дел. бр. 794 датум: 5. 6. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужби М. (Ј.) Д. из Н. С, Н. М. из В, Р. Б. из С. и А. А. из В. против Министарства финансија Републике Србије, Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

Поништавањем првостепених решења Комисије за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац и враћањем на поновни поступак и одлучивање, Министарство финансија Републике Србије није извршило акт дискриминације подносилаца притужбе, М. (Ј.) Д. из Н. С, Н. М. из В, Р. Б. из С. и А. А. из В. на основу њиховог личног својства – припадности румунској националној мањини.

О б р а з л о ж е њ е

Повереници за заштиту равноправности обратио се М. (Ј.) Д. из Н. С. притужбом против Министарства финансија Републике Србије, у којој је навео да је 22. априла 1991. године поднео захтев којим је тражио враћање у својину одузетог земљишта свог прадеде, на основу Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа („Сл. гласник РС“, бр. 18/91, 20/92 и 42/98), али да по овом захтеву до данас, након више од 20 година није правноснажно одлучено. Навео је и да је Комисија за вођење поступка и доношења решења по захтеву за враћање одузетог земљишта општине Вршац, три пута доносила решење којим се усваја његов захтев, али да Министарство финансија, као другостепени управни орган, поништава првостепено решење и предмет враћа на поновни поступак и одлучивање. Навео је и да је припадник румунске националне мањине и да сматра да га Министарство финансија дискриминише по националној основи, с обзиром да је већина поступка која се односи на исто чињенично и правно питање, правноснажно окончана још средином 90-их година прошлог века. Такође, указао је да од 118 нерешених предмета за враћање земље у општини Вршац, више од 70 припадају породицама румунске националне мањине, док у општини Вршац живи 10, 8% припадника румунске националне мањине. У допуни притужбе је истакао да се притужба односи и на дискриминацију у поступцима пред органима јавне власти, с обзиром да Министарство финансија различито поступа у истим чињеничним и правним стварима.

Притужбом против Министарства финансија Републике Србије, по истом основу, Повереници за заштиту равноправности су се обратили и Н. М. из В, Р. Б. из С. и А. А. из В, преко пуномоћника, адвоката Т. Ј. М. У притужби је наведено да је 9. маја 1991. године Ј. В. из В. поднео захтев којим је тражио враћање у својину одузетог земљишта ранијег сопственика, на основу Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, али да по овом захтеву до данас, након више од 20 година није правноснажно одлучено. Наведено је да је Комисија за вођење поступка и доношења решења по захтеву за враћање одузетог земљишта општине Вршац донела решење 22. децембра 1991. године, којим је усвојила захтев и правним следбеницима је признато право на друго одговарајуће земљиште, али да је Министарство финансија поништило првостепено решење и предмет вратило на поновни поступак и одлучивање. У притужби је, такође, наведено да је Комисија више пута одлагала заказане расправе на неодређено време, као и да до данас није донета коначна одлука о враћању земљишта. Подносиоци притужбе, као наследници подносиоца захтева за враћање одузетог земљишта, сматрају да их Министарство финансија дискриминише по националној основи, с обзиром да су припадници румунске националне мањине, а да од 118 нерешених предмета у општини Вршац, односно, 10% нерешених предмета, више од 70 предмета припадају породицама румунске националне мањине, док су у осталим предметима решења правноснажна, што показује различито поступање Министарства финансија у истој чињеничној и правној ствари.

Повереница за заштиту равноправности спровела је јединствен поступак, сагласно чл. 117. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001 и „Сл. гласник РС“, бр. 30/2010), у вези са чл. 40. ст. 4. Закона о забрани дискриминације, у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности.

Уз притужбу и допуну притужбе достављени су следећи докази: решење Комисије за вођење поступка од 22. јуна 1992. године, жалба ПП „А.“ од 22. јула 1992. године, решење Министарства финансије, Сектора за имовинско правне послове од 8. априла 2009. године, жалба од 22. фебруара 2010. године, решење Комисије за вођење поступка од 26. маја 2010. године, жалба на решење Републичког јавног правобранилаштва – Одељење у Зрењанину од 4. јуна 2010. године, мишљење Покрајинског омбудсмана, решење Министарства финансија, Сектора за имовинско правне послове од 14. децембра 2010. године, жалба због недоношења решења од 18. маја 2011. године, пожурница за одлучивање по жалби, списак нерешених предмета у поступку враћања одузете земље на територији општине Вршац, четири правноснажна решења у истој чињеничној и правној ствари, решење и закључак Комисије за враћање земље од 23. децембра 1991. године, жалбе предузећа „Е. – У.“ и ДПП „Ј.“ В. изјављене против решења Комисије, решење Министарства финансије, Ресора за имовинско правне послове од 27. јуна 1995. године и записник пред Комисијом за вођење поступка.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је од општине Вршац, Министарства финансија Републике Србије и Републичког јавног правобранилаштва, Одељења у Зрењанину, затражено изјашњење о основаности и наводима притужбе.
Одељење за урбанистичко-грађевинске и имовинско правне послове општине Вршац доставило је изјашњење бр. 1/2011 – IV- 03 од 4. новембра 2011. године, у којем је наведено следеће:

– да је Комисији за враћање земље општине Вршац, у законском року, поднето укупно 1210 захтева, од којих је до 31. октобра 2011. године правноснажно окончано 1096 предмета, док је на поновни поступак и одлучивање враћено 114 предмета ;
– да Комисија у свом раду примењује Закон о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа из 1991. године, са пратећим уредбама, а такође и став Врховног суда Србије У. 1946/02 од 5. фебруара 2003. године;
– да су од 1991. до 1995. године, када је донет Закон о средствима у својини Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 53/95, 3/96 – испр, 54/96, 32/97 и 101/2005 – др. закон), обвезници враћања одузете земље била пољопривредна предузећа, док је од 1995. године, након доношења овог закона и након разграничења на државну и друштвену својину, обвезник враћања земље Република Србија;
– да је у периоду од 2000. до 2003. године закључено неколико стотина споразума по којима је враћено друго одговарајуће земљиште које је у државној својини, односно, на управљању код Министарства пољопривреде, и то уз учешће и потпис Општинског јавног правобраниоца;
– да је од 2007. године, када је након неколико година паузе Комисија за враћање земље са новим председником наставила рад, у поновљеном поступку донето 20 решења, као и да је на сва донета решења Републички правобранилац изјавио жалбу, а Министарство финансија сва првостепена решења поништило и предмет вратило на поновни поступак;
– да Министарство финансија у поновљеним поступцима указује на чињеницу да је подносиоцима захтева потребно вратити њихову сопствену одузету земљу, а како то у конкретном случају није могуће пошто су одузете парцеле у својини физичких лица, Комисија додељује друго одговарајуће земљиште и то према додели земље коју је извршио Геодетски завод Војводине;
– да Комисија утврђује право својине на другом одговарајућем земљишту, не по националној припадности, већ зато што су фактички одузете парцеле прешле у својину физичких лица.
У изјашњењу Министарства финансија Републике Србије бр. 461–02-1235/1994-13 од 1. новембра 2011. године, наведено је:
– да је Министарство решењем од 14. децембра 2010. године, којим је поништило решење првостепеног органа, донело одлуку правилно примењујући Закон о начину и условима признања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, као материјалног закона;
– да Министарство поступа у складу са ставом Врховног суда Србије (сада Управног суда) У. бр. 1946/02 од 5. фебруара 2003. године, по коме само фактички одузето земљиште може бити предмет враћања иако је сада у државној својини, под условом да је на дан подношења захтева за враћање земљишта било у друштвеној својини;
– да се земљиште у државној својини може враћати само уз претходну сагласност Владе Републике Србије (односно Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде), како је то прописано одредбом чл. 8. Закона о средствима у својини Републике Србије;
– да по оцени Министарства, како се у овом управном поступку враћа друго одговарајуће земљиште и како Комисија није прибавила сагласност за отуђење предметног земљишта, нити је размотрила могућност доделе другог одговарајућег земљишта у друштвеној својини, коју би обвезници накнаде нудили подносиоцима захтева, то нису испуњени услови за враћање таквог земљишта у својину ранијим сопственицима, сагласно одредби чл. 6. ст. 3. наведеног закона;
– да у конкретном случају није било никакве дискриминације према поменутој странци, нити повреде Закона о забрани дискриминације, већ искључивог поступања у складу са материјалним и процесним законима и заузетим ставовима Врховног суда.

У прилогу изјашњења Министарства финансија достављена је пресуда Врховног суда Србије У. бр. 1946702 од 5. фебруара 2003. године, у којој се у образложењу наводи:

– Став Врховног суда Србије је да ако се у спроведеном поступку подносиоцима захтева враћа одузето земљиште, односно иста парцела која је била предмет одузимања по основу пољопривредног земљишног фонда или конфискације због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, а та се парцела у време подношења захтева налази у друштвеној својини, онда нема препреке за њено враћање подносиоцима захтева, иако је у међувремену постала државна својина по одредбама Закона о средствима у својини Републике Србије.

Поступајући по захтеву за изјашњење бр. 338/11 од 30. децембра 2012. године, поводом притужби Н. М. из В, А. А. из В. и Р. Б. из С, Министарство финансија је у изјашњењу бр. 461-02-2339/1993-13 од 7. фебруара 2012. године навело следеће:

– да је Министарство контактирало првостепени орган-општинску управу Вршац, како би утврдило чињенице које се тичу броја окончаних предмета, броја предмета у којима су првостепена решења поништена од стране министарства и др;
– да је првостепени орган Министарству доставио извештај бр. 031-2/2012-IV-1 oд 12. јaнуaрa 2012. гoдинe у којем су наведени разлози због којих Комисија за враћање земљишта у Вршцу није поступила по другостепеном решењу, којим је ово министарство поништило решење Комисије за враћање земљишта општине Вршац бр. 464-384/91-III-57 од 25. јула 1995. године.
– да је један од разлога због којих Комисија за враћање земљишта општине Вршац није поступила у пуном саставу и није поступила по налогу Министарства и недостатак финансијских средстава за рад комисије;
– да је Министарство дописом од 17. јануара 2012. године наложило првостепеном органу да у року од 15 дана од дана пријема дописа одлучи по примедбама које су дате;
– да се из свега може закључити да у конкретном случају није било никакве дискриминације према наведеним странкама, нити повреде Закона о забрани дискриминације, већ да се искључиво поступало у складу са материјалним и процесним законима.

У прилогу овог изјашњења Министарство финансија је доставило допис општинске управе Вршац бр. 031-272012-IV-1 од 12. јануара 2012. године, у којем је наведено:

– да је Комисија након поништавања решења одржала две расправе и није донела ново решење по упутствима другостепеног органа, а да је од 2001. године до данас промењен састав комисије у три наврата;
– да је председница комисије Ј. Ћ, заказала расправе 13. септембра и 6. октобра 2008. године и обе је одложила, не наводећи разлог за то;
– да је нова расправа требало да буде заказана писаним путем ради даљег поступања у овом предмету, али до се то није десило.

Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у Зрењанину је, поступајући по захтеву за изјашњење, доставило извештај Одељења за урбанистичко-грађевинске и имовинско правне послове општине Вршац бр. Сл. 1/2011 – IV- 03 од 4. новембра 2011. године, који је општина Вршац већ доставила у захтеву за изјашњење. То је био повод да се Повереница за заштиту равноправности дописом бр. 191/11 од 30. новембра 2011. године поново обрати Републичком јавном правобранилаштву, Одељењу у Зрењанину захтевом за изјашњење, између осталог и о околностима о броју предмета у којима је Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у Зрењанину, као заступник Републике Србије, изјављивало жалбе на првостепена решења комисије општине Вршац.

Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у Зрењанину доставило је изјашњење бр. Р.100/10 од 26. јануара 2012. године, у којем је наведено следеће:

– да је пред Комисијом за вођење поступка и доношења решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац правобранилаштво имало укупно 92 предмета, од којих је три предмета завршено тако што је одбијен захтев предлагача, 18 предмета окончано је на други начин, 56 предмета су још увек у току, а 15 предмета је у поступку по жалби;
– да се жалба изјављује искључиво из законских разлога, а по налогу странке коју правобранилаштво заступа, а то је Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, које би у овим поступцима било обавезно на враћање земљишта;
– да се став правобранилаштва углавном заснива на томе да је враћање пољопривредног земљишта у државној својини могуће искључиво ако се враћа исто земљиште које је и одузето, а да је у свим другим ситуацијама предмет враћања земљиште које се на дан подношења захтева налази у друштвеној својини, док се земљиште у државној својини може враћати само уз претходну сагласност Владе Републике Србије, како је то било прописано одредбом чл. 8. Закона о средствима у својини Републике Србије;
– да је поступак по свим предметима једнак, да се предмети раде по реду, а жалбе изјављују искључиво из законских разлога и у законом предвиђеном року;
– да ни на који начин странке у овим поступцима нису дискриминисане, али због специфичности материје ови поступци трају дуже време, што сигурно изазива незадовољство код странака.

Ради правилног и потпуног утврђења чињеничног стања, Повереница за заштиту равноправности је дописом бр. 191/11 од 20. априла 2012. године од општине Вршац затражила изјашњење, односно, достављање уписника свих подносилаца захтева за враћање одузетог земљишта на територији општине Вршац, код којих је поступак пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта правноснажно окончан, као и уписник свих подносилаца захтева за враћање одузетог земљишта на територији општине Вршац код којих је поступак пред Комисијом за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта враћен на поновни поступак.

Комисија за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац је у прилогу дописа бр. Сл. 1/2012 од 7. маја 2012. године, доставила тражене податке, односно, фотокопију уписника свих подносилаца захтева за враћање одузетог земљишта на територији општине Вршац.
Након пријема овог доказа, Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе садржане у притужбама и изјашњењима, доказе који су достављени током поступка, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.
Из приложених доказа уз притужбу М. Д. из Н. С. утврђено је:

– да је М. Д. 22. априла 1991. године поднео захтев Комисији за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац, којим је тражио враћање одузетог земљишта свог прадеде Ј. (А.) Д., а на основу Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа;
– да је поступајући по поднетом захтеву, Комисија донела решење бр. 464- 119/91-III- 458 од 22. јуна 1992. године, којим је правним следбеницима ранијег сопственика признато право својине на другом одговарајућем земљишту, а које је решењем Министарства финансија Републике Србије, Сектора за имовинско-правне послове, бр. 461-02-1235/94 од 30. јуна 1995. године поништено и враћено првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање;
– да је у поновљеном поступку Комисија поново донела решење бр. 464-119/91- III -458 од 8. маја 2008. године, којим се утврђује право својине подносиоца захтева на другом одговарајућем земљишту и којим се обавезује власник, Република Србија, да друго одговарајуће земљиште преда у посед правним следбеницима ранијег сопственика;
– да је решењем Министарства финансија Републике Србије, Сектора за имовинско правне послове бр. 461-02-1235/94-13 од 8. априла 2009. године поново поништено првостепено решење и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање. Разлог овакве одлуке Министарства јесте што се земљиште које се враћа налази у државној својини и, као такво, не може бити предмет враћања, јер се земљиште у државној својини може враћати само уз претходну сагласност Владе Републике Србије, како је прописано одредбом чл. 8. Закона о средствима у својини Републике Србије, а позивајући се на став Врховног суда Србије из пресуде бр. У. 1946/02 од 5. фебруара 2003. године да само фактички одузето земљиште може бити предмет враћања, иако је сада у државној својини, под условом да је на дан подношења захтева за враћање земљишта било у друштвеној својини. Такође се налаже да првостепени орган, у циљу правилног решења ствари, у поновном поступку прибави доказе о укупно расположивом земљишту у друштвеној својини обвезника накнаде;
– да је Комисија за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац донела и треће решење бр. 464-119/91– III -458 од 26. маја 2010. године, којим се поново утврђује право својине подносилаца захтева на другом одговарајућем земљишту, власника Републике Србије и обавезује власник да земљиште преда у посед подносиоцима захтева;
– да је и против овог решења жалбу изјавило Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у Зрењанину 7. јуна 2010. године, јер се у овом управном поступку враћа друго одговарајуће земљиште, а првостепена Комисија није прибавила потребну сагласност за отуђење предметног земљишта, те по оцени правобранилаштва, нису испуњени услови за враћање земљишта у својину ранијим сопственицима;
– да је Министарство финансија Републике Србије решењем бр. 461-02-1235/94-13 од 25. новембра 2010. године по трећи пут поништило решење првостепеног органа и предмет вратило на поновни поступак и одлучивање, уз образложење да само фактички одузето земљиште може бити предмет враћања, иако је сада у државној својини, под условом да је на дан подношења захтева за враћање земљишта било у друштвеној својини;
– да првостепени управни орган, и поред пожурнице подносиоца захтева, до данас није донео одлуку у поновном поступку;
– да је подносилац захтева ступио у државину земљишта 1992. године;
– да је Покрајински омбудсман донео мишљење бр. I-OП-1-437/10 од 9. децембра 2010. године да је, у конкретном случају, неокончавање овог поступка 20 година директно у супротности са основним начелима Закона о општем управном поступку, и то: начелом законитости, начелом ефикасности и начелом целисходности, да је у супротности са принципом добре управе, односно, да Министарство финансија крши људских права и то право на имовину, као и уставну одредбу о забрани повратног дејства закона и начела владавине права;
– да је у допису Министарства финансија Републике Србије бр. 461-01-44/2009 од 24. јула 2009. године, који је упућен општини Вршац, Комисији за враћање земљишта, наведено да након 17 година спровођења Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, више не постоји фактички одузето земљиште које може да се враћа, већ је остало само друго одговарајуће земљиште, које, према садашњем ставу Министарства пољопривреде, не може бити предмет враћања. С тим у вези, Министарство је наложило Комисији да достави извештај колико земљишта у државној својини (изражено у хектарима) је потребно да би се окончали поступци враћања земљишта на територији општине Вршац, с обзиром да су ови подаци Министарству финансија неопходни због заузимања заједничког става са Министарством пољопривреде, а са циљем враћања земљишта из државне својине.
– да из дописа Републичког јавног правобранилаштва, Одељења у Зрењанину бр. Р-280/10 од 3. новембра 2011. године који је упућен општини Вршац, Комисији за вођење поступка, произлази да по мишљењу Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде нема сметњи да се у овом поступку врате парцеле у државној својини, уколико се са сигурношћу утврди да су парцеле одузете од ранијег сопственика укњижене на Републику Србију и ако катастарске парцеле, које се дају као друго одговарајуће земљиште, нису предмет реституције.

Из приложених доказа уз притужбу Н. М. из В, Р. Б. из С. и А. А. из В, утврђено је:

– да је Ј. В. из В, 9. маја 1991. године Комисији за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац, поднео захтев којим је тражио враћање одузетог земљишта од ранијег сопственика, а на основу Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа;
– да је, поступајући по поднетом захтеву, Комисија донела решење бр. 464- 384/91-III- 5723 од 23. децембра 1991. године, којим је правним следбеницима ранијег сопственика признато право својине на другом одговарајућем земљишту, а које је решењем Министарства финансија Републике Србије, Сектора за имовинско-правне послове бр. 461-02-2339/93 од 25. јула 1995. године, поништено и враћено првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање. У образложењу овог решења наведено је да по оцени Министарства, у поступку пре доношења решења нису прибављени поуздани докази о садашњем стању, величини и кориснику одузетог земљишта, односно, докази из којих би се поуздано закључило да су жалиоци обвезници накнаде у конкретном случају;
– да Комисија за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац, након неколико расправа које су одложене, до данас није донела решење и поступила по налогу другостепеног органа;
– да су подносиоци захтева ступили у државину земљишта 1992. године;

Како би се у конкретном случају утврдило да ли је Министарство финансија Републике Србије различито третирало подносиоце притужбе који су припадници и припаднице румунске националне мањине у Србији, у односу на остале подносиоце захтева у поступцима враћања одузетог земљишта на територији општине Вршац, било је потребно испитати: 1) колико је укупно поднето захтева за враћање одузетог земљишта на територији општине Вршац, 2) колико је правноснажно окончаних предмета, а колико предмета која су враћени на поновни поступак и одлучивање због поништавања првостепених решења Министарства финансија, 3) колико је подносилаца захтева румунске националне мањине, односно, који је проценат завршених и незавршених предмета у којима су подносиоци захтева припадници румунске националне мањине.

С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности је ову кључну чињеницу утврдила увидом у уписник свих подносилаца захтева за враћање одузетог земљишта, који је доставила Комисија за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац, уз допис од 7. маја 2012. године. У овом уписнику су евидентирани сви подносиоци захтева за враћање одузетог земљишта на територији општине Вршац по катастарским општинама и рубрикама и то: редни број, датум пријема предмета, од кога је примљен, број, садржај и начин решења.

Имајући у виду да у овом уписнику није наведена национална припадност подносилаца захтева, као и одредбу чл. 47. Устава Републике Србије која прописује да је изражавање националне припадности слободно и да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности, Повереница за заштиту равноправности је анализирала имена подносилаца захтева, тако што је означила подносиоце чија су имена уобичајено српска, односно, подносиоце чија су имена нетипична за Србе, јер је то био једини начин да се утврди да ли је било разлике у поступању у односу на припаднике румунске националне мањине, имајући у виду чињеницу да се подносиоци захтева нису изјашњавали о својој националној припадности. Повереница за заштиту равноправности указује да примена ове методологије има одређене мане, а такође указује и на чињеницу да разврставање подносилаца захтева по „типично српским“ и „несрпским“ именима, не прејудицира да је у питању и стварна национална припадност подносилаца захтева, већ је то покушај утврђивања евентуалног различитог поступања према подносиоцима захтева на основу националне припадности, на које се у притужбама указује, у ситуацији када су спроведени поступци у којима се подносиоци захтева нису изјашњавали о националној припадности. У даљем тексту, због поједностављења, за подносиоце захтева који имају „типично српска“ имена користиће се израз „подносиоци захтева српске националности“, док ће се за остале подносиоце захтева, који имају „несрпска“ имена, користити израз „подносиоци захтева других националности“.

Увидом у приложени уписник утврђено је да је у општини Вршац поднето укупно 1237 захтева за враћање одузетог земљишта, од чега је 665 (54%) подносилаца захтева српске националности, а 572 (46%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева, утврђено је да је 1140 предмета правноснажно решено и окончано, односно 92%, од којих су 623 (55%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 517 (45%) предмета где су подносиоци захтева других националности.

Даље је утврђено да није окончано 97 предмета који су враћени на поновни поступак и одлучивање, што чини 8% од укупног броја поднетих захтева, од чега су 42 (43%) предмета подносилаца захтева српске националности, а 55 (57%) предмета подносилаца захтева других националности.

Имајући у виду да су подносиоци захтева уписани према катастарским општинама на територији општине Вршац, којих је у уписнику укупно 23, на исти начин је утврђено да је за:

1) КО Ватин: укупно поднето 44 захтева за враћање одузетог земљишта, од чега је 27 (61,4%) подносилаца захтева српске националности, а 17 (38,6%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 42 (95,5%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих су у 25 (59,5%) предмета подносиоци захтева српске националности, а 17 (40,5%) предмета је подносилаца захтева других националности. Даље је утврђено да су два предмета враћена на поновни поступак и одлучивање и нису окончани, што чини 4,5% од укупног броја, од чега су у оба предмета подносиоци захтева српске националности;

2) КО Влајковац: укупно поднето 94 захтева, од чега је 28 (30%) подносилаца захтева српске националности, а 66 (70%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 82 (87%) предмета у овим поступцима правноснажно решено и окончано, од којих су 26 (32%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 56 (68%) предмета где су подносиоци захтева других националности. Даље је утврђено да је укупно 12 предмета враћено на поновни поступак и одлучивање и нису окончани, што чини 13% од укупног броја, од чега су два предмета (17%) у којима су подносиоци захтева српске националности, а 10 (83%) предмета у којима су подносиоци захтева дргуге националности;

3) КО Велико Средиште: укупно је поднето 52 захтева, од чега је 40 (77%) подносилаца захтева српске националности, а 12 (23%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 50 (96%) предмета у овим поступцима правноснажно решено и окончано, од којих је 38 (76%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 12 (24%) предмета где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини су два предмета враћена на поновни поступак и одлучивање и нису окончана, што чини 4% од укупног броја, и у оба предмета подносиоци захтева су српске националности;

4) КО Војводинци: укупно поднето 69 захтева, од чега је осам (11,6%) подносилаца захтева српске националности, а 61 (88,4%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 68 (98,5%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих је осам (13%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 60 (87%) предмета где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини је само један предмет враћен на поновни поступак и одлучивање, што чини 1,5 % од укупног броја поднетих захтева, а подносилац захтева је друге националности;

5) КО Вршац: укупно поднето 152 захтева од чега је 135 (88,8%) подносилаца захтева српске националности, а 17 (11,2%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 135 (89%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих су у 119 (88%) предмета подносиоци захтева српске националности, а у 16 (12%) предмета су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини 17 (11%) предмета је враћено на поновни поступак и одлучивање и нису окончани, од којих су у 15 предмета подносиоци захтева српске националности, а у два предмета подносиоци захтева друге националности;

6) КО Мали Жам: укупно поднето 29 захтева, од чега је 14 (48,3%) подносилаца захтева српске националности, а 15 (51,7%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 27 (93%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих су у 14 (52%) предмета подносиоци захтева српске националности, а у 13 (48%) предмета подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини нису окончана два предмета у којима су подносиоци захтева друге националности, што чини 7% од укупног броја предмета;

7) КО Загајица: укупно броји 40 захтева, од којих је 32 (80%) подносилаца захтева српске националности, а осам (20%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 36 (90%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих је 30 (83%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а у шест (17%) предмета су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини нису окончана четири (10%) предмета, од којих је два предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а два предмета где су подносиоци захтева друге националности;

8) КО Избиште: укупно поднето 118 захтева од којих су 110 (93%) подносилаца захтева српске националности, а осам (7%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 113 (96%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих су 105 (93%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а осам (7%) предмета где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини није окончано пет предмета чији су подносиоци захтева српске националности, односно, 4% од укупног броја предмета у овој катастарској општини;

9) КО Јабланка: укупно поднето 43 захтева од чега је 11 (25,6%) подносилаца захтева српске националности, а 32 (74,4%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 35 (81%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих 11 (31%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 24 (69%) предмета где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини није окончано осам (19%) предмета, од чега је у једном (12,5%) предмету подносилац захтева српске националности, а седам предмета (87,5%) у којима су подносиоци захтева друге националности;

10) КО Куштиљ: укупно поднето 127 захтева од којих су три (2%) подносилаца захтева српске националности, а 124 (98%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 117 (92%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих су три предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 114 предмета где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини није окончано 10 предмета чији су подносиоци захтева других националности;

11) КО Марковац: укупно поднето 34 захтева, од чега је четири (12%) подносилаца захтева српске националности, а 30 (88%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 28 (82%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих су три (11%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 25 (89%) предмета подносилаца захтева других националности. У овој катастарској општини није окончано шест предмета, односно, 18% од укупног броја, од чега је у једном (17%) предмету подносилац захтева српске националности, а пет (83%) предмета у којима су подносиоци захтева друге националности;

12) КО Месић: укупно поднето осам захтева по којима је поступак правноснажно окончан, од којих су сви захтеви подносилаца других националности;

13) КО Орешац: укупно поднето 28 захтева, од чега је 19 (68%) подносилаца захтева српске националности, а девет (32%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 27 предмета правноснажно решено и окончано, а да није окончан један предмет, чији је подносилац захтева српске националности;

14) КО Павлиш: укупно поднето 47 захтева, од чега је 44 (94%) подносилаца захтева српске националности, а три (6%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 46 (98%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих је 43 (93,5%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а три (6,5%) предмета подносилаца захтева других националности. У овој катастарској општини није окончан један предмет подносиоца захтева српске националности;

15) КО Парта: укупно поднето 29 захтева, од чега је 21 (72%) подносилаца захтева српске националности, а осам (28%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 26 (90%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих је 19 (73%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а седам (27%) предмета где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини нису окончана три предмета, односно 10% од укупног броја, од чега су у два (67%) предмета подносиоци захтева српске националности а у једном (33%) предмету је подносилац захтева друге националности;

16) КО Потпорањ: укупно поднето девет захтева, од чега је седам (78%) подносилаца захтева српске националности, а два (22%) подносиоца захтева других националности. По свим захтевима у овој катастарској општини је правноснажно решено и поступци су окончани;

17) КО Сочица: укупно поднето осам захтева, од којих је један (12,5%) подносилац захтева српске националности, а седам (87,5%) подносилаца захтева других националности. По свим захтевима у овој катастарској општини је правноснажно решено и поступци су окончани;

18) КО Шушара: укупно поднето девет захтева, од којих је један (11%) подносилац захтева српске националности, а осам (89%) подносилаца захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је осам предмета у овим поступцима правноснажно решено и окончано, а да у овој катастарској општини није окончан један (11%) предмет, чији је подносилац захтева друге националности;

19) КО Уљма: укупно поднето 144 захтева, од којих су 130 (90%) подносиоци захтева српске националности, а 14 (10%) подносиоци захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 138 (96%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих је 126 (91%) предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, а 12 (9%) предмета где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини није окончано шест предмета, односно 4% од укупног броја, од чега су у четири предмета (67%) подносиоци захтева српске националности, а два (33%) предмета у којима су подносиоци захтева друге националности;

20) КО Ритишево: укупно поднет 71 захтев, од којих је 4 (6%) подносилаца захтева српске националности, а 67 (94%) подносиоци захтева других националности. Од укупног броја захтева у овој катастарској општини, утврђено је да је 65 (92%)предмета правноснажно решено и окончано, од којих су у 4 (6%) предмета подносиоци захтева српске националности, а 61 (94%) предмет где су подносиоци захтева других националности. У овој катастарској општини није окончано шест (8%) предмета, у којима су подносиоци захтева друге националности;

21) КО Стража: укупно поднето 26 захтева, од чега су два (8%) подносилаца захтева српске националности, а 24 (92%) подносилаца захтева других националности. По свим захтевима у овој катастарској општини је правноснажно решено и поступци су окончани;

22) КО Мало Средиште: укупно поднето 13 захтева, од којих је један (8%) подносилац захтева српске националности, а 12 (92%) подносилаца захтева других националности. По свим захтевима у овој катастарској општини је правноснажно решено и поступци су окончани;

23) КО Гудурица: укупно поднет један захтев где је подносилац захтева српске националности и овај предмет је правноснажно решен и поступак је окончан;

24) Увидом у део уписника који је раздвојен по годинама, и то почев од 1994. године закључно са 2008. годином, утврђено је да је у овом периоду укупно поднето 42 захтева од од чега је 21 (50%) подносилаца захтева српске националности, а 21 подносилаца захтева других националности. Од овог укупног броја захтева утврђено је да је 32 (76%) предмета правноснажно решено и окончано, од којих су у 17 (53%) предмета подносиоци захтева српске националности, а 15 (47%) предмета где су подносиоци захтева других националности. Број неокончаних предмета је 10, у којима су у четири (40%) предмета подносиоци захтева српске националности, а шест (60%) у којима су подносиоци захтева друге националности.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је одредбом чл. 21. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06) забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да је припадницима националних мањина чл. 76. Устава РС гарантована равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација због припадности националној мањини.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, бр. 22/09), којим је регулисана општа забрана дискриминације и то тако што је прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости. Према одредби чл. 2. ст. 1. т. 1. дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако одредбом чл. 15. Закона о забрани дискриминације прописано да свако има једнак приступ и једнаку заштиту својих права пред судовима и органима јавне власти, а чл. 24. забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

Према Закону о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, предмет враћања је земљиште које се налази у друштвеној својини на дан подношења захтева, а које је одузето на основу Закона о пољопривредном земљишном фонду друштвене својине и додељивању земље пољопривредним организацијама („Службени лист ФНРЈ“, број 22/53, „Службени лист СФРЈ“, бр. 10/65, „Службени гласник СРС“, бр. 51/71 и 52/73 и „Службени лист САПВ“, бр. 26/72) и земљиште конфисковано због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа по прописима о обавезном откупу. Право на враћање земљишта у својину имају ранији сопственици, односно, њихови правни следбеници. У случају када су на земљишту изграђени објекти трајног карактера, као и када је одузето земљиште које је до дана ступања на снагу овог закона отуђено из друштвене својине, ранијем сопственику на име накнаде даје се у својину друго одговарајуће земљиште, а ако таквог земљишта нема, односно, ако се не може обезбедити, исплатиће му се новчана накнада у висини тржишне вредности. У чл. 6. ст. 1. овог закона прописано је да када комисија нађе да је захтев основан и да су испуњени услови за враћање одузетог земљишта, ранијем сопственику припада право на повраћај одузетог земљишта, а у ставу 3. да када комисија нађе да је захтев основан, а да нису испуњени услови за враћање одузетог земљишта, ранијем сопственику припада право на накнаду у другом одговарајућем земљишту, уколико организација има такво земљиште или га може обезбедити.

Према Закону о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Сл. гласник РС“, бр. 42/91, 54/96 и 62/06), који је ступио на снагу 29. јула 1992. године, пољопривредно земљиште у друштвеној својини које је правно лице стекло по основу Закона о аграрној реформи и прописима о национализацији пољопривредног земљишта у државној је својини.

С обзиром на околности конкретног случаја и природу ових поступака, Повереница за заштиту равноправности истиче да кључно питање које се поставља, са аспекта Закона о забрани дискриминације, јесте да ли је Министарство финансија неједнако третирало подносиоце притужбе у односу на остала лица у поступцима враћање одузетог земљишта на територији општине Вршац, а на основу њиховог личног својства – националне припадности.

Из решења Министарства финансија којима су поништавана првостепена решења комисије и предмети враћани на поновни поступак и одлучивање, не може се закључити да је Министарство финансија овакве одлуке доносило на основу националне припадности подносилаца захтева за враћање одузетог земљишта. У образложењима ових решења наводи се, између осталог, да Министарство финансија побија првостепена решења због погрешне примене материјалног права и погрешно утврђеног чињеничног стања. Према томе, имајући у виду наводе и образложења Министарства финансија из ових решења, евидентно је да овакво поступање Министарства финансија није у вези са личним својством подносилаца притужбе – националном припадношћу.

Повереница за заштиту равноправности је ценила и наводе подносилаца притужбе да „од укупног броја нерешених предмета на територији општине Вршац, више од 70% припада породицама румунске националне мањине“, па је даље испитала да ли број окончаних и нерешених предмета у овим поступцима указује на очигледну несразмеру у односу захтеве које су поднели припадници румунске националне мањине .

Из доказа које је доставила Комисија за вођење поступка и доношење решења по захтеву за враћање одузетог земљишта за подручје општине Вршац од 7. маја 2012. године, и то уписника свих подносилаца захтева за враћање одузетог земљишта, произлази да је од укупног броја захтева који су поднети и евидентирани у овој општини, број подносилаца који су српске националности за око 8% већи од броја подносилаца захтева који су друге националности, с обзиром да је број захтева чији су подносиоци српске националности 665, односно 54%, а број захтева чији су подносиоци друге националности 572, што чини 46% од укупног броја поднетих захтева. Са друге стране, такође је утврђено да је од 1140 правноснажно окончаних предмета, 517 предмета у којима су подносиоци захтева друге националности је окончано , што значи да је од укупног броја поднетих захтева у којима су подносиоци друге националности (572), око 90% ових предмета правноснажно окончано и решено.

Евидентно је такође, из достављеног уписника, да је од укупног броја поднетих захтева на поновни поступак враћено и није окончано 97 предмета, што чини 8% од укупног броја предмета, од којих је 55 предмета у којима су подносиоци захтева друге националности, односно 57%, а 42 предмета у којима су подносиоци захтева српске националности, односно 43%.

Ценећи ове чињенице, Повереница за заштиту равноправности је става да Министарство финансија Републике Србије подносиоце притужбе није дискриминисало на основу националне припадности. Овакав став потврђује и чињеница да је већина ових поступака правноснажно окончана (око 92%), док број нерешених предмета, међу којима су и предмети подносилаца притужбе, указује да не постоји узрочно-последична веза између личног својства подносилаца притужбе и решења Министарства финансија којима су поништавана решења првостепеног органа управе и предмети враћени на поновно одлучивање.

Са друге стране, неспорно је да поступак враћања одузетог земљишта подносилаца притужбе који су у фактичком поседу земљишта још од 1992. године, након више од 20 година није правноснажно окончан, на који начин су онемогућени да врше своја имовинска права зајемчена уставом Републике Србије, посебно имајући у виду чињеницу да се ради о пољопривредном земљишту које је од бивших власника одузето без накнаде тржишне вредности. Међутим, поводом ових неправилности, као и навода подносилаца притужбе „да је велика већина ових поступака завршена у року од неколико година, да је Министарство финансија као другостепени орган могао да реши управну ствар на основу Закона о општем управном поступку“, Повереница за заштиту равноправности констатује да оне не спадају у надлежност овог државног органа.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење да Министарство финансија Републике Србије није дискриминисало подносиоце притужбе на основу националне припадности.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба М. Ј. Д. и В. Р. Б. против Министарства финансија због дискриминације на основу националне припадности у поступку пред органима јавне власти