Притужбa И. п. o. с. м. и. прoтив грaдa Бeoгрaдa збoг дискриминaциje нa oснoву инвaлидитeтa у oблaсти пружaњa jaвних услугa

дел. бр. 936 датум: 3. 8. 2011

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђење мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС,“ бр. 22/2009), поводом притужбе И. п. о. с. м. и., Повереница за заштиту равноправности даје

 

МИШЉЕЊЕ

 

Решењем о категоријама инвалида који могу да користе јавна паркиралишта („Сл. лист града Београда“, бр. 28/2003) и Правилником о категоријама војних инвалида, цивилних инвалида рата и особа са инвалидитетом који могу бесплатно да користе посебно одређена паркинг места на јавним паркиралиштима („Сл. лист града Београда“, бр. 27/2006), повређено је начело једнакости.

Овим документима, којима су прописане категорије лица која могу да користе паркинг места за паркирање возила особа са инвалидитетом, извршена је дискриминација појединих категорија грађанки и грађана Београда, и то родитеља и старатеља деце са сметњама у развоју која се налазе у редовном образовном систему или нису укључена у образовни систем, у односу на родитеље и старатеље деце са сметњама у развоју која похађају специјалне школе.

Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачка 1. и члану 39. став 2. Закона о забрани дискриминације, даје граду Београду,

 

ПРЕПОРУКУ

 

1. Скупштина града Београда и Секретаријат за социјалну заштиту града Београда уклониће из Решења о категоријама инвалида који могу да користе јавна паркиралишта и Правилника о категоријама војних инвалида, цивилних инвалида рата и особа са инвалидитетом који могу бесплатно да користе посебно одређена паркинг места на јавним паркиралиштима услове којима је повређено начело једнакости у односу на појединe категоријe грађана и грађанки Београда на основу њихових личних својстава.

2. Скупштина града Београда и Секретаријат за социјалну заштиту града Београда исправиће некоректну, застарелу и дискриминаторну терминологију у Решењу о категоријама инвалида који могу да користе јавна паркиралишта и Правилнику о категоријама војних инвалида, цивилних инвалида рата и особа са инвалидитетом који могу бесплатно да користе посебно одређена паркинг места на јавним паркиралиштима.

3. Скупштина града Београда и Секретаријат за социјалну заштиту града Београда ће убудуће водити рачуна да својим одлукама не крше одредбе Закона о забрани дискриминације, односно да се суздрже од неоправданог прављења разлике или неједнаког поступања и пропуштања (искључивања, ограничавања или давање првенства), у односу на лица или групе лица, које се заснива на неком личном својству.

4. Скупштина града Београда и Секретаријат за социјалну заштиту града Београда ће обавестити Повереницу за заштиту равноправности, у року од 30 дана од дана пријема мишљења и препоруке, о мерама које ће спровести у циљу поступања по препоруци.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности је 4. марта 2011. године примила притужбу И. п. о. с. м. и., у којој се наводи да су Решењем о категоријама инвалида који могу да користе јавна паркиралишта дискриминисана деца са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом – деца и одрасли са интелектуалним инвалидитетом, деца која су укључена у редовно образовање, деца и млади који нису корисници дневних боравака, као и деца са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом које су изван образовног система и система социјалне заштите.

Решење о категоријама инвалида који могу да користе јавна паркиралишта (Сл. лист града Београда бр. 28/2003), прописује:

1. Нa jaвним пaркирaлиштимa нa тeритoриjи грaдских oпштинa грaдa Бeoгрaдa пaркинг мeстa зa пaркирaњe вoзилa инвaлидa мoгу дa кoристe инвaлиди слeдeћих кaтeгoриja:

– инвaлиди сa 80%, 90% и 100% инвaлиднoсти, oднoснo I, II и III стeпeн тeлeснoг oштeћeњa дoњих eкстрeмитeтa, кaрлицe и слeпa лицa сa 90% или 100% oштeћeњa видa;
– лицa нa диjaлизи – кoja свojим вoзилoм oдлaзe нa диjaлизу;
– рoдитeљи, oднoснo стaрaoци инвaлиднe дeцe сa oштeћeњимa дoњих eкстрeмитeтa и кaрлицe, кao и слeпe дeцe, пoд услoвoм дa пoхaђajу спeциjaлну шкoлу, фaкултeт, или дa су смeштeнa у устaнoву зa днeвни бoрaвaк, или дa иду нa рeхaбилитaциjу или рeдoвaн лeкaрски трeтмaн.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације.

Повереница је упутила допис 15. марта 2011. године, секретару Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, са захтевом да се изјасни о следећим околностима: из којих разлога је направљена разлика у режиму права на бесплатно паркирање између деце и особа са физичким инвалидитетом у односу на децу и особе са интелектуалним инвалидитетом; и који су разлози за постављање услова да право на бесплатно паркирање имају родитељи и старатељи деце са инвалидитетом која похађају специјалну школу или дневни боравак.

Повереница је примила тражено изјашњење 14. априла 2011. године, у коме су објашњени циљеви и мотиви за доношење поменутог Решења:

– да је основ доношења Решења о категоријама инвалида који могу да користе јавна паркиралишта, Решења о категоријама војних инвалида и цивилних инвалида рата који могу бесплатно да користе посебно одређена паркинг места на јавним паркиралиштима и Правилника о категоријама војних инвалида, цивилних инвалида рата и особа са инвалидитетом који могу бесплатно да користе посебно одређена паркинг места на јавним паркиралиштима, садржан у чл. 10. ст. 4. Одлуке о јавним паркиралиштима („Сл. лист града Београда“, бр. 18/2003 и 3/2006), чл. 39. и чл. 14. у вези са чл. 22. ст. 2. Одлуке о градској управи („Сл. лист града Београда“, бр. 22/2001 и 18/2006);
– да је у условима ограниченог капацитета општих паркиралишта, циљ био да се доношењем Решења и Правилника одређеним категоријама обезбеди бесплатно паркирање возила на одређеним јавним паркиралиштима;
– да је услед ограниченог капацитета јавних паркиралишта, циљ био да се ова могућност обезбеди за што већи број особа, али искључиво са појединим телесним оштећењима и болестима које услед високог здравственог ризика не могу користити свакодневно јавни градски превоз, односно којима је неопходно коришћење сопственог возила као и паркирање на општим паркинг местима;
– да Секретаријат за социјалну заштиту града, одређује категорије особа са инвалидитетом које могу бесплатно користити паркинг места обележена за возила особа са инвалидитетом на општим и посебним паркиралиштима и да су услови једнаки за све утврђене категорије у циљу равноправног положаја особа са одређеним појединим телесним оштећењима и болестима;
– да је израђен нацрт новог Правилника о категоријама лица која могу бесплатно користити одређена паркинг места на територији града Београда и општим условима за остваривање паркинг карте;
– да нацрт новог Правилника не условљава децу похађањем специјалне школе, факултета, смештајем у дневни боравак или одласком на рехабилитацију или редовним лекарским третманом, уколико имају трајно оштећење доњих екстремитета најмање 75% или обољење бубрега које захтева трајну дијализу.

Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу. Закон о забрани дискриминације у члану 4. прописује општу забрану дискриминације тако што прописује да су сви једнаки и да уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости.

Међутим, треба имати у виду да прописана забрана дискриминације не може сама по себи да обезбеди остваривање принципа једнаких могућности за све чланове друштва. Поједине категорије грађана и грађанки се налазе у много неповољнијој позицији у односу на општу популацију, те је нужно предузимање конкретних мера како би се њихов положај изједначио. Устав РС, као и Закон о забрани дискриминације и Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописују да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које се могу увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су у суштински неједнаком положају у односу на остале грађане.

Повереница за заштиту равноправности сматра да није спорно да се у овом случају ради о једној посебној мери којом се омогућава бесплатно коришћење одређених паркинг места за возила особа са инвалидитетом на јавним паркиралиштима и оваква мера, сама по себи, не представља дискриминацију.

Одредбом члана 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да до повреде овог начела долази ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Да би се испитало да ли је овим актима повређено начело једнакости, потребно је размотрити: 1) да ли је циљ који се постиже овом мером допуштен и оправдан, 2) да ли се циљ може постићи прописаном мером, односно да ли постоји сразмера између предузетих мера и циљева који се том мером остварују, и 3) да ли постоји објективно и разумно оправдање да се појединим категоријама грађана и грађанки ускрате права предвиђена овом мером.

У изјашњењу које је Повереници достављено наведени су разлози за доношење ова два акта – циљ њиховог доношења је да се одређеним категоријама лица обезбеди бесплатно паркирање возила на јавним паркиралиштима, као и да се ова могућност обезбеди за што већи број оних којима је заиста неопходно да свакодневно користе сопствена возила, односно да се ово право обезбеди „искључиво лицима са појединим телесним оштећењима и болестима које услед високог здравственог ризика не могу користити свакодневно јавни градски превоз, лицима којима је неопходно коришћење сопственог возила као и паркирање на општим паркинг местима“.

Сасвим је извесно да је у надлежности града Београда да доноси одлуке којима се регулише коришћење јавних паркиралишта, да утврђује правила за расподeлу паркинг места, као и да одлучује која ће лица моћи да их бесплатно користе. Та права града Београда се ни на који начин не доводе у питање. Град Београд, не само да има право већ има и обавезу да подстиче поштовање права особа са инвалидитетом, као и да пружа подршку особама са инвалидитетом и организацијама особа са инвалидитетом у поштовању и остваривању што вишег нивоа права која су овим лицима гарантована како домаћим тако и међународним прописима. Ово је посебно важно ако се има у виду да је Београд главни град и да може да подстиче позитивне политике и праксе, које мањим локалним самоуправама могу да буду пример. Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности сматра да је циљ који се овим мерама жели постићи, допуштен и оправдан.

Неспорно је да Решење и Правилник садрже посебну меру намењену особама са инвалидитетом, као и родитељима, односно, старатељима деце са сметњама у развоју, али су из ове мере одређене категорије искључене. Повереница је, имајући у виду наводе из притужбе и из изјашњења, анализирала да ли постоји разумно и објективно оправдање за прављење разлике у погледу остваривања права на бесплатно паркирање.
Из анализе постојећих доказа се може закључити да је ова посебна мера намењена искључиво оним категоријама деце и особа са инвалидитетом, које имају такву врсту инвалидитета која проузрокује немогућност кретања или отежано кретање. Иако су последњих година начињени извесни помаци, Повереница за заштиту равноправности сматра да Београд још увек спада у ред градова који нису приступачни особама са инвалидитетом, стога је увођење овакве мере разумљиво.

С друге стране, како је у притужби наведено да су мером дискриминисана: а) деца која су укључена у редовно образовање, б) деца и млади који нису корисници дневних боравака, ц) деца са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом које су изван образовног система и система социјалне заштите и д) деца и одрасли са интелектуалним инвалидитетом, детаљна анализа је показала да све наведене групе деце можемо да сврстамо у две – деца која су у редовном образовању и деца која уопште нису у образовању. Деца која уопште нису укључена у образовни систем се налазе у дневним боравцима (систем социјалне заштите), а нека нису укључена ни у дневне боравке.

Повереница је имала у виду да је ова посебна мера уведена како би се олакшало кретање деци и особама са инвалидитетом који, услед високог здравственог ризика, не могу свакодневно да користе јавни градски превоз. Дакле, да би уопште постојала потреба за свакодневним коришћењем јавног превоза, потребно је да је дете са сметњама у развоју укључено у образовање или да користи дневни боравак. За одрасле особе са инвалидитетом важи сличан принцип, неопходно је да имају потребу за свакодневним коришћењем јавног превоза – одласци лекарима и слично. У односу на децу и одрасле са интелектуалним сметњама, Повереница сматра да увођење ове мере не представља дискриминацију, јер је мера, као што је већ образложено, намењена особама које се отежано крећу. Иако мера није посебно намењена особама са интелектуалним инвалидитетом, нема сметње да ово право остваре особе са интелектуалним инвалидитетом или родитељи/старатељи деце са интелектуалним сметњама, уколико испуњавају друге услове.

Имајући све ово у виду, поставља се питање да ли постављени услoв „да дете пoхaђa спeциjaлну шкoлу“, има разумно и објективно оправдање. Закон о основама система образовања и васпитања („Сл. глaсник РС“, бр. 72/2009 и 52/2011) такође изричито забрањује дискриминацију и прописује да лица са сметњама у развоју и са инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне потребе у редовном систему образовања и васпитања (чл. 3. став 1. тачка 1. и 6. став 3.). Инклузивно образовање представља образовни концепт који проистиче и који се развија из става о потреби укључивања све деце у редовне школе. Право је сваког детета, да без обзира на његово физичко, интелектуално, емоционално, социјално, језичко или друго стање буде укључено у образовни систем, односно у редовне школе и разреде. Усвајање инклузивног приступа је неопходно и оправдано, те је овакав приступ образовању потребно да подрже сви државни органи, при чему је локална самоуправа један од кључних фактора.

Иако је Повереница за заштиту равноправности имала у виду наводе да су јавна паркиралишта ограничених капацитета, сматра да не постоји објективно и разумно оправдање да се родитељи и старатељи деце са сметњама у развоју (која испуњавају друге услове прописане овим актима) која су у редовном образовном систему или уопште нису у њему, третирају различито у односу на родитеље и старатеље деце која похађају специјалне школе или чија су деца у дневним боравцима. Ова посебна мера никако не може да буде условљена врстом школе коју дете похађа, односно, не похађа. Наиме, у Републици Србији постоје још увек редовне и тзв. специјалне школе, које су део образовног система. Сва деца имају право на образовање, а од одлуке родитеља зависи у коју врсту школе ће дете бити уписано. Повереница за заштиту равноправности је мишљења да не постоји разумно и објективно оправдање да се мера односи само на родитеље и старатеље деце која похађају специјалне школе, а да исту привилегију (бесплатно паркирање) не могу да остваре родитељи и старатељи деце која су укључена у редован образовни систем. Повереница је имала у виду да је основно образовање обавезно за све, и да би сва деца требало да буду укључена у образовно-васпитни систем, али је такође свесна и чињенице да још увек има деце која су потпуно искључена из образовања (посебно деца са сметњама у развоју и ромска деца), те је мишљења да нема разумног и објективног оправдања због којег се ова посебна мера не би односила и на групу деце која нису укључена у образовни систем, односно, на њихове родитеље и старатеље.

Дакле, анализа Решења и Правилника је показала да су овим документима, с обзиром на прописане услове, очигледно у неједнак положај стављени родитељи и старатељи деце са сметњама у развоју: која су у укључена у редован образовни систем, као и они чија деца нису укључена у образовни систем, у односу на родитеље и старатеље деце са сметњама у развоју која похађају специјалне школе.

На крају, Повереница за заштиту равноправности констатује да је сам текст Решења и Правилника дискриминаторан јер су њихове одредбе формулисане уз употребу некоректне, застареле и дискриминаторне терминологије, која се не сме користити у актима органа јавне власти. Термини као што су „инвалиди“, „инвалидна лица“, и други слични стигматизирајући изрази морају се елиминисати, односно заменити у складу са општеприхваћеним језичким и терминолошким стандардима. Коректни термини су нпр. особе са инвалидитетом, деца са сметњама у развоју, паркинг место за возила особа са инвалидитетом и др.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачке 1. и 9. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење и препоруку Скупштини града Београда и Секретаријату за социјалну заштиту града Београда ради предузимања радњи којима ће се отклонити повреда начела једнакости појединих категорија грађана и грађанки Београда.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 


microsoft-word-icon Притужбa И. п. o. с. м. и. прoтив грaдa Бeoгрaдa збoг дискриминaциje нa oснoву инвaлидитeтa у oблaсти пружaњa jaвних услугa Преузми


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/prituzba-i-p-o-s-m-i-protiv-grada-beograda-zbog-diskriminacije-na-osnovu-invaliditeta-u-oblasti-pruzanja-javnih-usluga">
back to top