бр. 011-00-1/2023-02 датум: 6. 1. 2023. године
МИНИСТАРСТВО ГРАЂЕВИНАРСТВА, САОБРАЋАЈА И ИНФРАСТРУКТУРЕ
Горан Весић, министар
11000 БЕОГРАД
Немањина 22-26
Предмет: Иницијатива за измену члана 135. став 8. Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, бр. 72/2009, 81/2009 – испр., 64/2010 – одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 – одлука УС, 50/2013 – одлука УС, 98/2013 – одлука УС, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 – др. закон, 9/2020 и 52/2021)
Поштовани господине Весићу,
Законом о забрани дискриминације[1] прописано је да Повереник за заштиту равноправности прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације.
С тим у вези, указујемо на одредбу члана 135. став 8. Закона о планирању и изградњи који је потребно изменити у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације особа са инвалидитетом.
Наиме, одредбама члана 135. став 8. Закона о планирању и изградњи је прописано да за изградњу или извођење радова на грађевинском земљишту или објекту који је у власништву више лица, као доказ о одговарајућем праву прилаже се и оверена сагласност тих лица, а ако се изводе радови на надзиђивању, прилаже се и уговор закључен у складу са посебним законом.
Поверенику за заштиту равноправности обратили су се грађани и грађанке из Београда, Бора и Крагујевца који су се суочили са проблемом да неки власници станова у згради у којој живе (објекат са више од десет станова) нису сагласни да се на улазу у објекат изгради рампа којом би се превазишла архитектонска баријера због које станари који се отежано крећу не могу самостално да улазе и излазе из објекта у којем живе. Поверенику се обратила жена из Београда која за кретање користи помагало (тзв. ходалица) и чије комшије, станари зграде у којој живи нису сагласни да се на улазу у објекат изгради рампа. Такође, у Бору је, због противљења сустанара, грађевинска инспекција наложила уклањање рампе чију је изградњу финансирала локална управа како би омогућила несметано кретање седмогодишњег дечака са церебралном парализом. Слична ситуација је и у Крагујевцу где је отежано кретање мушкарцу који је корисник колица јер се комшије (власници станова у истој згради) противе изградњи рампе на улазу у зграду.
С обзиром на наведено, Повереник за заштиту равноправности анализирао је одредбу прописану чланом 135. став 8. Закона о планирању и изградњи у односу на уставне одредбе, антидискриминациони законски оквир и међународне стандарде, с циљем омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота.
Уставом Републике Србије[2] у члану 21. прописана је забрана сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације који у одредбама члана 2. прописује да акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива, између осталог и на инвалидитету и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[3]. Чланом 26. став 1. овог закона прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Република Србија је усвојила Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[4], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[5]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Мере које укључују идентификовање и уклањање баријера за приступ, односе се, између осталог и на зграде.
Републике Србије је усвојила Стратегију унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији за период од 2020. до 2024. године[6] у којој је указано да је приступачност предуслов за самостални живот, пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву и неограничено остваривање свих људских права и основних слобода, равноправно са другима и односи се на особе са сваком врстом инвалидитета. У прегледу стања Стратегија наводи да становање особа са инвалидитетом представља посебан проблем и директно утиче на изолованост особа са инвалидитетом и обим њиховог друштвеног укључивања. Адаптације места становања особа са инвалидитетом нису системски решене, те су особе са инвалидитетом принуђене да се саме сналазе да обезбеде финансијска средства за адаптације, као и да испуне врло комликоване процедуре за добијање неопходне сагласности. Општи циљ Стратегије је изједначавање могућности особа са инвалидитетом у уживању свих грађанских, политичких, економских, социјалних и културних права, уз пуно поштовање њиховог достојанства и индивидуалне аутономије, обезбеђивања независности, слободе избора и пуне и ефективне партиципације у свим областима друштвеног живота, укључујући и живот у заједници. Да би се постигао општи циљ Стратегије, планирана су три посебна циља. Први посебни циљ: Повећана друштвена инклузија особа са инвалидитетом, реализоваће се, између осталог и доследним спровођењем прописа, уз појачање инспекцијског надзора, сталне обуке; системским укључивањем питања приступачности тако да се програми, планови и пројекти обавезно развијају са уграђеном компонентом приступачности, у складу са принципом „Универзални дизајн“, као и превазилажењем препрека на које особе са инвалидитетом наилазе у остваривању права у својству појединаца, потрошача, учесника у културном, економском, политичком, спортском и другом животу.
Повереник посебно указује да је одредбама члана 5. став 2. Закона о планирању и изградњи[7] прописано да стамбене и стамбено-пословно зграде са десет и више станова морају се пројектовати и градити тако да се свим корисницим, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад. Даље, Правилник о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[8], у члану 3. став 1. тачка 7, прописује да приступачност представља резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике или године старости, осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак или рад.
Из свега наведеног може се закључити да је позитивним прописима Републике Србије, укључујући и Закон о планирању и изградњи, особама са инвалидитетом загарантовано право на доступност физичког окружења, равноправно са другима. У пракси је остваривање тог права онемогућено из разлога што поједини власници станова у објекту са више од десет станова нису сагласни да се на заједничком делу објекта (улаз) изведу радови који би објекат учинили приступачним за сва лица.
Повереник за заштиту равноправности указује да приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота. Приступачан објекат у којем особа са инвалидитетом живи је прва од карика приступачности које омогућавају особи са инвалидитетом пуну социјалну укљученост, и представља најзначајнију карику у ланцу приступачности. Неприступачност објекта у којем особа са инвалидитетом живи отежава особи са инвалидитетом несметано и самостално кретање и остваривање свих загарантованих права. Особа са инвалидитетом која се отежано креће ослоњена је на подршку чланова породице који нису увек у могућности да јој помогну приликом улаза и излаза из зграде, због чега су јој многе активности и услуге заједнице често ускраћена. Недостатак адекватног приступа и улаза у објекат онемогућава особама са инвалидитетом да користе остале објекте и услуге и остварују права загарантована свим грађанима и грађанкама. Приступачан превоз, приступачно радно место, здравствене или образовне установе, спортског објекта или неке други јавни или приватни објекти недоступни су особи са инвалидитетом која не може несметано и самостално да изађе из свог стана/зграде.
Одсуство сагласности власника станова у смислу члана 135. став 8. Закона о планирању и изградњи, онемогућава власника стана који тражи прилагођавање објекта у смислу превазилажења архитектонских баријера ради несметаног кретања, да добије потребне грађевинске дозволе за изградњу рампе, постављање платформе, лифта или савладавање висинских разлика на други начин, а у складу са Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.
С обзиром на све наведено, потребно је изменити члан 135. став 8. Закона о планирању и изградњи тако да се пропише као изузетак да се за извођење радова на грађевинском земљишту или објекту који је у власништву више лица неће тражити оверена сагласност тих лица уколи се радови односе на остваривање несметаног кретања и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.
Ова измена Закона о планирању и изградњи би представљала испуњење обавезе државе у складу са признатим међународним уговорима и прописима Републике Србије да се особама са инвалидитетом омогући несметано коришћење стамбених објеката као предуслов за остваривање осталих загарантованих права. Такође, уклањање физичких баријера на објектима за становање корисно је за све станаре објеката, као нпр. за све особе које се отежано крећу као што су старије особе, али и за родитеље са малом децом, станаре који уносе и/или износе тежак и велики терет из зграде и сл., а у складу са принципом универзалног дизајна[9].
[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/2009 и 52/2021, члан 33. став 1. тачка 7.
[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, бр. 98/06 и 115/21)
[3] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 2. став 1. тачка 1
[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/09)
[5] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[6] „Службени гласник РС“, број 44/2020.
[7] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19 и 37/19 – др. закон
[8] „Службени гласник РС”, број 22/15
[9] Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 2. став 5.
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
02-23 Иницијатива за измену Закона о планирању и изградњи 
