104-24 Preporuke mere zdravstvenim ustanovama koje pružaju uslugu iz oblasti ginekologije i akušerstva • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

br. 021-01-526/2024-02 datum: 22.3.20224

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti^[1] da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i upućuje preporuke mera organima javne vlasti i drugim licima za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti upućuje svim zdravstvenim ustanovama koje pružaju usluge iz oblasti ginekologije i akušerstva,

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI I ZAŠTITE OD DISKRIMINACIJE

U cilju ostvarivanja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, kako bi se unapredila zdravstvena zaštita žena tokom trudnoće i porođaja, kao i prilikom sprovođenja procedure indukovanog pobačaja i obezbedio najviši standard zdravstvene zaštite i human tretman, bez ponižavajućeg i uvredljivog postupanja, u skladu sa propisima i utvrđenim stručnim standardima, Poverenik preporučuje zdravstvenoj ustanovi da:

obezbedi jačanje kapaciteta zdravstvene ustanove, kako prostornih uslova, tako i redovne provere kvaliteta pruženih usluga zdravstvene zaštite u cilju stalnog unapređivanja kvaliteta zdravstvene zaštite koja se sprovodi u zdravstvenoj ustanovi;
obezbedi konstantno stručno usavršavanje zdravstvenih radnika kako o primeni i značaju propisa iz zdravstvene zaštite, tako i sa aspekta ostarivanja svih ljudskih prava, bez diskriminacije, kao i usavršavanje o načinu komunikacije sa pacijentkinjama;
omogući žanama tokom porođaja, ukoliko žele, prisustvo/pratnju članova porodice ili drugog lica;
omogući ženama kod kojih se vrši indukcija pobačaja prisustvo člana porodice, ukoliko to žele, tokom same procedure i ukoliko to medicinski i prostorni uslovi dopuštaju;
obezbedi ženama kod kojih se vrši procedura indukovanog pobačaja smeštaj u posebnoj prostoriji, a u slučaju da je žena smeštena u sobu sa drugim pacijentkinjama, omogući da u sobi bude što manji broj pacijentkinja i da među njima nema majki sa decom;
usvoji procedure za indukciju pobačaja i redovno prati i proverava njihovu primenu, u cilju unapređivanja jednom usvojene procedure;
organizuje psihološku podršku ženama koje prolaze kroz proces idukcije pobačaja u zdrvastvenim ustanovama;
obezbedi ženama uslove i nužne proizvode (sapun, toalet papir, spavaćice, i sl.) za održavanje lične higijene (ova inicijativa može da se unapredi kroz saradnju sa kompanijama koje bi donirale ove resurse porodilištima u slučaju potrebe, kao i tokom kriznih situacija kada je redovno snabdevanje prekinuto);
omogući pravovremeno pružanje informacija ženama o toku porođaja, preporučenom položaju za rađanje, upotrebi stimulacije, anestezije i sl.;
omogući lako dostupne i precizne informacije o mehanizmima pravne zaštete ženama nezadovoljnim postupanjem ustanove/zaposlenih, prilikom porođaja/indukovanog pobačaja;
uvede sistem evaluacije svih zdravstvenih radnika koji učestvuju u pružanju nege pre, tokom i nakon porođaja/procedure indukovanog pobačaja;
omogući da zdravstvena ustanova ima „Informator o trudnoći/prekidu trudnoće i porođaju“ napisan na jasan, razumljiv i lako dostupan način.

Potrebno je da o preduzetom zdravstvena ustanova obavestiti Poverenika u roku od 30 dana od prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

Protiv ove preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti, u skladu sa zakonom, nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo.

Obrazloženje

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obraćale su se građanke anonimnim prijavama i organizacije civilnog društva iz domena zaštite ljudskih prava, u kojima su opisali uvredljivo, ponižavajuće, degradirajuće i nehumano tretiranja u pojedinim porodilištima u Srbiji, i to, kako prilikom porođaja, tako i procedure indukovanog pobačaja. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, je u skladu sa članom 33. stav 1. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije, a u cilju unapređenja položaja žena, kao i prakse u ovoj oblasti, 2022. godine pojedinim zdravstvenim ustanovama koje pružaju usluge iz oblasti ginekologije i akušerstva uputio preporuku mera da preduzmu neophodne mere kako bi se obezbedilo da ženama prilikom pružanja zdravstvene usluge, tokom trudnoće i porođaja, bude obezbeđen najviši standard zdravstvene zaštite i human tretman u skladu propisima i utvrđenim stručnim standardima. Pored obraćanja Povereniku, na postupanje pojedinih lekara ili drugog medicinskog osoblja, žene su javno ukazale i u Fejsbuk grupi „Stop nasilju u porodilištima!“, ali i u pojedinačnim nastupima, kao i u obraćanju nadležnim organima. Neadekvatan tretman u porodilištima, ponižavajuće i uvredljivo postupanje prilikom porođaja, indukovanog pobačaja, kao i drugi oblici akušerskog nasilja predstavljaju kršenje prava žena i ugrožavanje njihovog reproduktivnog zdravlja. Traumatična iskustva utičnu na njihovo psihičko i fizičko zdravlje, odnosno na njihov život i život njihovih porodica. Neretko doživljena traumatična iskustva, izostanak potrebne podrške i usluga, utiču i na njihovu buduću odluku u vezi potomstva, odlazak na preventivne i skrining preglede i sl.

Ustav Republike Srbije^[2] u članu 15. jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Članom 16. je propisano da porodica, majka u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom. Majci se pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja (stav 2). Sloboda odlučivanja o rađanju dece, garantovana je članom 63. Članom 68. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.

Takođe, prava žena u pogledu reproduktivnog zdravlja, na međunarodnom planu, regulisana su brojnim propisima koje je Republika Srbija ratifikovala.

Konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena CEDAW[3] je propisano da države članice preduzimaju u svim oblastima, posebno političkoj, društvenoj, ekonomskoj i kulturnoj, sve prikladne mere, uključujući zakonodavne, da bi obezbedile potpun razvoj i napredak žena, kako bi im se garantovalo ostvarivanje i uživanje prava čoveka i osnovnih sloboda, ravnopravno s muškarcima (član 3.), kao i da preduzimaju sve odgovarajuće mere radi eliminisanja diskriminacije žena u drugim oblastima privrednog i društvenog života kako bi im se, na osnovu ravnopravnosti žena i muškaraca obezbedila jednaka prava, a posebno, između ostalog, jednaka prava da slobodno i odgovorno odlučuju o planiranju porodice, kao i da imaju pristup informacijama, obrazovanju i sredstvima koja će im omogućiti da se koriste ovim pravima (član 16.stav 1. tačka e). Konvencija u članu 12. predviđa zabranu diskriminacije žena i potpunu ravnopravnost žena i muškaraca u obezbeđivanju dostupnosti zdravstvenih usluga, uključujući one koje se odnose na planiranje porodice. Ženama se mora obezbediti posebna zdravstvena zaštita za vreme trudnoće, porođaja i u periodu posle rođenja deteta, a zdravstvene usluge im moraju biti sasvim dostupne u ovom periodu. Takođe, države imaju obavezu da učine dostupnom i odgovarajuću ishranu za vreme trudnoće i dojenja. U cilju lakše primene člana 12. Konvencije usvojena je Opšta preporuka 24, prema kojoj prava žena u dostupnosti, obimu i kvalitetu zdravstvene zaštite ne smeju zavisiti od muškarca, a posebno se ističe da države potpisnice moraju u svojim izveštajima Komitetu CEDAW dostaviti podatke o merama kojima se ženama obezbeđuju odgovarajuće usluge u vezi s trudnoćom, porođajem i postnatalnim periodom. Izveštaji bi trebalo da uključe informacije o merama na osnovu kojih su se smanjile stope smrtnosti i morbiditet majki. CEDAW i Preporuka 24 ističu da se kvalitet pruženih usluga može posmatrati i kroz ocenu da li je ženi omogućeno da daje potpuno informisan pristanak, da li se poštuje njeno dostojanstvo i da li se garantuje poverljivost osetljivih podataka. Takođe, oba dokumenta su izričita da države ugovornice ne smeju da dozvole nijedan oblik prinude kojima se povređuje ženino dostojanstvo.

Ratifikacijom Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima[4] Republika Srbija se obavezala da obezbedi jednako pravo muškarcima i ženama da uživaju sva ekonomska, socijalna i kulturna prava koja su nabrojana u ovom paktu (član 3.), dok posebna zaštita treba da bude pružena majci u toku razumnog vremenskog perioda pre i posle porođaja. Takođe, ovim dokumentom propisano je da niko ne može biti podvrgnut mučenju, niti svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Posebno je zabranjeno podvrgavanje nekog lica medicinskim ili naučnim opitima bez njegovog slobodnog pristanka.

Konvencija saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Instanbulska konvencija)[5] u članu 39. propisuje da će države članice preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere kako bi obezbedile da se inkriminišu sledeće namerne radnje: abortus žene bez njenog informisanog pristanka; operacija u svrhu odnosno uz ishod onemogućavanja prirodne reprodukcije kod žene bez njenog informisanog pristanka i razumevanja procedure.

Svetska zdravstvena organizacija izradila je Smernice za postupanje tokom normalnog porođaja[6]. U Smernicama SZO se ukazuje na važnost procene rizika, koja se ne može raditi samo jednom u toku trudnoće, već predstavlja kontinuiran proces. Procena faktora rizika se radi već tokom prenatalne faze tako što se uzima u obzir starost žene, njena visina, broj porođaja, ispitivanje komplikacija u prethodnim porođajima (da li je bilo mrtvorođene dece, da li je rađen carski rez, utvrđivanje nepravilnosti u trenutnoj trudnoći, anemija, položaj fetusa i drugo). Trebalo bi da se napravi plan porođaja u skladu s procenom – gde će se porođaj odvijati i ko će prisustvovati. Ako je procena napravljena u prenatalnoj fazi, a plan definisan u skladu s tom procenom, postoji mogućnost da se on na početku porođaja promeni zbog izmene procene rizika (stanje žene i fetusa, položaj fetusa i drugo). U 2020. godini SZO je objavio Vodič za negu prilikom porođaja[7]. Povod za izradu dokumenta su prikupljeni podaci koji govore koje su posledice komplikacija tokom porođaja: 1. više od jedne trećine smrtnih slučajeva majki, 2. polovina mrtvorođene dece, 3. četvrtina neonatalnih smrti.

Članom 20. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu ravnopravnosti polova, odnosno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda žena i muškaraca u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol, odnosno rod i rodni identitet ili zbog promene pola, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu, kao i zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti[8] u članu 11. propisuje da se društvena briga za zdravlje ostvaruje obezbeđivanjem zdravstvene zaštite grupacijama stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja, zdravstvene zaštite lica u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti i stanja od većeg javnozdravstvenog značaja, kao i zdravstvene zaštite socijalno ugroženog stanovništva, pod jednakim uslovima na teritoriji Republike Srbije. Društvenom brigom za zdravlje iz stava 1. ovog člana obuhvaćena su i lica u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja. Članom 20. ovog zakona propisano je da načelo poštovanja ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti podrazumeva obezbeđivanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti u pružanju zdravstvene zaštite, pre svega prava na život, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i neprikosnovenost ljudskog dostojanstva, obezbeđivanje ravnopravnosti polova i rodne ravnopravnosti, uvažavanje moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja građanina, kao i zabranu kloniranja ljudskih bića. Stavom 3. ovog člana propisano je da trudnica, porodilja, dete do navršenih 18 godina života, samohrani roditelj sa decom do sedme godine života i stari imaju pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite. Članom 93. stav 3. tačka 2. Zakona o zdravstenoj zaštiti propisno je da opšta bolnica obavlja zdravstvenu delatnost u oblasti ginekolgije i akušerstva.

Zakon o pravima pacijenata[9] propisuje da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja, vreme pristupa zdravstvenoj službi ili u odnosu na neku drugu različitost koja može da bude uzrok diskriminacije (čl. 6. stav 2). Pacijent ima pravo na blagovremenu i kvalitetnu zdravstvenu uslugu, u skladu sa zdravstvenim stanjem i utvrđenim stručnim standardima. Pravo na kvalitet zdravstvene usluge podrazumeva odgovarajući nivo pružanja zdravstvenih usluga i humanog odnosa prema pacijentu. Odredbom člana 11. ovog zakona propsano je da pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje, koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru. Pacijent ima pravo na sve vrste informacija o stanju svog zdravlja, zdravstvenoj službi i načinu na koji je koristi, na informacije koje su dostupne na osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija, te na informacije o pravima iz zdravstvenog osiguranja i postupcima za ostvarivanje tih prava. Informacije se odnose i na ime i prezime i profesionalni status zdravstvenih radnika koji učestvuju u preduzimanju medicinskih tretmana (član 7). Zdravstvene ustanove, a posebno ginekološko-akušerske, imaju obavezu da sprovedu preventivne mere podizanjem svesti ljudi i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima (član 8). Svaki odnos prema pacijentkinji mora biti human (član 9). Pacijentkinja ima pravo na najviši nivo olakšavanja patnje i bola, saglasno s opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim principima (član 28).

Zakonom o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja[10] uređuju se pravo na zdravstvenu zaštitu i pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite za decu, trudnice i porodilje bez obzira na osnov po kome su zdravstveno osigurani, ako ova prava ne mogu da ostvare po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje.

Etički kodeks Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije[11] utvrđuju osnovna etička načela u obavljanju profesionalnih dužnosti medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara. Medicinske sestre i zdravstveni tehničari imaju obavezu da uvažavaju potrebe korisnica zdravstvenih usluga, njihovo dostojanstvo i integritet, kao i da ih informišu o dostupnosti zdravstvene zaštite i na razumljiv način daju precizne i jasne informacije o načinu ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu.

Na osnovu navoda iz dopisa i drugih obraćanja koji su upućeni ovom organu, dostupnih istraživanja u ovoj oblasti, kao i obaveštenja i informacija dobijenih putem medija, u poslednje vreme uočava se sve veći broj obraćanja, kao i žalbi i prigovora trudnica i porodilja na neadekvatan tretman tokom trudnoće i porođaja. Rezultati istraživanja „Izveštaj akušerskog nasilja“[12] pokazuju, na osnovu iskustava pacijentkinja iz ginekološko-akušerskih ustanova, da se akušersko nasilje može svrstati u nekoliko grupa: verbalno nasilje i loša komunikacija (od ukupnog broja analiziranih prijava 76,36% se odnosilo na verbalno nasilje i lošu komunikaciju koje su pacijentkinje doživele u ginekološko-akušerskim ustanovama); učestala primena Kristerelovog zahvata i vakuum ekstrakcija; nasilna epiziotomija; fizičke povede; fizičko nasilje; drugo nečovečno i ponižavajuće postupanje (posebnu traumu, nehumano i degradirajuće postupanje preživele su žene koje su doživele pobačaj); kršenje prava na pristanak tj. saglasnost; unošenje netačnih podataka u otpusnu listu. Prema ovom istraživanju, najviše prijava bilo je za četiri zdravstvene ustanove (Ginekološko- akušerska klinika „Narodni front“; Univerzitetski klinički centar Vojvodine, Klinika za ginekologiju i akušerstvo „Betanija“; Univerzitetski klinički centar Niš, Klinika za ginekologiju i akušerstvo; Univerzitetski klinički centar Srbije, Klinika za ginekologiju i akušerstvo „Višegradska“). Prema ovom istraživanju prijave za akušersko nasilje odnose se na lekare i medicinske sestre/tehničare. Prema ovim prijavama, lekari su bili izvršioci nasilja u najvećem broju slučajeva, osim u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije, na Klinici za ginekologiju i akušerstvo „Višegradska“, gde je broj ujednačen. U ginekološko-akušerskim zdravstvenim ustanovama komunikacija između zdravstvenih radnika i pacijenata je na veoma niskom nivou, što za posledicu ima verbalno nasilje koje uključuje vređanje, psovanje, ponižavanje, urlanje, nazivanje pacijentkinja pogrdnim imenima. U istraživanju se navodi da postoji praksa da lekari koji započnu porođaj napuste pacijentkinju zbog „drugih obaveza“ i prepuste vođenje porođaja drugom lekaru. U specifičnim trudnoćama, kada postoje prognoze za moguće komplikacije, lekari koji nastave porođaj nisu upoznati sa zdravstvenim stanjem pacijentkinje, zbog čega mogu nastati fatalne posledice. Dalje se navodi da je kod pobačaja uočeno da su pacijentkinje ostavljene same, bez nadzora zdravstvenog radnika, odnosno prinuđene su da pobace u krevetu pred drugim trudnicama/porodiljama ili u kupatilu, tako što izbace plod u vc šolju ili lopatu. Takođe je navedeno da se pacijentkinjama preporučuje da ne uzimaju hranu i vodu „za njihovo dobro“, a često im se potpuno zabranjuje uzimanje hrane i vode. Mnoge pacijentkinje su navele da su gladovale i bile žedne za sve vreme porođaja, iako je porođaj trajao duže od 12 časova. Kada su u pitanju uslovi i kapaciteti smeštaja, ističe se da su toaleti nefunkcionalni, da nema osnovnih sredstava za higijenu, da im posteljina i spavaćice nisu menjani po nekoliko dana, kao i da su često bile pokrivane krvavim ćebadima. U istraživanju je ukazano da se ne razdvajaju pacijentkinje koje borave u ginekološko-akušerskoj ustanovi zbog porođaja i one koje su hospitalizovane zbog pobačaja.

Takođe, rezultati istraživanja/analize „Prava žena i devojčica prilikom procedure indukovanog pobačaja“[13], a kada je u pitanju sprovođenje procedura indukcije pobačaja, pokazuju da se u Republici Srbiji postupa na zastareo način koji odstupa od najnovijih naučnih i medicinskih dostignuća u ovoj oblasti. Posledice takvog postupanja su brojna bolna i traumatična iskustva žena koje su prolazile kroz proceduru indukovanog pobačaja na neadekvatan način, uz kršenje osnovnih ljudskih prava, ali i visok rizik od eventualnih sudskih sporova za utvrđivanje odgovornosti zaposlenih u zdravstvu. Takođe, u ovoj analizi se navodi da se u Republici Srbiji procedura indukcije pobačaja vrši u skladu s „Nacionalnim vodičom dobre kliničke prakse za bezbedni prekid trudnoće“ koji je objavljen 2013. godine. Nacionalni vodič nijednom nije revidiran, iako je nakon njegovog objavljivanja bilo dosta značajnih izmena koje su morale biti evidentirane. Pored novih propisa u oblasti zdravstva (usvojeni su Zakon o pravima pacijenata, novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, novi Zakon o zdravstvenom osiguranju itd.), kako Svetska zdravstvena organizacija tako i brojne značajne međunarodne organizacije akušera i ginekologa, od 2013. godine do danas, redovno su objavljivale unapređene preporučene standarde za postupanje prilikom prekida trudnoće. Svetska zdravstvena organizacija, marta 2022. godine objavila je smernice „Nega tokom abortusa kako bi se zaštitilo zdravlje žena i devojčica i sprečilo preko 25 miliona nebezbednih abortusa koji se obavljaju svake godine širom sveta. Smernice predstavljaju ažuriranu verziju smernica koje su objavljene 2012. godine i, na osnovu najnovijih naučnih dokaza, pružaju preko 50 konsolidovanih preporuka, koje obuhvataju kliničku praksu, pružanje zdravstvenih usluga i pravne intervencije za podršku kvalitetnoj nezi tokom abortusa. U Smernicama objavljen je značajan broj novih informacija koje se odnose na pružanje zdravstvene zaštite i nege u vezi s abortusom kako s epidemiološkog i kliničkog tako i s pravnog aspekta, posebno u kontekstu poštovanja ljudskih prava tokom pružanja medicinskih usluga.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da u pogledu pristupa uslugama zdravstvene zaštite, posebno ranjive mogu biti, žene koje žive u ekstremnom siromaštvu, adolescentkinje, pripadnice etničkih manjina, izbeglice i ostale raseljene osobe, žene s invaliditetom, kao i one koje se susreću s nasiljem u porodici, partnerskim odnosima ili drugom vrstom nasilja. Takođe, široko su rasprostranjene stigma i diskriminacija koje su povezane s fizičkom i mentalnom nesposobnošću, kao i zdravstvenim statusom poput HIV infekcije. Svi zdravstveni radnici i osoblje koje radi na odeljenjima ginekologije i akušerstva u obavezi je da sve pacijentkinje-žene tretiraju bez diskriminacije i s poštovanjem. Zdravstveni radnici imaju obavezu da osiguraju pravo žene da dobije neophodnu psihičku i socijalnu podršku, kao i zdravstvenu uslugu koju je izabrala. Odredbom člana 155. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano je da zdravstveni radnici obavljaju zdravstvenu delatnost u skladu sa stručnim standardima, usvojenim vodičima dobre prakse, protokolima lečenja i kodeksom profesionalne etike. Takođe, trudnice u Republici Srbiji, između ostalih prava, imaju pravo na najviši mogući standard zdravlja i zdravstvene zaštite. To znači da svi stručni standardi, usvojeni vodiči dobre prakse, protokoli lečenja i pravila profesionalne etike po kojima su zdravstveni radnici dužni da obavljaju zdravstvenu delatnost (sprovode sve medicinske mere, pa i indukcije pobačaja) i da promovišu i štite zdravlje pojedinca i njegova osnovna ljudska prava; informisano i dobrovoljno donošenje odluka; autonomiju u donošenju odluka; da ne vrše diskriminaciju; da štite poverljivost i privatnost, kao i da poštuju pravo na ublažavanje bola.

Na osnovu svega navedenog, a u cilju unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite i zdravlja trudnica i porodilja obraćamo Vam se kako biste sagledali stanje i preduzeli adekvatne mere. Koristeći svoje zakonsko ovlašćenje iz člana 33. tačka 9. Zakona o zabrani diskriminacije upućujemo vam preporuku mera da, u okviru svojih ovlašćenja, preduzmete neophodne mere kako bi se obezbedilo da ženama prilikom pružanja zdravstvene usluge u ustanovi kojom rukovodite, tokom trudnoće i porođaja, kao i prilikom sprovođenja procedure indukovanog pobačaja bude obezbeđen najviši standard zdravstvene zaštite i human tretman u skladu propisima i utvrđenim stručnim standardima, bez ponižavajućeg i uvredljivog postupanja, u skladu sa propisima i utvđenim stručnim standardima.

[1] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, broj 22/09 i 52/21), član 33. stav 1. tačka 9)

[2] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06, član 21.

[3] „Službeni glasnik SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 11/81

[4] „Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/71

[5] „Službeni glasnik RS-Međunarodni ugovori“, br.12/13

[6] https://www.wto.int/

[7] https://iris.who.int/bitstream/handle/10665/337693/9789240017566-eng.pdf

[8] „Službeni glasnik RS“, br. 25/19

[9] „Službeni glasnik RS“, br. 45/13 i 25/19- dr.zakon

[10] „Službeni glasnik RS“, br. 104/13

[11] „Službeni glasnik RS“, 67/2007

[12] https://www.mimlegal.com/Izvestaj-Akusersko_nasilje.html