бр. 07-00-349/2013-02 датум: 5. 2. 2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организације за заштиту права и подршку особама са инвалидитетом Србије „…И. К.“, која је поднета у име и уз сагласност Р. М, против Градског центра за социјални рад у Београду, Одељењe у З. У притужби је наведено да је Р. М. делимично непокретна, као и да је њена ћерка услед породичних околности запоставила обавезе око школе. Даље је наведено да су социјални радници радили са породицом и да су након прегледа у Дому здравља упутили Ј. М. на лечење у Институт за ментално здравље. Након завршетка лечења у институту, ГЦСР Одељење у З. је без сагласности Р. М, сместио њену ћерку у Прихватилиште за ургентно збрињавање деце жртава породичног насиља у Београду и привремено јој одузео родитељско право. У решењу ГЦСР Одељење у З. којим је Ј. М. стављена под привремено старатељство, наведено је да је „…мајка као једини родитељ који врши родитељско право, инвалидно тешко покретно лице битно снижених родитељских капацитета…“. Подноситељка притужбе сматра да је оваквим поступањем ГЦСР Одељења у З, дискриминисана на основу личног својства – инвалидитета. У изјашњењу ГЦСР Одељење у З. наведено је да је одлука о привременом издвајању детета из примарне породице и одређивању привременог старатеља донета након усмерене процене да у породици Ј. М. не постоје довољно стимулативни услови за оптималан раст и развој, као и да би повратак у породицу након лечења представљао ризик за регресију на претходни образац понашања, чиме би била угрожена права детета на адекватно задовољавање права, пре свега, на образовање и заштиту здравља уз процену да су тренутно исцрпљене све расположиве могућности оснаживања и подршке породици. У току поступка је утврђено да ставови које је ГЦСР изнео у прилог тврђења да је Р. М. битно снижених родитељских капацитета и није у могућности да се брине о детету, немају објективно утемељење. Наиме, ГЦСР није понудио ниједан доказ који би потврдио тврдње да постоји висок ризик по здравље и ризик по наставак лечења Ј. М, због чега је у њеном најбољем интересу хитно одвајање од породице. Поред тога, иако је у изјашњењу наведено да је Стручни тим ГЦСР водио процес процене статуса и потребе детета, током поступка није достављен налаз и/или стручно мишљење овог тима, који би поткрепио наводе да постоје објективне околности, односно ризик по здравље и безбедност детета. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је доношењем привременог закључка о хитном збрињавању у Прихватилиште за ургентно збрињавање жртава породичног насиља Ј. М. и доношењем одлуке о одређивању привременог старатеља Ј. М, ГЦСР Одељење у З, прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације. Због тога је ГЦСР Одељење у З. препоручено да предузме све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према Р. М, да упути писано извињење Р. М. због дискриминаторног понашања на основу њеног инвалидитета, као и да убудуће не доноси одлуке којима се крше антидискриминациони прописи.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Организација за заштиту права и подршку особама са инвалидитетом Србије „…И. К.“, у име и уз сагласност Р. М, поднела је притужбу против Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење у З, због дискриминаторног поступања према Р. М. на основу њеног инвалидитета.

1.2. У притужби је наведено:

– да је Р. М. почетком 2012. године услед здравствених тешкоћа, остала делимично непокретна и да се ова породична ситуација одразила на Ј. М, њену тринаестогодишњу ћерку, која је почела да одсуствује из школе;
– да је школа обавестила ГЦСР З. о изостанцима са наставе Ј. М, те су након тога социјални радници више пута долазили и одводили Ј. М. на прегледе у Дом здравља, након чега су саопштили Р. М. да њена ћерка није болесна и нема дијагнозу;
– да су у јуну 2014. године социјални радници упутили Ј. М. на лечење у Институт за ментално здравље, након чега је без сагласности Р. М, смештена у Прихватилиште за ургентно збрињавање деце жртава породичног насиља у Београду;
– да је у образложењу решења Центра за социјални рад у З. којим се Ј. М, малолетна ћерка Р.М, ставља под привремено старатељство, наведено да је „…мајка као једини родитељ који врши родитељско право, инвалидно тешко покретно лице битно снижених родитељских капацитета…“;
– да се Р. М. у почетку редовно чула са ћерком, али им је сада то ускраћено, да јој је ћерка рекла да не жели да иде у хранитељску породицу већ жели да се врати кући и иде редовно у школу;
– да је оваквим поступањем ГЦСР Одељење у З, Р. М. дискриминисана на основу личног својства – инвалидитета.

1.3. Уз притужбу су достављени следећи докази: 1) привремени закључак о обезбеђењу смештаја ГЦСР, Одељење З. бр. 57100-3537/14 од 30. јуна 2014. године, 2) решење о стављању под привремено старатељство ГЦСР, Одељење у З. бр. 57100-3537/14 од 26. јуна 2014. године, 3) решење о смештају у прихватилиште ГЦСР Одељење З. бр. 56039-4038/14 од 16. јула 2014. године, 4) извештај лекара специјалисте Института за ментално здравље Београд од 10. јуна 2014. године, 5) извештај лекара специјалисте клинике „Др Мирослав Зотовић“ од 12. јуна 2014. године, 6) отпусне листе Р. М. из клинике „Др Мирослав Зотовић“ од 30. априла и 29. маја 2012. године, 7) отпусна листа Р. М. из болнице „Свети Сава“ од 6. фебруара 2012. године, 8) привремено решење о потпуном губитку радне способности Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање бр. 182.1-1 552/1 од 9. новембра 2012. године, 9) решење о праву на новчану накнаду за туђу негу и помоћ Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање бр. 182.7-1-570/13 од 9. јула 2013. године, 10) закључак ГЦСР, Одељење З. бр. 56099-4300/14 од 6. августа 2014. године, 11) тимски извештај лекара Дома здравља З, Диспанзера за ментално здравље, Саветовалишта за децу и омладину за Ј. М. од 2. септембра 2013. године, 12) допис Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 570-01-215/2014-14 од 2. октобра 2014. године. 13) решење Сектора за бригу о породици и социјалну заштиту, Одељења за управно надзорне послове у области породичне заштите, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 570-01-171/2014-14 од 7. октобра 2014. године и 14) План третмана Центра за заштиту одојчади, деце и омладине, Прихватилишта за ургентну заштиту злостављане деце за Ј. М.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка затражено изјашњење ГЦСР, Одељење у З.

1.5. У изјашњењу Н. Ш, руководитељке ГЦСР Одељење у З, О. Д, водитеља случаја и С. Н, супервизорке, између осталог, наведено је:

– да према информацијама које су добили од Дома здравља З, Р. М. је још 2010. године ступила у контакт са Диспанзером за ментално здравље, Саветовалиштем за децу и омладину, што потврђује и документација која је достављена уз притужбу, те нису тачни наводи да су проблеми Ј. М. почели након можданог удара мајке, који се десио 2012. године;
– да се Служба за заштиту деце и младих Одељења у З. укључила у решавање проблема Ј. М, када су добили пријаву ОШ „Михајло Пупин“, у децембру 2012. године. У пријави школе је наведено да је Ј. М. од почетка школске године наставу похађала само у септембру и да од тада више не долази у школу, да је дете код куће и да је мајка немоћна, као и да је девојчица и раније повремено одбијала да иде у школу, али да су ти периоди изостанака били краћи и успевали су да их превазиђу ангажовањем школе;
– да се породица М. налази на евиденцији одељења од 2003. године, као корисници једнократне помоћи, недовољно материјално обезбеђени, корисници материјалног обезбеђења породице до остваривања права на инвалидску пензију мајке, једнократних новчаних помоћи у континуитету, а након можданог инсулта и увећаних новчаних помоћи у максимално дозвољеним износима. Породица М. је била корисник права на бесплатан оброк у народној кухињи, које је престало због неподизања хране;
– да је право на материјално обезбеђење породице престало због оствареног права на пензију, која прелази прописани ниво социјалне сигурности за остваривање права на сталну новчану помоћ. Р. М. је корисница додатка за помоћ и негу другог лица, као и права на дечији додатак за Ј. М;
– да је током болничког лечења мајке, односно до јануара 2012. године, Ј. М. наставила да живи са Д. М, баком по мајци, уз подршку тече Б. М. До повратка мајке са лечења, Ј. М. је успешно окончала школску годину и завршила четврти разред. Да су од школе добили информацију да је имала периоде повремених изостанака, али су они били санирани ангажовањем стручне службе школе, тако што је Ј. одлазила на разговоре код психолога, педагога и ангажовањем учитељице кроз индивидуални приступ детету;
– да је по упуту овог одељења и уз претходну припрему и сагласност мајке, од јануара 2014. године у интезивну подршку породици укључен породични сарадник, који је према плану активности радио на мотивацији мајке да крене у Диспанзер за децу и омладину код др Б, дечије психијатарке ради мишљења и добијања лекарског извештаја, који је и припремао за разговор са лекарком;
– да је др Б. саопштила Р. М. лекарску процену да на понашање Ј. М. примарно утиче нестимулативно социјално (породично) окружење, да је у извештају од 2. септембра 2013. године написано да „мајка не разуме шта је са Ј“, да наредне конкретне помаке очекује од ГЦСР и породичног саветника, као и да је мајка одбила предлог да контактира Ј. оца да би се мотивисао на већу укљученост;
– да је након ревизије досадашњег рада и уз сагласност мајке, ГЦСР З. упутио Ј. М. да обави преглед у специјализованој установи за децу на Институту за ментално здравље Београд. Након обављеног прегледа, лекарка је саопштила Р. М. своју процену да изолација детета предуго траје, да је у питању прекид у развоју и да је због интезивне опсервације и дијагностике потребан боравак детета на овом болничком одељењу у периоду од 15 дана;
– да је мајка, након предложене хоспитализације детета, била видно узбуђена и узнемирена, али се са том одлуком сложила након што јој је објашњено да ће се Ј. М. после хоспитализације вратити кући и да ће моћи да буду у свакодневном телефонском контакту, те је потписала сагласност;
– да је након хоспитализације др Г. пренела прве утиске о Ј. М, тако што је истакла да је постигла позитивне помаке у стању и функционисању, остварила комуникацију са средином и вршњацима на одељењу, уредан дневни ритам и истакла да јој је увела терапију антидепресивима и да је породична ситуација неповољно утицала на њено стање, као и да због тешке покретљивости мајке која није у могућности да дође у посету планирају да 23. јуна 2014. године Ј. М. одведу у кратку посету мајци и баки;
– да је у међувремену мајка изразила незадовољство због продужавања боравка у болници њеној ћерки и захтевала да се одмах врати кући, као и да се не слаже са терапијом која јој је прописана. Након тога је и отац Ј. М. био у ГЦСР и према водитељки случаја био вербално агресиван и непријатан;
– да је 26. јуна 2014. године Стручни тим био у посети мајци ради разговора о мишљењу и ставу лекара о здравственом стању детета. Тада је Р. М. саопштено да је мишљење лекара да дететови проблеми нису узроковани здравственим стањем, већ да се ради о недовољној стимулацији у породичној средини, да су на тај начин дететове потребе занемарене, да повратак у породицу представља ризик. Саопштена јој је процена да она и поред подршке социјалних радника није у стању да пружи одговарајућу подршку у расту и развоју детета, те да су актуелно исцрпљене све могућности помоћи које су на располагању;
– да је Р. М. информисана о могућностима збрињавања детета у хранитељску породицу, да је одбила ту могућност и да јој је саопштено да орган старатељства може без сагласности родитеља да издвоји дете из породице уколико процени да су интереси детета угрожени у породичној средини, као и да су се у овој ситуацији ти услови стекли;
– да је након отпуста из болнице Ј. М. по хитном поступку смештена у Прихватилиште за ургентно збрињавање деце и омладине;
– да је у периоду од децембра 2012. године до 30. јуна 2014. године, орган старатељства континуирано спроводио мере, организовао мрежу подршке породици, услуге и облике заштите у складу са поштовањем принципа партиципације корисника у организовању заштите, које је прилагодио физичком стању мајке као особе са инвалидитетом. Ове услуге су резултирале организовањем одласка детета на третман у диспанзер, посетом социјалне раднице породици, састанцима са стручњацима школе због полагања разредног испита, ангажовање физијатра у кућним условима, асистенција детету приликом куповине лекова за мајку, мотивација сродника у решавању проблема;
– да је захваљујући активностима стручних сарадника за Ј. ангажован педагошки асистент, који ју је у време када је једно полугодиште похађала школу са прилагођеним програмом „Бранко Пешић“ у З, доводио и одводио из школе;
– да је Ј. М. тренутно уписана у шести разред ОШ „Ђура Даничић“ на В, коју редовно похађа и редовно иде на контролне прегледе, док је теча и брат од тетке редовно обилазе и пружају јој подршку;
– да је након смештаја Ј. М, мајка одбијала да је посети, први пут је посетила 21. августа 2014. године и укупно су реализоване четири посете, као и да током тих посета мајка углавном разговара о гардероби и другим материјалним потребама ћерке, а емоционална размена је током контаката оскудна. Ј. М. је након посета мајке тиха, повучена и треба јој извесно време да се поново укључи у вршњачку групу;
– да је одлука о привременом издвајању детета из примарне породице и одређивање привременог старатеља донета након усмерене процене да у породици не постоје довољно стимулативни услови за оптималан раст и развој, као и да би повратак у породицу након лечења представљао ризик за регресију на претходни образац понашања, чиме би била угрожена права детета на адекватно задовољавање права, пре свега, на образовање и заштиту здравља уз процену да су тренутно исцрпљене све расположиве могућности оснаживања и подршке породици;
– да у овом случају чињеница да је мајка детета особа са инвалидитетом, није била разлог и није имала утицала на доношење одлуке о стављању детета под привремено старатељство;
– да поступак за лишавање родитељског права мајке није покренут због покушаја даљег рада са мајком, како би се код Ј. санирали уочени проблеми кроз индивидуализован приступ и стручну подршку;
– да је 16 деце смештено у прихватилиште током 2012. године, током 2013. године 15, а 10 у 2014. години. Разлози за њихово смештање су индивидуални за свако дете и углавном је у питању занемаривање, злостављање, напуштање, одбацивање и слично.

1.6. Ради потпунијег сагледавања чињеничног стања представница Стручне службе Повереника за заштиту равноправности обавила је лично разговор са Р. М. и о томе сачинила службену белешку. Р. М. је изјавила да је право на оброк у народној кухињи престало због неподизања хране, јер након болести није могла више да подиже храну, с обзиром да се народна кухиња налази у З. П, а да су јој само неколико пута донели оброк у стан. Оцењује да није добила потребну подршку ГЦСР, јер нико од психолога није радио са њом, а асистенција за куповину лекова није постојала. Тренутно се чује са ћерком телефоном два пута недељно, уторком и четвртком. Изјавила је да сада одлази у посету једном месечно, јер не може да приушти да је посети више пута месечно. Разлог томе је што мора да плаћа такси превоз на релацији З. – В, који кошта око 3,000 динара. У ГЦСР јој је обећано да ће за потребе њених посета ћерки обезбедити ауто, али сваки пут када их је звала, добила је одговор да немају гориво за аутомобил, те је то разлог што није првих пар месеци одлазила у посету, чекајући на обећани превоз, односно, на обезбеђивање горива. Усмено је обавештена да може да дође у ГЦСР да рефундира новац који је дала за превоз, али и та радња изискује додатне трошкове, с обзиром да јој је неопходан превоз да би дошла до ГЦСР.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. На основу решења ГЦСР, Одељење у З. бр. 57100-3537/14 од 26. јуна 2014. године, Ј. М. је постављена привремена старатељка Н. К, психолошкиња ГЦСР. Из образложења решења утврђено је да је стручни тим ГЦСР проценио да хоспитални третман Ј. М. показује позитивне помаке у њеном општем функционисању, али да би њен повратак у породицу актуелно представљао ризик по наставак даљег третмана. Даље је наведено да накнадна реакција мајке да више није сагласна са боравком детета у болници, инсистирајући да се дете врати кући пре завршетка лечења, представља врло висок ризик по здравље детета. Стручни тим процењује „да је мајка као једини родитељ који врши родитељско право, инвалидно тешко покретно лице битно снижених родитељских капацитета, недовољних за препознавање и адекватно задовољавање дететових развојних потреба, ослабљеног родитељског ауторитета услед чега је дошло до занемаривања дететових основних потреба (престало је да иде у школу, заменила је ноћ за дан, прекинула дружење са вршњацима, стално гледа телевизор)“.

2.2. На основу привременог закључка о обезбеђењу смештаја бр. 57100-3537/14 од 30. јуна 2014. године утврђено је да је ГЦСР, Одељење у З. по службеној дужности покренуо поступак хитног збрињавања малолетне Ј. М. у Прихватилиште за ургентно збрињавање жртава породичног насиља, а решењем о смештају у прихватилиште бр. 56039-4038/14 од 16. јула 2014. године, Ј. М. смештена је у Прихватилиште за ургентно збрињавање жртава породичног насиља. Увидом у образложење решења утврђено је да је оваква одлука уследила након што је мајка ускратила сагласност за хоспитални третман Ј. М, те је процењено да би њен повратак у породицу представљао ризик по наставак лечења. Стручни тим ГЦСР проценио је да су се услуге које су пружане породици, показале као недовољне за стварање оптималних услова за живот детета у породици. И у овом решењу наведена је идентична процена стручног тима „да је мајка као једини родитељ који врши родитељско право, инвалидно тешко покретно лице битно снижених родитељских капацитета, недовољних за препознавање и адекватно задовољавање дететових развојних потреба, ослабљеног родитељског ауторитета услед чега је дошло до занемаривања дететових основних потреба (престало је да иде у школу, заменила је ноћ за дан, прекинула дружење са вршњацима, стално гледа телевизор)“. У образложењу је наведено да орган старатељства сматра да је актуелно у најбољем интересу детета измештање из породице по окончању болничког лечења и обезбеђивање смештаја у оквиру система социјалне заштите, како би се обезбедио наставак здравственог третмана, реуспостављање односа са вршњачком групом, наставак школовања и подршка кроз индивидуализоване активности.

2.3. У тимском извештају лекара Дома здравља З, Диспанзера за ментално здравље, Саветовалишта за децу и омладину од 2. септембра 2013. године, између осталог, наведено је да Ј. тешко успоставља вербални контакт, да изговори тек по неку реч, при започињању разговора о школи спушта главу, без патолошке идеације, ВНД снижени (хипобулија, социјална рестрикција), поремећен циркадијални ритам (ноћу остаје дуго будна, пре подне спава). На крају извештаја, лекари закључују да је с обзиром на постојање егзитенцијалне угрожености и вишеструких фактора ризика, неопходан интензиван психотерапијски третман уз ефикасну социјалну подршку, како Ј, тако и њеној породици.

2.4. Из извештаја лекара специјалисте дечје психијатрије Института за ментално здравље Београд од 10. јуна 2014. године, утврђено је да Ј. М. болује од Z63 и F920. У налазу и мишљењу је наведено да је пацијенткиња уредне неговане спољашности, гојазна, контакт речима и погледом не успоставља, расположење монотоно, афекат стегнут, да је рестриктивних социјалних контаката. На основу извршеног прегледа и установљене дуже временске социјалне нефункционалности и исцрпљености система социјалне заштите у помоћи девојчици и њеној породици, лекарка препоручује хоспитално лечење у циљу дијагностике и третмана.

2.5. Закључком ГЦСР, Одељење у З. бр. 56099-4300/14 од 6. августа 2014. године одбијен је као неоснован захтев Р. М. за изузеће стручних радница ГЦСР Одељења З, О. Д. Б, социјалне раднице и С. Н, супервизорке. Увидом у закључак, утврђено је да је по поднетом захтеву извршена анализа предмета, обављен разговор са руководиоцем службе и стручним сарадницима који су ангажовани на предмету, те је на основу тога утврђено да нису оправдани разлози за изузеће.

2.6. Увидом у План третмана који је сачинио Центар за заштиту одојчади, деце и омладине, Прихватилиште за ургентну заштиту злостављане деце за Ј. М. под одељком који се односи на породични статус, утврђено је да ће уз сагласност ГЦСР бити омогућени контакти Ј. М. са мајком у просторијама прихватилишта, док ће ГЦСР за ту сврху обезбедити аутомобил. Увидом у одељак који се односи на психолошки статус, утврђено је да је Ј. М, по пријему у прихватилиште високо узнемирена, плачљива, исказује љутњу због боравка и не прихвата смештај у прихватилиште. Након тога се постепено укључила у активности на одељењу и успоставља контакт са вршњацима.

2.7. Увидом у допис Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 570-01-215/2014-14 од 2. октобра 2014. године, утврђено је да је Д. В, начелник Одељења за управно надзорне послове у области породичне заштите обавестио организацију „..И. К.“ да су у поступку заштите интереса малолетне Ј. М. установили одређене неправилности у актуелно спроведеним поступцима процене интереса малолетног детета и недовољног познавања стручних процедура, али да је неспорно да је малолетној Ј. озбиљно угрожен правилан раст и развој и да је било неопходно предузимање ургентних мера заштите.

2.8. Увидом у решење Сектора за бригу о породици и социјалну заштиту, Одељења за управно надзорне послове у области породичне заштите бр. 570-01-171/2014-14 од 7. октобра 2014. године, утврђено је да је поништено решење ГЦСР, Одељење у З. бр. 57100-3537/14 од 26. јуна 2014. године, јер су одлучне чињенице непотпуно утврђене, па је предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. У образложењу решења, између осталог, наведено је да је орган старатељства након процене да су родитељски капацитети мајке знатно снижени, малолетну Ј. М. без адекватне припреме и обавештења мајке о томе, по отпусту из болнице сместио у установу социјалне заштите. Првостепени орган је спровео стручну процедуру и узео изјаву мајке, али је пропустио да прибави мишљење детета о предмету овог поступка, имајући у виду да је навршила 13 година и да по закону има право да изрази мишљење у сваком судском поступку у којем се одлучује о њеним правима, као и да предложи лице које ће јој бити постављено за старатеља. Такође, учињена је повреда закона и тако што је првостепени орган пропустио да утврди да ли је неко од блиских сродника заинтересован за вршење дужности старатеља, те другостепени орган налази да се не може утврдити на основу којих одлучних чињеница је првостепени орган утврдио да је у интересу штићеника да јој се старатељ не поставља, већ да дужност старатеља непосредно врши орган старатељства.

2.9. Увидом у привремено решење о потпуном губитку радне способности Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање бр. 182.1-1 552/1 од 9. новембра 2012. године, утврђено је да је Р. М. од 27. априла 2012. године утврђен потпуни губитак радне способности и право на инвалидску пензију. Решењем о праву на новчану накнаду за туђу негу и помоћ Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање бр. 182.7-1-570/13 од 9. јула 2013. године, Р. М. је продужено право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица.

2.10. Увидом у извештај лекара специјалисте клинике „Др Мирослав Зотовић“ од 12. јуна 2014. године, утврђено је да је Р. М. била на рехабилитацији у фебруару 2012. године због десностране слабости и отежаног хода насталих као последица HIC, да тренутно хода уз помоћ штапа и уз асистенцију другог лица.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени током поступка као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Принцип недискриминације је један од општих принципа Конвенције о правима детета , из којег произлази дужност да се деци обезбеди уживање свих права без дискриминације, односно, без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, инвалидитет, рођење или други статус детета, његових родитеља или законских старатеља. Конвенцијом је прописано да је принцип најбољег интереса детета од првенственог значаја у свим активностима које се тичу деце. Одредбом чл. 9. прописано је да ће државе уговорнице обезбедити да дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежне власти одреде да је одвајање у најбољем интересу детета, уз судски надзор и у складу са важећим законима и прописаним поступком. Одредбом чл. 18. ст. 2. прописано је да ће стране уговорнице, у циљу гарантовања и унапређивања права из Конвенције, пружити одговарајућу помоћ родитељима или законским старатељима у остваривању одговорности за подизање детета и обезбеђивати развој установа, капацитета и служби за заштиту деце.

3.4. Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом , коју је Република Србија ратификовала, као једно од основних начела прописано је пoштoвaњe урoђeнoг дoстojaнствa, индивидуaлнe aутoнoмиje и самосталности oсoбa сa инвaлидитeтoм, укључуjући прaвo дoнoшења oдлука o сoпствeним живoтимa.

3.5. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , којим је прописано да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

3.7. Законoм о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом у чл. 11. прописано је да орган јавне власти не сме својом радњом или пропуштањем вршити дискриминацију особа са инвалидитетом. У чл. 30. ст. 2. т. 3. прописано је да се дискриминацијом у вези са брачним и породичним односима сматра постављање посебних услова особама са инвалидитетом за вршење родитељског права.

3.8. Одредбом чл. 60. Породичног закона прописано је да дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других, да право детета да живи са родитељима може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета, а суд одлуку о одвајању детета од родитеља може донети ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици.

Анализа навода из изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.9. Имајући у виду предмет ове притужбе и надлежност Повереника за заштиту равноправности, задатак Поверенице био је да испита да ли је ГЦСР, Одељење у З, доношењем одлуке о обезбеђењу смештаја у Прихватилиште за ургентно збрињавање жртава породичног насиља у Београду и стављања под привремено старатељство Центра за социјални рад малолетне Ј. М, дискриминаторно поступио према Р. М. на основу њеног личног својства – инвалидитета. Сагласно томе, у поступку су сагледаване само оне чињенице које су релевантне за испитивање повреде прописа о забрани дискриминације.

3.10. Да би се утврдило да ли је поступање Центра за социјални рад З. било дискриминаторно, од кључне важности је правилна примена правила о прерасподели терета доказивања, из чл. 45. Закона о забрани дискриминације. У конкретном случају, подноситељка притужбе је дужна да учини вероватним акт дискриминације, док на ГЦСР, Одељење у З. лежи терет доказивања да начело једнакости није повређено. Повереница за заштиту равноправности је става да наводи из притужбе Р. М. и докази које је доставила пружају довољно основа за закључак да је учинила вероватним акт дискриминације. Због тога је затражено изјашњење Центра за социјални рад З, који је изнео чињенице у прилог тврђењу да дискриминација није извршена, тј. да у конкретном случају није повређено начело једнакости.

3.11. На основу утврђеног чињеничног стања, неспорно је да је Ј. М. постављена привремена старатељка, уз образложење да је мајка ускратила сагласност за даљи боравак детета у болници и инсистира да се дете врати кући, што по оцени стручног тима представља врло висок ризик по здравље детета, као и да је мајка „тешко покретно инвалидно лице битно снижених родитељских капацитета“. Такође, неспорно је да је ГЦСР покренуо поступак хитног збрињавања Ј. М. у установу социјалне заштите, односно у Прихватилиште за ургентно збрињавање жртава породичног насиља. Као разлог за овај поступак наведено је да су услуге које је ГЦСР до сада пружио породици показале као недовољно стимулативне за дете, уз процену да је мајка као „једини родитељ који врши родитељско право, инвалидно тешко покретно лице битно снижених родитељских капацитета“ те да је актуелно у најбољем интересу детета, измештање из породице.

3.12. Према наводима из изјашњења, ГЦСР Одељење З. jе континуирано спроводио мере подршке породици и стручни тим је проценио да су актуелно исцрпљене све могућности помоћи које су на располагању. Међутим, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, приликом испитивања решења ГЦСР Одељење у З, утврдило је да је дошло до неправилности у овом поступку, између осталог да мајка није била адекватно припремљена и обавештена о смештању детета у прихватилиште. Из тога јасно произлази да је изостало пружање психосоцијалне подршке Р. М. Поред тога, ГЦСР није поткрепио ниједним доказом тврдње да су пружили сву потребну подршку породици и да су исцрпели све могућности.

По питању остваривања права из области социјалне заштите, као што су права на одређене облике новчаних помоћи, Повереница за заштиту равноправности указује да се овакви облици помоћи не могу сврстати у активности ГЦСР у смислу пружања подршке породици, јер за остваривање ових права није потребна процена стручног тима, већ се она остварују на основу законом прописаних услова.

3.13. Повереница за заштиту равноправности оцењује да став ГЦСР да је Р. М. битно снижених родитељских капацитета и да није у могућности да се брине о детету, није утемељен на објективним чињеницама. Наиме, у изјашњењу на притужбу, као ни током поступка није понуђен ниједан доказ у прилог овој тврдњи, а није ни показано на којим чињеницама и доказима је заснована процена о постојању високог ризика по здравље и наставак лечења Ј. М, због чега је процењено да је у најбољем интересу детета хитно одвајање од породице. Поред тога, иако се у изјашњењу наводи да је стручни тим ГЦСР водио процес процене статуса и потребе детета, током поступка није достављен налаз и/или стручно мишљење овог тима, који би поткрепио наводе да постоји било какав ризик по здравље и безбедност детета. Такође, ни у тимском извештају лекара Дома здравља З, Диспанзера за ментално здравље, Саветовалишта за децу и омладину није констатовано да мајка представља било какву опасност по дете. Напротив, лекари су закључили да је неопходан психотерапијски третман уз ефикасну социјалну подршку, како Ј, тако и њеној породици.

Повереница за заштиту равноправности указује и да је у решењу Сектора за бригу о породици и социјалну заштиту, Одељења за управно надзорне послове у области породичне заштите, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 570-01-171/2014-14 од 7. октобра 2014. године, утврђено да је ГЦСР, Одељење у З. приликом доношења одлуке о одређивању старатеља Ј. М. више пута прекршио закон, и то пре свега тако што по отпусту Ј. М. из болнице није обавестио мајку да је смештају у прихватилиште, искључио је Ј. М. из поступка одлучивања о њеним правима и није навео на основу којих одлучних чињеница је утврдио да је у интересу детета да јој не буде постављен старатељ.

Анализом навода које је ГЦСР, Одељење З. навео у изјашњењу у вези са родитељским капацитетима Р. М, може се закључити да је стручни тим органа старатељства овакав став засновао на личном својству Р. М. – инвалидитету. Наиме, у сваком документу је наведено да је она „инвалидно тешко покретно лице“, а нигде није наведено нити образложено на који начин се дошло до процене њених родитељских способности. Да је инвалидитет Р. М. био разлог дискриминаторног третмана, односно, основ хитног смештања детета у установу социјалне заштите, потврђује и чињеница да ГЦСР, према сопственим наводима, ову веома озбиљну меру одређује и спроводи првенствено у случајевима насиља у породици и злостављања деце, у складу са одредбама Породичног закона и Општег протокола за заштиту деце од злостављања и занемаривања .

3.14. Поводом навода из изјашњења да је право породице М. на бесплатан оброк у народној кухињи престало због неподизања хране, као и навода подноситељке притужбе да због болести није могла више да подиже храну, а да су јој само неколико пута донели оброк, Повереница за заштиту равноправности изражава забринутост због оваквог поступања ГЦСР. Наиме, имајући у виду инвалидитет подноситељке притужбе и чињеницу да је простор у којем се преузимају оброци удаљен од њеног стана и неприступачан, дужност ГЦСР је била да створи услове да Р. М. може да оствари ово право.

3.15. Поводом навода Р. М. да дуже времена није била у могућности да посећује ћерку у прихватилишту јер јој није омогућен превоз, а да је сада посећује тако што из сопствених средстава плаћа такси превоз на релацији З. – В. и да то може себи да приушти једном месечно, Повереница за заштиту равноправности констатује да је оваква ситуација недопустива. ГЦСР, Одељење у З. обавезао се да јој приликом посете прихватилишту обезбеди аутомобил, што се може потврдити из Плана контаката који је сачинио Центар за заштиту одојчади, деце и омладине, али да су јој на сваку молбу да јој обезбеде превоз како би могла да посети дете одговорили да немају гориво за ауто. Иако за ове тврдње подноситељка притужбе није доставила доказе, Повереница за заштиту равноправности констатује да би и само прибављање доказа било веома отежано, с обзиром да за прибављање потврде ГЦСР о немогућности обезбеђивања возила, као и за рефундацију трошкова превоза, подноситељка притужбе мора да издвоји додатна финансијска средства за превоз, јер јој је јавни превоз неприступачан, а није у могућности да пешке дође до просторија ГЦСР. Повереница указује да су институције и установе Републике Србије дужне да поступају на начин који у највећој могућој мери олакшава уживање свих права особа са инвалидитетом, уз уважавање њихових потреба, жеља и мишљења, сагласно принципу пуне социјалне укључености особа са инвалидитетом. Доступност објеката је особама са инвалидитетом неопходна, јер представља предуслов за остваривање већине других права. Необезбеђивање превоза у конкретном случају доводи до несагледивих последица и за мајку и за дете, с обзиром да мајка има ограничене могућности да посети девојчицу у установи у коју је смештена противно својој вољи и вољи своје мајке.

3.16. У односу на навод из изјашњења да је захваљујући активностима ГЦСР ангажован „педагошки асистент“ за Ј. М. који је доводио и одводио из школе, Повереница указује да је остало нејасно из ког разлога је ангажована особа да Ј. одводи и доводи у школу, односно, изостало је образложење за примену овакве мере. При томе, треба имати у виду да би се у овом контексту радило о ангажовању персоналног, а не педагошког асистента. Наиме, педагошки асистент је сарадник који пружа помоћ и подршку деци и ученицима, у складу са њиховим потребама, а такође пружа помоћ и наставницима, васпитачима и стручним сарадницима у циљу унапређивања њиховог рада са децом и ученицима којима је потребна додатна образовна подршка. Он може бити ангажован само за једно дете, али и за више деце у једном разреду или у више разреда. Док педагошки асистент пружа асистенцију деци и наставницима током наставног процеса и ангажован је преко Министарства просвете, науке и технолошког развоја, персонални асистент, односно, лични пратилац детета, пружа подршку одређеном детету, али је његова подршка у већој мери логистичке природе и није директно везана за извођење наставе (вођење и довођење детета у школу, помоћ детету које се отежано креће, подршка приликом облачења и вршења хигијене, помоћ приликом исхране и омогућавање безбедног боравка у школи итд).

3.17. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује и на лошији друштвени положај особа са инвалидитетом у Републици Србији, а посебно на лошији положај жена са инвалидитетом које су често изложене ризику вишеструке дискриминације. Поред евидентне физичке неприступачности многих установа које су им неопходне ради остварења права и услуга, непостојања посебног система подршке прилагођеног потребама жена са инвалидитетом, проблем је и њихова „друштвена невидљивост“. Додатно, степен инвалидитета жене у патријархалном друштву мери се у односу на то колико њен инвалидитет утиче на испуњавање традиционалне улоге жене – супруге и мајке, и могућности да брине о свим члановима породице. О посебно тешком положају жена са инвалидитетом говоре и резултати бројних истраживања и података о њиховом положају, који доприносе правилном и потпуном разумевању контекста и друштвених околности у којима се подноситељка притужбе налази. Према резултатима истраживања јавног мњења, које је Повереник за заштиту равноправности спровео током 2013. године , жене и особе са инвалидитетом спадају у друштвене групе које су највише дискриминисане у Србији. У Националној стратегији за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности наведено је да је потребно увести посебне мере у циљу отклањања дискриминације према женама, уз истовремено јачање процеса укључивања родне перспективе у све области друштвеног живота, а да се то посебно односи на тзв. двоструко или вишеструко дискриминисане групе, као што су жене са инвалидитетом, жене припаднице националних мањина и мањинских група, сиромашне жене и друге. Повереница истиче и да је Комитет Уједињених нација за елиминацију дискриминације жена, разматрајући комбиновани Други и трећи периодични извештај Републике Србије , изразио забринутост због тешкоћа са којима се суочавају жене са инвалидитетом, и превладавајућег негативног става према женама са инвалидитетом што штетно утиче на уживање многих њихових права. Из тог разлога Комитет подстиче Републику Србију да настави да улаже више напора у превазилажење стереотипних ставова о улози и одговорности жена и мушкараца у породици и друштву, и да настави да примењује мере за елиминацију родних стереотипа подстицањем позитивне слике и стварне равноправности жена а посебно жена из угрожених друштвених група, самим тим и жена са инвалидитетом.

3.18. Сагледавајући све чињенице и околности, Повереница за заштиту равноправности је става да ГЦСР, Одељење у З. није понудио доказе на основу којих би се могло закључити да доношење одлука у вези са малолетном ћерком Р. М, није засновано на њеном личном својству – инвалидитету.

4. МИШЉЕЊЕ

Доношењем одлуке о одређивању привременог старатеља Ј. М. и доношењем привременог закључка о хитном збрињавању у Прихватилиште за ургентно збрињавање жртава породичног насиља Ј. М, ГЦСР Одељење у З, прекршио је одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује ГЦСР, Одељење у З:

5.1. Да предузме све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према Р. М. и Ј. М.

5.2. Да упути писано извињење Р. М. због дискриминаторног понашања на основу њеног инвалидитета, најкасније у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

5.3. Да убудуће не доноси одлуке којима се крше антидискриминациони прописи.

Потребно је да ГЦСР, Одељење З. обавести Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико ГЦСР, Одељење З. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности ће о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба ОЦД против ГЦ за социјални рад због дискриминације по основу инвалидитета у области породичних односа