бр. 07-00-372/2013-02 датум: 11. 12. 2014.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку по притужби И. С. из О, коју је поднео против привредног друштва „Н.“ а.д. Н. С. У притужби је наведено да му је решењем Националне службе за запошљавање утврђен статус особе са инвалидитетом. Премештен је на друго радно место у Дирекцију за дигитализацију, где му је зарада мања од зараде коју је примао на месту са којег је распоређен, а запослени којима је утврђена III категорија инвалидитета, приликом премештаја у Дирекцију за дигитализацију задржали су свој ранији коефицијент, односно, укупан износ зараде који су примали на местима са којих су распоређени. Подносилац притужбе сматра да га је оваквим поступањем послодавац дискримисао, јер се у оба случаја ради о лицима која због промене у свом здравственом стању нису у могућности да обављају посао који су обављали пре наступања инвалидитета, као и да је у оба случаја инвалидитет утврђен решењима надлежних органа према прописима који су важили у моменту утврђивања инвалидитета. У изјашњењу је наведено да решењем НСЗ којим се утврђује статус особе са инвалидитетом није установљена обавеза послодавца да задржи износ зараде на истом нивоу који је имао пре доношења решења НСЗ, за разлику од лица код којих је инвалидитет утврђен решењем Фонда ПИО, којим се установљава обавеза послодавца у погледу задржавања износа зараде. У поступку је утврђено да су особе са инвалидитетом, према раније важећим прописима, задржавале исту висину зараде и након премештаја на друго радно место. Они су своја стечена права задржали и након промене прописа којима је та област регулисана. С друге стране, анализа овог предмета с аспекта антидискриминационих прописа показала је да у конкретном случају недостаје један од основних елемената дискриминације – лично својство, с обзиром да сам појам дискриминације подразумева неједнако поступање засновано на стварном или претпостављеном личном својству. Очигледно је да неједнако поступање, на које подносилац притужбе указује, није засновано на његовом личном својству, већ је последица измена законских прописа. Због тога је Повереница дала мишљење да „Н.“ а.д. Н. С. није прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратио И. С. из О, притужбом коју је поднео адвокат Ђ. П. против привредног друштва „Н.“ а.д. Н. С.

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

– да је према И. С. извршен акт дискриминације, јер су му као особи којој је решењем Националне службе за запошљавање утврђен статус особе са инвалидитетом, повређена права гарантована Уставом, антидискриминационим законима и интерним актима послодавца;
– да је дискриминација извршена тако што је распоређен на ново радно место са нижим коефицијентом и износом зараде у односу на место са којег је распоређен, док су остали запослени који имају статус особа са инвалидитетом утврђен решењем Фонда ПИО, на основу прописа који су се примењивали до 10. априла 2003. године, задржали коефицијент са радних места са којих су распоређени;
– да у „Н.“ а.д. Н. С. постоје две категорије запослених којима су загарантована права на основу утврђеног инвалидитета: а) запослени који, као подносилац притужбе, имају статус особе са инвалидитетом утврђен решењем Националне службе за запошљавање према Закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом и б) запослени којима је статус особе са инвалидитетом утврђен решењем Фонда ПИО, према прописима о пензијском и инвалидском осигурању који су се примењивали до 10. априла 2003. године тзв. инвалиди рада, односно, инвалиди III категорије;
– да су Законом о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом и Колективним уговором, обе категорије запослених изједначене у остваривању права на основу инвалидитета;
– да је И. С. премештен на друго радно место у Дирекцију за дигитализацију, са укупним износом зараде који је мањи од зараде коју је примао на месту са којег је распоређен, док су запослени који су „инвалиди рада III категорије“, приликом премештаја у Дирекцију за дигитализацију, задржали свој ранији коефицијент и укупан износ зараде који су примали на местима са којих су распоређени;
– да је оваквим поступањем послодавац грубо дискриминисао подносиоца притужбе, јер се у оба случаја ради о лицима која због промене у свом здравственом стању нису у могућности да обављају посао који су обављали пре промене здравственог стања, док је у оба случаја стање евидентирано решењима надлежних органа према прописима који су били важећи у том тренутку;
– да је „Н.“ а.д. Н. С. непосредно дискриминисао И. С. јер је неједнако поступао према једнакима.

1.3. У допуни притужбе наведено је да је решење Националне службе за запошљавање (у даљем тексту НСЗ) којим је И. С. утврђен статус особе са инвалидитетом постало коначно.

1.4. Уз притужбу су достављени следећи прилози: 1) понуда за закључење анекса уговора о раду и анекс уговора о раду бр. .. од 5. маја 2014. године за Д. Г, запосленог којем је инвалидитет утврђен решењем Фонда ПИО, 2) понуда за закључење анекса уговора о раду и анекс уговора о раду бр. .. од 5. маја 2014. године за И. С, 3) решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 07-00-00383/2014-24 од 3. септембра 2014. године и 4) глава VI Колективног уговора „Н.“ а.д. Н. С. од 16. априла 2014. године.

1.5. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење К. К, генералног директора „Н.“ а.д. Н. С.

1.6. У изјашњењу на притужбу, које је доставио Н. С, директор Центра за заједничке ХР сервисе привредног друштва „Н.“ а.д. Н. С, између осталог, наведено је:

– да је притужба преурањена јер је претходно правно питање утврђивање да ли се подносилац притужбе може сматрати особом са инвалидитетом у смислу Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом. Наиме, Министарство за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, покренуло је поступак ревизије решења Националне службе за запошљавање у новембру 2013. године;
– да је основни разлог за покретање поступка ревизије била чињеница да су неки запослени, међу којима и подносилац притужбе, самоиницијативно, без знања послодавца одлазили на медицинске прегледе и том приликом носили описе послова по свом избору. Ти описи послова су се, у највећем броју случајева, односили на послове које су претходних година обављали, а не у моменту подношења захтева, и у већини случајева били су у питању ризични и штетни послови;
– да је Национална служба за запошљавање, на основу таквих описа послова које послодавац није потписао и оверио, доносила решења којима се утврђује I степен тешкоћа и препрека у раду;
– да је у појединим случајевима, НСЗ донела решење којим се дозвољава понављање поступка у предмету процене радне способности, на основу извршеног надзора Министарства, које је уочило неправилности у поступку процене радне способности;
– да је 17. априла 2014. године закључен нови Колективни уговор „Н.“ а.д. Н. С, који је ступио на снагу 30. априла 2014. године. У члану 42. овог уговора утврђен је нови систем зарада, који се односи на све запослене и којим су кориговане зараде у новој организационој структури;
– да су на основу ових измена и промена Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова у Служби за дигитализацију архиве, подносиоцу притужбе понуђени измењени услови рада, који су се односили на све запослене у том организационом делу;
– да у овом случају није извршен акт дискриминације, јер су у погледу статуса подносиоца притужбе испоштовани сви законски акти, као и решење НСЗ на које се у притужби позива;
– да решењем НСЗ није установљена обавеза послодавца да подносиоцу притужбе, и другим лицима којима је утврђен инвалидитет, одржи износ зараде на истом нивоу који је имао пре доношења решења НСЗ, за разлику од лица код којих је инвалидитет утврђен решењем Фонда ПИО, којим се установљава обавеза послодавца у погледу одржавања износа зараде, те се не може говорити о постојању дискриминације;
– да из свега наведеног јасно произлази да И. С. није дискриминисан и да не постоји неједнако поступање према истој категорији запослених, већ је распоређен на одговарајуће послове под истим условима као и остали запослени, у складу са законом и интерним актима.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у анекс уговора о раду бр. НМ-061100/ХР-ан/4249 од 5. маја 2014. године, који је склопљен између „Н.“ а.д. Н.С. и И. С, утврђено је да се уговор о раду мења тако да гласи: запослени ће обављати послове референт у Служби за дигитализацију, Одељење за дигитализацију, Служба за дигитализацију архиве, Дирекција за управљање документима, Функција за организациона питања, док је чланом 3. анекса одређено да се новчани износ основне месечне бруто зараде за пуно радно време и стандардни учинак се утврђује у фиксном износу од 47.000,00 динара.

2.2. Увидом у анекс уговора о раду бр. НМ-061100/ХР-ан/4409 од 5. маја 2014. године, који је склопљен између „Н.“ а.д. Н. С. и Д. Г, утврђено је да се уговор о раду мења тако да гласи: запослени ће обављати послове референт у Служби за дигитализацију, Одељење за дигитализацију, Служба за дигитализацију архиве, Дирекција за управљање документима, Функција за организациона питања, док је чланом 3. анекса одређено да остале одредбе уговора о раду бр. 71-286 од 29. јуна 2006. године са пратећим анексима остају на снази.

2.3. Увидом у решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 07-00-00383/2014-24 од 3. септембра 2014. године, утврђено је да је поништен закључак НСЗ филијала Панчево бр. 1500-1002-193/2013 од 16. јуна 2014. године којим је дозвољено понављање поступка у предмету процене радне способности И.С. и могућности запослења или одржавања запослења. Закључком НСЗ филијала Панчево који је поништен, дозвољено је понављање поступка у предмету процене радне способности И. С. и могућности запослења или одржавања запослења, са налогом да се понови вештачење процене радне способности. И. С. је изјавио жалбу на овај закључак, а Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања донело је одлуку да поништи закључак јер је у првостепеном поступку учињена битна повреда правила поступка.

2.4. Увидом у чл. 36. ст. 2. Колективног уговора „Н.“ а.д. Н. С. бр. НМ-040700/-УД-ОС/04809 од 16. априла 2014. године, утврђено је да запосленом код кога се приликом претходног и периодичног прегледа утврди поремећај здравственог стања, односно, неподобност за рад за обављање појединих послова на радном месту, послодавац је дужан да обезбеди обављање других одговарајућих послова који одговарају његовим здравственим способностима за време трајања неспособности за рад, односно здравственог ограничења. У ставу 3. прописано је да док запослени из наведених разлога ради на другим пословима, припада му зарада као на пословима са којих је распоређен, ако је то за њега повољније.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњење, прилоге као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом чл. 16. ст. 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Одредбама члана 26. ст. 1. забрањена је дискриминација особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота, док је ст. 2. одређено да се начин остваривања и заштита права особа са инвалидитетом уређује посебним законом.

3.7. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, а у чл. 21. прописана је забрана дискриминације због инвалидитета у запошљавању и остваривању права из радног односа.

3.8. Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом у чл. 9. ст. 1. прописује да се захтев за процену радне способности подноси организацији надлежној за послове запошљавања, а одредбом става 3. прописано је да решење о процењеној радној способности и могућности запослења или одржавања запослења доноси организација надлежна за послове запошљавања, као поверени посао, на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења.

3.8. Законом о пензијском и инвалидском осигурању у чл. 218. прописано је да корисници права из пензијског и инвалидског осигурања који су до дана ступања на снагу овог закона, та права користили по прописима који су били на снази до тог дана, а која су утврђена овим законом, имају та права и после тог дана, у складу са прописима који су важили до почетка примене овог закона.

3.9. Законом о раду је прописано да је запосленом са инвалидитетом (инвалид рада) послодавац дужан да обезбеди обављање послова према преосталој радној способности.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.10. С обзиром да је у надлежности Повереника за заштиту равноправности да спроводи поступак по притужбама које се односе на акте дискриминације, предмет анализе у овом поступку ограничен је на оне делове притужбе који се односе на повреду прописа о забрани дискриминације. Сагласно томе, у поступку су сагледаване само оне чињенице и докази који су релевантни за испитивање повреде ових прописа.

3.11. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је „Н.“ а.д. Н. С. различито третирао подносиоца притужбе на основу чињенице да је особа са инвалидитетом којој је тај статус утврђен решењем НСЗ, у односу на запослене којима је статус особе са инвалидитетом утврђен решењем Фонда ПИО и уколико је испољен неједнак третман, да ли је заснован на неком личном својству подносиоца притужбе.

3.12. Увидом у приложене доказе, утврђено је да су приликом премештаја запослених у Службу за дигитализацију, запослени којима је инвалидитет утврђен решењем Фонда ПИО задржали претходни коефицијент, односно, да им је зарада остала непромењена, док је запосленима којима је инвалидитет утврђен решењем НСЗ, одређен коефицијент који је прописан за радно место у Служби за дигитализацију, односно, нижи коефицијент. Имајући у виду да је неспорно да је приликом премештаја запослених дошло до неједнаког поступања између две групе запослених особа са инвалидитетом, потребно је утврдити да ли је овакво прављење разлике оправдано.

3.13. Важећим Законом о раду прописано је да запосленом са инвалидитетом (инвалид рада) послодавац дужан да обезбеди обављање послова према преосталој радној способности. Међутим, прописима којима се уређује процена радне способности и одржавање запослења за особе са инвалидитетом, није прописана дужност послодавца да приликом одређивања послова према преосталој радној способности запосленог, обезбеди исту висину зараде коју је запослени имао на претходном радном месту. Према раније важећим прописима (Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 1996 ), приликом премештаја запосленог на одговарајуће радно место према преосталој радној способности, постојала је обавеза послодавца да приликом исплата зарада, запосленима са инвалидитетом II или III категорије исплаћује накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу, при чему је Фонд за пензијско и инвалидско осигурање послодавцу надокнађивао тај износ. Запослени којима је инвалидитет утврђен према прописима који су важили до 2003. године, задржали су своја стечена права, односно, право на зараду коју су имали на местима са којих су премештени због делимичног губитка радне способности. Обавеза да се запосленима са инвалидитетом исплаћује накнада зараде престала је да постоји ступањем на снагу Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године, а није прописана ни Законом о запошљавању и професионалној рехабилитацији особа са инвалидитетом. Због тога особе са инвалидитетом, чији је инвалидитет утврђен након ступања на снагу Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године, немају право на ову накнаду.

Евидентно је, дакле, да су особе са инвалидитетом, према раније важећим прописима, задржавале исту висину зараде и након премештаја на друго радно место, при чему је било прописано да послодавац исплаћује и накнаду разлике у висини зараде између два радна места. Међутим, ова накнада није падала на терет послодавца, односно, било је прописано да ову накнаду послодавцу надокнађује Фонд за пензијско и инвалидско осигурање. Имајући у виду да се закон у међувремену променио, Повереница за заштиту равноправности констатује да Н. а.д. Н. С. не би могао да од Фонда ПИО надокнади разлику зараде за подносиоца притужбе, уколико би му се уз зараду исплаћивала и разлика до зараде коју је остваривао на претходном радном месту, што би довело до повећаних трошкова послодавца.

С друге стране, анализа овог предмета с аспекта антидискриминационих прописа показује да у конкретном случају недостаје један од основних елемената дискриминације – лично својство, с обзиром да сам појам дискриминације подразумева неједнако поступање засновано на стварном или претпостављеном личном својству. Очигледно је да неједнако поступање, на које подносилац притужбе указује, није засновано на његовом личном својству, већ је последица измена законских прописа.

3.14. Повереница за заштиту равноправности констатује да је одредбама чл. 36. ст. 2. Колективног уговора „Н.“ а.д. Н. С. бр. НМ-040700/-УД-ОС/04809 од 16. априла 2014. године, прописано да запосленом код кога се приликом претходног и периодичног прегледа утврди поремећај здравственог стања, односно, неподобност за рад за обављање појединих послова на радном месту, послодавац је дужан да обезбеди обављање других одговарајућих послова који одговарају његовим здравственим способностима за време трајања неспособности за рад, односно здравственог ограничења. Одредбама става 3. истог члана прописано је да док запослени из наведених разлога ради на другим пословима, припада му зарада као на пословима са којих је распоређен, ако је то за њега повољније. С обзиром да у конкретном случају недостаје лично својство, као један од основних елемената дискриминације, Повереница није испитивала да ли је послодавац поступао у складу са одредбама Колективног уговора којима су регулисана права особа код којих је приликом претходног и периодичног прегледа утврђен поремећај здравственог стања, односно, неподобност за рад за обављање појединих послова на радном месту. Уколико подносилац притужбе сматра да послодавац није испунио обавезе предвиђене Колективним уговором, за заштиту и остваривање свог права може се обратити надлежном суду.

3.15. Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење да „Н.“ а.д. Н. С. није прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације.

4. МИШЉЕЊЕ

Распоређивањем И. С. на друго радно место и одређивањем коефицијента које том радном месту припада, „Н.“ а.д. Н. С. није прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба И. С. против Н. д.о.о. због дискриминације по основу инвалидитета у области рада и запошљавања