272-25 Препорука мера - Град Бор • Повереник за заштиту равноправности

бр. 07-00-264/2025-02 датум: 15. 7. 2026. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности^[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Граду Бору

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује Граду Бору:

– да уколико се не планира расељавања породица из насеља „Змајево“ („Брезоник“) у улици Хердерова у Бору, у што краћем року обезбеди комуналну инфраструктуру и адекватне услове становања без безбедносних и здравствених ризика, као и једнак системски приступ када је у питању пријава пребивалишта на Центар за социјални рад Бор имајући у виду важност поседовања личних докумената за остваривање свих права и услуга;

– да уколико је за ово насеље планирано расељавање становника, поступи у складу са Законом о становању, антидискриминационим прописима и међународним стандардима и смерницама за расељавање грађана из неформалних насеља, као и да процес збрињавања спроведе у сарадњи и уз активно учешће становника овог насеља, поштујући њихове потребе и право на учешће у доношењу одлука.

Град Бор обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Поверенику за заштиту равноправности обратили су се притужбом два удружења грађана против Градске управе Града Бора у име припадника ромске националне мањине који живе у некадашњем радничком насељу у улици Хердерова у Бору. Наводе да притужбу заснивају на чињеницама прикупљеним кроз разговор са становницима и непосредним увидом током посете насељу, као и на информацијама садржаним на сајту Геодетско-катастарског информационог система и у документима локалних јавних политика као што су Локални акциони план за социјално укључивање Рома и Ромкиња у граду Бору за период од 2021. до 2023. године у Бору, Локални план управљања отпадом града Бора за период од 2023. до 2032. године и Стамбена стратегија општине Бор 2015 до 2025. године (нацрт). Даље је наведено да је некадашње радничко насеље подигнуто током 60-тих година 20. века и састоји се од шест зграда (улица Хердерова бр. 4, 6, 8, 10, 12 и 14), свака са по двадесет стамбених јединица, али да нису све насељене. Указано је да у насељу живи приближно 85 породица, што броји око 300 становника, од тога око 200 деце, као и да неки од станара ту живе више од 50 година, док су се други досељавали временом, како су радници добијали смештај на другим локацијама у граду. У документима градске управе ово насеље се још назива „Змајево“ или „Брезоник“ и познато је као „ромско“ насеље. У наведеном локалном акционом плану за Роме је истакнуто да ромске породице живе у колективним зградама, у неодговарајућим условима и са неурађеном комуналном инфраструктуром.

У обраћању удружења је посебно указано на неколико проблема: немогућност пријаве пребивалишта, недостатак јавне инфраструктуре и јавних услуга, као и стамбена несигурност. Наведено је да су објекти у Хердеревој улици искњижени из стамбеног фонда, као и да се у евиденцији катастра непокретности објекти налазе на катастарским парцелама које су у приватном власништву Serbia Zijin Copper доо Бор. Даље је наведено да су до пре неколико година становници овог насеља могли да пријаве пребивалиште на адресу у Хердеревој улици. Међутим, након преласка ових парцела из јавне својине у приватно власништво компаније, ова пракса је обустављена. Након тога један број лица је успео да пријави пребивалиште на адреси локалног центра за социјални рад, а многима је то онемогућено из недовољно јасних и транспарентних разлога. Одсуство систематског решења онемогућава да сва лица која живе или се роде на овој локацији могу да изврше пријаву пребивалишта, те прибаве лична документа као предуслов за остваривање других права.

Даље је указано да су становници овог насеља изнели примедбу да више не постоји јавна расвета на главној улици испод насеља, на потезу између аутобуског стајалишта Змајево и стајалишта Брезоник, да су стубови уличне расвете или уклоњени или на преосталим никада нису замењене покварене сијалице. Недостатак јавне расвете угрожава безбедност свих становника насеља, али посебно безбедност деце приликом повратка из школе из поподневне смене. Указују да јавна расвета не постоји само на делу пута који пролази поред насеља, док је пре и после насеља улично светло у функцији. Даље је наведено да су услуге управљања комуналним отпадом неадекватне, са само једним контејнером за све становнике, као и да је локална самоуправа одбила да организује редовно одношење отпада уколико породице не плаћају фиксни месечни износ, што је неизводиво за већину становника који живе од социјалне помоћи. Отпад се односи периодично, тек када представник насеља обавести локалну самоуправу и надлежне службе успеју да организују преузимање комуналног отпада.

Указано је и на проблем са снабдевањем електричном енергијом, јер многи становници не могу да приступе струју због дуговања која потичу од претходних станара, а недостатак стамбених права компликује њихов положај. Такође, недостатак асфалтираних путева додатно отежава кретање становника. Током кишних периода, дотрајали макадамски пут до насеља и земљани пут у насељу постају непроходни, што додатно изолује заједницу и ограничава могућност за социјалну и економску интеграцију.

У притужби се указује да је стамбена несигурност горући проблем у насељу. Многи Роми живе годинама у овом насељу, верујући да је то привремено решење док не буду пресељени. Проблем неадекватних услова становања у насељу „Брезоник“ и потреба за пресељењем ромског становништва препозната је још пре десет година у Нацрту Стамбене стратегије општине Бор за период од 2015. до 2025. године и у Локалном акционом плану за социјално укључивање Рома, међутим локалне власти нису предузеле конкретне кораке за обезбеђивање одрживих стамбених решења за становнике овог насеља. Рударска компанија која је власник парцела на којима је насеље је изјавила да нема ништа против да становници остану у насељу, али није преузела одговорност за побољшање њихових животних услова.

Подносиоци притужбе сматрају да је Градска управа града Бора, пропуштањем да предузме одговарајуће мере, становницима насеља „Змајево“ („Брезоник“) које се налази у Хердеревој улици у Бору, и које претежно чине припадници ромске националне мањине, онемогућен равноправан положај у приступу јавним услугама и да је Градска управа града Бор извршила повреду начела једнакости из члана 4 Закона о забрани дискриминације, начела једнаких права и обавеза из члана 8. овог закона, као и повреду забране дискриминације из чл. 15, 17 и 24. Закона о забрани дискриминације.

У допуни притужбе је наведено да немају сазнања да су се грађани овог насеља формално обраћали градској управи поводом наведених проблема, као и да су становници изјаснили да су имали безуспешне покушаје претходних година да усмено уговоре састанак са представницима градске управе, али да је свакако локална самоуправа упозната са наведеним проблемима преко локалног координатора за ромска питања. Наведено је и да су се поводом погоршања животних услова које је настало као последица интензивних рударских активности, 21. марта 2025. године обратили захтевом за приступ информацијама од јавног значаја и поднели притужбе Министарству рударства и енергетике, те могу, уколико су те информације од значаја за одлучивање по притужби, да их проследе Поверенику.

Пре свега, Повереник указује на одредбе Устав Републике Србије^[2] којима се у члану 21. Устава забрањује свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Чланом 76. став 3. Устава прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 24. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика. Такође, одредбом члана 27а став 1. овог закона прописано је да дискриминација у области становања постоји ако се на основну личног својства лица или групе лица ускраћује или отежава приступ програмима стамбене подршке, одбије остваривање права из области становања, за омогућавање приступа програмима стамбене подршке тражи испуњење услова који се не постављају другим лицима или групи лица, односно ако се у приступу програмима стамбене подршке неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

Закон о локалној самоуправи[3] прописано је да јединица локалне самоуправе има својство правног лица (члан 12), док су надлежности општине прописане у члану 20. овог закона. Општина, преко својих органа, у складу с Уставом и законом, између осталог, доноси свој статут, буџет и завршни рачун, просторни и урбанистички план и програм развоја општине, као и стратешке планове и програме локалног економског развоја; уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних делатности, локални превоз, коришћење грађевинског земљишта и пословног простора; стара се о изградњи, реконструкцији, одржавању и коришћењу локалних путева и улица и других јавних објеката од општинског значаја. Даље је одребама члана 23. прописано да се одредбе овог закона које се односе на општину примењују и на град, ако овим законом није друкчије одређено и да град врши надлежности општине, као и друге надлежности и послове државне управе, који су му законом поверени (члан 24).

Закон о становању и одржавању зграда^[4] у члану 79. прописује да уколико је неопходно извршити исељење и уколико лице са члановима свог породичног домаћинства нема у својини другу непокретност за становање и нема довољно средстава да обезбеди други смештај, то лице са члановима свог породичног домаћинства остварује право на пресељење у одговарајући смештај које обезбеђује надлежни орган јединице локалне самоуправе на чијој територији то лице има пребивалиште и који је донео решење о исељењу. У ставу 3. истог члана прописано је да одговарајући смештај за пресељење треба да задовољи: одговарајућу локацију, у смислу приступа основној комуналној инфраструктури, незагађености земљишта, могућностима остваривања прихода и доступности јавних услуга, а нарочито у погледу образовања, здравствене и социјалне заштите, ценовну доступност становања, у смислу смањења учешћа у трошковима становања у зависности од висине примања домаћинства, у складу са одредбама овог закона о стамбеној подршци, лицима која не могу да плаћају трошкове становања, одговарајуће просторне услове стана, у смислу да корисна стамбена површина стана по члану породичног домаћинства не може бити мања од 8 m², одговарајуће услове опремљености основним електричним, водоводним и санитарним инсталацијама, задовољавајуће услове са становишта сигурности и безбедности, у смислу физичке безбедности, као и заштите од хладноће, влаге, топлоте, кише, ветра и осталих неповољних климатских утицаја, физичку приступачност објекта у складу са прописом који уређује несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама, уважавање културне прикладности становања лица које се пресељава. Даље, чланом 80. наведеног закона прописано је да државни и други органи, као и други субјекти који учествују у спровођењу поступака исељења и пресељења, дужни су да га спроводе у складу са принципима законитости, што значи да одлучују и поступају на основу закона и других општих аката, као и општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора, сразмерности, која значи коришћење мера које су за лица погођена исељењем и пресељењем најповољнија, ако се њима постижу сврха и циљ закона, заштите достојанства, што значи да поштују и штите достојанство лица која су погођена исељењем и пресељењем, заштите посебно угрожених лица, што значи да приликом спровођења поступака штите права посебно угрожених лица, нарочито жена, деце, самохраних родитеља, породица са троје и више деце, жртве породичног насиља, лица преко 65 година старости и особа са инвалидитетом, међусобне сарадње, што значи да су државни и други органи, као и други субјекти који учествују у спровођењу поступака исељења и пресељења, дужни да међусобно сарађују у циљу заштите људских и мањинских права и остваривања најбољих интереса лица која су погођена овим поступцима.

Документом „Основни принципи и смернице у вези евикција и расељавања заснованих на развоју“, које је сачинио специјални известилац Високог комесара Уједињених нација, државама које спроведе расељавање грађана из неформалних насеља пружају се савети у вези мера и процедура које треба применити како се расељења не би одвијала у супротности са постојећим међународним стандардима људских права. Овај документ посебну пажњу придаје како самом процесу расељавања, тако и процесу који следи након пресељења, односно, прописани су критеријуми адекватног становања у алтернативном смештају који се, између осталог, односе на: просторије и инфраструктуру која обухвата пијаћу воду, енергију за кување, грејање и осветљење, санитарне уређаје и просторије за прање, услове за складиштење хране, канализацију; стамбени простор који испуњава услове за становање, пружајући становницима адекватан простор, заштиту од хладноће, влаге, топлине, кише, као и од грађевинских опасности или извора заразе, гарантујући физичку безбедност укућана, приступ могућности запошљавања, здравственим услугама, школама и социјалним установама^[5]. Приликом одлучивања да ли је одређени алтернативни смештај адекватан за становање, прописана је обавеза поштовања одређених правила која се односе на сарадњу надлежних органа са расељеним лицима, уз њихово пуно учешће у процесу пресељења. Такође, прописано је да нико од расељених лица не сме да трпи штету у погледу људских права, односно, права на континуирано побољшање животних услова^[6].

Повереник подсећа да међународни стандарди у поступку пресељења обухватају спровођење мера и поштовање критеријума пре пресељења, за време пресељења и након пресељења. С тим у вези, треба напоменути да Комитет УН за економска, социјална и културна права у Општем коментару бр. 7. наводи да евикције, односно, рушења не треба да за последицу имају да појединац постане бескућник или подложан повредама других људских права и да држава чланица мора да предузме све одговарајуће мере како би омогућила доступан адекватан алтернативни смештај или пресељење. Европски суд за људска права стао је на становиште да евикција из објекта, у случају када орган јавне власти није обезбедио адекватан алтернативни смештај, представља повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције о људским правима.

Интеграција припадника ромске националне мањине, уз обезбеђивање адекватних и хуманих услова живота, представља један од најзначајнијих циљева и афирмативних мера стратегије социјалне инклузије Рома и Ромкиња. Проблем становања Рома у Србији веома је комплексан, с обзиром да неадекватни услови становања и живот у неформалним насељима знатно отежавају приступ другим економским и социјалним правима. Један број Рома живи у нелегалним насељима у условима који су далеко испод стандарда. Повереник за заштиту равноправности подсећа да је у складу са Општим коментаром број 4. Комитета Уједињених нација за економска, социјална и културна права, питање правне сигурности стамбеног статуса од централног значаја за остваривање права на адекватно становање јер од њега зависи заштита од принудних исељења, узнемиравања и ометања у уживању права на становање.

С обзиром да се градоначелник Града Бора није изјаснио на наводе из притужбе, Поверенику је непознато шта локална самоуправа предузима у погледу побољшања живота Рома и Ромкиња у насељу „Змајево“ („Брезоник“) у улици Хердерова у Бору. Из истих разлога Повереник нема сазнања шта град Бор предузима ради решавања дугогодишњих проблема ових грађана и грађанки приликом намере да пријаве пребивалиште на територији града где годинама фактички и станују. Повереник је из медија дошао до сазнања да Град Бор разматра расељавање ромских породица које живе у близини рударског копа у Бору, међутим не и до поузданих информација да се планира расељавање породица које живе у насељу „Змајево“ („Брезоник“) у улици Хердерова.

У Стратешком плану за социјалну политику града Бора 2024-2029[7] наведено је да „по попису из 2022. године у граду живи 28.822 грађана од којих је 1.341 становник Рома што чини око 4,65% укупне популације у граду Бору. Претпоставка је да Рома у Бору има између 3.000 и 3.500. Роми у Бору заузимају маргиналну позицију, нижег образовног и социо-културни ниво са високом стопом наталитета. Живе у затвореним субгрупама на периферији у неконформним и нехигијенским становима, од којих најмање половина не испуњава критеријуме ни нужног смештаја. (…) Укорењени традиционализам и предрасуде према Ромима као и ниска образовна структура отежавају запошљавање и адекватну интеграцију Рома у друштво.“ Даље је наведено: „Увођењем мобилног тима за инклузију Рома сачињеног од ромских активиста али и релевантних представника институција који кроз рад на терену утврђују чињенице о социо-економском, здравственом, образовном статусу ромских породица, а све у циљу предузимања адекватних мера у решавању проблема и пружању подршке.“

Повереник подсећа да је у Стратегији за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2022. до 2030. године[8] указано да проблеми у области становања Рома и Ромкиња упућују на то да у јединицама локалне самоуправе не постоји урбанистичко-планска документација за ромска насеља као основа за унапређење услова становања ромске националне мањине. Такође, недовољан је квалитет постојећих урбанистичких планова. Даље је даље наведено да неопремљеност подстандардних ромских насеља адекватном комуналном инфраструктуром и другим сервисима има за последицу и да значајан проценат објеката није прикључен на комуналну инфраструктуру. Слаба инфраструктурна опремљеност насеља, нередовно одношење чврстог комуналног отпада из насеља, али и специфични проблеми са високим подземним водама, ризицима изливања нерегулисаних токова и сл., могу да доведу до озбиљних здравствених проблема становника. Питање прикључења објеката на инфраструктуру тиче се њене изградње, као и легалности изграђене мреже и објеката, што је основ за каснију укњижбу изведених радова на име одговарајућих комуналних предузећа, па је предуслов за реализацију ових мера израђена урбанистичко-планска документација и регулисан имовинско-правни статус земљишта на коме се изводе инфраструктурни радови. Такође, приликом прикључивања објеката на инфраструктуру проблем представљају високе цене дажбина за прикључке, недостатак средстава сиромашних домаћинстава за плаћање рачуна, као и непостојање адекватних унутрашњих инсталација у кућама.

Повереник нема иноформације да ли Град Бор планира уређење насеља „Змајево“ („Брезоник“) у улици Хердерова или расељавање породица. У Стратегији за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2022. до 2030. године је указано да извештаји домаћих и међународних институција и организација истичу неадекватност процедура које су примењиване приликом расељавања неформалних ромских насеља – без благовременог обавештавања станара, без обезбеђивања било каквог смештаја или уз обезбеђивање смештаја који није адекватан, попут смештања у нестамбене металне контејнере у сегрегираним контејнерским насељима у којима није обезбеђен приступ основним услугама, нити је обезбеђена подршка која подстиче социјално укључивање. Значајан и све израженији проблем представља постојање стереотипа и негативног јавног мњења усмереног против расељавања Рома и Ромкиња и одбијања већинског становништва да прихвати да се они доселе у њихов комшилук.

У Стратегији је даље закључено да је опште присутно непознавање стандарда људских права од стране локалних самоуправа које спроводе расељавања и принудна исељења. Најчешће им је непознато да се расељавање насеља као мера може користити само у изузетним ситуацијама када ниједно друго решење није могуће, а да решење превасходно треба тражити у унапређењу постојећих насеља до нивоа који међународно право сматра адекватним. Комитет Уједињених нација за елиминацију расне дискриминације је 2011. године наложио Републици Србији да, између осталог, осигура да сва будућа расељавања буду без принудних исељења.

Влада Републике Србије је у децембру 2025. године донела Акциони план за 2026. и 2027. годину за спровођење стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период 2022-2030. године[9]. Након кратког преглед резултата остварених за период важења претходног акционог плана, Влада је у Акционом плану дала следеће препоруке у области становања: „Када је у питању област становања, за наредни период, приоритет треба да буде унапређење инфраструктуре и доступност основних услуга (вода, струја, канализација) у постојећим неформалним насељима. Потребно је поједноставити и убрзати поступке легализације стамбених објеката, уз посебне олакшице за ромску популацију како би се повећала сигурност њихових стамбених права. Сва пресељења из неформалних насеља морају бити пажљиво планирана и спроведена уз консултације са заједницом, уз обезбеђивање одговарајуће подршке за интеграцију у нове средине. Потребно је уочити дискриминаторне праксе у додели социјалних станова ако постоје и радити на њиховом елиминисању, како би осигурало равноправно учешће Рома. Такође, у наредном периоду, потребна је боља сарадња између локалних и националних институција у планирању и спровођењу мера за становање, уз обезбеђивање адекватних буџетских средстава. Препорука је и да се уведу субвенције за реновирање постојећих стамбених објеката у којима живе Роми, како би се унапредили услови становања и повећала енергетска ефикасност. И на крају, важна препорука је да је потребно унапредити систем за редовно праћење спроведених мера становања и њихових ефеката, како би се идентификовале препреке и омогућило боље планирање у будућим фазама.“

Имајући у виду све наведено, а полазећи од овлашћења прописаних чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, Повереник упућује Граду Бору ову препоруку мера.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.

[2] “Сл. гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21

[3] „Службени гласник РС“, бр. 129/2007, 83/2014 – др. закон, 101/2016 – др. закон, 47/2018, 111/2021 – др. закон

[4] „Сл. гласник РС“, бр. 104/16 и 9/20 – др.закон

[5] Поглавље V, ст. 55. Основних принципа и смерница у вези евикција и расељавања заснованих на развоју

[6] Поглавље V, ст. 56. тач. д. и и. Основних принципа и смерница у вези евикција и расељавања заснованих на развоју

[7] https://bor.rs/strategije-i-lok-akcioni-planovi/

[8] „Службени гласник РС“, бр. 23/2022

[9] „Сл. гласник РС“, бр. 119/2025

ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић

272-25 Препорука мера – Град Бор