909-19 Утврђена дискриминација по основу националне припадности • Повереник за заштиту равноправности

бр. 07-00-446/2019-02 датум: 13.1.2020. године

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организације АА, коју је у име и уз сагласност ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ поднела против БАС – Београдске аутобуске станице а.д. Београд, због дискриминације на основу националне припадности. У притужби је наведено да су ова лица, припадници ромске националне мањине, годинама неформално ангажовани на долазним перонима Београдске аутобуске станице где раде као носачи пртљага, да су на инсистирање запослених у БАС, регистровали делатност преношења пртљага, те да им је од пресељења перона, односно од 1. јула 2019. године, забрањено да приступе овим перонима и обављају делатност ношења пртљага. Како је у притужби указано, носачима пртљага је у угоститељском објекту ИИ, смештеном на долазним перонима, предочено да „Цигани немају право да на станици пију кафу, па чак ни водуˮ, што је навела једна од запослених у овом објекту. У изјашњењу БАС – Београдске аутобуске станице а.д. Београд наведено је да су нетачни притужбени наводи да је лицима у чије име је поднета притужба забрањен улаз на долазне пероне, јер је приступ долазним перонима на новој локацији слободан и неограничен за сва физичка лица, без обзира на расну, верску, националну или било коју другу припадност, да су услугу ношења пртљага ова лица вршила у своје име и за свој рачун, а БАС није имао ни право ни могућност да контролише, дозвољава или забрањује тим лицима присуство и обављање делатности на том простору, да је промена у начину рада и могућност да БАС контролише и обезбеђује простор долазних перона створена када су они, због реализације пројекта „Београд на водиˮ, пресељени на нову локацију, да се контрола спроводи превентивно и континуирано, у циљу очувања људских живота, имовине БАС-а, превозника и путника, као и ради благовременог интервенисања у случају терористичких напада, крађа, туча, шверца, превара и слично, те да све привредне делатности у зони полазних перона врше службе БАС-а или правна лица која са БАС-ом имају уговорно пословне односе, у за то намењеним просторијама. У изјашњењу је даље наведено, да БАС разматра питање организовања помоћи путницима око преношења пртљага, које ће у догледно време бити решено, да су наводи да је носачима пртљага у угоститељском објекту ИИ који се налази на долазним перонима једна од запослених рекла да „Цигани немају право да на овој станици пију кафу, чак ни водуˮ нетачни, произвољни и тенденциозни, те да се БАС-у никако не може приписати било какво дискриминаторско понашање. У поступку је утврђено да се мотиви повећања безбедности и жеља за успостављањем професионалне службе ношења пртљага која ће унапредити услугу и евентуално донети профит станичном оператеру, могу сматрати разумним и дозвољеним разлозима како за контролу кретања лица кроз станичну зграду, тако и за регулисање свих делатности које се на њој одвијају. Такође, иако никада није био забрањен, не може се сматрати да је претходни неформални вид ангажмана лица у чије име је поднета притужба био одобрен или организован од стране БАС-а. Када су у питању изводи из АПР-а за лица у чије име је поднета притужба, Повереник указује да нису од значаја за доношење одлуке у овом поступку, јер су у њима ова лица регистрована као предузетници са адресама на разним локацијама у Граду Београду, а таква регистрација им не омогућава да обављају посао на простору Београдске аутобуске станице без посебно закљученог уговора којим би се регулисала права и обавезе уговорних страна. Перони аутобуских станица су места велике флуктуације људи на дневном нивоу, а како БАС одговара за безбедност путника, разумљиво је да мора да има развијене процедуре као и легитимно право да уређује начин експлоатације станчне инфраструктуре. Такође, организација професионалне, униформисане, станичне службе за пренос пртљага свакако би значајно унапредила укупни стандард пружене станичне услуге, што је легитиман интерес како БАС-а који има пуну слободу да организује делатности на простору своје станичне зграде, тако и самих путника. Међутим, описано стратешко опредељење, морало би да буде и формализовано у одговарајућим унутрашњим актима и пословним одлукама предузећа, о чему Поверенику за заштиту равноправности није достављен доказ. Стога је, у изостанку било каквих формалних одлука донетих од стране БАС-а по питању новог режима кретања људи и пружања услуга на простору станичне зграде, Повереник нашао да забрана нема легитимно утемељење, нити упориште у наведеним безбедносним и економским интересима, чиме се онемогућавају припадници ромске националности да обављају делатност коју су до тада обављали више година без противљења БАС-а. Шта више, довођење овакве забране у контекст разлога безбедности путника и робе, без доказа да било које лице у чије име је притужба поднета има везе са извршењем било ког кривичног дела на аутобуској станици, израз је укорењених предрасуда о Ромима, и додатно распирује такве предрасуде које ову категорију чине најтеже запошљивим лицима на тржишту рада. БАС није пружила ниједан доказ којим би овакву забрану учинила легитимном, посебно имајући у виду да се нису догодиле никакве нормативне промене у односу на претходни период у коме је БАС толерисала овим предузетницима да обављају посао, у недостатку сопствене службе. Посебно питање је однос запослених у БАС-у према лицима у чије име је поднета притужба, и вређање на националној основи коме су ова лица била изложена приликом покушаја обављања своје делатности на станичним перонима, али и приликом жеље да користе услуге угоститељског објекта ИИ који се налази под управом Београдске аутобуске станице. Велики број лица који су били сведоци овог поступања, те слична интерпретација животног догађаја који је предмет ове притужбе, водиле су ка утврђивању да су истинити наводи притужбе у делу у ком је описан непримерен однос према лицима у чије име је поднета притужба, те обраћање шефа обезбеђења и управнице угоститељског објекта на погрдан и увредљив начин. Повереник је мишљења да је на овај начин према носачима пртљага створено непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење, те да наведене изјаве особља БАС-а представљају узнемиравајуће и понижавајуће поступање према овој групи лица на основу њихове националне припадности. Иако се у изјашњењу БАС-а, наводи да су такви искази произвољни и тенденциозни, БАС се ниједном није оградио од оваквих исказа или пружио доказе да је тим поводом затражио од запослених да се на те околности изјасне, будући да је такво понашање било на радном месту у обављању радних задатака, у циљу утврђивања шта се у конкретним ситуацијама десило и утврђивања постојања одговорности запослених, а посебвно имајући у виду да је организација АА указивала на овакав третман лица ромске националности и пре подношења притужбе Поверенику. Такође, с обзиром да су неки од ових предузетника деценијама обављали послове носача пртљага, са чиме је БАС била упозната и издавала им месечне карте за посебне намене, изискивало је и пружања информација и обавештења о новој пословној политици и евентуалном формирању нове службе која би се бавила преношењем пртљага или евентуално новим начинима пружања услуга носача, на достојанствен, а не понижавајући начин. Због свега наведеног Повереник за заштиту равноправности донео је мишљење да је у поступку по притужби организације АА која је поднета у име ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ против БАС – Београдске аутобуске станице а.д. Београд, утврђено да су повређене одредбе чл. 6. и 12, а у вези са чл. 24. Закона о забрани дискриминације. БАС – Београдској аутобуској станици а.д. Београд, дата је препорука да лицима у чије име је притужба поднета упути писано извињење; да спроведе обуку за запослене о препознавању дискриминације са посебним освртом на дискриминацију припадника/ца ромске националне мањине; да омогући свим припадницима/цама ромске националне мањине несметано коришћење станичних услуга, укључујући и услуге угоститељских објеката; да при евентуалном организовању станичне службе за преношење пртљага, а имајући у виду статистичке податке који се односе на запосленост припадника/ца ромске националне мањине, приликом запошљавања размотри могућност примене афирмативних (посебних) мера за припаднике/це ромске националне мањине

ТОК ПОСТУПКА

Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратила организација АА, коју је у име и уз сагласност ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ поднела против БАС – Београдске аутобуске станице а.д. Београд, због дискриминације на основу националне припадности.
У притужби и допунама притужбе, између осталог је, наведено:

да су лица у чије име се подноси ова притужба годинама, а нека и деценијама, неформално ангажована на долазним перонима Београдске аутобуске станице где раде као носачи пртљага;

да су на инсистирање полицијских службеника који обезбеђују простор у околини и на Београдској аутобуској станици, као и на инсистирање лица која су запослена у БАС током 2018. године регистровали делатност преношења пртљага у Агенцији за привредне регистре;

да су сви носачи пртљага ангажовани на БАС-у Роми;

да је потврда постојања неформалног договора БАС-а и носача пртљага чињеница да су носачима ЗЗ и ДД у решењима Агенције за привредне регистре о усвајању регистрационих пријава као седиште обављања делатности уписана претходна адреса долазних перона БАС-а, и то …, док је код ДД поред адресе обављана делатности уписано и „долазни перонˮ;

да носачи пртљага никада нису имали закључен уговор са БАС-ом којим су детаљно регулисана права и обавезе уговорних страна;

да је БАС препознао обострану корист, услед непостојања сопствене службе за пренос пртљага, и дозволио носачима пртљага да приступају перонима на које пристају аутобуси и да ту услугу наплаћују, а да су заузврат носачи пртљага плаћали маркицу за посебне намене у износу од 1.500,00 динара месечно, која им је омогућавала да приступе перонима;

да je од пресељења долазних перона носачима пртљага онемогућено да купују поменуте карте, а приступ перонима им је забрањен;

да радници обезбеђења БАС-а носаче пртљaгa удаљавају са долазних перона, у неким случајевима уз асистенцију припадника МУП-а;

да су неки од случајева удаљавања носача са перона били праћени погрдним називом „Цигани“ и тврдњама да су носачи пртљага лица која се баве вршењем кривичних дела;

да одлука о забрани приступа долазним перонима и немогућност куповине карте за приступ овим перонима није саопштена ни писаним ни усменим путем носачима пртљага, нити се са њима разговарало о могућности промене овог односа;

да је од пресељења перона, односно од 1. јула 2019. године, носачима пртљага забрањено да приступе овим перонима, а да раднике обезбеђења чињеница да су носачи пртљага до пресељења имали дозволу да раде „не занимаˮ;

да се у спречавању приступа Ромима носачима пртљага долазним перонима БАС-а посебно истиче ЈЈ, који је запослен у служби обезбеђења БАС-а и који је, према изјавама носача, у више наврата изјавио да „Циганиˮ немају право да раде и да уђу на станицу;

да се забрана приступа перонима спроводи на тај начин што су носачи пртљага онемогућени да приступе перонима чак и у случајевима када им долази родбина у Београд;

да је носачима пртљага у угоститељском објекту ИИ, смештеном на долазним перонима, предочено да „Цигани немају право да на станици пију кафу, па чак ни водуˮ, што је навела једна од запослених у овом објекту;

да с обзиром на то да се носачи пртљага називају „Циганимаˮ, да се повезују са крађама и џепарењима, на описани начин повређен је члан 12. Закона о забрани дискриминације, јер се на тај начин не вређа само достојанство носача пртљага, већ и свих других припадника/ца ромске националне мањине;

да су се 12. јула 2019. године, КК, активиста организације, ЛЛ, стажисткиња, ЉЉ, програмски координатор и ММ, млађа правна саветница, упутили на БАС како би из угоститељског објекта ИИ проверили наводе о дискримининаторном поступању радника овог објекта и радника обезбеђења према Ромима носачима прљага;

да је том приликом једна путница затражила помоћ од носача ЖЖ да јој пренесе пртљаг, када га је зауставило обезбеђење које је убрзо затим позвало полицијску службеницу НН, којој се придружио и полициски службеник ЊЊ, који су захтевали да се ЖЖ удаљи са долазних перона;

да су том приликом, полицијски службеници и радници обезбеђења БАС-а понављали да је носачима „неовлашћен приступ станициˮ, као и да је то наређење директора;

да су полицијски службеници наводили да су преко својих начелника добили обавезу да спроводе овакво наређење, али нису били у могућности да покажу писану одлуку којом се носачима пртљага забрањује приступ станици, нити да дају друге разлоге за овакву забрану, осим оних који се односе на наводно смањење криминалитета на перонима откад им је забрањен рад и на „џепарењеˮ које су наводно вршили носачи пртљага;

да су против полицијских службеника НН и ЊЊ поднете притужбе на поступање пред Одељењем за контролу рада Полицијске управе за град Београд, као и да ће организација АА по окончању поступка пред овом организационом јединицом ПУ за град Београд одлучити да ли ће притужба бити проширена и на поступање полицијских службеника ПС Савски венац и начелника ове полицијске станице;

да је приказивање Рома носача пртљага као џепароша последица дубоко укорењених стереотипа и предрасуда према Ромима, те да би Београдска аутобуска станица морала тога да буде свесна;

да је БАС на основу стереотипа и предрасуда према Ромима донела дискриминаторну одлуку која има несагледиве последице по носаче пртљага;

да чак и да је тачна информација да је од премештања долазних перона смањен број кривичних дела која се пријављују полицији, она је у сваком случају и логична, јер су долазни перони измештени из парка у ком су се налазили на јавној површини којој су вероватно и лица која су се бавила вршењем кривичних дела „џепарењемˮ несметано и слободно кретала;

да би чињеница да су носачи пртљага вршили кривична дела у простору око Београдске аутобуске станице, била узета у обзир приликом доношења одлуке о давању сагласности за напуштање просторија у којима осуђени станује које је Управа за извршење кривичних санкција донела у случају ГГ и ЕЕ, осуђених због кривичног дела тешка крађа у покушају у саизвршилаштву из чл. 204. став 1 Кривичног законика;

да је чланом 24. став 1. тачка 2 Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера прописано да одлуком директора Управе осуђени може напустити просторије у којима станује, између осталог и у случајевима када је то потребно „ради одласка на посао, ако кривично дело за које је осуђен није у вези са радомˮ;

да како то није случај, јасно је да су аргументи који се односе на то да носачи пртљага „крадуˮ и „џепареˮ не одговарају чињеницама, те да је одлука о забрани приступа долазним перонима искључиво заснована на стереотипима и предрасудама према Ромима;

да одлука да се носачима пртљага забрани приступ долазним перонима, а самим тим и рад на БАС због тога што има притужби на честа „џепарењаˮ није разумна нити оправдана;

да је, уколико су постојале индиције да су извршена одређена кривична дела и то поготово од стране ових лица, то требало пријавити надлежном органу, а не доводити ову појаву у везу са националном припадношћу носача пртљага;

да имајући у виду да је носачима пртљага у интересу да наставе да раде на долазним перонима БАС-а, као и да су запослени у БАС-у стварали непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за Роме, Организација АА се 5. јула 2019. године обратила е-маилом директору БАС-а, господину ОО, молбом да по утврђивању свих чињеница посредује у решавању проблема са приступом местима рада за носаче пртљага. Директор БАС-а на молбу није одговорио;

да у ситуацији када постоје јасне индиције да је у БАС-у извршена расна дискриминација, позитивна је обавеза овог правног лица да истражи овај случај и да предузме све расположиве мере да се овакво поступање спречи а одговорни за такво поступање санкционишу;

да је ова позитивна обавеза посебно изражена у ситуацији када се ради о припадницима једне од најугроженијих група у Републици Србији – Ромима, који су због свог положаја и третмана кроз историју били жртве прогона и дискриминације, због чега уживају посебну заштиту;

да су упркос томе, без објективног и разумног објашњења, Роми носачи пртљага онемогућени да раде на долазним перонима Београдске аутобуске станице, а последице које трпе огледају се у немогућности привређивања и имају утицај на обезбеђивање основне егзистенције за читава домаћинства у којима живе носачи пртљага;

да је због природе и тежине извршене дискриминације немогуће пронаћи упоредну групу, јер се ни према којој другој групи не доносе усмена наређења о онемогућавању приступа месту на ком остварују приходе, у складу са неформалним договором који је деценијама постојао између Београдске аутобуске станице и носача пртљага, а исто тако, не постоје ни друге упоредне групе којима се забрањује коришћење угоститељских објеката на јавним површинама, нити се друге групе због боје своје коже називају погрдним именима, џепарошима и лицима која врше кривична дела;

да се арбитрерност донете одлуке да се носачима онемогући приступ месту на ком привређују, упркос регистрованој делатности коју обављају, плаћању месечне пропуснице за приступ перонима, као и томе да носе јасна обележја која указују да се ради о носачима пртљага (легитимације са назнакама „носачˮ и светлоодбојни прслуци), чињеница да она није објављена у писаној форми, да је заснована на предрасудама да су Роми крадљивци и „џепарошиˮ, као и да се у асистенцију радницима обезбеђења позивају припадници Министарства унутрашњих послова, додатно указује на дискриминаторну природу оваквог поступања према Ромима који су носачи пртљага на Београдској аутобуској станици;

да последица овако донете одлуке којом се носачима пртљага онемогућава приступ месту привређивања није ни разумна нити оправдана, јер путници на Београдској аутобуској станици немају могућност коришћења услуге преноса пртљага, односно да радници обезбеђења носе пртљаг у неким случајевима (што им није у опису посла), као и у томе што, према информацијама, у другим случајевима такси возила долазе у простор аутобуске станице како би се пртљаг утоварио у аутомобиле одмах после његовог изношења из аутобуса.

Повереник за заштиту равноправности дописом је указао на потребу да подносилац притужбе појасни у чијем власништву се налази објекат ИИ у коме је носачима пртљага једна од запослених предочила да „Цигани немају право да на овој станици пију кафу, чак ни водуˮ, као и да достави доказе из којих би се ова чињеница могла утврдити.
Поступајући по наведеном допису, подносилац притужбе дописом од 16. октобра 2019. године обавестио је Повереника да се из фискалних рачуна БИ бр… и … може закључити да се објекат налази у власништву „БАСˮ а.д, као и из извода са сајта Агенције за привредне регистре, као и података са интернет странице Београдске берзе, који су достављени у прилогу. У допису је такође наведено да, имајући у виду да се група лица у чије име је поднета притужба дужи временски период налази у неповољном економском положају, због одлуке БАС-а да им забрани да обављају делатност за коју су регистровани, Повереник предузме све неопходне мере у циљу заустављања даљих последица дискриминације.
У прилогу притужбе и допуне притужбе достављени су: сагласност за вођење поступка пред Повреником за заштиту равноправности ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ и ЖЖ, Решењa Агенције за привредне регистре БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, БП … од … године, Маркице за посебне намене бр. … (мај, јун и април 2019. године), … (април, мај и јун 2019. године), … (април, мај и јун 2019. године), … (април, мај 2019. године), потписане изјаве носача пртљага ЂЂ, ГГ, ЕЕ, ЖЖ, ВВ, ДД, ЗЗ, потписане изјаве КК, ММ, млађе правне саветнице у организацији АА, ЉЉ, програмског координатора у АА, видео снимак поступања радника обезбеђења и полицијских службеника према носачу пртљага ЖЖ, фискални рачуни из угоститељског објекта ИИ од 12. јула 2019. године, Одлука Управе за извршење кривичних санкција бр. … од … године (ГГ), одлука Управе за извршење кривичних санкција бр. … од … године (ЕЕ), Е-маил Иницијативе АА упућен 5. јула 2019. године ОО, извод из Агенције за привредне регистре, извод са Београдске берзе за објекат БАС-Београдска аутобуска станица А.Д. Београд.
Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације^[1], па је у току поступка прибављено изјашњење законског заступника БАС-Београдске аутобуска станица а.д. Београд, директора ОО.
У изјашњењу законског заступника БАС-Београдске аутобуске станице а.д. Београд, директора ОО, између осталог, наведено је:

да у притужби се ни једном речју не наводи како је то БАС а.д. Београд извршио или врши дискриминацију на основу националне припадности према лицима у чије име је поднета притужба;

да према законској дефиницији „дискриминацијаˮ означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитсту, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима;

да се из законске дефиниције недвосмислено може закључити да је дискриминација неједнако поступање према једнакима и једнако поступање према неједнакима, па би у конкретном случају могло бити речи о дискриминацији само у ситуацији да је БАС другим лицима, која су при том припадници неке друге националности, дозволио да на простору новоизграћених долазних перона обављају делатност носача пртљага, што се у конкретном случају није догодило;

да је у притужби наведено да су лица у чије име је организација АА поднела притужбу деценијама била неформално ангажована на долазним перонима БАС-а, где су радили као носачи пртљага;

да је термин „неформално ангажованиˮ у најбољем случају двосмислен и нејасан и могла би се створити заблуда да су носачи ангажовани од стране БАС-а, што није тачно;

да је опште позната чињеница да је простор на локацији … , на коме су се раније налазили долазни перони БАС-а, био неограђена јавна површина;

да је приступ том простору био слободан за сваког, па и за лица која су сачекивала аутобусе и путницима нудила услугу ношења пртљага;

да су услугу ношења пртљага та лица вршила у своје име и за свој рачун, а БАС није имао ни право ни могућност да контролише, дозвољава или забрањује тим лицима присуство и обављање делатности на том простору;

да је стога и тврдња подносиоца притужбе да је БАС дозволио носачима пртљага да приступају на пероне на које пристају аутобуси и да ту услугу наплаћују потпуно бесмислена и нетачна;

да су нетачне тврдње да су наведена лица на инсистирање запослених БАС-а регистровала делатност носача у АПР-у, при чему се види очигледна намера подносиоца притужбе да се стекне утисак да су своју делатност обављали уз сагласност и под окриљем БАС-а;

да су вероватно из тог разлога неки од њих (ЗЗ и ДД) као адресу пословног седишта (место обављања делатности) приликом регистрације уписали адресу …, са додатним описом „долазни перонˮ. Наведена адреса пословног седишта нема никакве везе са тадашњом адресом долазних перона БАС-а, који су се иначе налазили на адреси …;

да за разлику од долазног перона, БАС врши контролу приступа полазним перонима, те да се контролише приступ возила и лица. Контрола се врши делом од стране запослених БАС-а, а делом од стране предузећа ангажованог за те послове;

да се свим лицима која имају одговарајућу исправу (карту са плаћеном станичном услугом, оверену повратну карту, месечну маркицу, перонску карту, допуњену персонализовану БусПлус картицу месечну маркицу за носача, легитимацију представника превозника) омогућава излазак на перонски простор у складу са Законом о превозу путника у друмском саобраћају, Општим условима пословања аутобуских станица и Правилником о ближим саобраћајно-техничким условима за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта;

да све привредне делатности у зони полазних перона врше службе БАС-а или правна лица која са БАС-ом имају уговорно пословне односе, у за то намењеним просторијама;

да се месечне маркице за носаче продају свим заинтересованим лицима без икаквих формалних услова и без обзира на расну, верску, националну или било коју другу припадност, с тим да су се, од када се продају, могле користити, а и сада се користе, искључиво за приступ полазним перонима;

да је током 2018.године издато 18 месечних маркица за носаче или просечно 1,5 месечно. У периоду 1.1. – 31.8.2019.године издато је 16 месечних маркица за носаче или просечно 2 месечно;

да према евиденцији којом БАС располаже, месечну маркицу за излазак на полазне пероне сваког месеца купује ПП, а повремено и друга лица;

да је промена у начину рада и могућност да БАС контролише и обезбеђује простор долазних перона створена када су они, због реализације пројекта „Београд на водиˮ, пресељени на нову локацију;

да су на новој локацији долазни перони БАС-а део ограђене јединствене грађевинске целине, у оквиру које се налазе: паркинг аутобуса, сервис за прање, магацини трговинске и угоститељске робе, чекаоница са угоститељским објектом, јавни тоалет;

да се контрола приступа на долазним перонима врши само за возила, а за несметану проточност возила и путника, као и безбедност у саобраћају на долазном перону, није пожељно присуство лица која се баве активностима које би угрожавале саобраћајне токове, а која поред тога немају никакав пословни или уговорни однос са БАС-ом (таксисти ван својих возила, нерегистровани продавци робе непознатог порекла, носачи);

да се простор на коме се осим долазних перона налазе и други пословни објекти БАС-а контролише и обезбеђује од стране радника БАС-а;

да се контрола спроводи превентивно и континуирано, у циљу очувања људских живота, имовине БАС-а, превозника и путника, као и ради благовременог интервенисања у случају терористичких напада, крађа, туча, шверца, превара и слично, пошто се ради о простору на коме је присутан велики број људи;

да су наводи из притужбе да је именованим лицима забрањен улаз на долазне пероне нетачни, јер је приступ долазним перонима, на новој локацији слободан и неограничен за сва физичка лица (пешаке), без обзира на расну, верску, националну или било коју другу припадност и исти се не наплаћује;

да на свом пословном простору – долазном перону, БАС никоме није дао сагласност да може тај простор користити за обављање било какве делатности у своје име и за свој рачун;

да се у БАС-у иначе разматра питање организовања помоћи путницима око преношења пртљага, које ће у догледно време бити решено и то пре свега зато што је интерес БАС-а да путници који користе услуге овог привредног друштва, буду задовољни пруженом услугом;

да док се ово питање не реши, помоћ путницима, без икакве накнаде, пружају запослени БАС-а који дежурају на долазним перонима;

да се привредном друштву БАС никако не може приписати било какво дискриминаторско понашање, а поготову не дискриминација на основу националне припадности, пошто велики број запослених у БАС-у припада управо ромској националности, као и другим националностима и етничким групама.
- Повереник за заштиту равноправности дописом бр. … од … године обавестио је законског заступника БАС-Београдска аутобуска станица А.Д. Београд, директора ОО, да је потребно да у року од 8 дана од дана пријема тог дописа достави доказе, а који би ишли у прилог тврдњама изнетим у изјашњењу, у виду писане документације, одлука и других аката којима је уређено функционисање долазних и одлазних перона, као и у случајевима да се на долазном перону затекну лица која немају овлашћен приступ (таксисти, продавци и др.), као и друге доказе које сматра релевантним за доношење одлуке у овој правној ствари. У допису је такође наведено да је потребно изјашњење на наводе из притужбе да је носачима пртљага у угоститељском објекту ИИ, који се налази на аутобуској станици, предочено од стране запослене у овом угоститељском објекту да „Цигани немају право да на овој станици пију кафу, чак ни водуˮ.

Поступајући по наведеном допису, законски заступник БАС-Београдска аутобуска станица А.Д. Београд, директор ОО, доставио је 15. октобра 2019. године допуну изјашњења у којем је између осталог наведено:

да је Закључком Владе Републике Србије 05 број: … од … године дата сагласност БАС-у за изградњу привременог објекта саобраћајне намене са пратећим садржајима и то на дефинисаним катастарским парцелама, које су у својини Републике Србије;

да је Решењем Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове 1Х-20 број: … од … године БАС-у као инвеститору одобрена изградња привременог објекта саобраћајне намене са пратећим садржајима. Дозвола је издата на три године, с тим да се на захтев БАС-а као инвеститора, може продужити за још три године;

да је БАС искључиви власник грађевинских објеката изграђених на основу наведене грађевинске дозволе и једини корисник простора за време важења привремене грађевинске дозволе;

да је као власнику имовине БАС-у, сагласно одредбама Устава Републике Србије, зајамчено мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона;

да БАС има право да своју имовину стечену на законит начин користи без икаквог ометања од стране трећих лица, при чему, да би било ко могао да користи имовину БАС-а, како би у своје име и за свој рачун обављао неку делатност, морао би са БАС-ом да има правно регулисан уговорни однос;

да захтев Повереника да се доставе одлуке или други акти којима је уређено функционисање долазних и одлазних перона, као и поступка у случају да на долазном перону буду затечена лица која немају овлашћен приступ, задире у питања која се односе на унутрашње уређење и начин рада правног лица;

да је у изјашњењу од 9.9.2019. године већ наведено да је приступ долазним перонима, на новој локацији, слободан и неограничен за сва физичка лица (пешаке);

да се простор на коме се осим долазних перона налазе и други пословни објекти БАС-а контролише и обезбеђује од стране радника БАС-а, чије обављање је регулисано Правилником о организацији и систематизацији послова (радних места);

да подносиоци притужбе имају слободан приступ долазним перонима као физичка лица, али немају никакав правни основ да окупирају пословни простор БАС-а и да на њему обављају делатност у своје име и за свој рачун;

да су наводи да је носачима пртљага у угоститељском објекту ИИ који се налази на долазним перонима једна од запослених предочила да „Цигани немају право да на овој станици пију кафу, чак ни водуˮ нетачни, произвољни и тенденциозни;

да подносиоци притужбе имају приступ угоститељском објекту на долазном перону као и сви други гости који користе угоститељске услуге;

да је захтев за доставу имена и адресе сведока без навођења из ког разлога, чак и да их имају, а немају, супротан одредбама Закона о заштити података о личности;

да подносиоци притужбе ничим нису доказали, нити такви докази постоје, да је БАС са другим лицима, која су при том припадници неке друге националности, правно регулисао пословни однос и дозволио да на простору новоизграђених долазних перона обављају делатност носача пртљага;

да на основу наведеног произлази да подносиоци притужбе не могу тражити, нити остварити било какву заштиту због наводне дискриминације по националној основи.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

Увидом у изјаву ЂЂ утврђено је да је навео да ради скоро 20 година на станици, да је имао стару дозволу, од општине коју су добијали. У изјави је такође наведено да су и раније имали малих проблема са обезбеђењем станице, па су након тога у АПР-у вадили нове дозволе, где се ЂЂ регистровао као носач, а након чега је добијено пуно право да раде као носачи, уз напомену да се не свађају и не праве проблеме на перону. Како је у изјави даље наведено, док су били на старој станици имали су пропуснице уз маркицу како би могли муштеријама да помогну од улаза. Кад се преместила нова станица није им омогућено да раде, да приступе на станицу, па чак ни у ситуацији када им долази родбина. У изјави је наведено и да им није дозвољено да попију пиће или чашу воде у угоститељском објекту који је део БАС-а. Такође, од премештања станице 1. јула, не издају маркице које су раније плаћали. На наведени начин онемогућен је долазак на рад и стицање прихода. У изјави је појашњено и да им је речено да:,,Ви Цигани немате права да овде више уђете, тако су наредили. Чистите се са перонаˮ. Како је наведено, укупно је 15 носача и сви су Роми, који никада нису имали проблема са полицијом.
Увидом у изјаву ГГ утврђено је да је навео да је регистрован у АПР као носач пртљага од 2013. године, да на главној станици ради 30 година, без дозволе за рад до 2013. године, када се „побунио неки полицајац и отерао нас да вадимо дозволе за радˮ. Након тога није имао више проблема. Након неког времена, све колеге носачи су морали да изваде дозволе за рад и да буду регистовани носачи. Даље је навео да је маркица папир који су плаћали 1.500 динара месечно. У изјави је такође наведено да су добили и пропуснице од БАС-а са њиховом фотографијом преко које је лупљен печат БАС-а, на којима пише њихово име и носач. Након пресељења, када је показао раднику обезбеђења ЈЈ папире са маркицом уз пропусницу, речено им је да њих то не занима, „Нас то не занимаˮ. ЈЈ је рекао „Ниједан од вас носача не може да ради, јер ви Цигани немате права да уђете на ову станицу, јер се не питам само ја већ и шефови, ја од њих имам одобрењеˮ. Након тога и даље су покушавали да уђу када им је ЈЈ рекао да треба да нађу шефа обезбеђења, извесног УУ, са појашњењем да он не верује да ће попричати са Циганима. Сматра да им се све ово дешава јер су Роми.
Увидом у изјаву ДД утврђено је да је у изјави навео да је радио као носач на аутобуској станици на долазном перону од 2002. године. До премештања станице није имао проблема приступу станици. Како је навео, док су његове колеге седеле у ресторану речено им је да ту више не могу ни да седе, јер су „Циганиˮ. Ово им је рекао шеф обезбеђења звани ЈЈ и главни шеф, извесни Лео. Даље је навео да им је улаз у кафић забранила извесна жена која се зове РР, и да је она шефица, као и да им не дају да приђу ни са колицима, ни без колица. Такође је наведено да су до премештања добијали пропусницу уз маркице које су плаћали 1500 динара месечно. Сматра да је то јер су Роми. Случајеве крађа би требало да реши полиција. Носачи се не баве џепарењем, и никада нико од њих није имао проблема са полицијом. У изјави је такође навео да постоји укупно 15 носача и да су сви Роми.
Увидом у изјаву ЗЗ утврђено је да је у изјави навео да је регистрован у АПР-у од 2018. године, а пре тога је био регистрован на Савском венцу. Обавља посао носача пртљага око 25 година на главној станици. Појаснио је да су ту одувек џепароши, са којима носачи немају везе, а са чим је упозната и полиција. Сматра да је проблем у томе што сматрају да су и они џепароши и да краду. Даље је навео да плаћају 1.500,00 динара месечно за маркицу. Откад се преместио долазни перон, речено им је да маркице не важе, као ни решења. Извесни ЈЈ је изјавио да „Ниједан Циганин неће више овде да радиˮ а више пута су рекли да краду и да су џепароши. Такође је навео да су осим њега, то су чули ВВ, ДД, ЂЂ, СС, ТТ, ЋЋ и ЕЕ. Појаснио је да да су неколико пута покушавали да уђу али су били заустављени реченицама попут „Цигани нећете ућиˮ. Такође, да им је нова управница кафића ИИ, РР рекла да „ниједан Циганин неће ни воду да добијеˮ и да „нема седења за Циганеˮ, а на њено инсистирање је обезбеђење реаговало и истерало их са станице.
Увидом у изјаву ЕЕ утврђено је да је у изјави навео да је отац осморо малолетне деце и да живи од посла носача на аутобуској станици, већ 23 године. Према његовим наводима, на старој станици је било проблема са обезбеђењем, али ситнијих. Сада, када су дошли на нову станицу, представник обезбеђења и шеф обезбеђења су их обавестили: „Нема од тога ништа, договорили смо се са главним да ви Цигани не можете да радитеˮ. Питао је зашто и због чега, рекли су му „били сте некада безобразни, ви сарађујете са лоповима и џепарошимаˮ. Поред овог човека, који се зове ЈЈ, био је још један дечко и сви носачи. Тада је један из обезбеђења кроз шалу рекао „Поведи га на кафу и да једна љубичица заврши цео посаоˮ. Такође је навео да им од премештања станице 1. јула 2019. године, не издају маркице које су редовно плаћали, те да им је онемогућен долазак на рад и стицање прихода, а да то да је било крађа би требало да реши полиција, а не носачи јер се носачи не бави џепарењем, као ни да ниједан од њих није имао проблема са полицијом.
Увидом у изјаву ЖЖ утврђено је да је био регистрован код општине Савски венац од 2003, а затим у АПР-у од 2018. године. Ради као носач пртљага на аутобуској станици већ 21 годину. Према његовим наводима, раније нису имали проблема са радом, осим што их је понекад полиција питала зашто наплаћују колико наплаћују. Обезбеђења није ни било, полиција је понекад умела мало да провоцира, али су радили и зарађивали. Откад се преместила станица, првенствени договор је био да могу да раде без колица, која су стајала испред рампе. Само тај један дан је тај договор испоштован, да би им већ следећи дан био забрањен улазак и речено како им решења ничему не служе. Како је ЖЖ указао, полицијски службеник Фемић им је рекао да не важе решења јер су лажна. Отад не могу да раде. На инсистирање управнице РР, ЈЈ им је забрањивао улазак и рекао да „Ниједан Циганин неће више овде да радиˮ, а кад су питали за објашњење, речено им је да је то зато што краду, на шта је ЖЖ одговорио да би био у затвору да је лопов. То су чули и ВВ, ДД, ЂЂ, СС, ТТ, ЗЗ и ЕЕ. Према његовим наводима, РР је такође рекла и да „Ниједан Циганин неће ни воду да добијеˮ. Кад обуче униформу, траже му да је скине и да моментално напусти перон, јер ако не изађе позваће полицију.

Увидом у изјаву ВВ утврђено је да је у изјави навео да од 1989. године ради на долазном перону. За све то време је радио и стицао приходе без проблема. Најпре је био регистрован у општини Савски венац, то су биле прве дозволе и све то време је плаћао порез и радио по правилима. Након тога се регистровао у АПР-у, и након тога су добијали пропусницу уз маркице које су плаћали 1.500,00 динара месечно. То је тако било све до месеца, када им нису дозволили да добију маркицу и сада не могу да уђу. Лично су били он и колега СС, када им је пришла РР, погледала га мрско и рекла „Попиј ту кафу и заврши јер Цигани немају право да на овој станици пију кафу, чак ни водуˮ. Ову кафу је наравно платио. Она је након те изјаве звала два инспектора. ВВ је чуо од других колега да им више не дају да раде зато што су Роми. Укупно их је 15 носача и сви су Роми. Од овог броја око четворо људи је одустало од даљег тражења заштите, али њих 12 неће одустати. Обезбеђење станице говори муштеријама да не долазе код њих, речима: „Немојте код ових Цигана, јер они су лоповиˮ. Према наводима ВВ, то су им рекле и њихове редовне муштерије.

Увидом у изјаву ЉЉ, програмског координатора у организацији АА, утврђено је да је у изјави навео да је јула 2019. године у поподневним часовима са колегиницом ММ, стажисткињом ЛЛ и активистом Иницијативе АА КК, отишао на Београдску аутобуску станицу како би се непосредно упознао са проблемима са којима се суочавају Роми носачи пртљага који су им се претходно обратили за помоћ због онемогућеног приступа долазним перонима на којима годинама раде. Како би проверили да ли ће обезбеђење удаљити са перона носаче пртљага, поделили су се у три групе. У првој су активиста КК и стажисткиња ЛЛ који су седели у угоститељском објекту ИИ како би проверили поступање према Ромима носачима пртљага у овом објекту, док је колегиница ММ седела у башти угоститељског објекта ИИ са носачем ГГ. Поред њих су за посебним столом седели носачи ЗЗ и ЖЖ. ЉЉ је седео одвојено од њих и посматрао шта се догађа на долазним перонима у том тренутку. Чуо је како је радница угоститељског објекта ИИ рекла носачима ЗЗ и ЖЖ да су „камере свудаˮ и да кад попију пиће оду са перона. Док су чекали да виде да ли ће се појавити обезбеђење, пристао је један аутобус на долазне пероне и једна путница је питала носача ЖЖ да јој помогне да пренесе пртљаг. Он је отишао по колица и када се вратио зауставило га је обезбеђење. У том тренутку ЉЉ је позвала колегиница ММ. Када је дошао, видео је неколико припадника обезбеђења и полицијску службеницу НН како говоре носачу ЖЖ да напусти станицу, да му је „неовлашћен приступ станициˮ. На питање због чега је забрањен приступ, говорили су да „они знају зашто им је забрањен приступˮ, као и да су они крали и џепарили путнике. Након краћег времена од почетка расправе, обезбеђењу и полицијској службеници НН се придружио и полицијски службеник ЊЊ. Након наставка расправе и понављања да „они врло добро знају зашто им је забрањеноˮ, да је то „наређење БАСˮ и да полицијски службеници само „спроводе наређењаˮ, они су се са ЖЖ и осталим носачима пртљага удаљили са долазних перона Београдске аутобуске станице. Део инцидента су успели да сниме мобилним телефоном, а уз ову изјаву прилажу и фискалне рачуне из угоститељског објекта ИИ, као потврду да су били непосредно пре самог инцидента на долазним перонима Београдске аутобуске станице.

Увидом у изјаву ММ, млађе правне саветнице у организацији АА, утврђено је да је у изјави наведено да се овој организацији више од две недеље обратила група лица која се баве делатношћу преноса пртљага. Они годинама раде на станици и регистровани су у Агенцији за привредне регистре, а БАС им је издавао месечне пропуснице на основу којих су имали приступ станици. Откад је станица долазног перона премештена, њима је онемогућен приступ и угрожено право на рад. Свакодневно имају проблема са радницима обезбеђења и полицајцима, који их, по њиховим речима, терају изјавама попут „Цигани не могу више да радеˮ, позивајући на њихову националну припадност. Према наводима ММ, како би проверили шта стоји иза ових тврдњи и остварили увид у ситуацију на самој станици, у петак 12.7.2019. године су се тамо упутили. ММ је била са ЉЉ, координатором програма, ЛЛ, стажисткињом из Америке, и КК, активистом организације АА. Испред станице су се нашли са носачима. Кроз рампу су најпре прошли ЛЛ и КК, затим носачи ЗЗ и ЖЖ, и на крају носач ГГ, ЉЉ и она. Прошли су рампу и ГГ и она су сели у кафић ИИ за сто поред ЗЗ и ЖЖ. ММ је чула конобарицу како им говори да што пре попију пиће и напусте кафић зато што су постављене камере около које све снимају. Док су седели, из аутобуса је изашла једна жена која је са собом носила гајбице воћа и почела да виче како јој је потребна помоћ носача пртљага. ЖЖ је устао и рекао јој да иде по колица, а цео инцидент је настао када се враћао назад са колицима. Прошао је рампу, али га је радник обезбеђења зауставио и рекао му како не може даље јер је носачима пртљага забрањен улаз. ЖЖ је упитао зашто и по ком основу му је забрањено да ради, а радник обезбеђења је одговорио да је то по наредби. Носач му је тражио да позове шефа, који се затим појавио са још двоје полицијских службеника. У први мах су сви кренули истовремено да вичу, а шеф обезбеђења и полицајци НН и ЊЊ су понављали како је носачима забрањен улазак и да им је неовлашћен приступ станици. Када су се представили и питали зашто је то тако, те због чега је одједном дошло до тога након што је све функционисало годинама, рекли су им да је то наредба директора, а полицајци још и то да су они ту да извршавају наређења. Убрзо се направио круг људи који су ту стајали, а полицајци су све време викали како на носаче, тако и на нас. Сви су понављали да по премештању станице и откако је носачима забрањен приступ, није било крађа и проблема. Полицајци су се понашали непримерено и викали, поготово полицијска службеница НН, иако носачи пртљага нису правили проблеме већ су само желели да знају зашто им је забрањено да раде након толико година. Затим су их полицијски службеници позвали да се помере са стране тако да не чују носачи, и рекли им да је прави разлог који стоји иза забране то што се много краде и да постоји мрежа носача и џепароша који краду заједно путнике. Рекли су да они лично немају ништа против носача, али да је чињеница да месец и нешто дана није било крађе. Такође су нагласили како су неки од носача криминалци и да се против њих воде поступци, али на њихово питање да ли су ти поступци везани за аутобуску станицу и који је то прекршај који сада чине, није било одговора, већ су само наставили да их оптужују за крађу. Са стране је стајао један старији грађанин који је чуо о чему се ради, па је добацио да зна носаче пртљага већ дуги низ година и да су то најбољи људи који могу ту да раде. ГГ се жалио полицајцима како не може да нахрани децу због новонастале ситуације. На крају су сви напустили станицу због притисака полицајаца и обезбеђења. Један део догађаја су снимали телефоном.

Увидом у изјаву КК утврђено је да је у изјави наведено да је 12. јула 2019. године, на новим долазним перонима Београдске аутобуске станице, приметио расправу између полицијске службенице и једног од носача. Како је помислио да може доћи до инцидента, сликао је догађај а потом пришао снимајући. На том месту су се тада налазили носач, полицајка, радници обезбеђења БАС-а и неколико пролазника. При приласку полицајка га је питала зашто снима, а након његовог одговора да снима догађај имплицирала је да неко од носача може и да их покраде што се види на снимку. Након тога уследио је дужи разговор, у којем је полицајка више пута навела да носачи не могу да буду ту, иако су они рекли да су регистровани предузетници и да имају месечну перонску карту. Разговору су се придружили и други радници обезбеђења, још један полицајац, и група од десетак носача. Полицијски службеници и радници обезбеђења, посебно један од њих, инсистирали су да се носачима забрањује рад због џепарења, те да је од отварања нових долазних перона, на којима им је приступ забрањен, криминалитет искорењен. На питање на основу чега се они повезују се тим, правдали су се да само спроводе наређења, те рекли да они немају ништа са тим, и да о томе могу да разговарају са директором БАС-а. Такође су истакли да разумеју њихова питања, али да и они сами могу да буду жртве џепарења, иако нису могли да поткрепе умешаност конкретних присутних носача са оним што су назвали организованом групом. Разговор је трајао нешто дуже од пола сата, и углавном су понављани исти наративи о пљачкама путника, смањеном криминалитету након забране приступа носачима, поштовању наређења од стране надређених, и одрицање личне одговорности полицајаца и обезбеђења.
Увидом у Решењa Агенције за привредне регистре: БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје ББ ПР Услуге носача Београд; БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје ГГ ПР Услуге носача ГГ Београд-Палилула; БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје промена података код ДД ПР Услуге носача Београд (Раковица)-уписује се: …, Београд-Савски Венац, Србија (додатни опис-долазни перон БАС) и ДД ПР Услуге носача Београд (Савски Венац); БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје ДД ПР Услуге носача Београд (Раковица); БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје ЂЂ ПР Услуге носача Београд (Раковица); БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје ЕЕ предузетник Услуге носача Београд (Палилула); БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје ЖЖ предузетник Београд; БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје ЗЗ ПР Услуге носача Београд (Стари Град); БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје промена података код ЗЗ ПР Услуге носача Београд (Стари Град)-уписује се: седиште – …, Београд-Савски Венац, Србија (додатни опис-долазни перон БАС) и ЗЗ ПР Услуге носача Београд (Савски Венац); БП … од … године, утврђено је да се у Регистар привредних субјеката региструје промена података код ЗЗ ПР Услуге носача Београд (Савски Венац)-уписује се: датум од кад се обављање делатности прекида: …; БП … од … године, утврђено је да се из Регистра привредних субјеката брише ЗЗ ПР Услуге носача Београд (Савски Венац).
Увидом у одлуку Управе за извршење кривичних санкција бр. … од … године утврђено је да се ГГ, осуђеном на казну затвора од једне године, због извршења кривичног дела тешка крађа у покушају у саизвршилаштву из чл. 204 ст. 1 КЗ у вези са чл. 30. и 33. КЗ, коме је одређено извршење казне затвора без напуштања просторија у којима станује, дозвољава напуштање тих просторија због одласка на посао. Увидом у одлуку Управе за извршење кривичних санкција бр. … од … године утврђено је да се ЕЕ, осуђеном на казну затвора од једне године, због извршења кривичног дела тешка крађа у покушају у саизвршилаштву из чл. 204 ст. 1 тач. 1 КЗ у вези са чл. 30. и 33. КЗ, коме је одређено извршење казне затвора без напуштања просторија у којима станује, дозвољава напуштање тих просторија ради одласка на посао.
Увидом у Извод из Правилника о организацији и систематизацији послова (радних места) бр. … од … године, систематизовано је 20 радних места „службеник обезбеђења са оружјемˮ и 10 радних места „службеник обезбеђења без оружјаˮ.
Увидом у фискалне рачуне од 12. јула 2019. године, утврђено је да су издати од БАС а.д, Београд, ИИ.

МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења и антидискриминационе и друге прописе.

Правни оквир

Повереник за заштиту равноправности је је установљен Законом о забрани дискриминациј^[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
Устав Републике Србије^[3], у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Република Србија је ратификовала Конвенцију о укидању свих облика расне дискриминације^[4] којом се државе чланице обавезују да осуде расну дискриминацију и обавезују да свим одговарајућим средствима и без одлагања спроведу политику која тежи да укине сваки облик расне дискриминације и помажу разумевању између свих раса. Конвенција у члану 1. дефинише „расну дискриминацију“ као свако разликовање, ограничавање или давање првенства који се заснива на раси, боји, прецима, националном или етничком пореклу који има за циљ или за резултат да наруше или да компромитују признавање, уживање или вршење, под једнаким условима, права човека и основних слобода у политичкој, економској, социјалној и културној области или у свакој другој области јавног живота.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, одредбама члана 12. забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито аке се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. У вези са конкретном притужбом од значаја су и одредбе члана 24. којим је забрањена дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.
Одредбама члана 3. Закона о заштити права и слобода националних мањина^[5] забрањује се сваки облик дискриминације, на националној, етничкој, расној, језичкој основи, према лицима која припадају националној мањини.
Законoм о превозу путника у друмском саобраћају прописано је да делатност пружања станичних услуга обухвата давање обавештења која се односе на време полазака и долазака аутобуса, цену превоза, назив превозника и сл; продају возних карата и издавање других превозних исправа у вези са превозом; укрцавање и искрцавање путника; смештај и чување пртљага; пријем и отпрему аутобуса.[6] Делатност пружања станичних услуга на аутобуским станицама може да обавља привредно друштво, друго правно лице или предузетник који има лиценцу за пружање станичних услуга. Министарство издаје лиценцу за пружање станичних услуга.[7] Пружалац услуга дужан је да оригинал лиценце за пружање станичних услуга чува у седишту. Пружалац услуга не може било којом својом радњом која се односи на давање на коришћење лиценце за пружање станичних услуга да омогући другим правним или физичким лицима која не испуњавају услове прописане овим законом да обављају делатност пружања станичних услуга.[8] Лиценца за пружање станичних услуга издаје се са роком важења до пет година. Лиценца за пружање станичних услуга издаје се привредном друштву, другом правном лицу или предузетнику који испуњава услов у погледу пословног угледа, има седиште на територији Републике Србије, има измирене новчане обавезе према домаћим превозницима на начин прописан законом којим се уређују рокови измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама и ако аутобуска станица испуњава услове прописане овим законом и прописима донетим на основу овог закона. Под измиреним новчаним обавезама из става 2. овог члана подразумевају се новчане обавезе које привредно друштво, друго правно лице или предузетник има према превозницима, по основу возних карата које продаје у име и за рачун превозника.[9]
Правилником о ближим саобраћајно-техничким и другим условима за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта прописано је да је аутобуска станица саобраћајни објекат у коме се врше пријем и отпрема аутобуса, укрцавање и искрцавање путника и пртљага, продаја и издавање возних карата и других превозних исправа, давање обавештења о превозу и пружање других услуга у вези са превозом.[10] На станици мора да буде истакнут натпис који садржи речи „аутобуска станицаˮ, назив насељеног места, као и пословно име пружаоца станичне услуге. Станица мора да има: пословну зграду; простор за издавање возних карата и других превозних исправа и давање обавештења о превозу; чекаоницу; гардеробу; јавни санитарни чвор са текућом водом; простор за аутобусе са перонима; уређај за видео-надзор на перонима.[11] Простор за издавање возних карата и других превозних исправа и давање обавештења о превозу мора да буде на видном месту у пословној згради и обележен, а у станици са мањим бројем корисника (станица са мање од десет перона) простор за издавање возних карата и других превозних исправа може бити намењен и за давање обавештења.[12] Пратећи садржаји станице морају бити организовани на начин да не ометају обављање основне делатности станице.[13]

Анализа навода притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

Имајући у виду предмет ове притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је БАС – Београдска аутобуска станица а.д. Београд дискриминисала ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ на основу њихове припадности ромској националној мањини, свеукупним поступањем према њима, односно увођењем забране обављања делатности за ова лица и опхођењем особља БАС-а према њима.

Да би се одговорило на питање да ли је поступање Београдске аутобуске станице било дискриминаторно, важна је и примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је Београдска аутобуска станица извршила акт дискриминације, а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на Београдској аутобуској станици. Наиме, према наводима из притужбе и одговора на притужбу, међу странкама је неспорно да су ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ, припадници ромске националне мањине, у дужем временском периоду обављали послове преношења пртљага на перонима Београдске аутобуске станице, те да им је од 1. јула 2019. године, даље обављање тог посла забрањено. Истовремено, ЖЖ је у својој изјави навео да се носачима који су тражили објашњење за овакво поступање ЈЈ обратио речима „ниједан Циганин више овде неће да радиˮ, уз објашњење да је то зато што краду, док је управница РР изјавила да „ниједан Циганин неће ни воду да добијеˮ. ГГ је указао на изјаву радника обезбеђења, ЈЈ, да „Ниједан од вас носача не може да ради, јер ви Цигани немате права да уђете на ову станицу, јер се не питам само ја већ и шефови, ја од њих имам одобрењеˮ. Према речима ГГ, ЈЈ им је такође поручио да треба нађу шефа обезбеђења, извесног УУ, са појашњењем да он не верује да ће попричати са њима Циганима. Према изјави ЗЗ, ЈЈ је указао да „Ниједан Циганин неће више овде да радиˮ а више пута им је речено да краду и да су џепароши. ЂЂ је навео да су наведено, осим њега, чули и ВВ, ДД, ЂЂ, СС, ТТ, ЋЋ и ЕЕ. Појаснио је да су неколико пута покушавали да уђу али су били заустављени реченицама попут „Цигани нећете ућиˮ. Такође, према његовим речима, нова управница кафића ИИ, РР им је рекла да „ниједан Циганин неће ни воду да добијеˮ и да „нема седења за Циганеˮ, а на њено инсистирање је обезбеђење реаговало и истерало их са станице. ЕЕ је указао да су их по доласку на нову станицу, представник обезбеђења и шеф обезбеђења обавестили да „Нема од тога ништа, договорили смо се са главним, ви Цигани не можете да радитеˮ. На питање зашто и због чега, рекли су му „били сте некада безобразни, ви сарађујете са лоповима и џепарошимаˮ. Према изјави ВВ, њему и колеги СС је пришла РР и рекла „Попиј ту кафу и заврши јер Цигани немају право да на овој станици пију кафу, чак ни водуˮ. Како је ББ указао, обезбеђење станице говори муштеријама да не долазе код њих, речима: „Немојте код ових Цигана, јер они су лоповиˮ. Према његовим наводима, то су им рекле и њихове редовне муштерије.

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности констатује да је акт дискриминације учињен вероватним, у смислу члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, стога терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси Београдска аутобуска станица. У складу са тим, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице и докази које је Београдска аутобуска станица понудила пружају довољно основа за закључак да је поступање ове станице, односно одлука да се лицима у чије име је поднета притужба онемогући обављање дотадашње делатности, као и целокупан однос према њима који је уследио, у корелацији са њиховим личним својством. Стога, Повереник је од Београдске аутобуске станице тражио изјашњење о наводима и основаности притужбе, уз истицање да је потребно да се изјасни којом одлуком је уређено функционисање долазних и одлазних перона, као и начин поступања са лицима која немају овлашћен приступ долазним перонима.

У изјашњењима на притужбу Београдска аутобуска станица је навела да су лица у чије име је поднета притужба у дужем временском периоду обављала послове преношења пртљага, у своје име и за свој рачун, без могућности БАС-а да контролише, дозвољава или да им забрањује присуство и обављање делатности на простору на којем су се раније налазили долазни перони, да ови перони нису били ограђени и да је свако могао да им приступи тј. није било могуће вршити ефективну контролу кретања лица, да у основи овакве забране стоје безбедносни разлози као и разлози економске природе, да је станична зграда у искључивој својини БАС-а, која има право да своју имовину користи без икаквог ометања од трећих лица, а да захтев Повереника да се доставе одлуке којима је уређено функционисање долазних и одлазних перона, као и начин поступања са лицима која немају овлашћен приступ долазним перонима представља задирање у питања која се односе на унутрашње уређење и начин рада правног лица, док су наводи који су се односили на увредљиво понашање запослених у БАС-у према лицима ромске националности само паушално негирани.

3.13. Ценећи овакве наводе садржане у одговору на притужбу, Повереник за заштиту равноправности утврдио је да наведени мотиви повећања безбедности и жеља за успостављањем професионалне службе ношења пртљага која ће унапредити услугу и евентуално донети профит станичном оператеру, могу се сматрати разумним и оправданим разлозима како за контролу кретања лица кроз станичну зграду, тако и за регулисање коришћења станичне инфраструктуре и свих делатности које се на њој одвијају. Такође, иако никада није био забрањен, не може се сматрати да је претходни неформални вид ангажмана лица у чије име је поднета притужба био на било који начин одобрен или организован од стране БАС-а. Када су у питању изводи из АПР-а за лица у чије име је поднета притужба, Повереник указује да нису од значаја за доношење одлуке у овом поступку, јер су у њима ова лица регистрована као предузетници са адресама на разним локацијама у Граду Београду, а таква регистрација им не омогућава да обављају посао на простору Београдске аутобуске станице без посебно закљученог уговора којим би се регулисала права и обавезе уговорних страна.

Перони аутобуских станица су места велике флуктуације људи на дневном нивоу, а како БАС одговара за безбедност путника, разумљиво је да мора да има развијене процедуре као и легитимно право да уређује начин експлоатације станчне инфраструктуре. Такође, организација професионалне, униформисане, станичне службе за пренос пртљага свакако би значајно унапредила укупни стандард пружене станичне услуге, што је легитиман интерес како БАС-а који има пуну слободу да организује делатности на простору своје станичне зграде, тако и самих путника.

3.14. Међутим, описано стратешко опредељење, морало би да буде и формализовано у одговарајућим унутрашњим актима и пословним одлукама предузећа, о чему Поверенику за заштиту равноправности није достављен доказ. Захтев за достављање наведених одлука је и посебно истакнут лицу према коме је поднета притужба, али се оно о тај позив оглушило истичући да је такав захтев задирање у питања која се односе на унутрашње уређење и начин рада правног лица. Наведено становиште не може се сматрати прихватљивим јер се правно лице мора придржавати прописа, као и достављати тражена акта органу који води поступак, а нарочито се не може прихватити када је у питању предузеће у јавној својини које се бави делатношћу од јавног интереса – пружањем услужних делатности у копненом саобраћају. Стога је, у изостанку било каквих формалних одлука донетих од стране БАС-а по питању новог режима кретања људи и пружања услуга на простору станичне зграде, Повереник нашао да забрана нема легитимно утемељење, нити упориште у наведеним безбедносним и економским интересима, чиме се онемогућавају припадници ромске националности да обављају делатност коју су до тада обављали више година без противљења БАС-а. Шта више, довођење овакве забране у контекст разлога безбедности путника и робе, без доказа да било које лице у чије име је притужба поднета има везе са извршењем било ког кривичног дела на аутобуској станици, израз је укорењених предрасуда о Ромима, и додатно распирује такве предрасуде које ову категорију чине најтеже запошљивим лицима на тржишту рада.

БАС није пружила ниједан доказ којим би овакву забрану учинила легитимном, посебно имајући у виду да се нису догодиле никакве нормативне промене у односу на претходни период у коме је БАС толерисала овим предузетницима да обављају посао, у недостатку сопствене службе. У том смислу, нису од значаја ни достављени извод из Правилника о организацији и систематизацији послова, јер су сви наведени послови службеника БАС-а били на исти начин систематизовани и у претходном периоду (још од 11. децембра 2014. године), када су лица у чије име је поднета притужба на долазним перонима обављала послове ношења пртљага. Стога, прелазак на нови станични терминал који пружа већу могућност контроле кретања лица као и виши ниво пружених станичних услуга, изискивао је доношење нове унутрашње регулативе која би била адекватан правни основ за нове облике поступања на простору долазних перона.

3.15. Посебно питање је однос запослених у БАС-у према лицима у чије име је поднета притужба, и вређање на националној основи коме су ова лица била изложена приликом покушаја обављања своје делатности на станичним перонима, али и приликом жеље да користе услуге угоститељског објекта ИИ који се налази под управом Београдске аутобуске станице. Велики број лица који су били сведоци овог поступања, те слична интерпретација животног догађаја који је предмет ове притужбе, водиле су ка утврђивању да су истинити наводи притужбе у делу у ком је описан непримерен однос према лицима у чије име је поднета притужба, те обраћање шефа обезбеђења и управнице угоститељског објекта на погрдан и увредљив начин. Повереник је мишљења да је на овај начин према носачима пртљага створено непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење, те да наведене изјаве особља БАС-а представљају узнемиравајуће и понижавајуће поступање према овој групи лица на основу њихове националне припадности.

Иако се у изјашњењу БАС-а, наводи да су такви искази произвољни и тенденциозни, БАС се ниједном није оградио од оваквих исказа или пружио доказе да је тим поводом затражио од запослених да се на те околности изјасне, будући да је такво понашање било на радном месту у обављању радних задатака, у циљу утврђивања шта се у конкретним ситуацијама десило и утврђивања постојања одговорности запослених, а посебвно имајући у виду да је организација АА указивала на овакав третман лица ромске националности и пре подношења притужбе Поверенику. Такође, с обзиром да су неки од ових предузетника деценијама обављали послове носача пртљага, са чиме је БАС била упозната и издавала им месечне карте за посебне намене, изискивало је и пружања информација и обавештења о новој пословној политици и евентуалном формирању нове службе која би се бавила преношењем пртљага или евентуално новим начинима пружања услуга носача, на достојанствен, а не понижавајући начин.

3.16. Анализирајући просторно-временски контекст животних догађаја који су разлог подношења ове притужбе, Повереник користи ову прилику да укаже на статистичке податке и резултате истраживања о положају Рома на тржишту рада. Наиме, сви расположиви подаци показују да је стопа незапослености међу Ромима много већа него у укупној популацији^[14]. У прилог наведеној тврдњи говоре и подаци пописа становништва из 2011. године, који указују на низак степен економске активности Рома. Према овим подацима, свега 28% ромског становништва спада у категорију економски активних, што је неупоредиво мање од републичког просека (41%). Од економски активних Рома, пословну активност обавља свега 41%, што је такође знатно ниже у односу на републички просек (78%). Запослење Рома је углавном неформално – делимично краткотрајно ангажовање или послови који не захтевају посебно знање, те најзаступљенија занимања међу активним Ромима су улични чистачи и сакупљачи секундарних сировина (59,3%)^[15]. Бројни су узроци који су довели до тога да Роми буду једна од најмаргинализованијих група на тржишту рада, а међу њима су: уврежене предрасуде о радним навикама Рома и дискриминација при запошљавању од стране послодаваца, недовољна образованост и недостатак стручних квалификација, надпросечно запошљавање на „црно“.^[16]

У истраживању „Дискриминација на тржишту рада“[17], наведено је да 75% послодаваца сматра да се Роми не позивају на разговор само зато што послодавци не желе да у фирми имају Роме. Такође, приликом истраживања перцепције дискриминације на тржишту рада, испитаници су препознали Роме и Ромкиње као једну од највише дискриминисаних група, уз старије и особе са инвалидитетом. У посебном извештају Повереника за заштиту равноправности о дискриминацији у области рада и запошљавања[18] наведен је податак да 90% ромских породица нема запосленог члана и да је око 27.000 Рома незапослено упркос постојању афирмативне мере за њихово запошљавање. Број незапослених Рома је сигурно и већи с обзиром да је претпоставка да они који су незапослени вероватно нису пријављени на евиденцији Националне службе за запошљавање. Од категорија теже запошљивих лица, Роми су једина етничка група која је готово у потпуности искључена из формалног тржишта рада.

3.17. Повереник за заштиту равноправности посебно истиче и да је БАС у свом одговору на притужбу навео да разматра питање организовања помоћи путницима око преношења пртљага, те да тренутно путницима у преношењу пртљага помажу друга лица запослена у оквиру аутобуске станице. С тим у вези, Повереник указује да би било пожељно пронаћи модус према коме би лица у чије име је поднета притужба била интегрисана у новоформирану станичну службу за пренос пртљага. Повереник истиче да је у Стратегији за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период 2016. до 2025. године[19] наведено да је, имајући у виду факторе који утичу на положај Рома и Ромкиња на тржишту рада (који су знатно неповољнији у односу на општу популацију), неопходно обезбедити додатне системске помоћи и подршке припадницима ромске националне мањине, као категорији теже запошљивих лица, због чега треба да имају приоритет приликом укључивања у мере активне политике запошљавања. Према овој стратегији, области рада и запошљавања су истакнуте као области које су од посебне важности за ромску популацију, имајући у виду да се путем рада (којим се остварује зарада) с једне стране утиче на повећање економске самосталности и личног и породичног стандарда, а с друге, путем запошљавања, на посебан начин се утиче на социјализацију Рома и Ромкиња и њихову социјалну партиципацију која је знатно већа него што је то могуће за лице које, самим тим што није у радном односу, нема прилику за учешће у друштвеном животу на специфичан начин који омогућава сам рад, уз стимулисање индивидуалне иницијативе и одговорности. Истовремено, улазак припадника ромске националне мањине у процес рада и саму радну средину мења ставове те средине, уверавајући је у економску оправданост укључивања, односно кроз промоцију примера добре праксе, превенира даљи настанак предрасуда и стереотипа. Из наведеног произлази да се позиција лица у чије име је поднета притужба, као и других Рома и Ромкиња који су потрази за запослењем, битно разликује у односу на друга незапослена лица која се не сусрећу са стереотипима и предрасудама којима су Роми свакодневно изложени, што им олакшава превазилажење баријера у свим сферама друштвеног живота, укључујући и проналазак посла. Стратегијом превенције и заштите од дискриминације^[20] је као један од задатака прописано стварање безбедног окружења за припаднике осетљивих друштвених група и унапређење степена толеранције према њима. Стратегија препознаје Роме као осетљиву друштвену групу и као један од посебних циљева прописује – спречавање дискриминације над припадницима ромске националне мањине. За остваривање овог циља Стратегија наглашава да је, између осталог, потребно посебну пажњу посветити ромској националној мањини и искорењивању различитих случајева дискриминације, дискриминаторских пракси и коришћења стереотипа којима су Роми изложени, као и радити на превенцији и спречавању различитих облика дискриминације припадника ромске националне мањине, а учиниоце таквих аката санкционисати у складу са законом.

3.18. Приликом одлучивања у овом предмету, Повереник је, такође, имао у виду и нарочито тежак положај припадника ромске националне мањине на тржишту рада који је између осталог узрокован и стереотипима и предрасудама о радним навикама Рома и чињеници да према овој друштвеној групи и даље постоји изражена социјална дистанца. Стога, Повереник закључује да су оваква поступања веома забрињавајућа, јер могу да допринесу осећају безнађа код радно способних Рома, имајући у виду да због изложености дискриминацији која често почиње у најранијем узрасту, многи Роми никада нису ни покушали да пронађу запослење због убеђења да „Роме нико неће да запослиˮ^[21]. Такође, истраживања^[22] показују да значајан број Рома који су тражили посао сматра да нису запослени управо због своје националне припадности и да сматрају да им је најтежи положај управо у области запошљавања и да су ту највише дискриминисани.

МИШЉЕЊЕ

У поступку по притужби организације АА која је поднета у име ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ против БАС – Београдске аутобуске станице а.д. Београд, утврђено је да су повређене одредбе чл. 6. и 12, а у вези са чланом 24. Закона о забрани дискриминације.

ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује БАС – Београдској аутобуској станици а.д. Београд:

Да лицима у чије име је притужба поднета упути писано извињење;

Да спроведе обуку за запослене о препознавању дискриминације са посебним освртом на дискриминацију припадника/ца ромске националне мањине;

Да омогући свим припадницима/цама ромске националне мањине несметано коришћење станичних услуга, укључујући и услуге угоститељских објеката;

Да при евентуалном организовању станичне службе за преношење пртљага, а имајући у виду статистичке податке који се односе на запосленост припадника/ца ромске националне мањине, приликом запошљавања размотри могућност примене афирмативних (посебних) мера за припаднике/це ромске националне мањине

Потребно је да БАС – Београдска аутобуска станица а.д. Београд обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико БАС – Београдска аутобуска станица а.д. Београд не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[3] „Службени гласник РС”, број 98/06

[4] Закон о ратификацији међународне Конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈˮ, број 31/67)

[5] „Службени лист СРЈ“, број 11/02, „Службени лист СЦГ“, број 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС“, број 72/09 – др. закон и 97/13 – одлука УС, 47/18

[6] Закон о превозу путника у друмском саобраћају („Службени гласник РСˮ, бр. 68/15, 41/18, 44/18 – др. закон, 83/18 и 31/19), члан 38. став 1.

[7] Закон о превозу путника у друмском саобраћају („Службени гласник РСˮ, бр. 68/15, 41/18, 44/18 – др. закон, 83/18 и 31/19), члан 39. став 1. и 2.

[8] Закон о превозу путника у друмском саобраћају („Службени гласник РСˮ, бр. 68/15, 41/18, 44/18 – др. закон, 83/18 и 31/19), члан 40.

[9] Закон о превозу путника у друмском саобраћају („Службени гласник РСˮ, бр. 68/15, 41/18, 44/18 – др. закон, 83/18 и 31/19), члан 41.

[10] Правилник о ближим саобраћајно-техничким и другим условима за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта („Службени гласник РСˮ, бр. 7/17), члан 2.

[11] Правилник о ближим саобраћајно-техничким и другим условима за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта („Службени гласник РСˮ, бр. 7/17), члан 3.

[12] Правилник о ближим саобраћајно-техничким и другим условима за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта („Службени гласник РСˮ, бр. 7/17), члан 5. став 1.

[13] Правилник о ближим саобраћајно-техничким и другим условима за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта („Службени гласник РСˮ, бр. 7/17), члан 17.

[14] „Анализа главних проблема и препрека у приступу Рома правима на рад и запошљавањеˮ, Praxis, 2013.

[15] „Ромско предузетништво: изазови и перспективеˮ, Јасна Жарковић и др, InTER, 2016.

[16] „Анализа главних проблема и препрека у приступу Рома правима на рад и запошљавање“, Praxis, 2013.

[17] Доступно на http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2020/01/diskriminacija-na-trzistu-rada-FINAL.pdf

[18] Доступно на https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/

[19] „Службени гласник РСˮ, број 26/16

[20] „Службени гласник РСˮ, број 60/13

[21] „Анализа главних проблема и препрека у приступу Рома правима на рад и запошљавањеˮ, Praxis, 2013.

[22] Ibid.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

909-19 Утврђена дискриминација по основу националне припадности