дел. бр. 906 датум: 15. 6. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреде одредаба Закона о забрани дискриминације и даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, „Сл. гласник РС“, бр. 22/2009) поводом притужбе М. Г. из Б, Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби М. Г. из Б. против Националне службе за запошљавање, утврђено је да су службена лица запослена у филијали Националне службе за запошљавање у Београду понижавајуће поступала према М. Г. дана 29. фебруара 2012. године, приликом његовог пријављивања на евиденцију Националне службе за запошљавање, као и да је овакво поступање узроковано чињеницом да је М. Г. особа са инвалидитетом којој је потребан тумач за знаковни језик, чиме је извршен акт дискриминације – узнемиравање и понижавајуће поступање, забрањен чл. 12. у вези са чл. 26. Закона о забрани дискриминације.

Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, даје Националној служби за запошљавање

ПРЕПОРУКЕ

1. Национална служба за запошљавање упутиће писано извињење М. Г. због узнемиравања и понижавајућег поступања службених лица према М. Г. приликом његовог пријављивања на евиденцију 29. фебруара 2012. године.

2. Национална служба за запошљавање предузеће све неопходне мере како би обезбедила да свим особама са инвалидитетом, приликом коришћења услуга Националне службе за запошљавање, буде омогућен поступак који уважава индивидуалне специфичности и спречава сваки облик посредне и непосредне дискриминације.

3. Национална служба за запошљавање предузеће без одлагања све неопходне мере како би обезбедила да запослени у Националној служби за запошљавање прођу обуку/стручно усавршавање на тему дискриминације уопште, а посебно на тему дискриминације особа са инвалидитетом у циљу веће сензибилисаности свих запослених у односу на овај друштвени феномен.

4. Национална служба за запошљавање обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о предузетим радњама у циљу поступања по препоруци, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је 5. марта 2012. године притужбу М. Г. против Националне службе за запошљавање, јер сматра да је дискриминисан на основу свог инвалидитета. У притужби је наведено следеће:

– да је 29. фебруара 2012. године дошао да се пријави на евиденцију Националне службе за запошљавање са преводитељком за знаковни језик, али да запослени у филијали НЗС у Београду нису дозволили њено присуство, уз образложење да је „политика куће“ да не сме да доводи свог тумача;
– да је том приликом имао конфликт са И. Т, једином референткињом на територији Београда која је надлежна за особе са инвалидитетом, да га је три пута увредила, као и да није могао да без свог тумача оствари адекватну комуникацију са њом, јер је њено познавање знаковног језика на ниском нивоу;
– да га је шефица одељења М. В, којој се обратио због насталог проблема, обавестила да не може да промени референткињу и потврдила да су „правила куће“ да не сме да доводи свог тумача, јер је референткиња са којом је био у конфликту обучена за коришћење знаковног језика и има сертификат судског тумача;
– да је тумача ангажовао преко Преводилачког сервиса у Београду, који се налази при Градској организацији глувих, Београд.

Подносилац притужбе сматра да га Национална служба за запошљавање и запослени у овој установи дискриминишу због немогућности да користи услуге свог тумача за знаковни језик, а предложио је да се саслуша И. Б, преводитељка за знаковни језик која је присуствовала овом догађају у Националној служби за запошљавање 29. фебруара 2012. године.

Повереница за заштиту равноправности спровела je поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације.

Национална служба за запошљавање доставила је писано изјашњење 9. априла 2012. године, у којем је наведено:

– да по изјави И. Т, саветнице за рад са особама са инвалидитетом, на индивидуалном разговору није било дискриминације ни нељубазног пријема М. Г;
– да је саветница позвала М. Г. без физичког контакта и агресије да уђе у канцеларију како не би причали на ходнику, јер процедура Националне службе за запошљавање прописује да се индивидуални разговори са незапосленим лицем обављају у канцеларијама, у унапред заказано време;
– да је М. Г. одбио комуникацију без тумача, што је одмах и прихватила саветница за запошљавање;
– да је тумач од почетка индивидуалног разговора био присутан, те да зато нису објективни наводи из притужбе да М. Г. није дозвољено да у комуникацији са запосленима у Националној служби за запошљавање користи услуге свог тумача за знаковни језик;
– да је по изјави саветница за запошљавање особа са инвалидитетом које раде у канцеларији бр. 9 (И. Т. и С. Б.) неспоразум настао када је тумач И. Б, замољена да се мало помери, јер се у исто време код друге саветнице налазило друго незапослено лице на индивидуалном разговору, који је већ био заказан. Због ове молбе су М. Г. и његов тумач били револтирани и захтевали да их прими шефица одсека, што им је и омогућено;
– да по изјави шефице одсека М. В, странци није речено да према правилима куће не може да користи свог тумача за знаковни језик, нити таква правила постоје;
– да је шефица одсека констатовала да у служби постоје запослени саветници попут И. Т, који су у организацији Савеза глувих и наглувих похађали семинар „Школа знаковног језика“ и који су стекли основна знања и ниво за преводиоца знаковног језика, како би подигли ниво услуга и побољшали комуникацију са глувим лицима;
– да је шефица одсека предложила да М. Г. може да промени саветника, уколико то жели, те да су у том смислу неосновани наводи подносиоца притужбе да му није дозвољено да промени саветника;
– да је шефица одсека, без намере да увреди М. Г, у комуникацији грешком употребила израз „гестовни говор“ уместо „знаковни језик“, а користила је и изразе „глув“ и „наглув“ из разлога што исте изразе у комуникацији са запосленима у Националној служби за запошљавање користе и чланови Савеза глувих и наглувих Србије и Градске организације глувих и наглувих Београда;
– да Национална служба за запошљавање не поседује акт којим је регулисан начин комуникације са особама којима је оштећен слух, као и да незапослена лица са оштећењем слуха у свим филијалама Националне службе за запошљавање могу да користе услуге тумача за знаковни језик;
– да ниједним актом Националне службе за запошљавање није забрањено да се у комуникацији са запосленима користе услуге тумача за знаковни језик и да је М. Г. као и другим лицима дозвољено да у комуникацији користе услуге тумача за „гестовни говор“;
– да у филијалама Националне службе за запошљавање ради 37 саветника за запошљавање особа са инвалидитетом, као и да у свакој филијали постоји најмање један саветник за запошљавање особа са инвалидитетом;
– да је до сада око 30 саветника за запошљавање особа са инвалидитетом похађало семинар „Школа знаковног језика“ у организацији Савеза глувих и наглувих Србије, након чега су стекли знања за преводиоце знаковног језика;
– да је због свега наведеног притужба М. Г. неоснована.

Повереница за заштиту равноправности, у складу са чл. 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, у току поступка затражила је изјашњење Им Б. У изјави Им Б, преводитељке за знаковни језик од 31. маја 2012. године, наведено је:

– да је од децембра 2009. године ангажована у Преводилачком сервису у Београду, који се налази при Градској организацији глувих Београда, као и да је М. Г. она додељена по распореду, јер је имао потребу за овом услугом ради пријаве на евиденцију Националне службе за запошљавање;
– да су 29. фебруара 2012. године око 10 часова заједно отишли у филијалу НСЗ у Београду, да је М. Г. покуцао на врата канцеларије где је требало да се јави, да су у канцеларији биле две службенице и да му је једна од њих рекла да сачека док њена колегиница не заврши разговор. Након тога је референткиња изашла у ходник, стала између ње и М. и не представљајући се, уз покрет руке, рекла М: „ти уђи сам, она не може“;
– да је у ходнику настала расправа, јер је М. инсистирао да уђе са преводитељком, али му је референткиња рекла да и она зна знаковни језик, да је преводилац и да је у Националној служби овлашћена за послове за особе са инвалидитетом, као и да није дозвољено довођење тумача;
– да је М. због немогућности да користи услуге свог тумача био јако узнемирен, да је наглашавао да су му потребне потпуне и тачне информације, да он на то има право и да може да бира тумача;
– да је током ове расправе на ходнику, референткиња, за коју мисли да се зове И, у једном тренутку рекла М: „Како мислите да се негде запослите ако свуда са собом водите тумача, послодавац би се тешко одлучио за вас, на тај начин одмах показујете да нисте самостални.“
– да је М. одлучио да уђе сам, док је она остала у ходнику да га сачека, али је убрзо затим референткиња изашла и позвала је да уђе унутра, јер се међусобно не разумеју, како јој је рекла;
– да је у канцеларију ушла тек када ју је М. позвао, а тада јој је референткиња рекла да М. неће да се обраћа директно, већ њој, с обзиром да он сада има свог тумача;
– да је због оваквог става инсистирала да поштује правила, напомињући јој да је тумач само посредник у њиховој комуникацији, да не треба да обраћа пажњу на њу, већ да се директно обраћа М;
– да је том приликом М. требало да попуни један образац, који је понео са собом, али пошто га није попунио код куће, референткиња му је рекла да има два минута да га попуни;
– да је образац био прилично опширан и са пуно података, и да по њеном мишљењу глува особа треба да га попуњава са тумачем, што су и учинили;
– да је овај образац М. дао референткињи, која је затим те податке из обрасца уносила у базу у компјутеру;
– да је у том тренутку друга колегиница, која је била у канцеларији, причала телефоном са неким, а да је она почела да преводи М. њен разговор, с обзиром да су правила преводилачког сервиса таква да је тумач дужан да преводи све што чује у просторији. Међутим, референткиња се разбеснела када је видела да она преводи М, рекла да се њега не тиче тај разговор, а да је она непрофесионална, због чега може и да одговара;
– да је због оваквог понашања М. у једном тренутку устао и тражио да иде код шефа, што им је и дозвољено и упућени су да се јаве у канцеларију бр. 6;
– да је од шефица одсека М. тражио да му промени референта, како би завршио пријаву и посао због којег је дошао, али да је она рекла да „не може да промени референта, јер је И. једина плаћена да обавља тај посао и једина зна тај „гестовни говор.“
– да је у комуникацији шефица одсека употребљавала увредљиву терминологију, као нпр. „инвалиди, гестовни говор и сл. „, што је М. јако вређало;
– да је шефица истакла да је политика Националне службе за запошљавање да не може да се доводи тумач са стране, али пошто је М. ово први пут, „прогледали су му кроз прсте“, али да зна за убудуће;
– да је на М. захтев за објашњење оваквог поступања и праксе, шефица навела да је Национална служба платила семинар који организује Савез глувих и наглувих Србије и да је та службеница добила сертификат за судског тумача;
– да је М. тврдио да сигурно нема ту диплому, напомињући да је тачно да она познаје знаковни језик, али да то никако није довољно за потпуну и тачну комуникацију са глувом особом, због чега је шефица позвала телефоном референткињу како би проверила коју диплому има, и добила одговор да има диплому за преводиоца, а која диплома је на другом нивоу, с обзиром да постоје четири нивоа;
– да је шефица неколико пута поновила да „није дозвољено да користи услуге другог тумача у Националној служби за запошљавање, јер је таква политика куће;
– да су се на крају вратили код исте референткиње, али да тада више било речи о овој ситуацији и конфликту, када су и завршили посао због којег су дошли;

И. Б. је у својој изјави истакла да семинари за добијање сертификата за преводиоце и тумаче знаковног језика, које организује Савез глувих и наглувих Србије трају пет дана, да многе институције плаћају за своје запослене да прођу обуку и добију сертификат за преводиоца и тумача, али да знање које се добија за пет дана није довољно ни за основну комуникацију, а сигурно не за неке стручније услуге, као што је и ова услуга коју пружа Национална службе за запошљавање.

Приликом заузимања става у овом предмету, Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе из притужбе и изјашњења, писану изјаву сведокиње која је присуствовала овом догађају, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

На основу навода из притужбе и изјашњења И. Б, утврђено је да је постојао проблем у понашању и односу И. Т, саветнице за особе са инвалидитетом, према М. Г. Овакав став потврђује и чињеница да саветница није успела да успостави добар однос са М, већ је напротив, конфликтна ситуација довела до тога да се М. Г. обрати шефици одсека М. В. Утврђено је, такође, на основу сагласних изјава подносиоца притужбе и И. Б. да је до конфликта дошло управо зато што М. Г. првобитно није дозвољено да у комуникацији са запосленима користи услуге И. Б, тумача за знаковни језик.

Приликом сагледавања околности овог случаја Повереница за заштиту равноправности је најпре имала у виду да је Република Србија ратификовала Конвенцију о правима особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС–Међународни уговори“, бр. 42/2009), којом је у чл. 2. прописано да дискриминација по основу инвалидности значи свако неоправдано прављење разлике, искључивање или ограничавање, чији циљ или последица јесте ограничавање или поништавање признања уживања или спровођења свих људских права и основних слобода у областима политике, економије, социјалних, културних, грађанских права и било којој другој области. Одрeдбoм чл. 21. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. т. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба чл. 12. Закона о забрани дискриминације којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење, као и чл. 26. ст. 1, којим је прописано да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Надаље, Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“, бр. 33/2006) заснива се на начелима забране дискриминације особа са инвалидитетом, поштовању људских права и достојанства особа са инвалидитетом, укључености особа са инвалидитетом у све области друштвеног живота на равноправној основи, укључености особа са инвалидитетом у све процесе одлучивања о њиховим правима и обавезама и једнакости права и обавеза. Чл. 4. овог закона прописана је дужност органа јавне власти да особама са инвалидитетом обезбеде уживање права и слобода без дискриминације. Сагласно чл. 11. ст. 1. органи јавне власти не смеју својом радњом или пропуштањем вршити дискриминацију особа са инвалидитетом, док је према чл. 13. ст. 1. забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, при чему се под услугом у смислу овог закона сматра свака услуга коју уз накнаду или без ње правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања (ст. 2).

С обзиром на околности конкретног случаја, предмет анализе је поступање запослених у Националној служби за запошљавање, односно, да ли је Национална служба за запошљавање приликом пружања услуга у оквиру обављања своје делатности, извршила акт дискриминације подносиоца притужбе на основу његовог личног својства – инвалидитета.

Имајући у виду сагласне изјаве подносиоца притужбе М. Г. и И. Б, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да су запослени у филијали Националне службе за запошљавање у Београду понижавајуће поступали према М. Г. приликом пријаве на евиденцију НСЗ, као и да је овакво поступање узроковано чињеницом да је особа са инвалидитетом и да му је потребан тумач за знаковни језик. Свеукупни однос и понашање запослених у Националној служби за запошљавање, а посебно недозвољавање присуства И. Б, која је ангажована као подршка М. Г, као и изношење става И. Т, саветнице за особе са инвалидитетом, да ће М. Г. с обзиром на свој инвалидитет тешко наћи посао („Како мислите да се негде запослите ако свуда са собом водите тумача, послодавац би се тешко одлучио за вас, на тај начин одмах показујете да нисте самостални“), несумњиво вређа достојанство подносиоца притужбе и ствара понижавајуће и увредљиво окружење.

Одредбом чл. 12. Закона о забрани дискриминације изричито је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства. Анализа наведене одредбе показује да законодавац забрањује узнемиравање и понижавајуће поступање не само када је циљ таквог понашања повреда достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, већ и када такво понашање објективно представља повреду достојанства лица или групе лица.

Повереница указује да је овакво поступање запослених у Националној служби за запошљавање неприхватљиво, имајући у виду надлежности, улогу и начела Националне службе за запошљавање који су прописани и Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Сл. гласник РС“, бр. 88/2010). Имајући у виду прописану улогу Националне службе за запошљавање, степен одговорности свих запослених у Националној служби за запошљавање је већи, а обавеза недискриминаторног понашања и поступања још наглашенија.

Повереница за заштиту равноправности указује на чињеницу да особе са инвалидитетом, упркос напорима одређених државних институција и организација цивилног друштва, које предузимају мере усмерене ка побољшању њиховог положаја, и даље нису у могућности да остварују нека од основних људских права равноправно са осталима, као и да посебне мере које се предузимају још увек нису довеле до осетнијег унапређења услова живота и положаја особа са инвалидитетом у друштву. Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности сматра да посебна пажња мора да се посвети спречавању појава омаловажавања, узнемиравања и понижавајућег поступања, као и било ког другог облика дискриминације особа са инвалидитетом.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење и препоручила Националној служби за запошљавање предузимање одговарајућих радњи у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, ако Национална служба за запошљавање не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да се ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности ће о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба М. Г. против НСЗ због дискриминације на основу инвалидитета у области рада и запошљавања