Притужба Х.Б. против ПС због дискриминације на основу националне припадности у поступку пред органима јавне власти

 бр. 07-00-00518/2013-02  датум:  17. 3. 2015.

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе М. Б, коју je поднела њена мајка Х. Б, против Полицијске станице З. У притужби је наведено да је Х. Б. покушала да у ПС З. пријави пребивалиште за своју ћерку, али да је одбијена пријава пребивалишта јер М. Б. није наведена као чланица породичног домаћинства Х. Б. у уговору о закупу стана. У изјашњењу начелника ПС З. наведено је да Х. Б. има пријаву пребивалишта у З, на основу уговора о закупу стана са Градском управом града Б, у којем су наведени чланови домаћинства који могу бити пријављени на датој адреси, а међу којима није М. Б, иако је у моменту закључења уговора била рођена. У току поступка утврђено је да Полицијска станица З. није понудила чињенице и доказе на основу којих би се могло закључити да су постојали објективни разлози за одбијање пријаве пребивалишта малолетне М. Б. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да у Полицијска станица у З, одбијањем пријаве пребивалишта за малолетну М. Б, извршила акт дискриминације на основу припадности ромској националној мањини и чињеници да породица Х. Б. живи у стану за социјално становање. У поступку је утврђено и да је Х. Б. позвана на информативни разговор у ПС З. поводом притужбе коју је поднела Поверенику за заштиту равноправности против ПС З. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је позивањем Х. Б. на информативни разговор 10. децембра 2014. године поводом притужбе коју је поднела Поверенику за заштиту равноправности против ПС З. због дискриминације у поступку пријављивања пребивалишта за своју ћерку М. Б, ПС З. прекршила је одредбе Закона о забрани дискриминације. Због тога је Полицијској станици З. и начелнику Ж. Б, као одговорном лицу, препоручено да упуте писано извињење Х. Б. због дискриминаторног поступања према њој и њеној малолетној ћерки, да предузму све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према М. Б, да организују обуку за све запослене у Полицијској станици З. на тему дискриминације, са циљем сензибилисања и едуковања службеника и службеница за рад са ромском популацијом, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крше антидискриминационе прописе.

 

1. ТОК ПОСТУПКА

 

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратила Х. Б. у име своје малолетне ћерке М. Б, против Полицијске станице З.

1.2. У притужби је наведено:

– да су Х. Б. и њена породица ромске националности и да су живели у „контејнерском насељу“ у К, а да су од 2013. године корисници стана за социјално становање у З. П;
– да је М. Б. рођена… године и да је имала 14 дана када су добили стан у З. П;
– да су у ПС З, када је први пут отишла да пријави пребивалиште за ћерку М, одбили да изврше пријаву без објашњења;
– да је у ПС З. рекла да је самохрана мајка и корисница стана за социјално становање, да су друга њена деца пријављена на тој адреси, као и да јој је потребна пријава стана за М. ради остваривања других права, да су јој у ПС З. тражили да им покаже све пријаве пребивалишта за осталу децу и да су је опет одбили;
– да је две недеље пре подношења притужбе поново покушала да пријави пребивалиште за М. Б, али да је поново одбијена.

1.3. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка од Полицијске станице З. затражено да се изјасни о наводима притужбе.

1.4. У изјашњењу Ж. Б, начелника ПС З. наведено је:

-да су по пријему захтева за изјашњење Повереника за заштиту равноправности, позвали Х. Б. у ПС З. „како би се изјаснила на наводе притужбе јер су исти били нејасни и непотпуни и без доказа о претрпљеном акту дискриминације“;
– да је Х. Б, у складу са чланом 172. Закона о општем управном поступку, дала следећу изјаву: да је у ПС долазила у јулу или августу 2013. године са циљем да пријави пребивалиште своје ћерке М. Б, да је била на шалтеру за пријаву пребивалишта где је радила млађа службеница, коју не би препознала ни када би је суочили са њом, да је добила потребне информације, али да је након њеног инсистирања да јој се пријави дете, иста службеница рекла „Ви Цигани сте досадни и најгори сте“ и да јој је саветовала да оде у Градску управу и прошири уговор и упише новорођено дете као корисника стана, да су јој у Градској управи рекли да то „не може“ и да је службеница која је то радила добила отказ, да више није никада долазила у ПС З, нити је поново покушала да пријави дете;
– да је извршеним проверама у евиденцији пребивалишта Полицијске управе за град Б, утврђено да је Х. Б. пријављена на адреси у З, на основу уговора о закупу стана са Градском управом града Б, Секретаријатом за социјалну заштиту број XIXA-07-36-9-913/12 од 6. марта 2013. године у којем су наведени чланови домаћинства који могу бити пријављени на датој адреси, а међу којима није М. Б, иако је у моменту закључења уговора била рођена;
– да с обзиром да је Х. Б. само једном долазила у ПС З. и да не може да се сети код које службенице је била, као и да нема ни један доказ о претрпљеном акту дискриминације, ПС није могла испитати наводе из њене притужбе и позвати било ког на одговорност;
– да су Х. Б. примили 10. децембра 2014. године захтев за пријаву пребивалишта за малолетну М. Б, како би службеним путем покушали да прибаве писмену сагласност за пријаву пребивалишта од Градске управе града Б, Секретаријата за социјалну заштиту.

1.5. У прилогу изјашњења достављена су и следећа документа: 1) записник о саслушању Х. Б. 10. децембра 2014. године и 2) фотокопију четири стране уговора о закупу стана број XIXA-07-36-9-913/12 од 6. марта 2013. године.

1.6. Повереница за заштиту равноправности, након сазнања из изјашњења начелника ПС З. о информативном разговору, затражила је посебно изјашњење од ПС З. о разлозима због којих је Х. Б. позвана 10. децембра 2014. године у ПС З. где јој је узета изјава у вези са притужбом коју је поднела Поверенику за заштиту равноправности против ПС З.

1.7. У изјашњењу начелника Полицијске станице З. Ж. Б, између осталог, наведено је:

– да Х. Б. 10. децембра 2014. године није позвана у ПС З. на одговорност у смислу Закона о забрани дискриминације, већ у својству притужиоца у смислу члана 14. Правилника о поступку решавања притужби и члана 180. Закона о полицији, ради обављања разговора о наводима из њене притужбе на рад ПС З;
– да позивање притужиоца који се притужује на рад ПС З. није пракса ПС З, већ законска обавеза у складу са наведеним законом и подзаконским актом;
– да је законска обавеза запослених у ПС З. да све грађане и грађанке који им се обрате упуте како, у складу са законом, могу остварити своје право, што је у конкретном случају и учињено, те да не препознају чин дискриминације у томе;
– да су 11. децембра 2014. године упутили допис Градском центру за социјални рад са молбом да им доставе писану сагласност да малолетна Х. Б. може да се пријави на адресу становања мајке;
– да је ПС З. „сервис грађана који постоји управо због њих али да не смемо кршити законе Републике Србије“.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Међу странкама није спорно да је Х. Б. долазилу у јулу или августу 2013. године у ПС З. ради пријављивања пребивалишта за своју малолетну ћерку М. Б, рођену… године. Обавештена је да треба да иде у Градску управу града Б. да прошири уговор о закупу стана и упише новорођено дете као корисницу стана.

2.2. Увидом у записник о саслушању странке састављен 10. децембра 2014. године, утврђено је да је Х. Б. дала изјаву „у вези притужбе на рад ПС З. а у управној ствари пријаве пребивалишта за малолетну М. Б.“ и да је „упозорена да је дужна да говори истину, да не сме ништа прећутати и предочене су јој последице давања лажног исказа под кривичном и материјалном одговорношћу“. Утврђено је да је Х. Б. изјавила да је у јулу или августу 2013. године долазила у ПС З. како би пријавила своје малолетно дете, које је у том моменту имала шест месеци. Јавила се на „шалтер пребивалишта“ где је радила млађа женска особа коју не би препознала ни да када би се суочила са њим, али која јој је рекла да пријаву стана за дете не може да уради јер малолетно дете није обухваћено уговором о закупу стана. Службеница је упутила Х. Б. да се обрати Секретаријату за социјалну заштиту са којим је закључен уговор о закупу стана како би проширила уговор, односно, како би као корисницу стана у уговор унели и малолетну М. Б. Након инсистирања Х. Б. да јој издају пријаву пребивалишта, службеница је рекла „Не може, ви Цигани сте много досадни и најгори сте“. После тога Х. Б. више није долазила у ПС З, а 9. децембра 2014. године у Секретаријату за социјалну заштиту речено јој је да дође за месец дана „па ће да виде“ јер је службеница погрешила што у уговор о коришћењу стана није унела и М. Б. која је била рођена у моменту закључења уговора.

2.3. Увидом у фотокопију уговора о закупу стана закљученог између Х. Б. и Града Б, Секретаријата за социјалну заштиту број XIXA-07-36-9-913/12 од 6. марта 2013. године, утврђено је да је закупац стана Х. Б., а да је одредбама члана 5. уговора прописано да ће закупац користити стан заједно са члановима породичног домаћинства и то: А. Б. (син), А. Б. (син), Ђ. Б. (кћи) и М. Б. (кћи). Најмлађа кћи М. Б. није наведена у уговору као чланица домаћинства Х. Б.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује усвоју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, где је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Поред тога, чланом 15. прописано је да свако има право на једнак приступ и једнаку заштиту својих права пред судовима и органима јавне власти, као и да се дискриминаторско поступање службених лица, односно одговорног лица у органу јавне власти, сматра тежом повредом радне дужности, у складу са законом.

3.4. Oдрeдбaмa Зaкoнa o прeбивaлишту и бoрaвишту грађана прописано је да пријаву и одјаву пребивалишта, односно пријаву и одјаву боравишта за малолетно лице или лице без пословне способности, подноси његов родитељ, односно старатељ или други законски заступник. Одредбама члана 11. став 1. прописано је да грађанин може пријавити пребивалиште по основу права својине на стану, уговора о закупу стана или другом правном основу, док је одредбама става 2. тачка 3. овог закона прописано да, уколико грађанин не може пријавити пребивалиште по основу наведеном у ставу 1. овог члана, надлежни орган му решењем утврђује пребивалиште на адреси пребивалишта његових родитеља.

3.5. Стратегијом за унапређивање положаја Рома у Републици Србији (2009), Влада Републике Србије поставила је као стратешки циљ унапређење положаја Рома у Републици Србији и смањење разлика које постоје између положаја ромске популације и осталог становништва.

3.6. Стрaтeгиjом прeвeнциje и зaштитe oд дискриминaциje, као један од посебних циљева прописано је спречавање дискриминације над припадницима ромске националне мањине, у оквиру којег је истакнута потреба искорењивања различитих случајева дискриминације и дискриминаторних пракси и у добијању личних докумената и поступцима пред органима јавне власти.

Анализа навода из притужбе, прилога и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Задатак Повереника за заштиту равноправности је да утврди да ли је Полицијска станица З. дискриминисала малолетну М. Б. на основу личног својства – припадности ромској националној мањини и чињеници да породица Х. Б. живи у стану за социјално становање, одбијањем да изврши пријаву пребивалишта по захтеву њене мајке Х. Б.

3.8. Повереница за заштиту равноправности указује да је одредбама члана 45. Закона о забрани дискриминације прописано правило о пребацивању терета доказивања. Према овом правилу, у конкретном случају, подноситељка притужбе треба да учини вероватним да је Полицијска станица З. извршила акт дискриминације одбијањем да изврши пријаву пребивалишта за М. Б. Уколико то учини, терет доказивања да до повреда начела равноправности није дошло, лежи на полицијској станици. Повереница за заштиту равноправности констатује да је акт дискриминације учињен вероватним, у смислу члана 45. Закона о забрани дискриминације, с обзиром да М. Б. нема пријављено пребивалиште. Имајући то у виду, потребно је утврдити да ли чињенице и докази које је ПС З. понудила у прилог тврдњи да није извршен акт дискриминације, пружају довољно основа за закључак да постоје објективни и оправдани разлози због којих је М. Б. одбијена пријава пребивалишта, а који нису у вези са њеном националном припадношћу и чињеницом да живи са породицом у стану за социјално становање.

3.9. Повереница за заштиту равноправности ценила је наводе из изјашњења ПС З. да је захтев за пријаву пребивалишта малолетне М. Б. одбијен јер она није наведена као корисница стана у уговору о закупу стана који је са Градском управом града Б. закључила њена мајка Х. Б. Наиме, према наводима ПС З, малолетној М. Б. не може се извршити пријава пребивалишта јер не постоји правни основ за њену пријаву на адреси на којој живи њена породица. Повереница за заштиту равноправности указује да се овакав став ПС З. не може прихватити. Најпре, одредбама уговора о закупу стана прописано је да ће закупац „користити стан заједно са члановима породичног домаћинства“. Иако малолетна М. Б. није експлицитно наведена у уговору о закупу стана као чланица домаћинства и корисница стана, она то несумњиво јесте. Наиме, у конкретном случају у питању је беба, која у тренутку првог подношења захтева за пријаву пребивалишта има шест месеци и живи са мајком. Повереница за заштиту равноправности није улазила у испитивање разлога због којих малолетна М. Б. није наведена у уговору о закупу стана као корисница стана, иако је у моменту закључења уговора била рођена, с обзиром да то није предмет ове притужбе и није релевантно за одлучивање у конкретном случају. При томе, треба имати у виду да је М. Б. рођена… године, а да је уговор о закупу стана закључен 6. марта 2013. године, дакле у веома кратком временском периоду након рођења М. Б.

3.10. Повереница за заштиту равноправности указује да у конкретном случају, за пријаву пребивалишта малолетне М. Б, није релевантно да ли је у уговору о закупу стана наведена као корисница. Наиме, Законом о пребивалишту и боравишту грађана прописани су начини пријављивања пребивалишта. Прописано је да пријаву и одјаву пребивалишта за малолетно лице или лице без пословне способности, подноси његов родитељ, односно старатељ или други законски заступник, док је одредбама члана 11. став 1. прописано да грађанин може пријавити пребивалиште по основу права својине на стану, уговора о закупу стана или другом правном основу. Одредбама става 2. тачка 3. овог члана прописано је да уколико грађанин не може да пријави пребивалиште по неком од наведених основа, надлежни орган му решењем утврђује пребивалиште на адреси пребивалишта његових родитеља. У конкретном случају, ПС З. могла је да изврши пријаву пребивалишта за М. Б. на основу уговора о закупу стана који је Х. Б. закључила са градом Б. Поред тога, уколико је пријава пребивалишта на основу уговора о закупу стана била на било који начин спорна за ПС З, било је могуће применити одредбе Закона о пребивалишту и боравишту грађана којима је прописано да ако грађанин не може да пријави пребивалиште по неком од наведених основа, надлежни орган му решењем утврђује пребивалиште на адреси пребивалишта његових родитеља. Примена овог законског решења значила би пријаву пребивалишта малолетне М. Б. на адреси пребивалишта њене мајке. Међутим, ПС З. није применила ниједно од прописаних законских решења, већ је одбила да изврши пријаву пребивалишта малолетној М. Б.

3.11. Даље, на званичној интернет презентацији Министарства унутрашњих послова Републике Србије налази се и упутство о пријави пребивалишта новорођеног детета, под насловом „Када пријављују новорођено дете које су обавезе родитеља и који је поступак и рок“. У овом упутству, намењеном родитељима, наведени су и документи које родитељ доставља на увид приликом пријављивања пребивалишта новорођенчета и то: важећу личну карту, извод из матичне књиге рођених за дете, доказ о уплаћеној републичкој административној такси, сагласност другог родитеља у случају да родитељи немају исту адресу становања или примерак правноснажне пресуде о разводу брака у случају да родитељ самостално вржи родитељско право.
Из свега наведеног јасно је да родитељ који има важећу личну карту не треба да доставља документ који је правни основ за пријаву пребивалишта, већ се то врши увидом у важећу личну карту, односно, пријаву пребивалишта. С обзиром да Х. Б. има пријављено пребивалиште на адреси … у З. П, што је и ПС З. утврдио провером у евиденцији пребивалишта, Повереница за заштиту равноправности констатује да није постојао ни један објективан и оправдан разлог да се не изврши пријава пребивалишта за малолетну М. Б, односно, да није постојао разлог да се од Х. Б. уопште тражи достављање уговора о закупу стана, а посебно није било разлога да се упућује да измени уговор и дода М. Б. као чланицу свог породичног домаћинства. Х. Б. може тражити измену уговора о закупу стана, уколико јој је то неопходно ради остваривања одређених права, али ова измена није неопходна за пријаву пребивалишта малолетног детета.

3.12. У односу на наводе из изјашњења ПС З. да су 10. децембра 2014. године, након подношења притужбе Поверенику за заштиту равноправности, од Х. Б. примили захтев за пријаву пребивалишта за малолетну М. Б, како би службеним путем покушали да прибаве писмену сагласност за пријаву пребивалишта од Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе града Б, Повереница за заштиту равноправности указује да је ПС З. то могла да учини и када је Х. Б. први пут дошла да пријави дете, уколико су службеници сматрали да је неопходна измена уговора о закупу стана. Овакво поступање ПС З. довело је до ситуације да М. Б. нема пријављено пребивалиште две године, иако нема никаквих законских сметњи за пријаву њеног пребивалишта.
Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је одбијање ПС З. да изврши пријаву пребивалишта малолетне М. Б. засновано на њеној ромској националној припадности и чињеници да њена породица живи у стану за социјално становање.

3.13. Повереница за заштиту равноправности подсећа да је Влада Републике Србије, доношењем Стратегије за унапређивање положаја Рома у Републици Србији (2009), поставила као стратешки циљ унапређење положаја Рома у Републици Србији, са циљем смањења разлика које постоје између положаја ромске популације и осталог становништва. У Стратегији је посебна пажња посвећена праву на лична документа и на правни субјективитет, те је наведено да се велики број Рома суочава са озбиљним препрекама у уживању права да буду признати пред законом и да поседују документа. Као неки од узрока оваквог стања, наведени су: немогућност пријаве боравишта или пребивалишта лица која живе у неформалним насељима, недовољна осетљивост запослених у надлежним органима о потребама ромске популације и недовољна флексибилност органа власти да се прилагоде ситуацији у којој се налазе Роми. Припадници ромске националне мањине из неформалних насеља посебно имају тешкоће, јер због непријављеног пребивалишта нису у могућности да прибаве личну карту, а због тога не могу да остваре друга права која су условљена поседовањем личне карте. Између осталог, ово је био један од разлога за доношење Закона о пребивалишту и боравишту грађана 2011. године, којим је, између осталог, прописан начин пријаве пребивалишта у случајевима у којима не постоји доказ о правном основу становања.
Истраживање које је спровела организација цивилног друшта P. из Б. у току 2013. и 2014. године, показало је да и даље није уједначена пракса полицијских управа по питању пријава пребивалишта на адреси сталног становања или на адреси родитеља и супружника, као и да у овим случајевима најчешће долази до усменог одбијања пријема захтева за пријаву пребивалишта. Ситуација у којој су се нашле Х. Б. и њена ћерка М. Б, потврђује резултате овог истраживања. Иако не живе у нелегалном насељу, већ у стану за социјално становање, на основу уговора о закупу и са пријављеним пребивалиштем, Х. Б. није успела да пријави пребивалиште својој малолетној ћерки М. у поступку пред ПС З.

3.14. Имајући у виду све околности овог случаја, Повереница за заштиту равноправности констатује да је у овом поступку неопходно испитати да ли је ПС З, позивањем Х. Б. на информативни разговор 10. децембра 2014. године поводом притужбе коју је поднела Поверенику за заштиту равноправности против ПС З. због дискриминације у поступку пријављивања пребивалишта за своју ћерку М. Б, извршила нови акт дискриминације. Наиме, одредбама члана 9. Закона о забрани дискриминације прописан је посебан облик дискриминације – забрана позивања на одговорност (виктимизација), који постоји ако се према лицу или групи лица неоправдано поступа лошије него што се поступа или би се поступало према другима, искључиво или углавном због тога што су тражили, односно намеравају да траже заштиту од дискриминације или због тога што су понудили или намеравају да понуде доказе о дискриминаторском поступању.

3.15. У изјашњењу ПС З. наведено је да су по пријему захтева за изјашњење Повереника за заштиту равноправности, позвали Х. Б. у ПС З. „како би се изјаснила на наводе притужбе јер су исти били нејасни и непотпуни и без доказа о претрпљеном акту дискриминације“. Повереница за заштиту равноправности указује да је Законом о забрани дискриминације установљен Повереник за заштиту равноправности, једини специјализовани државни орган у чијој је надлежности спровођење поступка по притужбама грађана и грађанки поводом аката дискриминације и давање мишљења о повреди антидискриминационих прописа. То значи да ПС З, као ни било које друго правно или физичко лице, односно, државни орган нема овлашћење да води поступак и испитује повреде Закона о забрани дискриминацији, већ је то искључива надлежност Повереника.
Повереница за заштиту равноправности указује да је од ПС З. затражено да се изјасни о наводима из притужбе Х. Б. Имајући у виду да је ПС З. организациона јединица државног органа, Повереница констатује да начелник ПС З, као и сви запослени у ПС З. морају да знају која су овлашћења и надлежности ПС З, а која су овлашћења и надлежности независног државног органа – Повереника за заштиту равноправности. Имајући то у виду, Повереница констатује да је начелник ПС З, имао обавезу да се изјасни на наводе из притужбе Х. Б, на основу захтева за изјашњење Повереника за заштиту равноправности. Међутим, како је у изјашњењу ПС З. наведено, Х. Б. је позвана на информативни разговор 10. децембра 2014. године у ПС З, поводом притужбе коју је поднела Поверенику за заштиту равноправности против ПС З.
Повереница констатује да се не могу прихватити наводи из додатног изјашњења ПС З. да Х. Б. „није позвана у ПС З. на одговорност у смислу Закона о забрани дискриминације, већ у својству притужиоца у смислу члана 14. Правилника о поступку решавања притужби и члана 180. Закона о полицији, ради обављања разговора на околности навода из њене притужбе на рад ПС З“, с обзиром да је одредбама члана 3. Правилника о поступку решавања притужби прописано коме се подноси притужба кoje прoтив пoлициjских службeникa пoднoсe пojeдинци, односно, евидентно је да притужба коју је Х. Б. поднела Поверенику за заштиту равноправности није притужба поднета Министарству унутрашњих послова.
Имајући у виду да је Х. Б. позвана у полицијску станицу против које је поднела притужбу, да јој је узета изјава на записник и да је службено лице упозорило Х. Б. на кривичну и материјалну одговорност за давање лажне изјаве, Повереница за заштиту равноправности констатује да је оваквим поступањем ПС З, Х. Б. додатно виктимизована због тога што је тражила заштиту од дискриминације. Тиме је ПС З. прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

3.16. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује да је обавеза свих релевантних друштвених актера у Србији, а посебно државних органа, да покажу већи степен сензибилности у поступцима у којима су странке из осетљивих друштвених група, као и да учине све што је у њиховој надлежности да пруже неопходну подршку, како би се овим особама олакшало остваривање гарантованих права.

4. МИШЉЕЊЕ

4.1. У поступку који је спроведен по притужби М. Б. из З. П, коју је поднела њена мајка Х. Б. против Полицијске станице З, утврђено је да је ПС З, одбијањем пријаве пребивалишта за малолетну М. Б. прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

4.2. Позивањем Х. Б. на информативни разговор 10. децембра 2014. године поводом притужбе коју је поднела Поверенику за заштиту равноправности против ПС З. због дискриминације у поступку пријављивања пребивалишта за своју ћерку М. Б, ПС З. прекршила је одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује Полицијској станици З. и Ж. Б., начелнику ПС З, као одговорном лицу, да:

5.1. Упуте писано извињење Х. Б. због дискриминаторног поступања према њој и њеној малолетној ћерки М. Б., у року од 15 дана од дана пријема мишљења.

5.2. Предузму све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према М. Б.

5.3. Организују обуку за све запослене у Полицијској станици З. на тему дискриминације, а са циљем сензибилисања и едуковања службеника и службеница за рад са ромском популацијом.

5.4. Да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крше антидискриминационе прописе.

Потребно је да Ж. Б, начелник ПС З. обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Ж. Б, начелник ПС З. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

 

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

 

др Невена Петрушић

 


microsoft-word-icon Притужба Х.Б. против ПС због дискриминације на основу националне припадности пред органима јавне власти Преузми


Print Friendly, PDF & Email
back to top