1128-18 Nije utvrđena diskriminacija na osnovu pola • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

br. 07-00-1320/2018-02 datum: 8.5.2019.

MIŠLjENjE

Mišljenje je doneto u postupku povodom pritužbe A. A. iz Novog Sada, podnete protiv B. B.v.d. direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu, kao odgovornog lica za rad Instituta, kao i rad zaposlenih, zbog diskriminacije na osnovu pola. Podnosilac pritužbe je, između ostalog, naveo da je razveden i da mu je dete bilo hospitalizovano u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u periodu od 16. do 27. septembra 2018. godine, ali da mu nije omogućeno da bude pratilac deteta tokom hospitalizacije, niti je dobijao informacije o zdravstvenom stanju deteta uvek kada bi ih zatražio, ističući da je zdravstvena radnica, kojoj se obratio nakon što je saznao da je dete otpušteno iz bolnice, odbila da mu da iformaciju o zdravstvenom stanju deteta. U izjašnjenju na pritužbu Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, između ostalog, navedeno je da je majka bila pratilac deteta na osnovu Ocene prvostepene lekarske komisije (obrazac OLK10) u skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju i Pravilnikom o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, da je prema izjavi načelnice Odeljenja za nefrologiju, prof. dr V. V., drugog dana hospitalizacije, 17. septembra 2018. godine, posle vizite, otac deteta, koji je noć proveo uz dete, dobio informaciju o zdravstvenom stanju deteta, te da je otac deteta tokom hospitalizacije dobijao informacije od, pedijatra pulmogologa. U izjašnjenju je istaknuto da je za informacije o zdravstvenom stanju pacijenta nadležan ordinirajući ili dežurni lekar, te da medicinske sestre ne daju informacije o zdravstvenom stanju pacijenta. U toku postupka konstatovano je da je Zakonom o pravima pacijenata propisano da dete do navršenih 15 godina života ima pravo da bude smešteno na bolničko lečenje u pratnji jednog roditelja, usvojitelja ili staratelja, uvek kada je to moguće. Zatim, odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju propisano je da prvostepena lekarska komisija daje ocenu o potrebi obezbeđivanja pratioca osiguranom licu za vreme stacionarnog lečenja. Takođe, Pravilnikom o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja određeno je da prvostepena lekarska komisija daje ocenu kojom se odobrava pratilac osiguranom licu za vreme stacionarnog lečenja ili produžene rehabilitacije. Zatim, Porodičnim zakonom je propisano da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo. Pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta veće vrednosti. Takođe, ovim zakonom propisano je da roditelji imaju pravo da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova. Iz presude Osnovnog suda u Novom Sadu utvrđeno je da je dete podnosioca pritužbe povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci i da je uređen model održavanja ličnih odnosa podnosioca pritužbe i deteta. Konačno, Uredbom o katalogu radnih mesta u javnim službama i drugim organizacijama u javnim službama lekar subspecijalista u tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti je taj koji postavlja dijagnozu, određuje terapiju i vodi lečenje, te u skladu sa tim daje obaveštenja pacijentu i njegovoj porodici u vezi sa zdravstvenim stanjem pacijenta i njegovim lečenjem. Stoga, sagledavajući utvrđene činjenice i relevantne pravne propise, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine dokazao da je postupanje ove zdravstvene ustanove bilo isključivo zasnovano na pravnim aktima i nije bilo u vezi sa ličnim svojstvom podnosioca pritužbe – polom. Imajući u vidu navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti dao je mišljenje da Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine nije povredio odredbe Zakona o zabrani diskriminacije.

TOK POSTUPKA
- Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je pritužbu i dopunu pritužbe A. A. iz Novog Sada podnetu protiv B. B. v.d. direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu, kao odgovornog lica za uređenje i zakonitost rada Instituta, kao i rada zaposlenog osoblja Instituta, zbog diskriminacije na osnovu pola. U pritužbi i dopunama pritužbe je, između ostalog, naveo:

da je razveden i da ima dete, te da se 16. septembra 2018. godine dete nalazilo kod njega i da je imalo zdravstvene tegobe zbog kojih ga je odveo lekaru, kada je detetu ordinirana terapija;
da je o navedenom obaveštena majka deteta sms porukom, ali da je zahtevala da joj se dete vrati, u skladu sa presudom, do 20 časova, s obzirom da se dete nalazilo kod njega na redovnom vikendu;
da majka nije tražila da dođe u ambulantu i da bude sa detetom, ne vodeći se najboljim interesom deteta, već je zahtevala da joj se dete vrati bez kašnjenja, ne vodeći računa da time može da ugrozi život deteta i još više pogorša njegovo zdravstveno stanje;
da je dete dobilo uput za Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, gde je, nakon obavljenih medicinskih pregleda od, oko ponoći primljeno na odeljenje nefrologije;
da je tom prilikom od dežurne sestre dobio da potpiše nekoliko papira vezanih za prijem deteta na odeljenje nefrologije, jer je tamo bilo slobodnog mesta, o čemu je obavestio majku;
da se Institutu nije obraćao nikakvim zahtevom da bude pratilac deteta, s obzirom da je po prijemu deteta na odeljenje bio određen kao pratilac;
da nije dobio uput za pratioca, od lekarske komisije RFZO, da mu nisu naplaćivani ikakvi troškovi boravka sa detetom u Institutu, niti su mu dati papiri koje je potpisao vezano za hospitalizaciju deteta, kao ni primerak kojim je određen za pratioca deteta;
da je njegov kum sve vreme bio sa njima i ujutro je došao i doneo lične stvari deteta, koje su mu potrebne dok je na odeljenju;
da ga je majka deteta, i pored pruženih informacija, u ponedeljak 17. septembra 2018. godine, lažno prijavila Centru za socijalni rad i PU Novi Sad za krivično delo oduzimanje maloletnog lica, navodeći da joj dete nije vratio u skladu sa sudskom presudom i da ne poseduje nikakve informacije o detetu;
da je navedenu informaciju dobio od policijskih službenika u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, kojima je dao na uvid telefonske poruke, kojima je majku obaveštavao o zdravstvenom stanju deteta;
da je postupajući policajac, u prisustvu troje svedoka, među kojima je bio i njegov kum Boban Strainović, sugerisao da je kontaktirao Osnovno javno tužilaštvo, i da je tužilac naložio da se postigne dogovor, da dete ravnomerno provede vreme sa oba roditelja, što je predloženo načelnici odeljenja Instituta, sa čime se složila;
da se složio sa predlogom policajca da ode kući i vrati se oko 19,00 časova, a ako neko ne poštuje dogovor da se o tome obaveste policija i tužilaštvo;
da je majka odbila dogovor u prisustvu načelnice klinike i ostalog osoblja, navodeći da je ona staralac deteta, te da otac, osim vikendom, nema pravo da bude sa detetom;
da je ovakvo ponašanje majke podržano od socijalnih radnika, koji joj godinama pomažu, s obzirom da je ona telefonom razgovarala sa radnicima centra i advokatom, koji su joj rekli da ovako postupi, rekavši da je ona staralac deteta i da otac deteta nema nikakva prava da bude sa detetom ili da posećuje dete;
da je ovakvo ponašanje majke deteta podržano i od osoblja Instituta, koje ne reaguje i ne preduzima nikakve mere u cilju zaštite deteta i njegovog najboljeg interesa;
da majka deteta odbija svaku vrstu dogovora, a što je „naredio postupajući tužilac“, da je majka ta koja radi na produbljivanju sukoba, da stavlja svoje psihičke i pravne potrebe iznad interesa i prava deteta;
da je postupajući po nalogu tužioca, koji je preneo policijski službenik, došao u Institut u pratnji kuma, ali da majka nije dozvolila da provedete vreme sa detetom i sve vreme je sedela na stolici ispred deteta;
da je osoblje Instituta pozvalo PI Detelinara i obavestilo ih o događaju, s obzirom da je policijski službenik prilikom prve intervencije rekao da se o nepoštovanju dogovora obavesti policija i tužilac;
da je u drugoj intervenciji policije saznao da tužilac nije naložio da dete polovinu dana provede sa jednim roditeljem, a drugu polovinu sa drugim roditeljem, već da je to policijski službenik (u prvoj intervenciji) samoinicijativno predložio kao rešenje, a što policija ponekad čini kako bi što pre završili postupanje po prijavi;
da je zbog postupanja policajca zatražio da se obaveste nadležni organi i da se pokrene unutrašnja kontrola o radu policajca, da se sve ovo dešavalo pred osobljem Instituta koje, umesto da obavesti nadležne o nasilju koje se sprovodi i umesto da prijave postupajućeg policajca za kršenje zakona, oni ih podupiru i štite i učestvuju u sprovođenju nasilja;
da je svaki dan dolazio u Institut u posetu detetu, ali da majka nije dozvoljavala detetu da ga poseti, a da je to podržano od osoblja Instituta, koje je stalo na stranu majke;
da osoblje Instituta navodi da je dete povereno majci na brigu i staranje, da je majka staralac deteta i da ona mora biti pratilac detetu i odlučivati o njemu, kao i da osoblje Instituta pokazuje i dopis Centra za socijalni rad Novog Sada u kome se navodi da otac može dobijati informacije o zdravstvenom stanju deteta, a nakon hospitalizacije deteta održavati lične odnose sa njim;
da je od hospitalizacije deteta svakog dana odlazio u Institut ne bi li mu omogućili posete detetu i dobijao informacije o zdravstvenom stanju deteta;
da je 27. septembra 2018. godine, ponovo otišao u Institut i ustanovio da je dete pušteno, zbog čega je zatražio informaciju o zdravstvenom stanju deteta, a što je osoblje Instituta odbilo da mu pruži, navodeći da su sve informacije pružene majci kao staraocu deteta po sudskoj presudi;
da je radnica Instituta rekla da je njima bitna presuda i kome je dete povereno na brigu i staranje;
da je o svemu, pisanim podneskom, obavestio prof. dr B. B., v.d. direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, ali da nije dobio nikakav odgovor;
da se povodom ovih događaja nije obraćao savetniku za zaštitu pacijentovih prava, jer nije znao da se povodom ovih događaja mogao obratiti, ali da se nakon dopisa Poverenika obratio zdravstvenoj inspekciji.
- U prilogu pritužbe i dopune pritužbe dostavljena je kopija uputa deteta u Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine; izveštaj sociologa od 5. marta 2018. godine; kopija prve dve strane presude Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1373/2016 od 13. novembra 2017. godine, kojom je uređeno održanje ličnih odnosa sa maloletnim detetom i fotografija medicinske radnice Instituta.
- Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, u skladu sa članom 35. stav 4. i 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije,^[1] pa je u toku postupka zatraženo izjašnjenje od v.d. direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu. U izjašnjenju prof. dr B. B, v.d. direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu, koje je potpisala i načelnica Odeljenja za nefrologiju prof V. V., između ostalog, navedeno je:
da je majka bila pratilac deteta na osnovu Ocene prvostepene lekarske komisije (obrazac OLK10) u skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju i Pravilnikom o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja;
da je potrebu za pratioca indikovala prof. dr B. B., načelnica Odeljenja na kojem je dečak hospitalizovan, kao i nadležni lekar Doma zdravlja Novi Sad;
da otac deteta nije bio pratilac deteta u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju;
da je dečak hospitalizovan u prisustvu oca, 16. septembra 2018. godine u 21.21. čas, a da je majka deteta na dan hospitalizacije, oko 22 časa, telefonom obavestila Odeljenje da će doći po dete i odvesti ga na lični zahtev;
da su o telefonskom pozivu majke obavešteni dežurni lekari;
da je majka došla u ambulantu za hitan prijem i obavila razgovor sa dežurnom lekarkom i potpisala pristanak na plan lečenja;
da nije dolazila na Odeljenje i da nije poznato na čiji je poziv majka pacijenta, 16. septembra, došla u Institut;
da je, prema izjavi načelnice Odeljenja za nefrologiju, , drugog dana hospitalizacije, 17. septembra 218. godine, posle vizite, otac deteta, koji je noć proveo uz dete, dobio informaciju o zdravstvenom stanju deteta;
da je posle toga policija došla na Odeljenje i policajac je obavestio doktorku da ih je pozvao otac pacijenta, i da je gospodin A. A. napustio odeljenje, a majka ostala pored deteta;
da se 17. septembra 2018. godine, oko 19 časova, na odeljenju pojavio gospodin A. A. (po kućnom redu Instituta posete su dozvoljene u vremenu od 13-15 časova) i zahtevao da ostane pored deteta:
da je dežurna sestra obavestila dežurne lekare i da je dežurna lekarka pozvala policiju, koja je došla na odeljenje;
da je ta situacija trajala do 22.30 časova, kada je otac deteta napustio Odeljenje;
da je za izlazak/intervenciju u Institutu nadležna Policijska uprava Novi Sad, Policijska ispostava Detelinara;
da je dete 21. septembra premešteno u službu pulmologije, gde je lečeno do 27. septembra godine;
da je otac deteta tokom hospitalizacije dobijao informacije od pedijatra pulmogologa;
da je evidentirano da je otac i dana 28. septembra, dan posle otpusta, došao na Odeljenje i dobio informaciju;
da je za informacije o zdravstvenom stanju pacijenta nadležan ordinirajući ili dežurni lekar, isključivo lekar;
da medicinske sestre ne daju informacije o zdravstvenom stanju pacijenta;
da nemaju podatke da su ocu uskraćene informacije o zdravstvenom stanju deteta;
da pravo na informacije imaju oba roditelja u skladu sa zakonom;
da u periodu od 16-27. septembra, Institut nije kontaktirao sa Centrom za socijalni rad Grada Novog Sada;
da se A. A. obraćao povodom epizode bolničkog lečenja svoga sina v.d. direktoru Instituta, kao i da je odgovor upućen preporučenom pošiljkom broj: 3221-1 od 2. oktobra 2018. godine, sa dostavnicom, ali da se pošiljka vratila sa naznakom „nepoznat“;
da je na društvenim mrežama gospodin A. A. neovlašćeno objavljivao neovlašćeno snimljenu fotografiju medicinske sestre zaposlene u Institutu i komentare o svom subjektivnom doživljaju događaja;
da je neovlašćeno objavljivao i fotografiju d. direktora;
da se prava deteta u Institutu poštuju, da se zdravstvena zaštita pruža deci u skladu s najvišim standardima i da se ne vrši diskriminacija roditelja, a da ponekad razvedeni roditelji očekuju da lekari vrše korekciju njihovih međusobnih odnosa.
- Uz izjašnjenje je dostavljena kopija Ocene prvostepene lekarske komisije da majka G. G. bude pratilac deteta (obrazac OLK 10); fotokopija dopisa broj: 3221-1 od 2. oktobra 2018. godine, upućenog A. A., povodom događaja za vreme hospitalizacije njegovog deteta, sa dostavnicom, naznaka „nepoznat“; kopija brošure „Prava deteta u bolnici“ i kopija teksta Sporazuma o intersektorskoj saradnji iz 2014. godine.
- U toku postupka je, u skladu sa odredbom člana 37. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, pribavljena izjava svedoka D. D..
- Svedok D. D. je u svojoj izjavi, između ostalog, naveo:
da je 16. septembra 2018. godine, maloletno dete njegovog kuma povraćalo dva puta, da ih je kolima odvezao u ambulantu Zmaj Ognjena Vuka u Novom Sadu, kao i da je dete dobilo uput za Institut gde ih je kolima odvezao na dalje ispitivanje;
da je nakon obavljenih pregleda dete oko ponoći primljeno na odeljenje nefrologije, a da je njegov kum dobio i potpisao dokument da ostane sa detetom na odeljenju kao pratilac deteta;
da je o svemu obavestio majku G. G., ali da se ona, i pored pruženih informacija, nije se interesovala da ode u Institut i prisustvuje pregledima deteta, niti je tražila od njegovog kuma da ostane sa detetom u Institutu;
da je sve vreme bio sa njima u Institutu do hospitalizacije deteta, nakon čega je otišao kući, tj. u stan kuma gde je privremeno živeo, a da je sutradan otišao do Instituta i odneo lične stvari deteta;
da je po njegovom saznanju i onome što je čuo od policajaca u Institutu, u ponedeljak 17. septembra 2018. godine, bivša kuma lažno prijavila njegovog kuma Centru za socijalni rad i PU Novi Sad, rekavši da joj nije vratio dete po presudi i da je nije ništa obaveštavao o detetu;
da je kum policajcima dao telefon i pokazao im upućene sms poruke;
da je u dogovoru sa policijom tog dana i radnicima Instituta, a po naredbi tužioca, kum otišao kući i ostavio majku sa detetom, a vratio se po predhodno postignutom dogovoru uveče kada je trebalo da ostane sa detetom, a majka da ode kući;
da je nakon što su stigli uveče u Institut, majka odbila da ispoštuje dogovor sa osobljem Instituta i policijom, zbog čega je Institut pozvao policiju i obavestio ih o tome;
da je prilikom intervencije policije kum šikaniran od policije i osoblja Instituta i nakon nekoliko sati provedenih u institutu su saznali da je postupajući policajac lažno obaveštavao kuma i da je samoinicijativno predlagao da kum ode ujutro a vrati se uveče, a da to nije tužilac naredio;
da ima utisak da je sve ovo urađeno u dogovoru policije, Instituta i majke, kako bi se njegov kum A. A. onemogućio da bude sa detetom;
da se sve ovo dešavalo pred osobljem Instituta koje, umesto da obaveste nadležne o nasilju koje se sprovodi, da prijave postupajuće policajce za kršenje zakona, zloupotrebu koja se čini, oni podupiru i štite, čak učestvuju u sprovođenju nasilja;
da je svakog dana sa kumom odlazio u posetu detetu, ali im nikada nije omogućena poseta, jer je to bivša kuma zabranjivala, ležala bi u krevetu sa detetom i odbijala da omogući posetu;
da je osoblje Instituta upoznato sa tim, ali nikada nisu ništa preduzeli povodom toga;
da osoblje Instituta staje na stranu majke, maše nekim papirom Centra za socijalni rad Novi Sad u kojem stoji da kum može dobijati informacije o zdravstvenom stanju deteta, a nakon hospitalizacije održavati lične odnose sa njim;
da je po rečima osoblja Instituta dete povereno majci na brigu i staranje, da je majka staralac deteta i da ona mora biti pratilac deteta i odlučivati o njemu;
da je kum tražio informacije o zdravstvenom stanju deteta, ali obično kao i pre, nije bila prisutna doktorka koja leči dete, pa nisu ni davali informacije o detetu;
da je 27. septembra 2018. godine, ponovo otišao sa kumom u Institut, da dete nisu videli kroz staklo bolničke sobe, te da su saznali da je otpušteno iz bolnice;
da je tog dana kum tražio informacije o zdravstvenom stanju deteta, a da je osoblje Instituta odbilo da ih pruži, rekavši da on nije roditelj kome je presudom dete povereno na brigu i staranje, da su sve informacije pružene majci kao staraocu deteta (po sudskoj presudi);
da je radnica Instituta rekla da je njima bitna presuda i kome je dete povereno na brigu i staranje.

ČINjENIČNO STANjE

Uvidom u navode iz pritužbe, izjašnjenja i dokaze dostavljene uz pritužbu utvrđeno je da je dete podnosioca pritužbe bilo hospitalizovano u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u periodu od 16. do 27. septembra 2018. godine.
Uvidom u Ocenu prvostepene lekarske komisije broj 7301 od 25. septembra 2018. godine, utvrđeno je da je majka deteta G. G. bila pratilac deteta za vreme stacionarnog lečenja u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju.
Uvidom u dopis Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine broj 3221-1 od 2. oktobra 2018. godine, utvrđeno je da je v.d. direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, uputila dopis podnosiocu pritužbe, a povodom njegovog obraćanja Institutu u vezi sa događajima za vreme hospitalizacije njegovog maloletnog deteta. U dopisu se pored ostalog navodi da se deca u Institutu leče u skladu sa najvišim standardima medicinske doktrine i prakse i da se vodi računa o najboljem interesu deteta. U dopisu se dalje navodi da, što se tiče prava roditelja kao pratioca/pratilje deteta za vreme stacionarnog lečenja, u skladu sa članom 26. Zakona o pravima pacijenata, dete do navršenih 15 godina života ima pravo da bude smešteno na bolničko lečenje u pratnji jednog roditelja, usvojitelja ili staratelja, uvek kada je to moguće. Takođe, navedeno je da prava deteta podnosioca pritužbe na zdravstvenu zaštitu nisu bila ugrožena u Institutu, a da je za korektivni nadzor u porodičnim odnosima nadležan organ starateljstva – centar za socijalni rad.
Uvidom u fotokopiju dostavnice, utvrđeno je da je dopis Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, koji je upućen podnosiocu pritužbe A. A. na adresu Stevana Momčilovića 18b, 21000 Novi Sad, pošta vratila sa naznakom „nepoznat“.
Uvidom u fotokopiju izreke i dela obrazloženja presude Osnovnog suda u Novom Sadu, P2 1373/2016 od 13. novembra 2016. godine, utvrđeno je da je dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci i da je uređen model održavanja ličnih odnosa podnosioca pritužbe i deteta.

MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE MIŠLjENjA

- Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu cenio je navode iz pritužbe i izjašnjenja, dokaze koji su priloženi, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti i drugim licima preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti[2].
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti najpre konstatuje da Ustav Republike Srbije[3] u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbom člana 15. Ustava propisana je ravnopravnost žena i muškaraca i obaveza države da razvija politiku jednakih mogućnosti, dok je članom 65. Ustava Republike Srbije propisana ravnopravnost roditelja prilikom ostvarivanja prava i dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom, dok je odredbom člana 62. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano da se brak i odnosi u braku i porodici uređuju zakonom.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[4] u članu 14. propisuje da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama člana 4. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno, zabranu diskriminacije. S obzirom na činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantne su odredbe člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije prema kojoj neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog, odnosno, njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Odredbom člana 20. ovog zakona određeno je da diskriminacija na osnovu pola postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.
Zakonom o ravnopravnosti polova[5] propisano je da je diskriminacija na osnovu pola svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) koje ima za cilj ili posledicu da licu ili grupi oteža, ugrozi, onemogući ili negira priznanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava i sloboda u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj, porodičnoj i drugoj oblasti. U članu 2. stav 4. propisano je da državni organi, organi autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravna lica koja osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave dužni su da prate ostvarivanje ravnopravnosti zasnovane na polu u svim oblastima društvenog života, primenu međunarodnih standarda i Ustavom zajemčenih prava u ovoj oblasti.
Porodičnim zakonom,[6] kao najvažnijim propisom za uređivanje porodičnih odnosa, propisano je da roditelji imaju pravo da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova (član 68. stav 3.). Odredbom člana 78. navedenog zakona propisano je da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (stav 3.); dok se pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta veće vrednosti (stav 4.).
Odredbom člana 26. stav 1 i 2. Zakona o pravima pacijenata^[7] propisano je da dete do navršenih 15 godina života ima pravo da bude smešteno na bolničko lečenje u pratnji jednog od roditelja, usvojitelja ili staratelja, uvek kada je to moguće, kao i pravo na posete u najvećoj mogućnoj meri, u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem i najboljim interesom. Članom 14. ovog zakona propisano je da tokom boravka u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, pacijent ima pravo primanja posetilaca, u skladu sa kućnim redom zdravstvene ustanove, kao i pravo da zabrani posete određenom licu ili licima.
Prema Uredbi o katalogu radnih mesta u javnim službama i drugim organizacijama u javnim službama[8] lekar subspecijalista u sekundarnoj i tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti, između ostalog, obavlja sledeći opis poslova: postavlja dijagnozu, određuje terapiju i vodi lečenje i obaveštava i savetuje pacijenta i porodicu u vezi sa zdravstvenim stanjem i lečenjem.
Kućnim redom Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine propisano je da u skladu sa Zakonom o pravima pacijenata (član 26.) i Pravilnikom o sadržaju i obimu prava na zdravstvenu zaštitu obaveznog zdravstvenog osiguranja i o participaciji za 2017. godinu[9], dete do navršenih 15 godina života, za vreme stacionarnog lečenja i medicinske rehabilitacije, ima pravo na pratioca (jednog od roditelja, usvojitelja ili staratelja) uvek kada je to moguće, a da je medicinski neophodno. U navedenim slučajevima neophodan je poseban (overen) uput za pratioca.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.11. Na osnovu dokaza koji su dostavljeni uz pritužbu i navoda iz izjašnjenja, utvrđeno je da je dete podnosioca pritužbe bilo hospitalizovano u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u periodu od 16. do 27. septembra 2018. godine.

3.12. Nakon utvrđivanja činjeničnog stanja i relevantnog pravnog okvira, bilo je potrebno ispitati da li je Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine diskriminisao podnosioca pritužbe na osnovu ličnog svojstva – pola, prilikom određivanja pratioca deteta, kao i prilikom davanja informacija o zdravstvenom stanju deteta, tokom hospitalizacije deteta. Pri tome, Poverenik je analizirao samo navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i dostavljene dokaze koji su od značaja za utvrđivanje diskriminacije. Navodi koji se odnose na eventualne propuste u radu ili postupanju za koje su nadležni drugi državni organi, nisu uzeti u razmatranje.

3.13. Da bi se odgovorilo na pitanje da li je postupanje Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine bilo diskriminatorno, važna je i primena pravila o preraspodeli i prebacivanju tereta dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije. Prema ovom pravilu, u konkretnom slučaju, podnosilac pritužbe treba da učini verovatnim da je Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine izvršio akt diskriminacije, a ukoliko to učine, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakih prava i obaveza, leži na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine. S tim u vezi, u pritužbi je navedeno da podnosilac smatra da je diskriminisan kao muškarac prilikom određivanja pratioca deteta u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, kao i prilikom davanja informacija o zdravstvenom stanju deteta, tokom hospitalizacije deteta. Navode podnosioca pritužbe potvrdio je i njegov kum, koji je prisustvovao većini događaja opisanih u pritužbi. Stoga, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti cenio je da li činjenice i dokazi koje je v.d. direktora Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine ponudila pružaju dovoljno osnova za zaključak da je postupanje Instituta bilo zasnovano na zakonu i objektivnim razlozima koji nisu u vezi sa polom podnosioca pritužbe.

3.14. S tim u vezi, Poverenik je cenio navode iz izjašnjenja da je potrebu za pratiocem deteta podnosioca pritužbe, tokom hospitalizacije, indikovala prof. dr V. V., načelnica Odeljenja na kojem je dečak hospitalizovan, kao i nadležni lekar Doma zdravlja Novi Sad, te da je majka bila pratilac deteta na osnovu Ocene prvostepene lekarske komisije (obrazac OLK10) u skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju i Pravilnikom o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, te da otac deteta nije bio pratilac deteta u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju. U izjašnjenju je, takođe, navedeno da je za informacije o zdravstvenom stanju pacijenta nadležan ordinirajući ili dežurni lekar, ali to mora biti isključivo lekar, a ne medicinska sestra.

3.15. S tim u vezi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je odredbom člana 26. stav 1. Zakona o pravima pacijenata propisano da dete do navršenih 15 godina života ima pravo da bude smešteno na bolničko lečenje u pratnji jednog roditelja, usvojitelja ili staratelja, uvek kada je to moguće. Odredbom člana 148. stav 1. tačka 4. Zakona o zdravstvenom osiguranju propisano je da prvostepena lekarska komisija daje ocenu o potrebi obezbeđivanja pratioca osiguranom licu za vreme stacionarnog lečenja. Takođe, odredbom člana 134. Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja propisano je da se na obrascu OLK-10 daje ocena prvostepene lekarske komisije kojom se odobrava pratilac osiguranom licu za vreme stacionarnog lečenja ili produžene rehabilitacije.

Zatim, Porodičnim zakonom je propisano da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo. Pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta veće vrednosti. Takođe, ovim zakonom propisano je da roditelji imaju pravo da dobiju sva obaveštenja o detetu od obrazovnih i zdravstvenih ustanova. Uvidom u fotokopiju izreke i dela obrazloženja presude Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1373/2016 od 13. novembra 2016. godine utvrđeno je da je dete podnosioca pritužbe povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci i da je uređen model održavanja ličnih odnosa podnosioca pritužbe i deteta.

Konačno, Uredbom o katalogu radnih mesta u javnim službama i drugim organizacijama u javnim službama lekar subspecijalista u tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti je taj koji postavlja dijagnozu, određuje terapiju i vodi lečenje, te u skladu sa tim daje obaveštenja pacijentu i njegovoj porodicu u vezi sa zdravstvenim stanjem pacijenta i njegovim lečenjem.

3.16. Nakon pregleda pravnih propisa koji su relevatni u ovom konkretnom slučaju, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da iz izvedenih dokaza proizlazi da je majka G. G., koja samostalno vrši roditeljsko pravo, bila pratilac deteta na osnovu ocene prvostepene lekarske komisije, dok je podnosilac pritužbe – otac deteta, u čijem prisustvu je dečak hospitalizovan, potpisao pristanak na predloženu hospitalizaciju. Takođe, podnosilac pritužbe je naveo da nije podneo zahtev da bude određen za pratioca deteta, da mu nije data potvrda da je detetu neophodan pratilac radi pribavljanja uputa za pratioca i ocene lekarske komisije RFZO, kao i da mu od Instituta nisu naplaćeni troškovi boravka sa detetom u Institutu.

3.17. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti razmatrao je i navode iz pritužbe koji se odnose na davanje informacija o zdravstvenom stanju deteta. Naime, podnosilac pritužbe tvrdi da su mu zaposleni u Institutu uskratili informacije o zdravstvenom stanju deteta. S tim u vezi, Poverenik, najpre, ukazuje da je odredbom člana 11. Zakona o pravima pacijenata propisano da pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje, koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru, da pacijent, odnosno zakonski zastupnik ima pravo na obaveštenje i uvid u troškove lečenja pacijenta, kao i da nadležni zdravstveni radnik u medicinsku dokumentaciju unosi podatak da je pacijentu, članu uže porodice, odnosno zakonskom zastupniku, dao obaveštenje. Takođe, kao što je već rečeno, prema propisima, lekar obaveštava porodicu pacijenta o njegovom/njenom zdravstvenom stanju i lečenju, iz čega proizlazi da takve podatke ne mogu davati medicinske sestre/tehničari, niti drugo bolničko osoblje.

3.18. Prema navodima iz izjašnjenja, načelnica Odeljenja za nefrologiju, izjavila je da je otac deteta, koji je noć proveo uz dete, drugog dana hospitalizacije dobio informaciju o zdravstvenom stanju deteta, a da se na odeljenju pojavila i majka koja je takođe dobila informaciju o zdravstvenom stanju deteta. Takođe je navedeno da je dete, 21. septembra, premešteno u Službu pulmologije, kao i da je otac dobijao informacije od, pedijatra–pulmološkinje, kao i da je evidentirano da je otac i 28. septembra, dan posle otpusta, došao na Odeljenje i dobio informaciju. Sa druge strane, prema navodima iz izjašnjenja svedoka D. D., podnosilac pritužbe je svakog dana odlazio u posetu detetu i tom prilikom tražio informacije o zdravstvenom stanju deteta, ali, kako je naveo, obično nije bila prisutna lekarka koja leči dete, zbog čega nisu davali informacije o zdravstvenom stanju deteta. Imajući u vidu navode iz izjašnjenja Instituta, kao i svedoka D. D., može se zaključiti da je podnosilac pritužbe dobijao informacije o zdravstvenom stanju deteta kada je bio prisutan ordinirajući ili dežurni lekar, koji je jedini, u skladu sa propisima, nadležan da daje informacije o zdravstvenom stanju pacijenta. Stoga, medicinska sestra, koja prema navodima pritužbe nije dala informacije o zdravstvenom stanju deteta, to nije ni mogla da učini, jer bi u suprotnom prekršila propise.

3.19. Stoga, sagledavajući utvrđene činjenice i relevantne pravne propise, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine dokazao da je postupanje ove zdravstvene ustanove bilo isključivo zasnovano na pravnim aktima i nije bilo u vezi sa ličnim svojstvom podnosioca pritužbe – polom.