бр. 07-00-378/2018-02   датум: 16.12. 2019.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организација цивилног друштва АА и ББ, против Центра за социјални рад А. и заменика директора Центра за социјални рад А., због дискриминације лица ромске националности. У притужби је наведено да је у дневном листу „Ало“ 11. јула 2019. године објављен чланак, под нaсловом „Продала сам ћерке и унуке за стотину хиљада евра“ који говори о продаји ромских девојчица у циљу склапања брака. На ову тему је у чланку пренета и изјава ВВ која гласи: „продаја деце приликом склапања брака је обичајно право за ромску популацију и ми никада нисмо излазили на терен због тога, а конкретно у ромским породицама се боримо са неким другим проблемима“. Подносиоци притужбе сматрају да је овом изјавом прекршен Закон о забрани дискриминације и то пропуштањем/нечињењем, с обзиром да она указује да у ситуацији када Центaр има сазнања о извршењу кривичног дела, и потребе за давањем заштите, неће реаговати уколико се ради о Ромима. У изјашњењу на притужбу, Центар за социјални рад је негирао наводе из притужбе да не поступа у случајевима продаје и трговине децом у ромским породицама, истичићи да није имао никаква сазнања о продаји и трговини децом у случају породице М. до достављања дописа Повереника, 19.8.2019. године,  и доставио је доказе да је одмах након сазнања да постоји сумња на продају и трговину децом у породици М., предузео мере и обавестио надлежне органе о овом случају. Предмет притужбе и анализе Повереника у конкретном случају јесте и поступање, односно изјава ВВ, који је у тренутку одсутности директорке обављао функцију заменика директора Центра за социјални рад А. ВВ, у изјашњењу на притужбу није негирао да је дао изјаву новинарки листа „Ало“, али је указао да та изјава није била званична. Одговорио је на телефонски позив новинарке која се представила као новинарка дневног листа „Ало“ и интересовала се о раду Центра у случају породице М. Такође, навео је да је његова изјава извучена из контекста његовог коментара који је дао новинарки и уопштеног одговора, а који није имао никакве везе са конкретним случајем, нити са поступањем Центра у случајевима трговине људима. Том приликом је појаснио новинарки да није у могућности да пружи информације о раду Центра у случају породице М. и да се обрати директорки која је тада била на годишњем одмору. Након спроведеног поступка Повереник за заштиту равноправности, констатовао је да је неспорно да је ВВ разговарао са новинарком дневног листа „Ало“. Иако се не може тачно утврдити шта је ВВ том приликом изговорио, неспорно је да је тема разговора била поступање Центра за социјални рад Алексинац у случајевима продаје деце у ромским породицама у циљу склапања брака, а повод разговора конкретан случај породице М. из Т., за који се новинарка интересовала, као што је наведено у изјашњењу на притужбу. Према томе, ВВ је тада, као заменик директора Центра за социјални рад А. и одговорно лице овог органа, имао сазнања да постоји сумња на продају и трговину децом у ромској породици. Међутим, током поступка, ВВ није пружио доказе да је, одмах по овом сазнању, предузео мере у циљу заштите деце у овој породици, иако је мењао директорку Центра, чиме се на индиректан начин могу потврдити његови наводи, односно стереотипни ставови о Ромима, објављени у дневном листу „Ало“ 11. 7. 2019. године. Због тога је поступање ВВ дискриминаторно, јер у тренутку када је као заменик директора Центра за социјални рад (период замене директорке која је на одмору) имао сазнања о повреди права детета, није предузео мере из надлежности Центра, у циљу заштите ромске деце, што представља повреду члана 6. и 24. Закона о забрани дискриминације. Са друге стране Центар за социјални рад А. је током поступка пружио доказе о поступању у случајевима када има сазнања или сумњу на трговину и продају деце у ромским породицама, наводећи да овај Центар има евидентиран 21 случај, који се односи на продају деце у циљу склапања брака, просјачења и слично, у којим случајевима је обавештавао надлежне органе. Такође, Центар је доставио доказе о поступању у предметном случају породице М., а у циљу заштите девојчица у овој породици и прикупљања релевантхих информација од других државних органа. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности је донео мишљење да  Центар за социјални рад у А. није повредио одредбе Закона о забрани дискриминације, а да је ВВ, пропуштањем да предузме мере из надлежности Центра, како би заштитио права деце ромске националности, у тренутку обављања функције заменика директора Центра за социјални рад А., повредио одредбе члана 6. и 24. Закона о забрани дискриминације. ВВ је препоручено да убудуће својим поступцима и изјавама и у оквиру обављања својих редовних послова и активности не крши законске прописе о забрани дискриминације, те да својим поступањем доприноси измени образаца, обичаја и праксе који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију у односу на ромску националну мањину. 

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Повереник за заштиту равноправности је примио притужбу АА и ББ, изјављену против ВВ, заменика директора Центра за социјални рад А. и Центра за социјални рад А.
   • У притужби је, између осталог, наведено:

• да се у чланку који је објављен у дневном листу “АЛО“ од 11. јула 2019. године, под насловом: „Продала сам ћерке и унуке за стотину хиљада евра“ говори о теми продаје ромских девојчица зарад склапања брака и преносе изјаве Радмиле Микуловић, која подржава продају девојчица и њеног сина који се томе противи;
• да је пренета и изјава ВВ, заменика директора Центра за социјални рад А., који је рекао: „Ми никада нисмо излазили на терен због тога, а конкретно у ромским породицама се боримо са неким другим проблемима. Такође, у тексту је наведено да је Милан Момчиловић рекао „да је продаја деце приликом склапања брака обичајно право за ромску породицу“;
• да је давањем ове изјаве прекршен Закон о забрани дискриминације, с обзиром да ова изјава указује да у ситуацији када имају сазнања о извршењу кривичног дела, угрожавања права и потребе за давањем заштите, Центар за социјални рад А. неће реаговати уколико се ради о Ромима;
• да овакве изјаве представника институција наносе велику штету, како Ромима, тако и укупним друштвеним напорима да се куповина, односно продаја девојчица и девојака сузбије и означи као појава која вишеструко угрожава права жена. Оваквим подстицањем предрасуда и стереотипа Роми се стављају у неповољан положај и то на начин да уколико постоје сазнања да се међу овом националном мањином крше права и спроводе кривична дела, орган који је надлежан да у таквим ситуацијама спроведе одређене мере, пре свега услуге подршке, неће поступати само из разлога јер се ради о Ромима.

• Уз притужбу је достављена фотокопија чланка из дневног листа „Ало“ од 11. јула 2019. године, као и адреса линка објављеног текста.
• Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације^[1], па је у току поступка прибављено изјашњење ВВ и Центра за социјални рад A.
• У изјашњењу на притужбу, директорка Центра за социјални рад А., навела је:

• да ју је ВВ, дипломирани правник, који је имао дужност заменика директора док је она била на годишњем одмору, обавестио да га је телефоном конатктирала новинарка која се представила као новинарка дневног листа „Ало“ и интересовала се о раду Центра за социјални рад Алексинац, у предмету породице М.;
• да ВВ није могао да јој да било какве податке без провере евиденције Центра, те је новинарки саопштио да се обрати директорки центра када дође са годишњег одмора;
• да није имала сазнања о изјави ВВ дневном листу „Ало“ јер исту није ни дао. Изјава која је наведена у овом листу, извучена је из контекста из његовог разговора са новинарком, али није имала никакве везе са случајем породице М;
• да што се тиче конкретног случаја породице М., Центра за социјални рад А. није имао никаква сазнања о продаји и трговини децом, до достављања дописа Повереника. Одмах након сазнања да постоји могућност продаје и трговине децом, Центар је приступио прикупљању релевантних чињеница у вези овог случаја и извршен је обилазак на терен, успостављена сарадња са ПС Алексинац, Месном канцеларијом у , ОШ Л., Општом болницом у А., дечјим диспанзером, узете су изјаве од Р. и С. и о свему обавештен Центар за заштиту жртава трговине људима. Такође, обавештено је Основно јавно тужилаштво у А., МУП-Одељење граничне полиције;
• да ће Центар, уколико је потребо доставити на увид сву потребну евиденцију, као доказ о свом раду у предметима трговине;
• да се у овом Центру поштује принцип једнакости, без било ког облика дискриминације;
• да одмах по сазнању да постоји било какав облик дискриминације, трговине људима, Центар поступа и реагује у складу са процедурама, уз обавештење и активно деловање свих државних органа и институција.
  • У изјашњењу ВВ, наведено је:
• да званичну изјаву Дневном листу „Ало“ никада није дао, али да је одговорио на телефонски позив новинарке, која се представила као новинарка дневног листа „Ало“ чијег имена се не сећа, у периоду од 4.7. до 16.7.2019. године, а која се интересовала о раду Центра за социјални рад општине А., у предмету породице М.;
• да није могао новинарки да пружи информације о раду Центра у вези конкретне породице, без провере у евиденцију коју води центра и обевестио је да се обрати директорки центра, која је у том периоду била на годишњем одмору;

–  да имајући у виду је у телефонском разговору поменут обичај давања новчаних средстава приликом удаје, који је присутан у неким породицама, напомиње да никакву изјаву везану за конкретну породицу није дао, као ни за поступање центра у случајевима трговине, тако да изјава, која је као његова наведена у листу „Ало“ извучена је из контекста коментара који је дао новинарки и његовог уопштеног одговора који није имао никакве везе са конкретним случајем, нити са званичним поступањем Центра за социјални рад у случајевима трговине људима;

• да је Центру за социјални рад А. познато да се и обичајно право у наведеном смислу, сматра делом трговине људима, те да је Центар увек када је имао сазнања да се ради о томе, поступао у складу са својим надлежностима;
• да Центар за социјални рад А. у својој евиденцији има случајеве трговине људима, где је обавештавао све надлежне органе, као и да Центра увек реагује у случајевима трговине људима.
  • У додатном изјашњењу Центра за социјални рад А. од 18.11.2019. године, наведено је да на евиденцији Центра за социјални рад А. постоји 21 случај у коме је овај Центар добио сазнања и обавестио надлежне органе, а да се ради о сазнањима везаним за продају деце у циљу склапања брака, у циљу просјачења, као и сазнања о деци која просе на улици са родитељима или послатих од стране родитеља.
  • Уз изјашњење су достављени следећи докази:  дописи које је Цента за социјални рад, у вези случаја породице М. упутио Центру за заштиту жртава трговине људима, Основном јавном тужилаштву, МУП, Општој болници А., ОШ у  Л.
  • Повереник за заштиту равноправности je у току поступка упутио допис и МУП-ПС А. и Основном јавном тужилаштву, у циљу прикупљања информација у вези случајева продаје и трговине децом у ромским породицама на територији општине А. Основно јавно тужилаштво је дописом од 27.11.2019. године обавестило Повереника да је Центар за социјални рад  овом тужилаштву 28.8.2019. године поднео пријаву због сумње на трговину људима, након чега је формиран спис предмета КТР 683/19, који је 9.9.2019. године прослеђен на надлежност Вишем јавном тужилаштву у Н., с обзиром да се ради о евентуалном кривичном делу из њихове надлежности.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• У дневном листу „Ало“ 11. јула 2019. године објављен је текст под називом „Продала сам ћерке за стотину хиљада евра“. Тема текста је продаја ромских девојчица зарад склапања брака и у тексту се преносе изјаве Р. М., те је између осталог, наведено: „Када се у породици роди женско дете, ми одмах кажемо да смо богати. Млађу ћерку сам продала за 99.000 немачких марака, а старију само за 10.000. За унуку сам узела 20.000 евра, а за сав тај новац сам сазидала кућу-каже средовечна жена, која не крије да има још две унуке за продају, које намерава да „да за 20-50.000 евра“ а и једна и друга имају тек нешто више од 11 година. У тексту се даље наводи да се Радмилиним намерама да прода и своје две унуке жестоко противе син и снаја, који апелују на државне органе да што пре зауставе ову незакониту праксу.
• Увидом у наведени текст, утврђено је да се у оквиру њега, налази текст под насловом: Центар за социјални рад: То је обичајно право Рома. У овом делу је наведено следеће: Поводом трговине децом у ромским породицама у општини А. Центар за социјални рад никад није излазио на терен, а, заменик директора у том центру, за „Ало“ каже да је продаја деце приликом склапања брака обичајно право за ромску популацију. Ми никада нисмо излазили на терен због тога, а конкретно у ромским породицама се боримо са неким другим проблемима.
• На основу навода из изјашњења и достављених доказа, утврђено је да је Центар за социјални рад, након сазнања да постоји могућност продаје и трговине децом у породици М., предузео мере у вези конкретног случаја, и то: извршио обилазак на терен и узео изјаве од лица у овој породици, успоставио сарадњу са ПС А., Месном канцеларијом у Т., Основном школом у Л., Општом болницом у А., дечијим диспанзером и упутио дописе ради предузимања мера из своје надлежности и достављања информација у предмету породице М. и то: Центру за заштиту жртава трговине људима, Основном јавном тужилаштву, МУП-Одељење граничне полиције, ПС А., Општој болници -дечији диспанзер, ОШ у Л. Утврђено је, такође, да се на евиденцији Центра за социјални рад постоји 21 случај у којима је овај Центар добио сазнања и обавестио надлежне органе, а да се ради о сазнањима везаним за продају деце у циљу склапања брака, у циљу просјачења, као и сазнања о деци која просе на улици са родитељима или послатих од стване родитеља.
• Утврђено је да је Основно јавно тужилаштво у А, поступајући по пријави Центра за социјални рад због сумње на трговину људима у случају породице М., списе предмета проследило 9.9.2019. године, Вишем јавном тужилаштву у Н.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе и изјашњења, изјаву Милана Момчиловића, заменика директора Центра за социјални рад Алексинац која је објављена у дневном листу „Ало“ 11.7.2019. године, као и доказе који су достављени током поступка.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације^[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[3].

3.3. Устав Републике Србије[4] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, чланом 76. Устава Републике Србије припадницима националних мањина гарантована је равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација због припадности националној мањини, док је чланом 81. прописано да Република Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији.

3.4. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године[5], у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[6], који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. овог закона, непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог, односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Чланом 24. забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

• Законом о заштити права и слобода националних мањина[7] забрањује се сваки облик дискриминације на националној, етничкој, расној и језичкој основи према лицима која припадају националним мањинама.
• Закон социјалној заштити[8] забрањује дискриминацију корисника социјалне заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, сексуалне оријентације, вероисповести, политичког, синдикалног или другог опредељења, имовног стања, културе, језика, инвалидитета, природе социјалне искључености или другог личног својства. Према одредби чл. 41. став 6. овог закона, корисником социјалне заштите, сматра се и малолетно лице за које постоји опасност да ће постати жртва или ако јесте жртва злостављања, занемаривања, насиља и експлоатације, односно ако су му физичко, психичко или емоционално благостање и развој угрожени деловањем или пропустима родитеља, старатеља или друге особе која се о њему непосредно стара.
• Породични закон[9] пропису је да дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој. одредбом члана 263. овог закона прописано је да и установе социјалне заштите имају право и дужност да обевесте јавног тужиоца или орган старатељства о разлозима за заштиту права детета.

 Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је испитати да ли су Центар за социјални рад А. и заменик директора Центра за социјални рад А., дискриминисали припаднике/це ромске националне мањине.  Подносиоци притужбе сматрају да је изјавом коју је ВВ дао дневном листу „Ало“ 11. јула 2019. године, прекршен Закон о забрани дискриминације и то пропуштањем / нечињењем. Наиме, према наводима притужбе, изјава ВВ указује да у ситуацијама када Центар има сазнања о угрожавању права/извршењу кривичног дела и/или потребе за давањем заштите лицима ромске националности, Центар неће реговати, јер се ради о групи лица ромске националности, односно, пре свега Ромкиња. Повереник је анализирао наводе из притужбе и изјашњења, као и достављене доказе који су од значаја за утврђивање дискриминације. Предмет анализе нису била поступања за које су надлежни други државни органи.

3.10. Повереник за заштиту равноправности најпре је испитао да ли је Центар за социјални рад А. дискриминаторно поступао према лицима ромске националности и то на начин да није предузимао мере из своје надлежности (пропуштањем) пре свега у ситуацијама када има сазнања о продаји и трговини децом у ромским породицама. Центар за социјални рад А. је негирао наводе из притужбе, наводећи да је увек реаговао и реагује у случајевима сазнања о продаји и трговини децом како у ромским, тако и свим другим породицама у општини А. Такође, у изјашњењу је наведено да је у конкретном случају породице М., Центар за социјални рад, одмах након сазнања да постоји могућност продаје и трговине децом предузео мере у циљу заштите девојчица у овој породици, извршио обилазак на терен и о свему обавестио надлежне органе ради предузимања мера из своје надлежности. Такође, у допуни изјашњења наведено је  да се на евиденцији овог центра налази двадесет један случај у којима је Центар имао сазнања и обавештавао надлежне органе, а ради се о случајевима у вези продаје деце у циљу склапања брака, у циљу просјачења, као и сазнања о деци која просе на улици са родитељима, или коју су родитељи послали.

3.11. Уз изјашњење Центар за социјални рад А. је доставио дописе којима се у случају предмета породице М,, обраћао надлежним органима: Центру за заштиту жртава трговине људима, Основном јавном тужилаштву у А., МУП-Одељење граничне полиције, ПС А., Општој болници у А-дечији диспанзер, ОШ у Л., због сумње на трговину децом, ради прикупљања додатних информација, као и захтевима ради предузимања мера из надлежности ових органа/институција. У поступку је утврђено да је Основно јавно тужилаштво у А,  поступајући по пријави центра у случају породице М., формирало списе предмета и проследило на надлежност Вишем јавном тужилаштву у А.  Имајући у виду да је Центар за социјални рад А. у прилогу изјашњења доставио доказе о недискриминаторној пракси, односно доставио доказе да поступа у случајевима када има сазнања и сумњу на продају и трговину деце у ромским породицама у општини А., као и у другим случајевима/предметима у којима су корисници услуга припадници/це ромске националне мањине, Повереник за заштиту равноправности констатује да Центар за социјални рад А. није повредио Закон о забрани дискриминације. Поред тога, подносиоци притужбе нису понудили друге доказе којим би учинили вероватним да Центар за социјални рад А. има дискриминаторну праксу у поступању према Ромима и то на начин да у ситуацијама када постоје сазнања да се међу овом националном мањином крше права и спроводе кривична дела, Центар за социјални рад А. не поступа.

3.12. Са друге стране, предмет притужбе, и анализе Повереника у конкретном случају јесте и изјава  заменика директора Центра за социјални рад Алексинац, која је објављена у дневном листу „Ало“ 11. јула 2019. године. С тим у вези,  Повереник најпре констатује да је неспорно да је у дневном листу „Ало“ 11. јула 2019. године, објављен текст под насловом: „Продала сам ћерке и унуке за стотину хиљада еура“. У тексту се говори о продаји ромских девојчица у циљу склапања брака, конкретно у породици М., где су пренете изјаве појединих чланова ове породице. У оквиру овог текста издвојен је посебан/уоквирен део текста, под насловом: Центар за социјални рад: и поднасловом: То је обијачно право Рома, следеће садржине: „Поводом трговине децом у ромским породицама у општини, Центар за социјални рад никада није излазио на терен, а заменик директора у том центру  за „Ало“ каже да је продаја деце приликом склапања брака обичајно право за ромску популацију. Ми никада нисмо излазили на терен због тога, а конкретно у ромским породицама се боримо са неким другим проблемима-каже ВВ“.

3.13. У изјашњењу на притужбу ВВ је негирао да је дао званичну изјаву дневном листу „Ало“, већ да је одговорио на телефонски позив новинарке овог листа (чијег имена се не сећа), која се интересовала о раду Центра за социјални рад А. у предмету породице М. Према изјави ВВ новинарка се интересовала о раду Центра за социјални рад у предмету породице. Даље, ВВ наводи да је у овом телефонском разговору поменут обичај давања новчаних средстава приликом удаје, која је присутна у неким породицама, те да је изјава која је као његова наведена у дневном листу „Ало“ извучена из контекста његовог коментара датог новинарки и његовог уопштеног одговора који није имао никакве везе са конкретним случајем, нити са званичним поступањем Центра у случајевима трговине људима. Имајући у виду наведено, Повереник најпре констатује да је неспорно да је ВВ разговарао/ одговорио на телефонски позив новинарке дневног листа „Ало“. Иако се не може тачно утврдити шта је том приликом изговорио, неспорно је да је тема разговора била поступање Центра за социјални рад А. у случајевима продаје деце у ромским породицама у циљу склапања брака, а повод разговора конкретан случај породице М., за који се новинарка интересовала, као што је наведено у изјашњењу на притужбу.  Према томе, ВВ је тада, као заменик директора Центра за социјални рад и одговорно лице овог органа, имао сазнања да постоји сумња на продају и трговину децом у ромској породици. Међутим, током поступка, ВВ није пружио доказе да је, одмах по овом сазнању, предузео мере у циљу заштите деце у овој породици, као надлежан орган, чиме се на индиректан начин могу потврдити његови наводи који обилују стереотипима о Ромима, односно став, објављен у дневном листу „Ало“ 11. 7. 2019. године, да „Центар не излази на терен због тога, те да је продаја деце приликом склапања брака обичајно право за ромску популацију“. Због тога је поступање ВВ дискриминаторно, јер у тренутку када је као заменик директора Центра за социјални рад (период замене директорке која је на одмору) имао сазнања о повреди права детета, није предузео мере из надлежности центра, у циљу заштите ромске деце, што представља повреду члана 6. Закона о забрани дискриминације. Повереник указује да се оваквим поступањем и изјавом ВВ додатно подстичу предрасуде и стереотипи према Ромима, те да је као представник органа јавне власти имао посебну одговорност и обавезу да предузме све мере из своје надлежности како би припадници ромске националне мањине уживали сва права која су им гарантована, без дискриминације. Због тога је Повереник става да је поступање ВВ дискриминаторно, али да његово лично  поступање и изјава која је објављена у дневном листу „Ало“ не може уједно представљати и дискриминаторно поступање Центра за социјални рад А. Ово посебно ако се има у виду, да је директорка Центра за социјални рад А., у току поступка пружила доказ да је центар, одмах по сазнању, реаговао у случају породице М., као и у другим случајевима  продаје и трговине децом у ромским породицама,  односно, током поступка је утврђено да није тачно да Центар за социјални рад не реагује у случајевима када постоји сумња на продају и трговину децом.

3.14. Имајући у виду све чињенице и околности поступка, можемо констатовати да је ВВ, изјавом која је објављена у дневном листу „Ало“ 11.7.2019. године и поступањем, односно нечињењем, у периоду обављања финкције заменика директора Центра за социјални рад, прекршио Закон о забрани дискриминације. Са друге стране, током поступка је утврђено да Центар за социјални рад општине А. није повредио одредбе Закона о забрани дискриминације, јер је пружио доказе да поступа и реагује, како у конкретном случају породице М., као и у другим случајевима када постоји сумња на продају и трговину децом у ромским породицама.

4. МИШЉЕЊЕ

4.1. Центар за социјални рад А. није повредио одредбе Закона о забрани дискриминације.

4.2.  ВВ, дипломирани правник у Центру за социјални рад, пропустио је да предузме мере из надлежности Центра, како би заштитио права деце ромске националности, у  тренутку обављања функције заменика директора Центра за социјални рад А., чиме је повредио одредбе члана 6. и 24. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује ВВ да:

Убудуће својим поступцима и изјавама и у оквиру обављања својих редовних послова и активности не крши законске прописе о забрани дискриминације, те да својим поступањем доприноси измени образаца, обичаја и праксе који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију у односу на ромску националну мањину.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[3] Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33.

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06)

[5] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори”, број 9/03

[6] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09)

[7] „Службени лист СРЈ“, број 11/02, „Службени лист СЦГ“, број 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС”, број 72/09 – др. закон и 97/13 – одлука УС

[8] „Службени гласник РС”, број 24/11, члан 25.

[9] „Службени гласник РС“, број 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15, чл. 62.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

840-19 Притужба због дискриминације органа јавне власти