бр. 021-01-266-2/2020-02 датум:18. март 2020. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује јавним медијским установама
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Јавној медијској установи „Радио телевизија Србије“, да:
– омогући емитовање у приступачним форматима што већег броја информација у вези са ванредним стањем у Републици Србији, као и кампања јавног информисања и упутстава надлежних институција у вези са пандемијом изазваном вирусом Ковид 19 – Корона вирусом, односно да информације у што већој мери и правовремено учини доступним гледаоцима са оштећеним слухом посредством коришћења титлова и/или знаковног језика.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
Повереник за заштиту равноправности је, анализирајући информативне и друге емисије које се односе на ванредно стање у Републици Србији изазвано пандемијом, односно вирусом Ковид 19 – Корона вирусом, уочио да поједине информације нису у пуној мери доступне гледаоцима са оштећеним слухом посредством коришћења титлова и/или знаковног језика. Поздрављајући досадашње напоре, а имајући у виду да је ванредно стање у Републици Србији и уведено са циљем заштите свих грађана у што већој мери од вируса Ковид 19, од изузетног је значаја омогућавање потпуног и правовременог информисања свих грађана о мерама и активностима које се спроводе, као и о другим подацима неопходним за превазилажење настале ситуације. У том смислу, од непроцењиве је важности да информације у што већој мери буду доступне и особама са оштећеним слухом.
Повереник указује на одредбе појединих прописа којима су регулисана права особа са инвалидитетом, посебно она која се односе на равноправан приступ физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, као и другим услугама које стоје на располагању јавности.
Република Србија је 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[2], чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[3]. Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; да се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом[4].
Конвенција у члану 9. став 1. прописује да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односиће се, између осталог, и на информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе (став 1. тачка б). Истим чланом Конвенције, у ставу 2. тачка ф), прописано је да ће државе стране уговорнице такође предузети одговарајуће мере да подстичу друге одговарајуће облике помоћи и подршке особама са инвалидитетом како би им се обезбедио приступ информацијама.
Чланом 11. Конвенције је регулисано да ће државе стране уговорнице предузети, у складу са својим обавезама према међународним правом, укључујући међународно хуманитарно право и међународно право везано за људска права, све потребне мере како би се обезбедила заштита и сигурност особа са инвалидитетом у ризичним ситуацијама, укључујући ситуације оружаног сукоба, хуманитарне катастрофе и елементарне непогоде.
Чланом 21. Конвенције је регулисано да ће државе стране уговорнице предузети све одговарајуће мере како би обезбедиле да особе са инвалидитетом могу да уживају право на слободу изражавања и мишљења, укључујући слободу да траже, примају и преносе информације и идеје, равноправно са другима, посредством свих облика комуникације по властитом избору, као што је дефинисано у члану 2. ове конвенције, укључујући:
(а) пружање информација особама са инвалидитетом, које су намењене широј јавности, у приступачним форматима и технологијама одговарајућим за различите врсте инвалидитета, благовремено и без додатних трошкова;
(б) прихватање и олакшавање коришћења језика знакова, Брајовог писма, увеличавајуће и алтернативне комуникације и свих других расположивих средстава, начина и формата комуникације по властитом избору, од стране особа са инвалидитетом у званичним интеракцијама;
(ц) позивање приватних правних лица која пружају услуге широкој јавности, укључујући путем интернета, да пружају информације и услуге у приступачном и употребљивом формату особама са инвалидитетом;
(д) подстицање средстава масовног информисања, укључујући пружаоце информација путем интернета, да учине своје услуге приступачним особама са инвалидитетом;
(е) признавање и подстицање коришћења језика знакова.
Устав Републике Србије[5] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.[6] Одредбом члана 26. став 1. Устава прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту, јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Одредбама члана 35. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[7], прописано је да су органи државне управе, територијалне аутономије и локалне самоуправе надлежни за послове културе и медија дужни да предузму мере, с циљем да се особама са инвалидитетом учине приступачним информације и комуникације путем употребе одговарајућих технологија, док је ставом 2. истог члана прописано да се мером из става 1. овог члана сматра нарочито дневно саопштавање информација намењених и особама са инвалидитетом одговарајућом технологијом симултаног писаног текста.[8]
Одредбама члана 12. Закона о јавном информисању и медијима[9] прописано је да у циљу заштите интереса особа са инвалидитетом и обезбеђивања њиховог равноправног уживања права на слободу мишљења и изражавања, Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, предузима мере којима им се омогућава да несметано примају информације намењене јавности, у примереном облику и применом одговарајуће технологије, и обезбеђује део средстава или других услова за рад медија који објављују информације на знаковном језику или Брајевом писму или на други начин омогућавају тим лицима да несметано остварују права у јавном информисању. Истим законом, у члану 15. став 1. тачка 6. прописано је да је јавни интерес у области јавног информисања информисање особа са инвалидитетом и других мањинских група, док је ставом 2. истог члана прописано да се Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе стара о остваривању јавног интереса подстичући разноврсност медијских садржаја, слободу изражавања идеја и мишљења, слободан развој независних и професионалних медија, што доприноси задовољавању потреба грађана за информацијама и садржајима из свих области живота, без дискриминације.
Законом о употреби знаковног језика[10], у члану 17. прописано је да су пружаоци медијских услуга дужни да сагледају могућности и раде на стварању услова за омогућавање праћења аудио-визуелних медијских услуга путем тумача за знаковни језик или применом техника прихватљивих глувој особи у највећој могућој мери, обезбеђивањем дневног праћења доступног програма и садржаја.
Законом о електронским медијима[11], у члану 52. прописано је да је пружалац медијске услуге дужан да, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, свој програм и садржај учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида, док је ставом 2. истог члана прописано да регулатор[12] подстиче пружаоца медијске услуге да свој програм и садржај учини доступним особама из става 1. овог члана.
На крају, Повереник указује да приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота на равноправној основи. То је основни предуслов за пуну инклузију особа са инвалидитетом у све друштвене области, која не треба да буде индивидуална ствар и проблем особа са инвалидитетом, већ циљ целокупног друштва ради остваривања заједничког интереса и просперитета.
Имајући у виду наведено и поздрављајући досадашње напоре јавних медијских установа да омогуће превод иформативних емисија на знаковни језик, Повереник је мишљења да је потребно обезбедити емитовање што већег броја информација везаних за ванредно стање у Републици Србији, као и кампања јавног информисања и упутстава надлежних институција у вези са пандемијом изазваном вирусом Ковид 19 – Корона вирусом, односно у што већој мери и правовремено учинити информације доступним гледаоцима са оштећеним слухом посредством коришћења титлова и/или знаковног језика.
Сагледавајући све околности, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера за остваривање равноправности јавној медијској установи у циљу омогућавања равноправног информисања свих особа са инвалидитетом.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. став 1. тaчка 9.
[2] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09
[3] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[4] Члан 4. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[5] „Службени гласник РС“, број 98/06
[6] Закон о забрани дискриминације, члан 2. став 2.
[7] Члан 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16)
[8] Члан 35. став 1. и 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом
[9] Члан 12. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 58/15, 12/16 – Аутентично тумачење)
[10] Члан 17. Закона о употреби знаковног језика („Службени гласник РС“, бр. 38/15)
[11] Члан 52. Закона о електронским медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14 и 6/16-др.закон)
[12] Члан 5. Закона о електронским медијима прописује оснивање и надлежност Регулаторног тела
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
339-2020 Прeпoрукa мeрa зa oствaривaњe рaвнoпрaвнoсти РT Србиje 
