дел. бр. 07-00-00402/2012-01 датум: 22. 3. 2013.
МИШЉЕЊЕ
Мишљење је донето у поступку поводом притужбе УГ „И.“ К, поднете у име малолетног А. П, уз сагласност законске заступнице М. П, против ОШ „Д. О.“ у К, поводом физичког и психичког малтретирања, вређања и исмевања које А. П. трпи од других ученика ове школе због припадности ромској националној мањини.
1. ТОК ПОСТУПКА
1.1. Удружење грађана „И.“ К. поднео је притужбу у име малолетног А. П, уз сагласност мајке М. П, против Основне школе „Д. О.“ К.
1.2. У притужби је наведено:
– да је А. ромске националности и да живи у изузетно лошим социо-материјалним условима, у породици која је корисник новчане социјалне помоћи, да више година у школи трпи физичко и психичко малтретирање од ученика и „институције“, као и да га називају погрдним именима и исмевају због боје коже и националности;
– да је А. ученик IV-1 разреда Основне школе „Д. О.“ у К;
– да А. живи са мајком М. П, сестром Т. А. (студенткиња Високе школе…) и старијим братом Р. А. (ученик средње школе), да су корисници новчане социјалне помоћи, живе у општинској кући која није функционална јер у њој нема воде ни купатила, али да су сви чланови породице изузетно педантни, да воде рачуна о хигијени и облачењу, посебно А;
– да А. у школи трпи психичко насиље на националној основи још од првог разреда „што потврђује и приложена лекарска документација из 2011. године (када је због константног психичког малтретирања и јаког стреса добио парезу лица)“;
– да у школи нико није знао да је ромске националности све док учитељица М. М. није рекла пред свим ученицима у првом разреду, када му је прегледала домаћи задатак, „види се да си Циганин, погледај како ти је неуредна свеска“;
– да је А. од тада свакодневно изложен физичком и психичком малтретирању у школи, а посебно у одељењу јер нико не жели да се дружи са њим. Најчешће седи сам у клупи због страха од малтретирања а када седне са неким на инсистирање учитељице, друг или другарица из клупе му се подсмевају, и не дозвољавају му ни руком да пређе на њихову половину стола;
– да А. друга деца у школи често називају „Циганине и псују му мајку циганску“, називају га погрдним именима, шутирају га и ударају на часовима и на одморима. Више пута је био претучен у школи али нико из школе није реаговао, учитељица је знала за све то али никада није предузела мере, а више пута је покушала да га избаци из одељења. У току прошле школске године, када је А. био одсутан из школе због парезе лица, учитељица је поднела прекршајну пријаву против мајке јер дете није похађало школу, иако је уредно била обавештена о проблему који је А. у том тренутку имао;
– да се А. јако лоше осећа, да је депресиван, уплашен, плачљив и да дрхти због исмевања од друге деце, која му поред осталог говоре и да смрди, иако се дечак свакодневно купа некада и више пута на дан, а у нападима панике и страха јако трља лице и кожу сапуном како би му кожа избелела;
– да су га, према А. наводима, највише малтретирали, исмевали и називали „Циганином“ и да су му највише „псовали мајку циганску“, Н. П, М. и Ф, ученици његовог одељења. У почетку он то из страха није никоме говорио, али је тражио од мајке да га премести у другу школу, што је она одбила надајући се да ће се ситуација смирити. А. је покушао неколико пута да реагује и да се заштити, али се сваки пут завршавало још горе по њега, јер је вербално и физичко малтретирање било бруталније и учесталије;
– да га је мајка, због свега тога, свакодневно пратила у школу и чекала после школе, што је другој деци био још један разлог за подсмевање и вређање, као и да га 24. октобра 2012. године први пут није испратила, јер је А. то замолио зато што му се деца смеју када га мајка прати;
– да је управо тог дана, за време часа физичког васпитања, на којем наставник није био присутан (оставио је ученике VIII разреда да надзиру ученике IV разреда), започело вербално малтретирање, и то тако што су му неки ученици из његовог одељења рекли „бежи одавде Циганине, види како смрдиш“. А. је кренуо према њима, а они су почели да га гурају и да се сви смеју. Ученици VIII разреда који су били присутни такође су се смејали и скандирали „удри га…, набоди га, мајку му циганску“ и слично. А. се због шока и страха повукао и вратио у учионицу. Када су се часови завршили око 18:30, А. је отворио врата од учионице и случајно окрзнуо М, на шта му је М. дрско одговорио „видећеш ти свога бога, мајку ти циганску“. А. га је затим питао „шта ти мени стално мајку циганску“, након чега је М. кренуо према њему са речима „ајде да те видим сад шта ћеш“, па се нагло окренуо и отишао негде. Након тога је А. изашао из школе, већ је био мрак, испред је било пуно деце, и у том моменту су му пришли Н. П, М. и још нека деца, који су му истргли торбу, шутнули га и оборили на земљу. Док је А. био на земљи, један дечак му је држао руке да не би могао да се брани, док су га остали шутирали по леђима, стомаку и по целом телу. Ударала су га и шутирала четворица дечака, док су остали гледали и скандирали „убиј Циганина“, „набоди га, мајку му циганску“, „ту гамад циганску треба побити“, а неки ученици су се смејали и охрабривали насилнике речима „браво, тако треба са Циганима“;
– да А. не зна колико је све то трајало, да се у једном тренутку истргао и побегао у учионицу, где га је мајка касније и нашла прљавог, преплашеног и уплаканог, наслоњеног на зид учионице потпуно изгубљеног и дезоријентисаног. Мајка га је погледала и видела да нема видљивих повреда, али га је одвела у дечји диспанзер у коме је установљено вршњачко насиље и упућен је дечијем психологу. А. је био код М. М, психолошкиње у Школском диспанзеру, која је разговарала са њим, па заказала да опет дође 7. новембра 2012. године, а мајци је рекла да сачекају да се „смире страсти, да се не диже прашина и да не тера даље…“;
– да психолошкиња М. М. није сачинила извештај о разговору који је обавила са А, иако је докторка која је А. упутила код психолога, тражила да јој се хитно достави извештај. Према сазнањима подносиоца притужбе, М. М. је рођена сестра директора школе у којој се инцидент догодио, због чега сматра да је покушала да одговори М. П. од даљег реаговања у вези овог инцидента;
– да је мајка отишла сутрадан у школу, да су према њој били јако нељубазни, као и да су јој рекли да је А. проблем и да она не предузима никакве мере. А. и његова мајка су преплашени, А. је депресиван, одбија да иде у школу и стално плаче, а на додир га боли цело тело;
– да је због безбедносних разлога у току премештање А. у другу школу.
1.3. Уз притужбу су достављени следећи докази: извештај лекара специјалисте од 24. октобра 2012. године, извештај стационарне здравствене установе – неурологија од 29. октобра 2011. године, извештај специјалисте ендрокринолога у Центру за радиологију КЦ Н. од 28. децембра 2011. године, извод из матичне књиге рођених А. П, копија личне карте М. П. и оцена првостепене лекарске комисије Републичког завода за здравствено осигурање.
1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па су у току поступка прибављена изјашњења учитељице М. М, Б. Р, директора ОШ „Д. О.“ и стручне службе ове школе.
1.5. У изјашњењу директора Б. Р, између осталог је наведено:
– да ОШ „Д. О.“ постоји 59 година, да има око 1100 ученика и 86 запослених. Поред ученика који живе на њеној територији, у ову школу се уписују и деца са територија које припадају другима основним школама, и то из разлога што наставно особље ради квалитетно. Велики број ученика учествује на свим облицима и нивоима такмичења и постижу завидне резултате, што је све утицало да је реноме и углед школе на вишем нивоу и да се школа котира као једна од бољих у Р. округу, али и шире;
– да је директор, након спорног догађаја и разговора који је имао са М. П, наложио да се о том догађају изјасне професори физичког васпитања, енглеског језика и учитељица IV-1. Такође, директор је наложио и педагошко-психолошкој служби и школском Тиму за заштиту деце од насиља да се укључе у утврђивање свих дешавања од 24. октобра 2012. године, а посебно пре и после истог;
– да су сви у школи били изненађени садржајем чланка објављеног у дневном листу „Блиц“ од 12. новембра 2012. године – „Група ђака тукла вршњака“, а остала деца скандирала „убиј Циганина“, новинара С. М. и М. П, мајке дечака;
– да је директор 14. новембра 2012. године формирао Комисију за утврђивање чињеничног стања поводом објављеног чланка, затим је наложио да се одржи родитељски састанак, да се узму писане изјаве родитеља и ученика који се у спомињу у тексту, уз напомену да ће ако се утврди истинитост навода, против учитељице покренути дисциплински поступак, као и да ће сносити део одговорности и јавно се извинити ученику и његовој мајци;
– да је му је ово трећи мандат у овој школи, и да у њој никада није било злостављања ученика, а посебно не на националној или верској основи. Такође, пита се, како према старијој деци М. П, која су завршила ову школу, никада није вршено насиље на националној основи, а наводи и да је школа предузимала различите мере како би помогла овој породици;
– де је др З. В, педијатарка у Дечјем диспанзеру Здравственог центра К, 25. октобра 2012. године обавила разговор са школском психолошкињом Б. Ђ. и информисала је да се А. П. обратио лекару, да је био узбуђен, али да није имао телесних повреда;
– да је велики број родитеља ученика ромске националности који похађају ову школу или су је завршили, изненађен оваквим односом појединаца према овој школи. Да је од запослених захтевао да дају максимум на свом радном месту, да обезбеде што боље услове за рад ученика, а од наставног особља да при оцењивању узму у обзир социјални моменат, стање у породици, здравствено стање ученика, али и да имају једнаке критеријуме према сваком ученику без обзира на националну или верску припадност.
1.6. Уз изјашњење Б. Р, директора школе, достављене су и изјаве родитеља М. М. од 26. октобра 2012. године, записници са састанка школског Тима за заштиту деце од насиља, одлука директора о формирању комисије од 14. новембра 2012. године, записници са састанака комисије од 16. и 20. новембра 2012. године, изјава коју је учитељица М. М. дала комисији, допис родитеља ученика Школској управи у К. од 16. новембра 2012. године, изјава учитеља Б. П, изјава професора физичког васпитања С. Ђ. од 26. новембра 2012. године, изјава наставнице енглеског језика М. М, изјава родитеља детета ромске националности, записник са седнице синдиката од 13. новембра 2012. године, позив који је школа упутила М. П. од 16. новембра 2012. године, изјаве ученика IV-1 М. М, Н. П. и Д. Ш. од 26. октобра 2012. године, изјава представника ромске националне мањине у МЗ „Л.“ у К. и изјашњење учитељице М. М.
1.7. У изјашњењу учитељице М. М, између осталог је наведено:
– да је читајући наведену притужбу имала утисак да чита о некој другој учитељици и деци која нису њени ђаци, а да ни у једном реду притужбе није препознала себе и своје ђаке, односно да је имала утисак да чита о монструмима који се играју туђим животом и будућношћу;
– да у ОШ „Д. О.“ ради већ 16 година и да се у току тог рада сретала са ученицима различитих националности и вероисповести. Увек је инсистирала на узајамном поштовању, уважавању и помагању између ученика и никада није имала инцидент који је као позадину имао националну или верску припадности, а као чланица Тима за заштиту од насиља, посебно је инсистирала на равноправности свих у њеном одељењу;
– да се у њеној породици баве послом у који су врло често укључени и припадници ромске националне мањине, да су њихове породице пријатељи њене куће, као и да су многима помагали у материјалном и финансијском смислу. Увек је своју децу учила да поштују сваку особу, без обзира на различитости, да је њен син био школски друг А. старијег брата Р, као и да су се увек лепо дружили и слагали;
– да је А. П. био три године и два месеца њен ђак, да је за то време лепо сарађивала и имала коректан однос са њим и са особама које су се представиле као његови родитељи. Да је А. био као и свако друго дете у том одељењу, да су несташлуци пратили њихово одрастање и да се са поједином децом боље разумео и дружио, што је и нормално у процесу социјализације, када постоји више различитих карактера и интересовања;
– да се њен утицај на његову бољу социјализацију огледао и у томе да је седео са различитом децом у клупи, са најбољим ђацима који су му помагали у раду. Увек је гледала децу са подједнаким правом за стицање знања и никада ни себи ни ученицима није дозвољавала да ниподаштавају некога због било које разлике, а да реченицу коју је навела А. мајка никада није ни помислила, а камоли изговорила, што могу да потврде други ученици и њихови родитељи;
– да је запазила за три године да је А. увек чист и уредан долазио у школу, па стога нико није могао да му каже да „смрди“, као и да никада не би прекинула процес едукације „избацивањем“ из одељења;
– да је А. често био одсутан у првом и другом разреду, али да се она трудила да А. остане у „кораку“ са градивом и да заврши те разреде. На почетку трећег разреда дечак је добио богиње што је отац (мушка особа која је долазила у школу тако се представила) благовремено пријавио, том приликом му је она рекла да дете дође у школу када се потпуно опорави. Да је опоравак дуго трајао (тог и до краја следећег месеца), а она није за то време могла да ступи у контакт са дечаковим родитељима јер они нису одговарали на њене позиве, па како А. није долазио у школу ни трећег месеца, она се консултовала са психолошко-педагошком службом, након чега је упућен званичан позив родитељима. Отац је дошао у школу и рекао да се, после богиња, А. разболео од парезе, и тада је учитељица добила број телефона преко кога је пратила дететов опоравак. Иако је постојао дуг период недоласка у школу, А. је трећи разред успешно завршио, као и његови вршњаци;
– да је на почетку четвртог разреда дошао отац у школу, да му је дала књиге и распоред часова, да је све било у реду, А. је редовно ишао у школу а она није приметила његово неслагање са осталим ђацима. У оквиру Дечије недеље, у школи је организована акција прикупљања гардеробе и она је за А. издвојила патике, мајицу и шорц, јер је приметила да не иде на физичко јер нема опрему, као и да је већ следећег часа присуствовао физичком васпитању;
– да се спорни догађај од 24. октобра 2012. године десио у њеном одсуству, јер је она тог дана имала само три часа, а ученици још два након тога. Око 18:00 позвала је М. П. и питала је где је А. Учитељица јој је одговорила да она није у школи, да су деца имала пет часова, да мајка мало сачека, као и да је позове када дође кући. Одмах након тога, примила је још један позив од М. П. и сазнала је да је мајка нашла А. прљавог и преплашеног, јер је била „нека туча“ у школи. Том приликом учитељица је посаветовала мајку да одмах оде у психолошко-педагошку службу или до некога од запослених који су још у школи. Међутим, у психолошко-педагошкој служби није било никога, М. П. је срела учитеља Б. П, а информисала је учитељицу и да ће отићи у диспанзер јер се А. потресао. Договориле су се да мајка дође сутрадан у школу на разговор;
– да је 25. октобра 2012. године учитељица дошла раније у школу, да је обавестила психолошко-педагошку службу о позиву А. мајке, да је разговарала са учитељем Б. П, који је информисао да на детету није приметио никакве повреде ни модрице, односно, да је дете изгледало сасвим у реду. Тог дана је М. П. дошла на разговор са учитељицом, а обављен је и разговор са другом децом из одељења о спорном догађају;
– да је ученик М. М. испричао како се све догодило, а и остала деца, да је све почело од „чарке“ на физичком васпитању а наставило се на енглеском језику, када је А. псовао М. М. и шутирао његов ранац. Када су изашли из школе, А. се залетео на М, па су се, према наводима деце, „обарали“ а ученик Н. П. је хтео да их раздвоји и на томе се све завршило и сви су отишли кући;
– да је након разговора са децом, пренела мајци шта су друга деца рекла, сматрајући да све то може лепо разговором да се реши. Међутим, М. П. је одмах почела да виче да жели да добије имена родитеља, а учитељица јој је рекла да за то мора да пита директора. Заједно су отишле прво у психолошко-педагошку службу, а онда и до директора који је обавио разговор са мајком;
– да је директор рекао учитељици да закаже састанак за сутра, за ученике и њихове родитеље, јер је М. П. тражила „суочење“, што је учитељица и учинила;
– да је мајка М. М, видно узнемирена, дошла у школу истог дана након позива, рекла да је за инцидент сазнала од М. одмах по повратку из школе, да је он дошао кући прљав и испричао јој шта се догодило;
– да су 26. октобра 2012. године у школу дошли Н. П. са оцем и М. М. са мајком, али да М. П. са А. није дошла;
– да је Тим за заштиту од насиља имао састанак 29. октобра 2012. године, да је договорено да учитељица 30. октобра 2012. године позове М. П, али се она тог дана сама јавила како би информисала учитељицу да је пребацила А. у другу школу, и то у ОШ „В. К.“;
– да је након свега, у дневним новинама изашао и текст о овом догађају, који је учитељицу оставио шокирану, увређену и ужаснуту због неистинитих навода М. П. и увреда које су изнете, као и да су ученици и њихови родитељи такође били увређени. Ученицима је жао што су изгубили друга из одељења али су и огорчени због навода да су га малтретирали на националној основи;
– да је стекла утисак да се ради о наметању стереотипа везаних за ромске ученике, као и да је неопходно радити на препознавању дискриминације и разбијању стереотипа, али и да је за то потребна системска несебична сарадња ромске и неромске заједнице.
1.8. Уз изјашњење директора ОШ „Д. О.“ достављени су извештаји, односно записници о активностима комисије за утврђивање чињеничног стања спорног догађаја, у којима је, између осталог, наведено и:
– да је у овом случају комисија „недвосмислено утврдила да није било ни расне ни националне дискриминације“
– приложена је изјава наставнице енглеског језика М. М, која је имала час са овим одељењем, одмах након часа физичког на којем је дошло до сукоба, у којој наводи да је час протекао мирно и без свађа међу децом;
– приложена је и изјава учитеља Б. П, који наводи да је око 18:15 срео А. са мајком и да су му рекли да су А. нека деца из одељења тукла. Учитељ је препоручио да мајка са А. дође сутра у школу и поприча са учитељицом, као и са психолошко-педагошком службом, а такође је навео да на А. није приметио никакве промене, ни на гардероби ни у физичком изгледу.
1.9. Уз изјашњење је достављена изјава родитеља ученика IV-1, у којој је наведено:
– да одговорно тврде да никада није било индиција за сумњу о односу учитељице и било ког детета и да су сва деца била у обавези да поштују правила понашања у школи;
– да је учитељица сваки проблем решавала кроз разговор са децом и родитељима, учила је децу да једни другима буду подршка, а похвале и критике изговарала је са одмереношћу и поштовањем друге стране;
– да су деца родитељима преносила догађаје из школе, као и да ниједан родитељ није приметио „расистичко“ или било које недолично понашање учитељице;
– да је учитељица улагала додатни труд када је А. у питању, кроз допунску наставу и одвојене текстове, како би успешно савладао градиво;
– да су сви ученици овог одељења имали другарски однос према А, а сви који су делили клупу са њим кажу да су му помагали онолико колико су знали;
– да је било несугласица и да су се све завршавале са неком вербалном замерком, све до немилог догађаја 24. октобра 2012. године, када је А. решио да своју несугласицу реши физичким путем, по завршетку часова;
– да спорни догађај није био тих размера како се наводи у изјави М. П, као и да су ученици тужни због оптужби које су изречене против њих;
– да су деца и њихови родитељи збуњени и у шоку због оваквих оптужби, али и да тврде да за ове три године није било дискриминације ни према једном детету, због чега траже од надлежних институција да заштите учитељицу М. М. и њихову децу од клевета;
1.10. Уз изјашњење је достављена и изјава професора физичке културе С. Ђ, у којој је наведено:
– да под моралном и материјалном одговорношћу изјављује да није истина да су деца на часу била сама, односно да су ученици IV разреда били под надзором ученика VIII разреда;
– да је био присутан на часу и да није приметио било какву конфликтну ситуацију између ових ученика или било којих других;
– да на часу није било ученика VIII осмог разреда, као и да конфликтна ситуација није пријављена на часу ни после часа.
1.11. Такође је приложена и изјава Д. О, бивше ученица ове школе која је ромске националности, у којој је навела да су она, њени рођаци и њена деца ишли и иду у ову школу, да је задовољна школом, да нема примедби, као и да у школи сви излазе у сусрет њеној деци, од директора школе, разредне старешине до наставника.
1.12. Један од прилога је био и изјава Н. Б, председника Друштва Рома „Р.“, у којој је, поред осталог, наведено да из личног искуства и искуства његових комшија ромске националности може да изнесе само позитивна искуства о овој школи, да за време школовања његовог сина и друге деце ромске националности, никада није дошло до било каквог националног или верског понижавања. Такође, наведено је и да су му „врата руководства“ увек била отворена за било који проблем, да је велики број деце ромске заједнице добијао гардеробу, ученички прибор и бесплатне уџбенике. Ова школа је школским таблама и другим наставним средствима опремила просторије за подучавање „наше деце“, због чега изражава жаљење што неко, ради личне користи, „блати“ име школе и ремети односе између ромске заједнице и ове образовне установе.
1.13. Један од прилога уз изјашњење је записник са седнице синдиката, у којем је наведено да је 47 наставника пружило подршку наставници М. М. у вези овог догађаја, јер су у медијима изнете неистине, како наводе.
1.14. Уз изјашњење су приложене изјаве деце, које су прикупиле психолошкиња Б.Ђ. и педагошкиња А. П. М. Изјаве су узете у присуству родитеља, а деца су у појединачним изјавама између осталог навела и:
– Д. Ш: да је на часу физичког М. сасвим случајно згазио А, он се наљутио и због тога је псовао М. После школе су се М. и А. тукли и М. је „мало јаче“ гурнуо А. након чега је он пао и почео да плаче. Такође, навела је да није тачно да су деца повлачила црту на клупи када су седела са А, да је она седела са њим више пута и помагала му кад год је било потребе а лепо су се и дружили;
– М. М: да је на часу физичког случајно згазио А, а након тога је А. псовао М. и њихове две другарице у учионици. После школе се А. залетео на њега и обојица су пали, па је М. кренуо кући а А. се опет залетео на њега и обојица су поново пали. Након тога је М. кренуо кући, а А. му је рекао да ће позвати брата да га „бије“;
– Н. П: да је све почело на физичком јер је М. случајно нагазио А, након тога је А. рекао „све ружне речи које је знао“ у свлачионици, у учионици је псовао и две девојчице, а М. је исцепао ранац. На повратку из школе А. је напао М., а он их је раздвојио. По Н. наводима А. није био уопште повређен већ М, а А. је М. претио и братом;
2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
2.1. У току поступка утврђено је да је 24. октобра 2012. године, за време часа физичког васпитања и након овог часа, дошло до вршњачког физичког и психичког сукоба између М. М. и А. П. Сукоб је кулминирао након наставе, у време када су деца кренула кући.
2.2. Увидом у прилоге достављене уз притужбу и одговор на притужбу, утврђено је да су се у решавање проблема, након вршњачког сукоба, укључили родитељи деце, директор школе, тим за заштиту од насиља, учитељица и психолошко-педагошка служба, као и да су преузимане активности у одговору на вршњачко насиље.
2.3. Утврђено је да је овај догађај добио и медијску пажњу, да је са догађајем била упозната и јавност ван школе, с обзиром да је објављен чланак у дневном лист „Блиц“ од 12. новембра 2012. године, под насловом – „Група ђака тукла вршњака“, а остала деца скандирала „убиј Циганина“, у којем су изнето исто чињенично стање и опис догађаја као и у притужби.
2.4. Увидом у прилоге из притужбе утврђено је да је А. П. 29. октобра 2011. године постављена дијагноза paresis facialis, а на основу извештаја лекара специјалисте Здравственог цента Крушевац утврђено је да је 24. октобра 2012. године, А. П. био на прегледу и да је том приликом констатовано вршњачко насиље.
3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњења, као и прилог.
Правни оквир
3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета , која у чл. 28. предвиђа да дете, између осталог, има право на образовање, те је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе. Чланом 2. одређено је да ће уговорнице поштовати и обезбеђивати права утврђена Конвенцијом сваком детету које се налази под њиховом јурисдикцијом без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета, његовог родитеља или законског старатеља. Циљеви образовања регулисани су одредбама чл. 29. ст. 1. којима је прописано да су уговорнице сагласне да образовање детета треба да буде усмерено на развој дететове личности, развој поштовања људских права и основних слобода, развој поштовања дететових родитеља и културног идентитета али и да треба да буде усмерено на припрему детета за одговоран живот у слободном друштву, у духу разумевања, мира, толеранције, једнакости полова и пријатељства међу свим народима, етничким, националним и верским групама.
3.4. Комитет за права детета донео је Општи коментар број 1. о циљевима образовања у којем су циљеви образовања из Конвенције постављени као циљеви који су директно повезани са остварењем дететових људских права и достојанства. Такође, Општим коментаром бр. 1. прописано је да дискриминација по било ком основу наведеном у чл. 2. Конвенције, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање. Сва дискриминаторна поступања у овом документу су наведена као поступци који су у директној супротности са захтевима да образовање треба да буде усмерено на развој дететове личности, талената и менталних и физичких способности до крајњих граница. Комитет је такође нагласио и везу између чл. 29. ст. 1. и борбе против расизма, расне дискриминације, ксенофобије и сродне нетолеранције. Такође је истакнуто да расизам и сродне појаве цветају тамо где постоји незнање, неосновани страхови од расних, етничких, верских, културних и језичких или других облика разлике, искоришћавање предрасуда, или учење или ширење искривљених вредности. Поуздан и трајан лек за све ове пропусте јесте обезбеђивање таквог образовања које подстиче разумевање и поштовање вредности промовисаних чл. 29. ст. 1, укључујући поштовање разлика, и које се супротставља свим облицима дискриминације и предрасуда. Наглашено је да је важно усредсредити се на дететову сопствену заједницу приликом наставе о људским и дечјим правима и принципима недискриминације, јер таква настава може делотворно да допринесе спречавању и елиминацији расизма, етничке дискриминације, ксенофобије и сродне нетолеранције.
3.5. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 19. ст. 2. забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.
3.7. Законом о основама система образовања и васпитања дефинисано је једнако право и доступност образовања и васпитања за све, а одредбама чл. 44. ст. 1. прописано је да су у установи забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лице, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицања или неспречавање таквих активности. Члaном 45. прописана је зaбрaнa нaсиљa, злoстaвљaњa и зaнeмaривaњa, тако што је у устaнoви зaбрaњeнo: физичкo, психичкo и сoциjaлнo нaсиљe; злoстaвљaњe и зaнeмaривaњe дeцe и учeникa; физичкo кaжњaвaњe и врeђaњe личнoсти, oднoснo сeксуaлнa злoупoтрeбa дeцe и учeникa или зaпoслeних. Насиље и злостављање дефинишу се као свaки oблик jeдaнпут учињeнoг или пoнaвљaнoг вeрбaлнoг или нeвeрбaлнoг пoнaшaњa кoje имa зa пoслeдицу ствaрнo или пoтeнциjaлнo угрoжaвaњe здрaвљa, рaзвoja и дoстojaнствa личнoсти дeтeтa и учeникa или зaпoслeнoг. Прописано је и да је устaнoвa дужнa дa oдмaх пoднeсe приjaву нaдлeжнoм oргaну aкo сe кoд дeтeтa или учeникa примeтe знaци нaсиљa, злoстaвљaњa или зaнeмaривaњa. У смислу овог закона под физичким нaсиљeм се смaтрa физичкo кaжњaвaњe дeцe и учeникa oд стрaнe зaпoслeних и других oдрaслих oсoбa; свaкo пoнaшaњe кoje мoжe дa дoвeдe дo ствaрнoг или пoтeнциjaлнoг тeлeснoг пoврeђивaњa дeтeтa, учeникa или зaпoслeнoг; нaсилнo пoнaшaњe зaпoслeнoг прeмa дeци, учeницимa или другим зaпoслeним, кao и учeникa прeмa другим учeницимa или зaпoслeним. Са друге стране, психичко нaсиљe је дефинисано као пoнaшaњe кoje дoвoди дo трeнутнoг или трajнoг угрoжaвaњa психичкoг и eмoциoнaлнoг здрaвљa и дoстojaнствa дeтeтa и учeникa или зaпoслeнoг, док је сoциjaлно нaсиљe искључивaњe дeтeтa и учeникa из групe вршњaкa и рaзличитих oбликa сoциjaлних aктивнoсти устaнoвe. У устaнoви je зaбрaњeн свaки oблик нaсиљa и злoстaвљaњa.
3.8. Правилником о прoтoкoлу пoступaњa у устaнoви у oдгoвoру нa нaсиљe, злoстaвљaњe и занемаривање, прописан је сaдржaj и нaчини спрoвoђeњa прeвeнтивних и интeрвeнтних aктивнoсти, услoви и нaчини зa прoцeну ризикa, нaчини зaштитe oд нaсиљa, злoстaвљaња и занемаривања, као и праћење ефеката предузетих мера и активности. Овим правилником је нaсиље, злoстaвљaње и зaнeмaривaње разврстано пo нивoимa са циљем oбeзбeђивaња уjeднaчeнoг пoступaњa (интeрвeнисaњa) устaнoвa у ситуaциjaмa нaсиљa и злoстaвљaњa кaдa су aктeри дeцa, oднoснo учeници. Наведено је и да исти oблици нaсиљa, злoстaвљaњa и зaнeмaривaњa мoгу дa сe пojaвe нa вишe нивoa, aли сe рaзликуjу у интeнзитeту, стeпeну ризикa, учeстaлoсти, пoслeдицaмa и учeсницимa. У први ниво спадају облици физичкoг нaсиљa и злoстaвљaњa, и то: удaрaњe чвргa, гурaњe, штипaњe, грeбaњe, гaђaњe, чупaњe, уjeдaњe, сaплитaњe, шутирaњe, прљaњe, уништaвaњe ствaри, а у први ниво психичкoг нaсиљa и злoстaвљaњa спада oмaлoвaжaвaњe, oгoвaрaњe, врeђaњe, ругaњe, нaзивaњe пoгрдним имeнимa, псoвaњe, eтикeтирaњe, имитирaњe и „прoзивaњe“. Код социјалног насиља је први ниво дoбaцивaњe, пoдсмeвaњe, искључивaњe из групe или зajeдничких aктивнoсти, фaвoризoвaњe нa oснoву рaзличитoсти и ширeњe глaсинa.
Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа
3.9. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да анализом притужбе и прилога, као и изјашњења на притужбу са прилозима није утврђено да је пре три године, на почетку првог разреда, А. П. дискриминисала учитељица М. М, односно да није утврђено да му је рекла „види се да си Циганин, погледај како ти је неуредна свеска“. Пре свега, наводи из притужбе су контрадикторни, јер је наведено да у школи нико није знао да је А. ромске националности, а даље је наведено да је учитељица на почетку првог разреда, наводно изговорила спорну реченицу. С обзиром да се ради о самом почетку А. школовања, у школи нико није ни могао да зна које је он националности јер пре тога није ишао у школу. Како није понуђен ни један доказ за ову тврдњу, а М. М. је оспорила, односно, негирала да је било када изјавила такву реченицу, може се констатовати да није утврђено да је учитељица дискриминисала А.
3.10. Такође, у притужби се наводи да учитељица ништа није предузимала иако је знала да друга деца псују и исмевају А. Међутим, у притужби се о овим догађајима говори на уопштен начин, без навођења било каквих доказа или прецизнијег описа ситуације. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности указује да, према одредбама Закона о забрани дискриминације, онај ко тврди да је био изложен дискриминаторном поступању треба да наведе ко је дискриминатор, шта се и када десило, да ли је неко био присутан, као и да пружи доказе за своје тврдње, односно, означи доказна средства. Како је све ово у конкретном случају изостало, може се констатовати да није утврђено да је учитељица нечињењем дискриминисала А.
3.11. Повереница за заштиту равноправности указује да поступак поводом спорног догађаја од 24. октобра 2012. године, захтева повишен степен пажње, јер је дете потенцијална жртва дискриминације, док су, као потенцијални дискриминатори, наведена такође деца. Као што је претходно наведено, дискриминација по било ком основу вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.
3.12. У току поступка су анализирани само они наводи из притужбе и из изјашњења који су од значаја за утврђивање дискриминације, а не и они наводи који се односе на евентуалне друге пропусте у раду или поступању, за које су надлежни други државни орган. То, између осталог, значи да је за утврђивање дискриминације ирелевантно да ли је наставник физичког васпитања на часу оставио децу осмог разреда да надзиру млађу децу, ко се и у које време налазио у психолошко-педагошкој служби и сл..
3.13. По питању навода из притужбе да је А. дијагностикована paresis facialis, као последица константног физичког малтретирања и стреса, Повереница за заштиту равноправности указује да, осим навода из притужбе, ништа друго не упућује на закључак да је до парезе дошло услед малтретирања и стреса које је А. трпео у школи. Напротив, из изјашњења се може констатовати да је пре paresis facialis А. имао богиње због којих је одсуствовао из школе, а да је након тога одсуство само продужено. Имајући ово у виду, може се закључити да је мало вероватно да је до paresis facialis дошло због константног физичког малтретирања и стреса у школи, јер у том периоду А. није ни ишао у школу, у дужем временском периоду, због богиња. Такође, у конкретном случају је значајан и извештај лекара специјалисте у којем се нигде не указује на могућност да је до paresis facialis дошло услед претрпљеног насиља, стреса и слично, као и чињеница да се у извештају наводи и да се А. старији брат такође лечио од paresis facialis.
3.14. У току поступка је утврђено да се 24. октобра 2012. године догодио вербални и физички сукоб између А. П. и М. М, а у једном делу је учествовао и Н. П. Међутим, на основу изјава свих учесника овог догађаја не може се закључити да је до сукоба међу децом дошло зато што је А. ромске националности. Ово потврђују и изјаве деце, из којих се такође не може закључити да је сукоб имао за основ А. националну припадност. Поред тога, из извештаја лекара Дечјег диспанзера, утврђено је да је А. био узнемирен и да је навео да има болове, али да нису констатоване повреде. На основу доказа које је школа доставила, утврђено је да су предузете одређене мере у случају вршњачког насиља међу ученицима, и то: обављање разговора са децом и родитељима и поступање Тима за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања. Међутим, чињеница да је М. П. пребацила А. у другу школу одмах након спроног догађаја, указују на то да за А. и његову породицу овај догађај није представљао обичан сукоб међу децом. Иако у овом случају није утврђено да је до сукоба међу децом дошло на основу национале припадности, Повереница указује да је важно да школа предузима активности у циљу спречавања дискриминације, укључујући и превентивне активности.
3.15. Повереница за заштиту равноправности указује да у свакој ситуацији у којој је у сукоб укључено и дете припадник неке националне мањине, школа мора да покаже степен повишене пажње како би спречила сваки вид изражавања нетрпељивости и дискриминације. Због посебног социјалног и економског положаја у којем се налазе Роми у Србији, школа и наставно особље имају појачану улогу, а пре свега обавезу да деци ромске националности омогуће праћење наставе и учешће у другим васпитно-образовним активностима школе у условима без дискриминације и омаловажавања. Повереница за заштиту равноправности напомиње да школе и друге образовне институције имају обавезу да пруже заштиту ученицима од свих облика вршњачког насиља, али и да обезбеде њихово разумевање и прихватање различитости, да код деце развијају дух толеранције и социјалне кохезије и адекватну припрему свих ученика за учење и рад у вршњачкој заједници.
4. МИШЉЕЊЕ
У поступку који је спроведен по притужби УГ „И.“ из К, поднете у име А. П, уз сагласност законске заступнице М. П, против ОШ „Д. О.“ из К, није утврђено да је А. П. био дискриминисан на основу националне припадности.
5. ПРЕПОРУКА
Повереница за заштиту равноправности, у складу са прописаном надлежношћу из чл. 33. тач. 9. Закона о забрани дискриминације, препоручује ОШ „Д. О.“ из К:
5.1. Да без одлагања предузме све неопходне радње и мере којима ће обезбедити да сви запослени у школској установи прођу обуку/стручно усавршавање на тему забране дискриминације, како би се обезбедила већа сензибилисаност свих запослених.
5.2. Да без одлагања предузме све неопходне мере из своје надлежности, како би се кроз одговарајуће програме, обуке и едукације међу ученицима развијао дух толеранције, прихватања различитости и недискриминаторног понашања.
Потребно је да ОШ „Д. О.“ обавести Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
др Невена Петрушић
Притужба УГ И из К. против ОШ Д. О. из К. због дискриминације ученика на основу националне припадности ромској мањини 
