenskom trajanju. Takođe je navedeno da u konkretnom slučaju Sekretarijat u cilju pronalaženja rešenja sarađuje sa nekim od donatora ili organizacijama civilnog dok se ovaj problem ne reši sistemski. Ukazano je da je nesporno da grad Beograd preko resornog Sekretarijata za socijalnu zaštitu u okviru pozitivnih propisa obezbeđuje sve neophodne uslove kako bi lica koja imaju prebivalište na teritoriji grada Beograda i tu žive ostvarila usluga socijalne zaštite. Takođe je navedeno da je ovaj Sekretarijat spreman da podrži inicijativu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u smislu izmene zakona koja će ići u pravcu rešavanja ovakvih situacija.

U međuvremenu Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je obavešten da je za aktuelni fakultetsku godinu navedeni problem prevaziđen tako što je korisnica pozvana od nadležnog sekretarijata grada Beograda i informisana da će u konkretnom slučaju uslugu personalne asistencije finansirati donator. Iako je u navedenom slučaju trenutno pronađen način za rešenje konkretnog problema, ostaje mogućnost da se u praksi ponovo pojavi isti ili sličan problem.

Na sličan problem je ukazano i u drugom predmetu koji se odnosio na ostvaraivanje prava na uslugu ličnog pratioca deteta koje ima prebivalište na teritoriji grada Beograda a pohađa školu u Novom Sadu.

Ustav Republike Srbije^[1] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Poverenik ukazuje da je Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom[2] propisano je da države strane ugovornice priznaju pravo osoba sa invaliditetom na obrazovanje. U cilju ostvarivanja ovog prava bez diskriminacije i na osnovu jednakih mogućnosti, države strane ugovornice će obezbediti inkluzivni sistem obrazovanja na svim nivoima i doživotno učenje u cilju: (a) punog razvoja ljudskog potencijala i osećanja dostojanstva i vlastite vrednosti, kao i jačanja poštovanja ljudskih prava, osnovnih sloboda i različitosti među ljudima; (b) razvoja ličnosti, talenata i kreativnosti osoba sa invaliditetom, kao i njihovih umnih i fizičkih sposobnosti do punog stepena njihovih potencijala; (c) omogućavanja osobama sa invaliditetom da efikasno učestvuju u slobodnom društvu. Stavom 2. ovog člana propisano je da u ostvarivanju ovog prava, države strane ugovornice će obezbediti da: (a) osobe sa invaliditetom ne budu isključene iz sistema opšteg obrazovanja na osnovu invaliditeta, kao i da deca sa invaliditetom ne budu isključena iz slobodnog i obaveznog osnovnog ili srednjeg obrazovanja, na osnovu invaliditeta; (b) osobe sa invaliditetom imaju pristup inkluzivnom, kvalitetnom i slobodnom osnovnom i srednjem obrazovanju, ravnopravno sa drugima u zajednici u kojoj žive; (c) se pruži razuman smeštaj u skladu s potrebama pojedinca na kojeg se to odnosi; (d) osobe sa invaliditetom dobiju potrebnu podršku u okviru sistema opšteg obrazovanja radi njihovog efikasnijeg obrazovanja; (e) efektivne mere individualizovane podrške budu obezbeđene u sredinama koje maksimalno pogoduju akademskom i društvenom razvoju, u skladu sa ciljem punog uključivanja, dok je stavom 3. istog člana propisano da će države strane ugovornice omogućiti osobama sa invaliditetom da uče veštine života i društvenog razvoja radi njihovog punog učešća u obrazovanju i ravnopravnog pripadanja zajednici, zatim stavom 5. istog člana propisano je da države strane ugovornice će obezbediti da osobe sa invaliditetom imaju pristup opštem tercijernom obrazovanju, stručnoj obuci, školovanju odraslih i doživotnom učenju bez diskriminacije i ravnopravno sa drugima. U tom cilju, države strane ugovornice će voditi računa da se osobama sa invaliditetom obezbedi razuman smeštaj.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji odredbama člana 2. propisuje da akt diskriminacije označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima^[3]. Načelo jednakosti razrađeno je članom 4. ovog zakona u kojem je propisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj (član 6.). Dalje odredbama člana 22. ovog zakona propisano je da svako dete, odnosno maloletnik ima jednaka prava i zaštitu u porodici, društvu i državi, bez obzira na njegova ili lična svojstva roditelja, staratelja i članova porodice.

Odredbom člana 13. stav 1. Zakona o lokalnoj samoupravi^[4] propisano je da  jedinice lokalne samouprave sarađuju i udružuju se radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, planova i programa razvoja, kao i drugih potreba od zajedničkog interesa i radi njihovog ostvarivanja mogu udruživati sredstva i obrazovati zajedničke organe, preduzeća, ustanove i druge organizacije i službe, u skladu sa zakonom i statutom, dok je odredbom člana 20. stav 1. tačka 4. propisano je da se opština, preko svojih organa, u skladu sa Ustavom i zakonom, stara o zadovoljavanju potreba građana u oblasti prosvete (predškolsko vaspitanje i obrazovanje i osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje), naučnoistraživačke i inovacione delatnosti, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, dečije zaštite, sporta i fizičke kulture. Navedenim članom je propisano i da opština preko svojih organa obezbeđuje ostvarivanje posebnih potreba osoba sa invaliditetom i zaštitu prava osetljivih grupa. Članom 24. ovog zakona propisano je da grad vrši nadležnosti opštine, kao i druge nadležnosti i poslove državne uprave, koji su mu zakonom povereni. Odredbama člana 8. Zakona o glavnom gradu^[5] propisano je da Grad Beograd vrši nadležnosti opštine i grada, utvrđene Ustavom i Zakonom o lokalnoj samoupravi.

Zakonom o socijalnoj zaštiti^[6] propisane su usluge socijalne zaštite, među kojima su posebno navedene dnevne usluge u zajednici (dnevni boravak, pomoć u kući, svratište i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju), kao i usluge podrške za samostalan život (stanovanje uz podršku; personalna asistencija; obuka za samostalni život i druge vrste podrške neophodne za aktivno učešće korisnika u društvu). U skladu sa članom 5. ovog zakona usluge socijalne zaštite predstavljaju aktivnosti pružanja podrške i pomoći pojedincu i porodici radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, kao i stvaranje mogućnosti da samostalno žive u društvu. Članom 14. Zakona o socijalnoj zaštiti propisano je da se u centru za socijalni rad ostvaruju ovim zakonom utvrđena prava, kao i obezbeđuje pružanje usluga socijalne zaštite iz ovog zakona. Centar za socijalni rad osniva jedinica lokalne samouprave. Centar za socijalni rad može se osnovati za teritoriju jedne ili više jedinica lokalne samouprave.

Članom 44. Zakona o socijalnoj zaštiti propisano je da dnevne usluge u zajednici obuhvataju aktivnosti koje podržavaju boravak korisnika u porodici i neposrednom okruženju, te da ove usluge obezbeđuje jedinica lokalne samouprave. Članom 45. ovog zakona propisano je da se usluge podrške za samostalan život pružaju pojedincu da bi se njegove mogućnosti za zadovoljenje osnovnih potreba izjednačile s mogućnostima ostalih članova društva, da bi mu se poboljšao kvalitet života i da bi mogao da vodi aktivan i samostalan život u društvu. Usluge podrške za samostalan život obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, osim ako ovim zakonom nije predviđeno da ih obezbeđuje Republika Srbija.

Članom 99. Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite[7] propisano je da su usluge personalne asistencije dostupne punoletnim licima sa invaliditetom sa procenjenim I ili II stepenom podrške, koja ostvaruju pravo na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć, imaju sposobnosti za samostalno donošenje odluka, radno su angažovana ili aktivno uključena u rad različitih udruženja građana, sportskih društava, političkih partija i drugih oblika društvenog angažmana, odnosno uključene su u redovni ili individualni obrazovni program. Takođe, Članom 100. ovog pravilnika propisano je da je svrha usluge personalne asistencije pružanje odgovarajuće individualne praktične podrške koja je korisniku neophodna za zadovoljavanje ličnih potreba i uključivanje u obrazovne, radne i društvene aktivnosti u zajednici, radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti.

Odredbom člana 83. istog pravilnika propisano je da je usluga lični pratilac dostupna detetu sa invaliditetom odnosno sa smetnjama u razvoju, kome je potrebna podrška za zadovoljavanje osnovnih potreba u svakodnevnom životu u oblasti kretanja, održavanja lične higijene, hranjenja, oblačenja i komunikacije sa drugima, pod uslovom da je uključeno u vaspitno-obrazovnu ustanovu, odnosno školu, do kraja redovnog školovanja, uključujući završetak srednje škole. Dok je odredbom člana 84. ovog pravilnika propisano je da je svrha angažovanja ličnog pratioca pružanje detetu odgovarajuće individualne praktične podrške radi uključivanja u redovno školovanje, i aktivnosti u zajednici, radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti.

Usluge socijalne zaštite koje obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, za kojima postoji potreba, a ne mogu ih obezbediti u potrebnom obimu ustanove socijalne zaštite koje je osnovala Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, nabavljaju se od pružaoca usluga socijalne zaštite koji je za to licenciran kroz postupak javne nabavke usluga socijalne zaštite, u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke, ovim zakonom i propisima donetim za njihovo sprovođenje. Odredbama člana 65. ovog zakona propisano je da je naručilac usluge ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu, odnosno organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave nadležan za socijalnu zaštitu. Postupak za korišćenje usluge iz ovog zakona koju obezbeđuje Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave sprovodi centar za socijalni rad, po službenoj dužnosti ili na zahtev korisnika.

Analizom citiranih zakonskih odredbi nesporno je da  jedinice lokalne samouprave imaju obavezu da obezbede dnevene usluge u zajednici. Takođe, svaka jednica lokalne samouprave donela je i posebne pravilnike kojima je bliže razradila uslove i kriterijume na osnovu kojih je moguće ostvariti usluge socijalne zaštite. Kao što proizlazi iz izjašnjenja Grada Beograda i Grada Novog Sada da je jedan od kriterijuma za ostvarivanje usluge personalne asistencije i prebivalište korisnika usluge, i/ili da to prebivalište traje određeno vreme (najčešće godinu dana). Ovakav kriterijum pravdan je činjenicom da se usluga finasira upravo iz budžeta jedinice lokalne samouprave, zbog čega je neophodno da lice ima prebivalište na njenoj teritoriji.

Međutim, Poverenik pored navedenih propisa podseća na odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti kojima je propisano da socijalna zaštita, u smislu ovog zakona, jeste organizovana društvena delatnost od javnog interesa čiji je cilj pružanje pomoći i osnaživanje za samostalan i produktivan život u društvu pojedinaca i porodica, kao i sprečavanje nastajanja i otklanjanje posledica socijalne isključenosti (član 2), da su ciljevi socijalne zaštite, između ostalog obezbeđivanje dostupnosti usluga i stvaranje jednake mogućnosti za samostalni život i podsticanje socijalne uključenost (član 3), kao i da su ustanove i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom koji obavljaju delatnost, odnosno pružaju usluge socijalne zaštite dužni da sarađuju sa ustanovama predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, zdravstvenim ustanovama, policijom, pravosudnim i drugim državnim organima, organima teritorijalne autonomije, odnosno organima jedinica lokalne samouprave, udruženjima i drugim pravnim i fizičkim licima (član 7. stav 1), a da se saradnja u pružanju usluga socijalne zaštite ostvaruje prvenstveno u okvirima i na način utvrđen sporazumima o saradnji. Pored toga članom 13. Zakona o lokalnoj samoupravi propisano je da se jedinice lokalne samouprave sarađuju i udružuju radi ostvarivanja zajedničkog cilja.

Omogućavanjem usluge personalne asistencije i usluge ličnog pratioca licima koja prema slobodnom izboru mesta obrazovanja i visokoškolske, odnosno školske ustanove koju će pohađati, ostvaruje se cilj da se svima na jednakoj osnovi omogući pravo na obrazovanje i učestvovanje u obrazovanim procesima.

Imajući u vidu sve navedeno, odnosno činjenicu da se radi o osobama sa invaliditetom koje u skladu sa propisima imaju pravo na uslugu socijalne zaštite koja im mora biti pružena u kontinuitetu, Poverenik u cilju sprečavanja diskriminacije ovih osoba na osnovu prebivališta/boravišta, na osnovu člana 33. stav 1. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije

upućuje preporuku mera Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da donese instrukciju ili drugi akt kojima će detaljno precizirati postupanje jedinica lokalnih samouprava u ovakvim situacijama, odnosno u situacijama kada osoba ima prebivalište na teritoriji jedne lokalne samouprave a školu, odnosno fakultet pohađa na teritoriji druge jedinice lokalne samouprave u kojoj zbog dodatnih uslova kao što je dužina prebivališta ne može da ostvari pravo na uslugu.

Potrebno je da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja  u roku od 30 dana obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o preduzetim merama iz vaše nadležnosti.

[1] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06 i 115/21

[2] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom ( „Sl. glasnik RS- Međunarodni ugovori“, br. 42/09);

[3] „Službeni glasnik RS“,  br. 22/09 i 52/21, član 2. stav 1. tačka 1

[4] „Službeni glasnik RS”, br. 129/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 -dr. zakon, 47/18 i 111/21 – dr. zakon

[5] „Službeni glasnik RS“, br. 129/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 – dr. zakon, 37/19 i 111/21 -dr. zakon

[6] „Službeni glasnik RS”, broj 24/11, član 40. stav 1. tačka 3. u vezi sa članom 44.

[7] „Službeni glasnik RS“, broj. 42/2013, 89/2018 i 73/2019

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI
Brankica Janković

137-24 Preporuka mera Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u vezi ostvarivanja usluge ličnog pratioca i personalnog asistenta