бр. 07-00-729/2013-02 датум: 21. 3. 2014.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе А. А. из М. која је поднета против привредног друштва „PWW“ д. о. о. Н, огранка у В. П. због понашања директора М. М. и других запослених према њему. У притужби је наведено да га директор М. М. назива просјаком, болесником, лажовом и да не цени његов рад, као и да га други запослени називају „Турчином“. Сматра да је овакво понашање директора и осталих запослених засновано на његовој националној припадности и имовном стању. У току поступка, из исказа сведока који су предложени у притужби, није утврђено да су поступци М. М. и других запослених према А. А. били узроковани његовом националном припадношћу и имовним стањем. Такође, у току поступка није утврђено да су запослени у привредном друштву подносиоца притужбе називали „Турчином“ и на тај начин га дискриминисали. На основу свега наведеног, Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да није утврђено да су привредно друштво „PWW“ д. о. о. Н, огранак у В. П. и директор М. М, дискриминаторно поступали према А. А.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратиo А. А. из М, коју је поднео против привредног друштва „PWW“ д. о. о. Н, огранка у В. П. (у даљем тексту „PWW“ д. о. о. Н.), због дискриминације на основу националне припадности и имовног стања.

1.2. У притужби је наведено:

– да је подносилац притужбе запослен у овом привредном друштву и да га директор назива просјаком, болесником, лажовом, као и да не цени његов рад;

– да га запослени називају „Турчином“;

– да је 28. новембра 2013. године отишао у општину како би тражио новчану помоћ. Том приликом га је видео директор, а након тога га је позвао шеф смене и питао зашто је у радно време одлазио са радног места;

– да се након тога видео са директором, који му је рекао да за њега нема помоћи и да може само да добије отказ јер је „лажов и преварант“;

– да сматра да је овим поступањем дискриминисан на основу личних својстава – националне припадности и имовног стања.

1.3. У допуни притужбе од 16. децембра 2013. године навео је адресе сведока који су присуствовали догађају.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка затражено изјашњење М. М, руководиоца огранка и Н. А, заступника „PWW“ д. о. о. Н. У изјашњењу на притужбу М. М, између осталог, навео је:

– да је надређени А. А, који је запослен на радном месту комуналног радника;
– да је против А. А. поднето неколико пријава: због недоличног понашања приликом обављања послова на које је распоређен, на основу пријаве возача камиона-смећара Г. П, због недоласка на рад 4. јануара и 13. фебруара 2013. године, због напуштања радног места сат времена након почетка радног дана и због изношења неистинитих чињеница приликом систематског медицинског прегледа;
– да је 1. фебруара 2013. године дошао на посао са завојем око десне руке и рекао да се повредио код куће због проблема у породици. Одбио је понуду руководиоца да иде кући, а истог дана је приликом обављања послова тражио новац на зајам од корисника комуналних услуга;
– да је на систематском прегледу А. А. изјавио да је повредио руку на радном месту и да су му одсечена два прста приликом рада на циркулару. Навео је да је повреду задобио 4. фебруара 2013. године, иако је документовано да је тог дана неоправдано изостао са посла, а након систематског прегледа се појавио на послу са незавијеном руком и свих пет прстију;
– да је 19. фебруара 2013. године дошао на посао у 7:30 ч, али је одбио да обавља послове на које је распоређен и напустио радно место у 8:45 часова;
– да А. А. нико од запослених није називао погрдним речима, нити га је на било који начин вређао или ниподаштавао;
– да су због породичних проблема притужиоца више пута имали разумевања, тако што поједини пропусти, недолично понашање на раду, самовољно одлажење са радног места и недолазак на рад нису санкционисани, чиме су му омогућили да и даље ради и има средства за егзистенцију;
– да су сви наводи из притужбе неистинити, да је притужба поднета тенденциозно и потпомогнута бившим колегама З. С. и Г. П. којима су отказани уговори о раду због неовлашћеног и ненаменског коришћења камиона-смећара за личне потребе.

1.5. М. М, поред изјашњења, сачинио је изјаву у којој се посебно изјашњава на околности које су се десиле након што је притужиоца видео у општини у току радног времена. У изјави је, између осталог, истакао да је тог дана, 28. новембра 2013. године, позвао Ж. С, шефа смене да га пита да ли је А. А. дозволио прекид радног дана и да је добио информацију да је А. А. без дозволе, својевољно, напустио радно место. Након тога је А. А. упозорио да тако више не може да се понаша, да је у последње време правио доста проблема и рекао му да ће од сутра радити у кругу хале и да неће ићи на терен. Навео је и да га том приликом није вређао ни називао погрдним именима.

1.6. Уз изјашњење су достављени следећи докази: 1) изјава и пријава Г. П. против А. А. бр. 16 од 10. јануара 2012. године, 2) пријава Ж. С, руководиоца службе одржавања и механизације против радника А. А. због недоласка на посао бр. 11/1 од 8. јануара 2013. године, 3) Упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду бр. 4 од 11. јануара 2013. године, 4) изјава И. Ц. бр. 54/2 од 1. фебруара 2013. године, 5) изјава А. А. бр. 54/1 од 1. фебруара 2013. године, 6) пријава против комуналног радника А. А. због недоласка на посао бр. 96 од 14. фебруара 2013. године, 7) пријава Ж. С, руководиоца службе одржавања и механизације против радника А. А. бр. 99 од 19. фебруара 2013. године, 8) пријава Ж. С, руководиоца службе одржавања и механизације против радника А. А. бр. 80/1 од 20. фебруара 2013. године, 9) изјава А. А. бр. 100/1 од 20. фебруара 2013. године, 10) изјава Д. Г. бр. 875 од 25. децембра 2013. године, 11) изјава П. Ј. бр. 874 од 25. децембра 2013. године и 12) изјава М. М. бр. 884 од 27. децембра 2013. године.

1.7. У исказу Г. П, који је назначен у притужби као сведок, наведено је:

– да је више пута био присутан када су директор М. М. и шеф смене Ж. С, малтретирали А. А, који је због тога много пута плакао и причао како ће да се убије уколико наставе да се тако понашају према њему;
– да су му говорили да је луд и поремећен, да смрди, као и да му нису дали да уђе у просторију у којој сви седе и пију кафу јер смрди;
– да нису малтретирали само А. А, већ и остале раднике, да руководство свима прети отказом и смањењем плате за 20%, да терају раднике да раде прековремено и недељом, а уколико неки радник не пристане на те услове прети му се отказом; да радници раде у неадекватним условима, да им није дозвољено да се пресвуку у суву одећу када раде по киши, као и да их директор присиљава да се учлане у политичку странку ДСС;
– да он више није запослен у том предузећу и да је тужио бившег послодавца, а остали радници не смеју да се жале због страха од отказа;
– да директор намерно користи имовинске прилике подносиоца притужбе, јер зна да је узео кредит и да ће му банка запленити кућу, уколико добије отказ.

1.8. У исказу З. С, који је наведен као сведок у притужби, наведено је:

– да је био присутан када су директор М. М. и шеф смене Ж. С, малтретирали А. А. како би га приморали да каже да је он (З. С.) узимао гориво из камиона, а уколико не призна претили су да ће му дати отказ и да ће му банка због кредита одузети кућу;
– да упркос претњама А. А. није ништа рекао, након чега му је руководство саопштило да је „на списку за отказ“, док су радници који су рекли да је З. С узимао гориво, добили одређене повластице;
– да су га након тога свакодневно малтретирали, избацивали из просторије где се пије кафа зато што мисле да смрди и да је прљав, што није истина;
– да је неким радницима директор М. М. наредио да шамарају А. А, што је радник И. Ц. и урадио;
– да је директор њега и друге раднике присиљавао да се учлане у политичку странку ДСС, како не би добили отказ;
– да су сви радили прековремено и викендима што се није додатно плаћало, а слободне дане нису добијали;
– да су радници имали намеру да оснују синдикат, али да им је директор рекао да ће сви добити отказ, уколико то учине.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у изјаву и пријаву коју је Г. П. поднео против А. А. бр. 16 од 10. јануара 2012. године, утврђено је да је Г. П. поднео пријаву руководству „PWW“ д. о. о. из Н. јер сматра да је А. А. погрешно руковао кашиком камиона смећара и тако направио материјалну штету на канти за смеће, зато што је једном кориснику комуналних услуга „бацио канту“, једног од запослених је у шали непримерено додиривао и зато што је инсистирао да га вози на задњем делу камиона супротно правилима безбедности. Даље је навео да је због тих догађаја викао на њега, али да га није ударио.

2.2. Даљим увидом у документацију, утврђено је да је Ж. С, руководилац службе одржавања и механизације поднео пријаве руководству привредног друштва бр. 11/1 од 8. јануара 2013. године, бр. 96 од 14. фебруара 2013. године и бр. 80/1 од 20. фебруара 2013. године против А. А. због недоласка на посао 4. јануара и 13. фебруара 2013. године, као и због напуштања радног места 19. фебруара у 8,45 ч. У пријави Ж. С. против А. А. бр. 99 од 19. фебруара 2013. године наведено је да се овај радник дуже време непримерено понаша, да је више пута неоправдано изостао са посла, да је лажно изјавио да је задобио повреду на раду и изгубио три прста, а да се након неколико дана појавио без повреде на руци и са свим прстима. Наведено је и да му је због оваквог понашања одређена пасивност без задужења на радном месту, јер постоји опасност од симулирања повреде на послу и понашања које није безбедно за остале запослене.

2.3. Увидом у упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду бр. 4 од 11. јануара 2013. године утврђено је да је директор М. М. обавестио А. А. да постоје разлози за отказ уговора о раду због непоштовања радне дисциплине, на основу доказа о недоласку на посао и више пријава запослених. У прилогу упозорења достављена је изјава И. Ц. бр. 54/2 од 1. фебруара 2013. године у којој је наведено да је 25. јануара 2013. године А. А. дошао на посао са повређеном руком и рекао „да се посекао на неке даске код комшије“, да му је шеф смене предложио да иде кући али је А. А. то одбио, а касније тога дана је тражио новац од корисника комуналних услуга. Увидом у изјаву А. А. бр. 54/1 од 1. фебруара 2013. године, утврђено је да је упутио извињење свим запосленима а посебно директору, и навео да је повреду на руци добио ван радног места, због породичних проблема „јер га жена малтретира и нема шта да једе“.

2.4. Из увида у изјаве Д. Г. бр. 875 и П. Ј. бр. 874 од 25. децембра 2013. године, које су упућене руководству привредног друштва „PWW“ д. о. о. из Н, утврђено је да су 28. новембра 2013. године радили у смени са А. А. У изјавама наводе да се А. А. током обављања радних задатака удаљио од возила, да се вратио након 40 минута и рекао да је ишао да плати струју и да му за то није потребна дозвола. Навели су и да им се више пута дешавало да им грађани заустављају возило и траже новац који су позајмили А. А, што их је доводило у непријатне ситуације.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценила је наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти и другим лицима препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1998. године ратификовала Оквирну конвенцију за заштиту националних мањина , која у чл. 4. ст. 1. забрањује било какву дискриминацију на основу припадности националној мањини. Ставом 2. овог члана прописана је обавеза држава да путем одговарајућих мера обезбеде пуну и стварну једнакост припадника националне мањине и припадника већинског народа.

3.4. Уредбом о ратификацији конвенције Међународне организације рада (МОР) бр. 111 о дискриминацији (запослење и занимање) , прописано је да дискриминација представља и свако прављење разлике, искључење или давање првенства које има за последицу укидање или нарушавање једнакости могућности или третмана у запослењу или занимању које утврди заинтересована чланица након саветовања са репрезентативним организацијама послодаваца и радника, уколико постоје, и других одговарајућих тела.

3.5. Пoвeрeницa зa зaштиту рaвнoпрaвнoсти кoнстaтуje дa Устaв Рeпубликe Србиje у чл. 21. зaбрaњуje свaку дискриминaциjу, нeпoсрeдну или пoсрeдну, пo билo кoм oснoву, a нaрoчитo пo oснoву рaсe, пoлa, нaциoнaлнe припaднoсти, друштвeнoг пoрeклa, рoђeњa, вeрoиспoвeсти, пoлитичкoг или другoг увeрeњa, имoвнoг стaњa, културe, jeзикa, стaрoсти и психичкoг или физичкoг инвaлидитeтa.

3.6. Устaвнa зaбрaнa дискриминaциje ближe je рaзрaђeнa Зaкoнoм o зaбрaни дискриминaциje кojи у чл. 2. ст. 1. т. 1. прoписуje дa дискриминaциja и дискриминaтoрнo пoступaњe oзнaчaвajу свaкo нeoпрaвдaнo прaвљeњe рaзликe или нejeднaкo пoступaњe, oднoснo прoпуштaњe (искључивaњe, oгрaничaвaњe или дaвaњe првeнствa), у oднoсу нa лицa или групe кao и нa члaнoвe њихoвих пoрoдицa, или њимa блискa лицa, нa oтвoрeн или прикривeн нaчин, a кojи сe зaснивa нa рaси, бojи кoжe, прeцимa, држaвљaнству, нaциoнaлнoj припaднoсти или eтничкoм пoрeклу, jeзику, вeрским или пoлитичким убeђeњимa, пoлу, рoднoм идeнтитeту, сeксуaлнoj oриjeнтaциjи, имoвнoм стaњу, рoђeњу, гeнeтским oсoбeнoстимa, здрaвствeнoм стaњу, инвaлидитeту, брaчнoм и пoрoдичнoм стaтусу, oсуђивaнoсти, стaрoснoм дoбу, изглeду, члaнству у пoлитичким, синдикaлним и другим oргaнизaциjaмa и другим ствaрним, oднoснo прeтпoстaвљeним личним свojствимa. Oдрeдбaмa чл. 4. Зaкoнa o зaбрaни дискриминaциje прoписaнo je да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно, забрану дискриминације.

Анализа доказа достављених уз притужбу и навода из изјашњења

3.7. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли су руководилац огранка М. М. и привредно друштво „PWW“ д. о. о. Н, огранак у В. П, различито третирали А. А. у односу на друге запослене због његових личних својстава – припадности националној мањини и имовном стању. Утврђивање евентуалних повреда радних права подносиоца притужбе, здравља и безбедности на радном месту, као и наводи који се односе на злостављање на раду, нису у надлежности Повереника за заштиту равноправности. Сагласно томе, у поступку су сагледаване само оне чињенице које су релевантне за испитивање повреде прописа о забрани дискриминације.

3.8. Повереница за заштиту равноправности констатује да је на основу навода из притужбе и изјашњења, као и доказа који су достављени, неспорно да је у радном окружењу долазило до конфликтних ситуација.

3.9. Поводом навода из притужбе да је руководилац огранка М. М. омаловажавао и вређао подносиоца притужбе због лоше материјалне ситуације, као и да не цени његов рад, може се констатовати да подносилац притужбе није доставио доказе којима би поткрепио ове наводе. Наиме, сведоци, у својим исказима, наводе да на радном месту постоје бројне конфликтне ситуације и указују на евентуалне повреде радних права, и то: да су присуствовали када су М. М. и Ж. С. „малтретирали“ подносиоца притужбе, да су га „истерали из просторије где се пије кафа јер је прљав и смрди“. Међутим, сведоци у исказима нису навели да постоји вређање на националној основи и због имовинског стања. Из исказа се може уочити да ниједан сведок не указује да су поступци М. М. и других запослених према А. А. били засновани на националној припадности и/или имовном стању подносиоца притужбе. Заправо, анализа исказа упућује на закључак да су се руководиоци односили према А. А. неадекватно и непрофесионално, али и да су такав однос имали и према другим запосленима, различитих националности и имовног стања. Такође, уз изјашњење су достављене изјаве запослених из којих произлази да је подносилац притужбе имао конфликте са неким колегама, али се не може закључити да су ти конфликти били у вези са личним својствима подносиоца притужбе.

У изјашњењу М. М. наведено је да А. А. није називао погрдним речима, нити га је на било који начин вређао или ниподаштавао, као и да га нико од запослених није вређао по било ком основу. По питању разговора који је уследио након што га је М. М. видео А. А. у радно време у просторијама општине, не може се закључити да је у овом разговору дошло до вређања по било ком личном својству, као ни да је поступање руководиоца, односно, давање налога да ради у кругу хале, узроковано личним својствима А. А.

3.10. У односу на наводе из притужбе да су запослени у привредном друштву подносиоца притужбе називали „Турчином“ и на тај начин га дискриминисали, Повереница указује да у конкретном случају А. А. није доставио доказе којима поткрепљује ове наводе, што је била обавеза подносиоца притужбе у складу са одредбом чл. 35. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, којом је прописано да се уз притужбу достављају докази о претрпљеном акту дискриминације.

3.11. С обзиром на наводе из изјашњења, као и на садржину исказа сведока, Повереница за заштиту равноправности сматра да у току поступка нису понуђени докази који би поткрепили наводе из притужбе да су се руководилац огранка М. М. и запослени у привредном друштву „PWW“ д. о. о. Н. понашали непримерено према подносиоцу притужбе на основу његових личних својстава – припадности националној мањини и имовном стању. Такође, у притужби није наведена ниједна ситуација у којој су запослени и/или М. М, директно или индиректно, ставили до знања да не желе или не прихватају А. А. у колективу искључиво због националне припадности и/или имовног стања или да је на било који други начин стављен у неједнак положај због својих личних својстава. Самим тим, у току поступка није доказано да ли се руководилац огранка М. М. понашао непримерено према подноситељу притужбе, односно, уколико јесте да ли је такво његово понашање узроковано личним својствима – националном припадношћу и имовним стањем А. А.

4. МИШЉЕЊЕ

У току поступка који је спроведен по притужби А. А. из М. против привредног друштва „PWW“ д. о. о. Н, огранка у В. П. и директора М. М, није утврђено да су привредно друштвo „PWW“ д. о. о. Н, огранка у В. П. и директор М. М, извршили акт дискриминације на основу било ког личног својства А. А.

Повереник за заштиту равноправности не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. У складу са тим, није ни прописана могућност изјављивања жалбе или приговора против мишљења и других правних аката које Повереник доноси.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужбa зaпoслeнoг A. A. прoтив пoслoдaвцa PWW збoг дискриминaциje нa oснoву нaциoнaлнe припaднoсти у oблaсти рaдa