бр. 07-00-513/2013-02  датум: 29.4.2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Г. Р, против Градског центра за социјални рад у Б, Одељење С. г. У притужби је наведено да је Н. С. М, запослена у ГЦСР назвала Г. Р. „Шиптаром“ и на основу одевања закључила да му није потребна социјална помоћ. У изјашњењу на наводе из притужбе, Н. С. М. навела је да Г. Р. одбија да учествује у поступку остварења права на социјалну помоћ у законом прописаној форми, као и да незадовољан одлуком да нема право на остваривање новчане социјалне помоћи „злоупотребљава Закон о забрани дискиминације“. У изјашњењу Т. П, руководитељке Одељења С. г, наведено је да је Г. Р. био корисник права на социјалну помоћ, да је два пута остваривао право на једнократну новчану помоћ, да му је одбијен захтев за признавање једнократене новчане помоћи решењем од 8. новембра 2014. године, те да је незадовољан овом одлуком и склон притужбама на рад ГЦСР. Повереница за заштиту равноправности констатује да се из чињеница и доказа који су понуђени не може утврдити шта је тачно изговорено приликом разговора Г. Р. и Н. С. М., те да акт дискриминације није учињен вероватним. У току поступка је утврђено да је захтев за једнократну новчану помоћ Г. Р. одбијен из разлога који нису у вези са његовим претпостављеним имовним стањем. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да није утврђено да је Н. С.М. вређала и омаловажавала Г. Р. приликом разговора поводом захтева за признавање права на једнократну новчану помоћ, а Градски центар за социјални рад, Одељење С. г. и Н. С. М. нису прекршили одредбе Закона о забрани дискриминације, одбијањем захтева за једнократну помоћ Г. Р.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратио Г. Р, коју је поднео против Градског центра за социјални рад у Б, Одељење С. г. У притужби је наведено:

– да је до треће године био збринут у Центру за заштиту одојчади, деце и омладине, у Б, а да је до двадесет треће године био у Дому за децу и омладину Б. Ц;

– да није осуђиван и да нема стално место боравишта;

– да га је у Градском центру за социјални рад у Б, Одељење С. г, запослена Н. С. М. назвала „Шиптаром“, када јој је рекао да „има људи који раде у ЈКП Чистоћи са Косова и Метохије“, као и да је одбила његов захтев за новчану помоћ јер је на основу одевања закључила да је особа доброг материјалног стања, којој није потребна социјална помоћ;

– да је гардеробу и патике купио од једнократне новчане помоћи.

1.2. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављена изјашњења Т. П, руководитељке одељења С. г. и стручне ранице Н. С.М.

1.3. У изјашњењу руководитељке Одељења С. г. наведено је:

– да се Г. Р. налази на евиденцији одељења од 2007. године, као материјално необезбеђено лице;

– да никада није засновао радни однос и да је без решеног стамбеног питања, али да je стeкла утисак да не живи на улици, што је закључила из нивоа личне хигијене, одбијања коришћења народне кухиње и усмених и писаних изјава да је сваког дана у другом граду;

– да с обзиром да обија да наведе место боравка, нема могућности да се на поуздан начин утврди његов социо-економски статус, али да се анализом писаних и усмених исказа закључује да је манипулативан и да сталним жалбама врши притисак на запослене у циљу остваривања материјалних средстава;

– да је Г. Р. био корисник права на новчану социјалну помоћ по основу незапослености у трајању од 7. августа 2013. године до 7. маја 2014. године у месечном износу од 6.930,00 динара;

– да му је решењем бр. 55330-113/2014 од 15. јуна 2014. године, признато право на једнократну помоћ у износу од 12.000,00 динара, а решењем бр. 55330-1219/2014 од 22. јула 2014. године додељено 8.000,00 динара једнократне помоћи;

– да је Г. Р. због неиспуњавања законских услова одбијен захтев за једнократну помоћ решењем бр. 55310-2122/2014 од 8. децембра 2014. године, те да је поновљен поступак признавања права на новчану социјалну помоћ, након што је другостепени орган поништио ово решење;

– да је опште познато да су странке које су незадовољне мишљењем стручног радника, склоне притужбама и жалбама на понашање и поступање радника;

– да је Г. Р. незадовољан одлуком првостепеног органа, склон вербалној агресији и притужбама на рад ГЦСР;

– да запослени у центру у конуникацији са странкама поступају са поштовањем и уважавањем, без дискриминације по било ком основу.

1.4. У изјашњењу Н. С. М, стручне раднице, наведено је:

– да Г. Р. одбија да учествује у поступку остваривања права на новчану социјалну помоћ у законом прописаној форми;

– да нема право на остваривање новчане социјалне помоћи, те из тог разлога злоупотребљава Закон о забрани дискриминације;

– да се Г. Р. понаша агресивно, те да се према правилима службе, комуникација са њим претежно остварује писменим путем, у циљу избегавања конфликтних ситуација.

1.5. Уз изјашњења је достављен налаз и мишљење Н. С. М, донет у поступку одлучивања о праву на новчану социјалну помоћ по захтеву Г. Р.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Међу странама није спорно да је Г. Р. био корисник права на новчану социјалну помоћ, у трајању од 7. августа 2013. године до 7. маја 2014. године.  Решењима  бр. 55330-113/2014 од 15. јуна 2014. године и 55330-1213/2014 од 22. јула 2014. године, призната му је једнократна новчана помоћ. Захтев за признавање једнократне новчане помоћи од 22. октобра 2014 године, одбијен је решењем бр. 55330-2122/2014 од 8. новембра 2014. године, на које се Г. Р. жалио, а другостепени поступак је још увек у току.

2.2. У налазу и мишљењу Н. С. М, стручна радница Одељења С. г. од 16. децембра 2014. године, између осталог је наведено да се Г. Р. обратио Одељењу С. г, са захтевом за остваривање права на новчану социјалну помоћ 7. августа 2014. године, без достављања документације; да је по образовању механичар пољопривредних машина и да нема решено стамбено питање, али да се из нивоа личне хигијене, одеће, одбијања коришћења народне кухиње, усмених и писаних изјава „да је сваки дан у другом граду“ може закључити да не живи на улици; да одбија да наведе место боравка, тако да не може да се на поуздан начин утврди његов социо-економски статус; да долази у патикама од 17.000 динара и јавно изјављује да му новчана социјална помоћ служи за плаћање теретане; да запослене вређа речима „баба сера“ и „спечена лешина“; да је анализа усмених и писаних изјава показала да је активно радно ангажован на пословима масаже, те да се не може сматрати лицем у стању социјалне потребе јер личним радом обезбеђује материјална средства изнад егзистенцијалног минимума и одбија мере подршке за социјалну укљученост.

2.3. Саветник Стручне службе Повереника за заштиту равноправности позвао је телефоном Г. Р. 15. децембра 2014. године и о томе сачинио службену белешку. Наиме, дописи упућени подносиоцу притужбе враћали су се неуручени са адресе коју је доставио у притужби. Подносилац притужбе је том приликом навео да често мења место боравишта, те да ће лично преузимати обавештења у вези са поступком по притужби.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије, одредбом члана 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је регулисана општа забрана дискриминације, и то тако што је прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости. Према одредби чл. 2. ст. 1. тач. 1. дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом чл. 12. Закона о забрани дискриминације забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

3.5. Законом о  социјалној заштити, одредбама чл. 41. ст. 1.  прописано је да корисник права или услуга социјалне заштите јесте појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора. Одредбама чл. 81. ст. 1. прописано је да право на новчану социјалну помоћ припада појединцу, односно породици, који својим радом, приходима од имовине или из других извора остварују приход мањи од износа новчане социјалне помоћи утврђеног овим законом, док је чл. 110. ст. 1. прописано је да је једнократна помоћ, помоћ која се обезбеђује лицу које се изненада или тренутно нађе у стању социјалне потребе.

3.6. Одлуком о правима и услугама социјалне заштите, одредбама чл. 61. ст. 1. прописано је да право на једнократну помоћ појединац или породица могу да остваре највише два пута у календарској години, с тим што укупан износ овог права не може бити већи од просечне зараде по запосленом у месецу који претходи месецу у коме се врши исплата, а одређује се према стварним потребама у конкретном случају, на основу процене стручних радника центра.

Анализа навода из притужбе, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Имајући у виду предмет ове притужбе, Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно испитати да ли је Н. С. М, запослена у ГЦСР, Oдељење С. г, вређала и омаловажавала подносиоца притужбе приликом разговора са њим, називајући га „Шиптаром“, као и да ли је одбила његов захтев за новчану помоћ на основу претпостављеног имовног стања, односно, јер је на основу одевања закључила да је он није у стању социјалне потребе.

3.8. Анализа навода из притужбе и изјашњења показала је да се наводи подносиоца притужбе не подударају са наводима из изјашњења стручне раднице, као ни са наводима  руководитељке Одељења С. г. Подноситељ притужбе тврди да га је стручна радница Н. С. М. назвала „Шиптаром“ и да је одбила његов захтев за новчану помоћ јер је на основу одевања закључила да је особа којој није потребна социјална помоћ. С друге стране, стручна радница Н. С. М, наводи да подносилац притужбе одбија да учествује у поступку, као и да незадовољан одлуком ГЦСР „злоупотребљава Закон о забрани дискриминације“. С обзиром да ни подносилац притужбе ни стручна радница нису навели да су догађају присуствовала трећа лица, Повереница за заштиту равноправности констатује да се из чињеница и доказа који су понуђени не може утврдити шта је тачно изговорено приликом разговора Г. Р. и Н. С. М. Имајући то у виду, може се констатовати да овај акт дискриминације није учињен вероватним, с обзиром да подносилац притужбе није пружио било какве доказе у прилог својој тврдњи да га је стручна радница назвала „Шиптаром“, а догађају нису присуствовала трећа лица која би потврдила и оповргла ове наводе.

3.9. У односу на наводе из притужбе да је стручна радница одбила захтев Г. Р. за новчану помоћ, јер је на основу одевања закључила да је особа којој није потребна социјална помоћ, Повереница за заштиту равноправности указује да су корисници права на новчану социјалну помоћ или једнократну новчану помоћ појединац или породица која нема довољно средстава за подмиривање основних животних потреба, услед немогућности да остваре приходе својим радом, својом имовином или из других извора. У конкретном случају, материјално стање подносиоца притужбе јесте основ за остваривање права. При томе, треба имати у виду да је подносилац притужбе био корисник новчане социјалне помоћи у трајању од девет месеци, као и да је два пута остварио право на једнократну новчану помоћ у 2014. години. Имајући то у виду, Повереница констатује да процена и мишљење стручне раднице о имовном стању Г. Р. није било сметња да он оствари права из социјалне заштите претходне године. Поред тога, Одлуком о правима и услугама социјалне заштите града Београда, прописано да право на једнократну новчану помоћ појединац или породица могу да остваре највише два пута у календарској години. Због тога је Повереница за заштиту равноправности мишљења да је подносиоцу притужбе одбијен захтев за једнократну новчану помоћ због чињеница које нису у вези са његовим личним својствима.

3.10. Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да у конкретном случају није утврђено да је Н. С. М. дискриминисала Г. Р, називајући га „Шиптаром“. У поступку је утврђено да Н. С. М. и ГЦСР, Одељење С. г. нису прекршили одредбе Закона о забрани дискриминације, одбијањем захтева за једнократну новчану помоћ Г. Р.

4. МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби Г. Р. из Б, против стручне раднице Н. С. М, запослене у ГЦСР и Одељења С. г:

4.1. Није утврђено да је Н. С. М. вређала и омаловажавала Г. Р. приликом разговора поводом захтева за признавање права на једнократну новчану помоћ.

4.2. Градски центар за социјални рад, Одељење С. г. и Н. С. М. нису прекршили одредбе Закона о забрани дискриминације, одбијањем захтева за једнократну помоћ Г. Р.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба против ГЦСР због дискриминације на основу националне припадности у поступку пред органима јавне власти