Притужбa Г.Д.С. прoтив днeвнoг листa Д. збoг дискриминaциje нa oснoву стaрoснoг дoбa у oблaсти jaвнoг инфoрмисaњa

бр. 07-00-00150/2017-02  датум: 10.7.2017.

 

 

 

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Г.Д.С. је поводом текста под називом „Стари бирачи“, објављеног 2. априла 2017. године у дневном листу „Д.“. Подносилац притужбе сматра да је овај текст „екстремно ејџистички“, јер се тражи укидање права гласа старијима од 65 година, за које се наводи да су „јадни, бедни и незадовољни“, те да увек гласају за „деспотски оријентисане кандидате“. У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је да је редакција овог дневног листа проценила да је аутор текста, млади филозоф И.Ж, довољно кредибилна особа да би се његов лични став могао објавити у листу, те да текстови овакве врсте отварају нека деликатна питања о којима је сасвим могуће имати различита мишљења и вредносна опредељења. Анализа текста „Стари бирачи“ показала је да текст почиње уводом, обележеним црвеним словима, у којем је истакнуто: „Имајући на уму да је старосна граница од које особе стичу право гласа (18 година) сасвим произвољно одабрана, другачији начин за решавање проблема уплива старих на политику јесте снижавање те границе на, рецимо, 16 година, чиме би се удео младих у бирачком телу повећао“. Повереник за заштиту равноправности, стога, на почетку констатује да се већ из увода овог текста може закључити ауторов став, који је у наставку текста разрађен – да учешће старијих грађана у политичком животу представља проблем који се мора решавати, како би се смањио њихов утицај на доношење политичких одлука. У току поступка утврђено је да је овим текстом изражен став  да старије особе, с обзиром да „живе лошије него раније“, по правилу бирају „деспотски оријентисане кандидате“, а да су „такви избори ирационални“ и утичу на формирање јавне политике, па да би се то спречило требало би „ограничити право гласа за старе“. Оваквим својим наводима аутор је створио понижавајуће окружење за старије особе, констатујући да би им због њиховог социо-економског статуса требало ограничити право гласа, разматрајући начине на које би се то могло учинити. На овај начин, аутор текста је узнемирио старије особе. Повереник за заштиту равноправности указује да је у међународним и домаћим правним прописима постављен општи стандард који промовише општост и једнакост избора, као и забрану дискриминације по било ком основу у погледу остаривања овог права. Тако, онемогућавање било ком делу становништва да оствари право гласа би било у потпуној супротности са демократским вредностима и принципима социјалне солидарности и правде. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности сматра да поентирањем, датим на крају текста, да „мада сва наведена решења проблема утицаја старих на креирање јавних политика додатно компликују изборни процес, захтеви правде се не смеју жртвовати зарад једноставности избора“, аутор текста је узнемирио и понизио старије грађане и врло тендециозно послао поруку читаоцима да одлуке старијих људи представљају толико велики проблем, да ограничење њиховог права гласа, односно ускраћивање њиховог права да учествују у политичким процесима, представља правично решење, у интересу целокупног друштва. Стога, Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да су текстом „Стари бирачи“, који је објављен дневном листу „Д.“, изражени ставови који су узнемирујући и понижавајући и којима се вређа достојанство старијих особа, односно да су овим текстом прекршене одредбе Закона о забрани дискриминације. Главном и одговорном уреднику дневног листа „Д.“ препоручено је да објави извињење старијим особама у дневном листу „Д.” у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења са препоруком, као и да убудуће не објављује прилоге којима се вређа достојанство припадника и припадница старије генерације, те да својим прилозима доприноси измени образаца, обичаја и праксе који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију старијих особа.

 

 

  1. ТОК ПОСТУПКА

 

1.1. Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратило „Г.Д.С.“, против дневног листа „Д.“, а поводом текста „Стари бирачи“, објављеног у овом листу 2. априла 2017. године.

 

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

 

  • да је текст „Стари бирачи“ дело непознатог аутора, истраживача Института за филозофију Филозофског факултета у Београду;
  • да је овај текст „екстремно ејџистички“, јер се тражи укидање права гласа старијима од 65 година, за које се наводи да су „јадни, бедни и незадовољни“, те да увек гласају за „деспотски оријентисане кандидате“;
  • да овакакв став, изражен у тексту „Стари бирачи“, нема никакве везе са достигнутим цивилизацијским дометом у демократском развоју, те да не може једна група (елита) да врши избор за све друштвене групе, и то по својој мери.

 

1.3. Уз притужбу је достављен текст „Стари бирачи“, објављен 2. априла 2017. године,  у електронском издању  дневног листа „Д.“, као и коментари на објављени текст.

 

1.4. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, а у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка прибављено изјашњење дневног листа  „Д.“.

 

1.5. У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је:

 

  • да текст „Стари бирачи“, који је објављен у рубрици Форум, представља лични и ауторски став И.Ж, истраживача за филозофију Филозофског факултета у Београду, па је нетачна формулација из притужбе да је реч о непознатом аутору;

 

  • да аутор није новинар дневног листа „Д.“, као и да његови ставови не морају значити и ставове редакције овог дневног листа;

 

  • да је лист „Д.“ отворен према различитим ставовима поводом друштвених појава, као и да подстиче отварање дијалога и сучељавање супротстављених страна, што често има за последицу да они који се не слажу са изнетим ставовима или сматрају да их они вређају, сву љутњу усмеравају на лист „Д.“;

 

  • да је редакција дневног листа „Д.“ проценила да је млади филозоф И.Ж. довољно кредибилна особа да би се његов лични став могао објавити у листу, те да се текстови овакве врсте не могу вредновати стриктним оценама „истинито-лажно, тачно-погрешно, коректно-некоректно итд“, јер они отварају нека деликатна питања о којима је сасвим могуће имати различита мишљења и вредносна опредељења;

 

  • да је поједностављена притужба Г. Д. С. да аутор тражи да се укине право гласа старијим лицима. Наиме, тачно је да аутор наводи да таквих размишљања има у друштвеној теорији и публицистици, али ако се текст прочита коректно и непристрасно, може се видети да аутор и сам каже да су од тих радикалних предлога „неки прихватљивији него други“. Такође, у закључној реченици, аутор каже да би прихватање неких од тих предлога „додатно компликовало изборни процес“;

 

  • да се аутор текста првенствено залаже за снижавање старосне границе за стицање активног бирачког права на 16 година, чиме би се повећао утицај млађих генерација у укупном бирачком телу;

 

  • да је разумљиво да ови ставови не морају свима бити блиски и прихватљиви, али је претерано тврдити да аутор „тражи да се укине право гласа старијима од 65 година“, јер таквог експлицитног става у тексту нема, већ има замерки старијим генерацијима да већински гласају за недемократске опције, те се предлаже низ мера како да утицај младих у изборном процесу буде већи;

 

  • да је лист „Д.“ отворио простор за једно овакво провокативно размишљање једног припадника младе интелигенције, чиме никако није хтео да дискриминише стара лица или било коју друштвену групу, већ се отворио за јавни дијалог, што сматра својом медијском улогом.

 

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

  • У току поступка утврђено је да је 2. априла 2017. године, у електронском издању дневног листа „Д.“, објављен текст под називом „Стари бирачи“. Увидом у овај текст и наводе из изјашњења, Повереник за заштиту равноправности утврдио је да је аутор текста И.Ж, истраживач Института за филозофију Филозофског факултета у Београду.

 

  • У тексту је изнет став да стари у Србији живе горе него раније, лоше се хране, нарушеног су здравља, недовољно су информисани, њихове гласачке преференције су „поприлично ирационалне“, с обзиром на њихов социјално економски статус, те да се по правилу опредељују за политичке опције које карактерише деспотски начин управљања. У наставку текста наведено је да се чини неоправданим да политичке и вредносне преференције оних који су на измаку животног века профилишу јавну политику, те да би се задовољило начело међугенерацијске правде, требало би ограничити право гласа за старе. Такође је наведено да белгијски филозоф Филип ван Паријс предлаже да се то може учинити на више начина, од којих су неки прихватљивији него други, а најједноставнији међу њима је да се старијима од 65 година укине право гласа. Ово становиште се образлаже тиме да право гласа припада корупусу субјективних права, па како „особа одређене старосне доби може да изгуби право да управља моторним возилом, аналогно томе може да изгуби и право да одлучује о будућности политичке заједнице – будућности у којој неће ни да учествује“.

 

  • Надаље се у тексту наводи и да је старосна граница за стицање права гласа произвољно утврђена на 18 година, а други начин за решавање проблема „уплива старих на политику“, јесте снижавање те границе на 16 година, чиме би се удео младих у бирачком телу повећао. Истакнуто је да је један од начина за ограничавање уплива старијих лица у јавну политику да се у различитим изборним циклусима одређеним групама становништва да право гласа, а да се другим групама то право ускрати, као и да гласање за младе буде обавезно, док таква обавеза не би постојала за старе.

 

  • Аутор се у тексту, затим, позива и на теорију ограничења права гласа карактеристичну за класични либерализам, коју је предложио Џон Стјуарт Мил, према којој право гласа није опште и једнако, него се глас поједних друштвених група вреднује више него гласови који долазе из других друштвених група. У конкретном случају, старијима би глас био вреднован мање, а млађима више. У закључку текста се наводи да иако сва наведена „решења проблема утицаја старих на креирање јавних политика додатно компликују изборни процес, захтеви правде се не смеју жртвовати зарад једноставности избора“.

 

  • Увидом у коментаре на објављени текст, Повереник за заштиту равноправности утврдио је да је текст изазвао бурне реакције међу читаоцима, па је, између осталог, наведено да је овај текст класичан пример „старизма“, односно дискриминације због старосног доба, те да демократија обезбеђује право гласа свима, па тако и старијим лицима. У неким од коментара наведено је и да објављени текст „врви од стереотипа, једноумља и бахатости“, као и да се право гласа изједначава са правом на управљање возилом, да проблем не треба тражити у 19% бирачког тела, који чине старији грађани, него да треба анализирати већински део бирачког тела и њихове политичке преференције.

 

 

  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

 

  • Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, као и текст објављен 2. априла 2017. године, у дневном листу „Д.“, под називом „Стари бирачи“.

 

Правни оквир

 

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности[2].

 

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године[3], у чл. 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Поред тога, чл. 10. конвенције прописано је да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

 

  • Устав Републике Србије[4] у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав Републике Србије јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје[5] и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других[6]. Поред тога, Устав Републике Србије, у делу који се односи на људска и мањинска права, прописује у чл. 52. да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран, да је изборно право опште и једнако, избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично и да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом. За околности овог случаја релевантне су и одредбе чл. 18, којим је прописано да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, те да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, док је чланом 20. став 2. Устава Републике Србије прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.

 

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1, прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба чл. 12. Закона о забрани дискриминације којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

 

3.6. Одредбом чл. 75. Закона о јавном информисању и медијима[7], прописана је забрана објављивања идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело. Такође, чл. 48. ст. 3. овог закона прописано је да одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује.

 

3.7. Одредбом чл. 51. Закона о електронским медијима[8] прописано је да се регулатор стара да програмски садржај пружаоца медијске услуге не садржи информације којима се подстиче, на отворен или прикривен начин, дискриминација, мржња или насиље због расе, боје коже, предака, држављанства, националне припадности, језика, верских или политичких убеђења, пола, родног идентитета, сексуалне оријентације, имовног стања, рођења, генетских особености, здравственог стања, инвалидитета, брачног и породичног статуса, осуђиваности, старосне доби, изгледа, чланства у политичким, синдикалним и другим организацијама и других стварних, односно претпостављених личних својстава.

 

 

Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа

 

3.8.   Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли текст под називом „Стари бирачи“, објављен 2. априла 2017. године, у дневном листу „Д.“, представља узнемиравање и понижавајуће поступање и повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, односно да ли се њиме ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

 

  • Анализа текста „Стари бирачи“ показала је да текст почиње уводом, односно сажетком текста, обележеним црвеним словима, у којем је истакнуто: „Имајући на уму да је старосна граница од које особе стичу право гласа (18 година) сасвим произвољно одабрана, другачији начин за решавање проблема уплива старих на политику јесте снижавање те границе на, рецимо, 16 година, чиме би се удео младих у бирачком телу повећао“. Повереник за заштиту равноправности, стога, на почетку констатује да се већ из увода овог текста може закључити ауторов став, који је у наставку текста разрађен, а то је – да учешће старијих грађана у политичком животу представља проблем који се мора решавати, како би се смањио њихов утицај на доношење политичких одлука.

 

  • Наиме, овај текст се бави утицајем старијих особа на формирање јавне политике, имајући у виду да је да је, како је наведено, популација старих у сталном порасту, те да је према подацима Републичког завода за статистику удео лица старијих од 65 година у друштву 19%. Истакнуто је да старије особе живе лошије него раније, да се углавном информишу читајући „Информер“ и „Вечерње новости“, да не користе интернет, као и да већина не одлази у биоскоп или позориште. С обзиром да старије особе, како аутор текста наводи, чине велики део бирачког тела, те да су њихове политичке преференције „прилично ирационалне“, јер према аутором ставу, старији по правилу бирају кандидате које карактерише деспотски начин управљања, аутор исказује став да „упркос томе што је једно од основних начела демократије да се глас сваког појединца рачуна као један, и не више него као један, да би се задовољило начело међугенерацијске правде требало би ограничити право гласа за старе“. Разматрајући начине за ограничавање права гласа старијим грађанима, аутор текста се позива на различите друштвене теорије које иду у прилог тези да старијим особама треба ограничити право гласа, истичући да „право гласа припада корпусу субјективних права, па ако особа након одређене старосне доби може да изгуби право да управља моторним возилом, аналогно томе може да изгуби и право да одлучује о будућности политичке заједнице – будућности у којој неће ни да учествује“.

 

  • Повереник за заштиту равноправности констатује да је овим текстом изражен став да старије особе, с обзиром на свој социјално економски статус, јер „живе лошији него раније“, по правилу бирају „деспотски оријентисане кандидате“, а да су „такви избори ирационални“ и утичу на формирање јавне политике, па да би се то спречило, а у циљу задовољења међугенерацијске правде, требало би „ограничити право гласа за старе“. У наставку текста, аутор, између осталог, наводи теорије које су усмерене на остваривање овог циља, тако што појашњава предлог белгијског филозофа Филипа ван Паријса да се старијима од 65 година укине право гласа. Такође је наведено и да се исти циљ може постићи  и на тај начин што би се снизила граница за стицање активног брачког права на 16 година, чиме би се повећао број младих у  бирачком телу. Аутор текста се позива и на теорију Џона Стјуарта Мила, према којим се гласови различитих друштвених група различитио вреднују, па би се у конкретном случају глас млађих генерација вредновао више од гласа старијих.

 

  • Имајући у виду претходно наведено, Повереник за заштиту равноправности сматра да је овај текст усмерен на стварање осећаја код читалаца да би било оправдано и у интересу целог друштва, нарочито млађе популације, да се старијима од 65 година на неки начин ограничи или потпуно укине право гласа, како би се смањио њихов утицај на формирање јавних политика. Такође, читаоцима се, додатно, шаље и порука да су старије особе, по правилу, лошијег социо-економског статуса од млађих људи, нарушеног здравља, лошије исхране, недекавтно информисани, па следствено томе од деведестих година прошлог века бирају деспотски оријентисане кандидате, те због тога имају „ирационалне“ политичке преференције. Повереник за заштиту равноправности сматра да довођење у везу речи „ирационално“ са политичким одлукама припадника старије генерације, може да створи неразумевање између старијих људи и млађе генерације, којој се упућује порука да старији грађани негативно утичу на креирање јавних политика и на резултате избора, те да је због тога потребно да им се ограничи право гласа. Такође, ауторовим ставовима да старији грађани „махом не читају новине“, да не користе интернет, већином не иду у бисокоп или позориште, ствара се негативна слика и приказ ове групе лица као неинформисаних или делимично информисаних особа које „пословично гласају за политичке опције које карактерише деспотски начин управљања“. Иако аутор на почетку текста наводи да су информације везане за начин живота старијих особа резултат „једног од последњих истраживања“, није навео о којем је истраживању реч, међутим, Повереник за заштиту равноправности констатује да чак и да су ови наводи тачни, недопустиво је да социо-економски статус једне особе представља разлог због кога би се предлагало да се тој особи ограничи или укине једно од најзначајнијих стечених права – право гласа. Наиме, оваквим својим наводима аутор је створио понижавајуће окружење за старије особе, констатујући да би им због њиховог социо-економског статуса требало ограничити право гласа, разматрајући начине на које би се то могло учинити. На овај начин, аутор текста је несумњиво узнемирио старије особе, о чему сведоче и коментари читалаца који су на порталу дневног листа „Д.“ коментарисали овај текст. Наиме, у коментарима читалаца овај текст је окарактерисан као „класични пример старизма“, који је изразито неправедан према старијим лицима, јер предлаже неки облик ограничења права гласа овој друштвеној групи, да је „пун стереотипа, једноумља и бахатости“, те да је овакав текст „срамота“.

 

  • Даље, Повереник а заштиту равноправности посебно је ценио навод аутора текста, у којем је истакнуто: „Мада се може чинити да се овде суочавамо с проблемом дискриминације по старосној основи, такво тумачење није у потпуности оправдано. Наиме, право гласа припада корпусу субјективних права, па ако особа одређене старосне доби може да изгуби право да управља моторним возилом, аналогно томе може да изгуби и право да одлучује о будућности политичке заједнице – будућности у којој неће ни да учествује“. Повереник за заштиту раноправности констатује да из наведеног произлази да је аутор текста свестан да су његови наводи потенцијално дискриминаторни и да могу узнемирити јавност, међутим, он одлази и корак даље упоређујући право гласа са правом управљања моторним возилом, правдајући свој став тиме да старији људи свакако неће бити присутни у будућности, те стога могу и да изгубе право да о тој будућности одлучују. Повереник сматра да су овакви наводи у савременом демократском друштву недопустиви, да представљају задирање у фундаментално право сваког човека да бира и да буде биран, а и у супротности су са демократским вредностима и принципима социјалне солидарности и правде. Такође, наведени ставови су изразито узнемиравајући и понижавајући за припаднике старије генерације, јер се њима шаље порука да су старији грађани непотребни у друштву, те се креира неразумевање између млађе популације и старијих људи, изазивајући код млађих особа отпор према мишљењу и изборима старијих, а код старијих особа осећај понижења и безвредности у друштву.

 

  • Повереник за заштиту равноправности сматра да је важно указати и на значај бирачког права у демократском друштву, које је опште и једанако. Наиме, историјски гледано, ово право је пролазило кроз различите фазе, те је првобитно представљало привилегију за одређене слојеве друштва, при чему су читаве групе лица онемогућене да учествују у креирању јавне политике и изражавање сопственог мишљења, попут жена, особа нижег социјалног статуса или особа које нису прошле кроз формално образовање. Ови различити критеријуми којима се ограничавало право гласа временом су превазиђени, а Д. у 21. веку, право гласа више не представља привилегију. Наиме, кроз политичке изборе грађани изржавају своју вољу и бирају своје представнике, што је основ сваког демократског друштва, те на овај начин грађани, као целина, дају легитимитет изабраној власти. Стога, да би власт била истински легитимна, односно да би избори били демократски, бирачко право треба да буде опште (право гласа имају сви грађани) и једнако (један бирач има само један глас), на њима се, без ограничења, а често и уз помоћ разних корективних механизама, мора обезбедити учешће различитих сегмената друштва, а сам систем спровођења избора и утврђивања њихових резултата треба да буде правичан, без ограничења и недемократских примеса[9]. Ови принципи су садржани и у Међународном пакту о грађанским и политичким правима[10], који у члану 25. прописује да сваки грађанин има право и могућност, без икакве дискриминације и без неоснованих ограничења, да учествује у управљању јавним пословима, било непосредно, било преко слободно изабраних представника, да бира и да буде биран на повременим истинским, општим, једнаким и тајним изборима, који обезбеђују слободно изражавање воље бирача и да буде примљен, под општим и једнаким условима, у јавне службе своје земље. Такође, Устав Републике Србије, у делу који се односи на људска и мањинска права, прописује у члану 52. да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран, да је  изборно право опште и једнако, избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично и да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом, док је чланом 18. прописано да се  Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, те да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.

 

Повереник, стога, констатује да је у нашем правном систему право гласа опште и једнако за све под одговарајућим легитимним условима као и да се људска права која су гарантована Уставом и међународним правилима непосредно примењују, а да се законима може утврдити само начин за оставривање појединог права, при чему се не сме дирати у његову суштину.

 

  • Такође, Смерницама Венецијанске комисије[11] прописани су принципи европског изборног наслеђа који подразумевају да су избори општи, једнаки, слободни, тајни и директни. Опште право гласа подразумева да сва жива бића имају право да бирају и да буду изабрани, али закон може прописати под којим условима појединац стиче то право. Они се пре свега односе на постављање минималног старосног услова за стицање како активног тако и пасивног бирачког права, припадност појединца одређеном држављанству (мада треба сматрати оправданим и да се страницима обезбеди право гласа на локалним изборима, уколико имају стално место боравка одређени временски период), као и пребивалиште. Ограничења морају бити прописана законом, морају бити порпорционалана и заснована на пословној неспособности лица или осуђиваности за тешка кривична дела. Једнако право гласа односи се на захтев да свако лице има један глас, а уколико изборни систем дозвољава да лице има више од једног гласа, тај број мора бити једнак за све.

 

  • И Европски суд за људска права, у својим пресудама, ценио је да ли је дошло до повреде права на изборе прописаног чланом 3. Првог Протокола уз Конвенцију о заштити људских права и основних слобода[12]. Наиме, овим чланом прописано је право на слободне изборе тако што се стране уговорнице обавезују да у примереним временским размацима одржавају слободне изборе, са тајним гласањем, под условима који обезбеђују слободно изражавање мишљења народа при избору законодавних тела. Имајући то у виду, Европски суд за људска права развио је принцип према коме се прaво на изборе сматра субјективним правом појединца, које укључује како право да бира (активно бирачко право), тако и право да буде биран (пасивно бирачко право). Суд је у више наврата нагласио у својим пресудама значај овог права које представља неопходност за формирање и очување основа демократије које се заснива на начелу владавине права[13]. Такође, Европски суд за људска права навео је да ово право није апсолутно и да се државама уговорницама оставља простор да својим законима поставе одређена ограничења и услове. Међутим, као и увек када се законима прописују ограничења неког од гарантованих права, суд утврђује оправданост таквих ограничења, с обзиром на околности сваког конкретног случаја, и то нарочито степен демократског развоја друштва и историју политичког система. Тако, суд испитује две оклоности: 1) да ли ограничење прописано законом не ограничава суштину самог права и 2) да ли су ограничења постављена да би се њима остварио оправдани циљ[14]. Наиме, у 21. веку, претпоставка демократског друштва је да оно мора да фаворизује укључивање свих друштвених група, а било које одступање од једнаког и општег права гласа представља ризик за демократију и легитимитет изабране власти[15], с обзиром на то да такав избор не представља израз воље народа, него само дела популације. Према томе, услови које страна уговорница треба да омогући како би била изражена воља народа подразумева принцип једнакости свих грађана и грађанки приликом остваривања права да бирају и да буду изабрани.

 

  • Поред утврђивања повреде права на изборе, Европски суд за људска права развио је и стандарде које примењује у случајевима када подносиоци представке тврде да је повређено право прописано чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (слобода изражавања), а на основу којих процењује да ли је ограничење овог права било оправдано и неопходно у демократском друштву. Заправо, Европски суд за људска права у својим пресудама, које се односе на евентуалну повреду чл. 10. конвенције, на првом месту констатује да је право на изражавање једно од основних права које конституише основе демократског друштва и једно од услова за његов напредак и напредак појединца у њему, те да се заштита права односи на све информације или идеје, чак и у случајевима када су оне увредљиве, шокирају или узнемирују јавност. Међутим, Европски суд за људска права даље наводи да овако широко постављена заштита има и одређена ограничења, која морају бити неопходна, при чему се пре свега мисли на постојање „хитне друштвене потребе“[16]. Тако, када одлучује о томе да ли је дошло до повреде права из чл. 10 конвенције, Европски суд за људска права посматра ограничења у светлу сваког конкретног случаја, што подразумева свеобухватну анализу изјава, као и просторни и временски контекст у коме су оне дате[17]. Кључна чињеница коју суд мора да утврди је да ли је ограничење било пропорционално циљу који се њиме жели постићи, као и да ли су разлози за такво ограничење слободе изражавања довољни и релевантни. У пресуди Лероа против Француске, Европски суд за људска права је констатовао да стваралац, чије дело спада у политичко или активистичко изражавање, није заштићен од свих могућности ограничавања у смислу члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те је истакао да ко год се позива на слободу изражавања преузима, према одредбама конвенције, и дужности и одговорности. Суд је, такође, указао да се не сме изгубити из вида ни учинак поруке коју стваралац или новинар шаље, као ни реакције коју је одређени текст/дело изазвало у јавности[18].

 

  • Сходно свему наведеном, Повереник за заштиту равноправности указује да је у међународним и домаћим правним прописима постављен општи стандард који промовише општост и једнакост избора, као и забрану дискриминације по било ком основу у погледу остаривања овог права. Тако, онемогућавање било ком делу становништва да оствари право гласа би било у потпуној супротности са демократским вредностима и принципима социјалне солидарности и правде. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности сматра да поентирањем, датим на крају текста, да „мада сва наведена решења проблема утицаја старих на креирање јавних политика додатно компликују изборни процес, захтеви правде се не смеју жртвовати зарад једноставности избора“, аутор текста је узнемирио и понизио старије грађане и врло тендециозно послао поруку читаоцима да одлуке старијих људи представљају толико велики проблем, да ограничење њиховог права гласа, односно ускраћивање њиховог права да учествују у политичким процесима, представља правично решење, у интересу целокупног друштва. Овакав став је забрињавајућ, нарочито ако се има у виду положај старијих грађана у друштву, те њихову изложеност дискриминацији и насиљу. Наиме, истраживање[19] које је спровео Црвени крст Србије у сарадњи са Повереником за заштиту равноправности, показало је да је злостављању старијих особа често претходила дискриминација до које доводе предрасуде, стереотипи и идеја о непродуктивности старијих, као и да су они пасивни примаоци помоћи и терет за друштво. Такође, старије особе спадају међу најчешће дискриминисане групе у Србији, а неки од узрока за то јесу и негативна слика, стереотипи и предрасуде о овој групи. Дубоко су укорењени стереотипи о непродуктивности старијих, ставови да су они искључиво примаоци помоћи и да углавном представљају терет за околину[20]. Стога, имајући у виду моћ медија да обликује свест јавности у једном друштву, стварање слике о старијим грађанима као особама које по правилу доносе ирационалне одлуке, због чега њихов „уплив на политику“ представља проблем који треба решити тако што ће им се ограничити бирачко право, подстиче се даља маргинализација ове друштвене групе.

 

  • Затим, иако то није предмет ове притужбе, Повереник је анализом текста „Стари бирачи“ утврдио да овај текст садржи и ставове који понижавају и вређају грађане и на основу породичног статуса. Наиме, у тексту је наведено да је „емпиријска чињеница да особе које имају децу више воде рачуна о будућности него оне без деце“, те иде корак даље тврдећи да би моногамне породице требало да имају „додатни број гласова у зависности од броја деце“. На овај начин, поред старијих грађана, аутор текста узнемирио је и понизио особе које немају децу, указујући да је утврђено и доказано да они мање воде рачуна о будућности него особе које имају децу, као и да њихови гласови треба да се мање вреднују на политичким изборима, само зато што нису родитељи. Повереник за заштиту равноправности сматра да је позивање на наводне емпиријске чињенице у овом смислу недопустиво, те да је имплицирање да су особе које немају децу мање вредне и да мање доприносе друштву у супротности са антидискриминационим прописима у односу на породични статус грађана, као и темељним вредностима демократског друштва.

 

  • Повереник за заштиту равноправности сматра да је неспорно важно да свако има право да износи своје ставове и мишљења о одређеним друштвеним појавама, међутим, слобода говора, без обзира на начин изношења и објављивања идеја и ставова, никада не сме да буде изговор за дискриминацију на основу било ког личног својства. Другим речима, слобода говора не сме да се користи као изговор за вређање и понижавање других људи и стварање окружења у којем ће се они осећати безвредно, понижено и етикетирано.

 

  • Повереник је ценио навод из изјашњења да објављени текст у рубрици Форум представља лични ауторски став И.Ж, који није новинар листа „Д.“ и да његови ставови не морају значити и ставове редакције листа „Д.“. Међутим, Законом о јавном информисању и медијима прописано је да одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује. То фактички значи да је за комплетан садржај дневног листа „Д.”, као и за све натписе објављене у овом листу, укључујући и ауторски став истраживача И.Ж, искључиво одговоран главни уредник, при чему нарочито мора да обрати пажњу на оне у којима се промовише дискриминаторско поступање. Наиме, слобода изражавања мишљења никада не сме да се употребљава као изговор за дискриминацију, те Повереник за заштиту равноправности указује да је закон поставио оквир и дефинисао границу између јавног објављивања идеја, информација и мишљења са једне стране и узнемиравања и понижавајућег поступања са друге стране.

 

  • Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности је мишљења да је дневни лист „Д.” обављивањем текста И.Ж. „Стари бирачи”, извршио акт дискриминације на основу старосног доба.

 

  • На крају, Повереник за заштиту равноправности истиче да је дневни лист „Д.“ до сада био веома посвећен промовисању толеранције, те да у том смислу може служити за пример многим медијима у Србији. Уверен да је објављивање спорног текста случајни пропуст, Повереник очекује да ће дневни лист „Д.“ и убудуће, кроз прилоге које објављује, наставити да развија свест о једнакости и равноправности, те да ће утицати на измену образаца, обичаја и праксе који условаљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију, дајући тиме допринос развоју демократског друштва.

 

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

У тексту „Стари бирачи“, који је објављен 2. априла 2017. године на интернет страници дневног листа „Д.“, изражене су идеје и ставови који су узнемирујући и понижавајући и којима се вређа достојанство старијих особа, чиме је створено понижавајуће и увредљиво окружење. Објављивањем овог текста дневни лист „Д.“ прекршио је одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације.

 

 

  1. ПРЕПОРУКА

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује главном и одговорном уреднику дневног листа „Д.” да:

 

5.1. Објави извињење старијим особама у дневном листу „Д.” у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења са препоруком.

 

5.2. Убудуће не објављује прилоге којима се вређа достојанство припадника и припадница старије генерације, те да својим прилозима доприноси измени образаца, обичаја и праксе који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију старијих особа.

 

Потребно је да главни и одговорни уредник дневног листа „Д.” обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

 

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико главни и одговорни уредник дневног листа „Д.” не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

 

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Члан 33. Закона о забрани дискриминације

[3] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број  9/03

[4] „Службени гласник РС“, број 98/06

[5] Члан 46. став 1. Устава Републике Србије

[6] Члан 46. став 2. Устава Републике Србије

[7] „Службени гласник РС”, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење

[8] „Службени гласник РС”, бр. 83/14 и 6/16 – др. закон

[9] „Избори у домаћем и страном праву“, приредили доц. Оливер Николић, доц. .Владимир Ђурић, Институт  за упоредно право, Београд, 2012. године

[10] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ“, број 7/71)

[11] http://www.venice.coe.int/WebForms/documents/?pdf=CDL-AD(2002)023-e

[12] „Службени лист СЦГ“ – Међународни уговори, бр. 9/03, 5/05, 7/05, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15

[13] Hirst v. The United Kingdom, 74025/01, 2005.

[14] Mathieu-Mohin and Clerfayt v. Belgium, 9267/81, 1987.

[15] Shindler v.The United Kingdom, представка бр. 19840/09, пресуда од 7. маја 2013. године

[16] енг.„pressing social need

[17] Surek v. Turkey, представка бр. 26682/95, пресуда од 8. јула 1999. године

[18] Leroy v. France, представка бр. 36109/03, пресуда од 2. октобра 2008. године

[19] „Добро чувана породична тајна: Злостављање старијих особа“ Бранкица Јанковић, Наташа Тодоровић, Милутин Врачевић, Београд, Црвени крст Србије, 2015

[20] Редовни годишњи извештај  Повереника за заштиту равноправности за 2016.годину, Београд, 2017. године, доступно на http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2017/06/Redovan-godisnji-izvestaj.pdf

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Притужбa Г.Д.С. прoтив днeвнoг листa Д. збoг дискриминaциje нa oснoву стaрoснoг дoбa у oблaсти jaвнoг инфoрмисaњaDownload


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/prituzba-g-d-s-protiv-dnevnog-lista-d-zbog-diskriminacije-na-osnovu-starosnog-doba-u-oblasti-javnog-informisanja/">
back to top