Иницијатива за измену Кривичног законика

бр. 011-00-34/2021-02  датум: 12.11.2021. године

 

МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ,

Маја Поповић, министарка

 

11000 БЕОГРАД

Немањина 22-26

 

Предмет: Иницијатива за измену Кривичног законика

 

Поштована госпођо Поповић,

У складу са чланом 33. тачка 7. Закона о забрани дискриминације[1], којим је, поред осталог, прописано да Повереник за заштиту равноправности иницира доношење или измену прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације, подносимо иницијативу за измену Кривичног законика[2], и то члана 120. којим је прописано кривично дело Недозвољеног прекида трудноће,  члана 178. којима је прописано кривично дело Силовање, члана 179.  којим је прописано кривично дело Обљубе над немоћним лицем, као и члана 250. којим је прописано кривично дело Преношења инфекције ХИВ вирусом.

Имајући у виду да су измене Кривичног законика према Програму рада Владе планиране за децембар 2021. године, а полазећи од законом прописане надлежности, Повереник за заштиту равноправности подноси ову иницијативу у циљу унапређења прописа и његовог усклађивања са ратификованим конвенцијама, антидискриминационим прописима и међународним стандардима.

Подесећања ради, Повереник за заштиту равноправности је 2016. године поднео иницијативу за измену Кривичног законика и то у погледу кривичног дела Обљубе над немоћним лицем указујући на његову неусаглашеност како у погледу самог дела тако и у погледу казнене политике имајући у виду да је за ово дело била запрећена мања казна него за кривично дело Силовања из члана 178. Кривичног законика. Министарство правде је поступајући по иницијативи Повереника у погледу повећања казне за кривично дело Обљубе над немоћним лицем запрећену казну за ово кривично дело изједначило са казном за кривично дело Силовање. Друге измене у погледу ова два дела нису вршене.

С тим у вези, Повереник указује да члан 178. КЗ није у потпуности усклађен са Конвенцијом о спречавању и борби против насиља над женама и насиља  у породици (Истамбулска конвенција)[3], као и да члан 179. КЗ у погледу терминологије и издвајања групе лица само по њиховом личном својству такође није у складу са Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом.

Најпре ћемо појснити у чему се састоји неусклађеност члана 179. КЗ. Након усвојених измена, чланом 178. став 1. Кривичног законика прописано је да ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица, казниће се казном затвора од 5 до 12 година, док је одредбом члана 179. став 1. прописано да ко над другим изврши обљубу или са њом изједначен чин искористивши душевно обољење, заостали душевни развој, другу душевну поремећеност, немоћ или какво друго стање тог лица услед којег оно није способно за отпор, казниће се затвором од пет до дванаест година. Из овако прописаних кривичних дела,  произлази да је основна разлика у томе да ли је пасивни субјект могао да пружи отпор у конкретном случају. Имајући у виду цитиране одредбе Повереник указује да је терминологија која се користи у члану 179. Кривичног законика, али и у дефинисању других кривичних дела, није у складу са међународним стандардима, да је застарела и дискриминаторна. Изрази попут „душевно обољење“, „заостали душевни развој“, „друга душевна поремећеност“ неадекватни су и њиме се вређа достојанство лица која имају тешкоће у развоју или неки облик инвалидитета, при чему се ова лица додатно стигматизују. Уместо употребе ових термина требало би размотрити додатно прецизирање и дефинисање узрока који могу довести до оваквих стања.

Истраживања показују да особе са инвалидитетом спадају у једну од најдискриминисанијих  група у Републици Србији. Још увек није напуштен медицински приступ инвалидитету, због чега се особе са инвалидитетом посматрају кроз претпоставку потпуне неспособности за живот и несамосталности у погледу доношења одлука које су везане за живот.[4] Жене са инвалидитетом су у односу на жене без инвалидитета натпросечно изложене насиљу, злостављању и занемаривању.. Неке жене са инвалидитетом изложене су и принудној стерилизацији, која се врши уз њихов изнуђен пристанак или без пристанка, 13% жена са инвалидитетом је било принуђено да абортира, а принуду су вршили чланови породице или њихови лекари и лекарке, са „објашњењем” да оне не би биле добре мајке. Жене са интелектуалним и менталним инвалидитетом су у много већем ризику да буду жртве сексуалног насиља од жена без инвалидитета и жена са физичким инвалидитетом, а од момента када се жена смести у резиденцијалну институцију, тај ризик се још више повећава.[5]

 

Повереник указује да је чланом 36. став 1. Истамбулске конвенције прописано да ће чланице предузети неопходне законодавне односно друге мере како би обезбедиле да следећи видови намерног понашања буду инкриминисани:  a. вагинална, анална или орална пенетрација сексуалне природе на телу другог лица без њеног/његовог пристанка, коришћењем било ког дела тела односно предмета; б. друге сексуалне радње са лицем без њеног/његовог пристанка; в. навођење другог лица на покушај сексуалних радњи са трећим лицем без њеног/његовог пристанка. Истим чланом у ставу 2. прописано је да пристанак мора да буде добровољан исход слободне воље лица према процени у контексту датих околности. Такође, Повереник указује и да је чланом 39. Истамбулске конвенције прописано да ће државе чланице предузети неопходне законодавне односно друге мере како би обезбедиле да се инкриминишу следеће намерне радње – операције у сврху односно уз исход онемогућавања природне репродукције код жене без њеног информисаног пристанка и разумевања процедуре.

Савет Европе у Препорукама за примену Истамбулске конвенције које су дате Републици Србији[6], истакао да је потребно да Република Србија убрзано спроведе реформу Кривичног законика у делу који регулише сексуално насиље које ће бити засновано на појму слободно датог пристанка, а на начин како је то регулисано чланом 36. Конвенције, без обзира на личне карактеристике.[7]

Имајући у виду наведено Повереник сматра да нема потребе да постоји посебно дело из члана 179. КЗ, већ да је потребно проширити односно изменити кривично дело из члана 178. КЗ, прописивањем тежег облика овог кривичног дела када су у питању особе са инвалидитетом уз усаглашавање терминологије са стандардима и антидискриминаторним прописима.

Један од разлога зашто је потребно ова два дела спојити у једно дело је и усаглашавање са Истамбулском конвенцијиом. Наиме, Кривично дело силовања, на начин како је прописано Кривичним закоником као радњу извршења препознаје две радње: принуду и обљубу, при чему забрањеност дела проистиче из принуде. Међутим, поред физичке принуде у смислу употребе силе или квалификоване претње, треба имати у виду да већ само одсуство пристанка у складу са Истамбулском конвенцијом треба бити инкриминисано.

Такође, Повереник указује да је одредбом члана 120. став 1. Кривичног законика прописано да ко противно прописима о вршењу прекида трудноће бременитој жени са њеним пристанком изврши побачај, започне да врши побачај или јој помогне да изврши побачај, казниће се затвором од три месеца до три године, док је ставом 3. истог члана прописано да ко бременитој жени без њеног пристанка, а ако је млађа од шеснаест година без њеног пристанка и без писане сагласности њеног родитеља, усвојиоца или стараоца, изврши или започне да врши побачај, казниће се затвором од једне до осам година. Овом одредбом као основни облик кривичног дела прописан је недозвољен прекид трудноће са пристанком бремените жене, док је као тежи облик овог кривичног дела прописан недозвољен прекид трудноће када пристанак не постоји. С тим у вези, Повереник указује на одредбе Истамбулске конвенције, које се тичу намерног прекида трудноће жене без њеног информисаног пристанка. Повереник указује да је и Законом о правима пацијената[8] одредбом члана 7. став 1. прописано да пацијент има право на све врсте информација о стању свога здравља, здравственој служби и начину како је користи, као и на све информације које су на основу научних истраживања и технолошких иновација доступне, док је ставом 2. прописано да пацијент има право да информације из ст. 1. и 2. овог члана, добије благовремено и на начин који је у његовом најбољем интересу. Чланом 11. став 1. овог закона прописано је да пацијент има право да од надлежног здравственог радника благовремено добије обавештење, које му је потребно како би донео одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру, које између осталог обухвата 1) дијагнозу и прогнозу болести; 2) кратак опис, циљ и корист од предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања, односно непредузимања предложене медицинске мере; 3) врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице; 4) алтернативне методе лечења; 5) могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере, као и могуће нужне промене у начину живота пацијената; 6) дејство лекова и могуће споредне последице тог дејства. Дакле, из цитираних одредби закона произлази које све информације је неопходно да пацијент поседује какао би донео одлуку у вези са својим здравственим стањем.

Треба имати у виду и да различите интервенције које нису искључиво повезане са прекидом трудноће значајно могу утицати на женино репродуктивно здравље, односно могу га трајно нарушити или јој онемогућити природну репродукцију.

Савет Европе је у погледу примене Истамбулске конвенције дао и препоруку Републици Србији којом је препорчено  да медицински радници морају омогућити поштовање жениног пристанка који је жена дала и деловати у складу са њим, а који се односи на извођење медицинских процедура које се односе на онемогућавање природне репродукције жене. Ова препорука се нарочито мора спроводити када се ради о женама са инвалидитетом које су смештене у установе.  У Извештају Европске комисије за 2020[9] али и 2021. годину наведено је да су жене са инвалидитетом у институцијама посебно подложне родно-специфичним облицима насиља – присилној контрацепцији, присилној стерилизацији и принудном побачају.[10] Такође, Закључним запажањима[11] поводом Иницијалног извештаја Републике Србије о спровођењу Конвенције о правима особа са инвалидитетом у којима су дате препоруке у погледу спровођења Конвенције, наведено је да Република Србија, забрани медицинске интервенције које се спроводе без претходне сагласности особа са инвалидитетом као и да омогући надокнаду и заштиту за све оне који су таквим интервенцијама били изложени. Поред тога, препорука је и да држава предузме све неопходне мере којима се гарантује право на слободан, претходни и информисани пристанак за било коју врсту лечења особе са инвалидитетом, без обзира на њену пословну способност.

Имајући у виду све наведено потребно је приступити изменама Кривичног законика како би се извршило усклађивање са наведеним међународним конвенцијама које је Република Србија ратификовала, као и у складу са препорукама које су дате од стране релевантних међународних тела у вези са применом конвенција (примера ради Црна Гора је изменила Кривични законик у овом правцу тако што је извршила измене кривичног дела силовања као и инкриминисала принудну стерилизацију кроз посебно дело[12]).

Даље Повереник указује да је потребно размотрити измене Кривичног законика и у погледу дала из члана 250. КЗ Преношење инфекције ХИВ вирусом. Поверенику се обратила Унија организација Србије које се баве заштитом особа које живе са ХИВ/АИДС-ом и Комитет за људска права YUKOM, указујући на то да је наведена одредба дискриминаторна.

Предметна одредба Кривичног законика се односи на преношење инфекције ХИВ вирусом и њоме је прописано да ко свесно другог доведе у опасност од инфекције ХИВ вирусом, казниће се затвором до две године (став 1.); ко се свесно не придржава прописа и мера који се односе на спречавање ширења ХИВ инфекције и тиме из нехата доведе до преношења инфекције ХИВ вирусом на друго лице, казниће се затвором од једне до пет година (став 2.); ко знајући да је заражен ХИВ вирусом свесно пренесе на другог ту инфекцију, казниће се затвором од две до дванаест година (став 3.); ако је услед дела из става 3. овог члана наступила смрт зараженог лица, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година (став 4.); ако је дело из става 3. и 4. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити за дело из става 3.затвором до три године, а за дело из става 4. затвором од шест месеци до пет година (став 5.);

Подносиоци су у свом захтеву, између осталог, навели да је истицањем само једне популације пацијената у Кривичном законику, у овом случају ХИВ позитивних, начињена очигледна стигматизација, а тиме и дискриминација особа које живе са ХИВ вирусом. Сматрају да се на тај начин ове особе криминализују и то у времену када и држава и цивилни сектор у Републици Србији, али и цео свет, улажу огромне напоре да се смањи и једног дана потпуно елиминише стигма и дискриминација, и створи окружење за нормалан живот особа са ХИВ-ом достојан сваког човека. Нагласили су и да би постојећи члан 250. Кривичног законика требало потпуно избрисати или изменити тако што се неће посебно наглашавати само ХИВ јер већ претходни члан 249. Кривичног законика говори о последицама односно прописаним санкцијама за оне који не поступају по прописима, одлукама или наредбама за сузбијање или спречавање било које заразне болести. У свом обраћању су навели да је потпуно непотребно у посебном члану истицати само преношење ХИВ-а јер се управо на тај начин директно прозивају само људи који живе са ХИВ-ом. Доставили су и податке који се односе на стопу ХИВ инфекције међу становништвом у Републици Србији, и истакли да је Република Србија земља са изузетно ниском стопом ХИВ инфекције (мање од 0,1%). Према подацима Института за јавно здравље „Др. Милан Јовановић Батут“, од 1984. до 2018. године у Србији су регистроване укупно 3854 особе инфициране ХИВ-ом, од којих је 1967 особа оболело од АИДС-а (51% свих дијагностикованих ХИВ + особа), док је 1255 особа умрло (1134 особе су умрле од АИДС-а, тј. 29% свих особа којима је дијагностикована ХИВ инфекција). То значи да у Србији званично нешто мало више од две и по хиљаде људи  (незванично око три и по хиљаде људи) живи са ХИВ-ом. Истакли су да законодавац није узео у обзир, приликом формулисања ове одредбе, медицински аспект преношења ХИВ инфекције који утиче на могућност доказивања да је ово дело извршено и чини га практично недоказивим. Ово потврђује и веома мали број кривичних предмета који су формирани по овом основу, а још мањи број правноснажних одлука.

Надаље су казали да кривичне одредбе које се односе специфично на ХИВ треба ставити ван снаге, у складу са препорукама УНАИДС и Светске здравствене организације. Додали су да, ако се после темељних доказа и прегледа националног законодавства, кривично гоњење ХИВ-а и даље сматра потребним, требало би да се заснива на принципима пропорционалности, предвидљивости, намере, каузалности и недискриминације, најновијих информација науке и медицине у вези ХИВ-а, стварне штете, а не штете засноване на ризику од преношења инфекције, и да буде у складу са циљевима јавног здравља и међународних стандарда и обавеза  поштовања људских права.

У циљу превенције ХИВ инфекције и других полно преносивих инфекција, као и обезбеђења лечења и подршке свим особама које живе са ХИВ-ом, Република Србија је 2018. године усвојила Стратегију за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији 2018-2025[13] (у даљем тексту: Стратегија). У стратегији је наглашено да је од изузетног значаја поштовање и промоција људских права особа које живе с ХИВ-ом, кључних популација у ризику од ХИВ-а, као и других осетљивих групација становништва. Особе које живе с ХИВ-ом имају право на приватност, нормално школовање, здравствену заштиту, рад, становање и недискриминишући однос у свим подручјима живота. Јавност треба упознати с важношћу превладавања предрасуда, незнања и спречавања дискриминације у циљу успешне контроле ХИВ инфекције и АИДС-а. Посебна одговорност свих запослених у јавним службама, а посебно у здравственим, васпитно-образовним и установама социјалне заштите је у домену уклањања предрасуда и сузбијања страха према особама који живе с ХИВ -ом.

Стратегија прописује и да јавно – здравствене мере у погледу здравствене заштите, запослења, образовања, социјалне заштите, становања и других друштвених активности морају бити базиране на научним сазнањима о преношењу ХИВ-а, а не на претпоставкама, спекулацијама и страху.

У Стратегији је посебно истакнуто да је један од циљева у домену одрживог развоја (глобалних циљева у складу са Агендом УН 2030) у области здравља окончање епидемије узроковане ХИВ-ом као озбиљног јавно здравственог ризика у свакој земљи до 2030. године. За успешан одговор на ХИВ инфекцију предуслов је поштовање људских права. Препреке у остваривању људских права, постојање стигме, дискриминације, насиља и различите злоупотребе, у значајној мери доприносе повећању осетљивости на ХИВ у кључним популацијама и смањењу квалитета живота особа које живе са ХИВ-ом.

Стратегија се заснива на свеобухватном приступу и интерсекторској сарадњи као предусловима успешности стратешких активности које подразумевају, између осталог, и адекватну законску регулативу[14], док се стратешки план за одговор на епидемију ХИВ инфекције заснива на принципима потпуне гаранције и заштите људских права засноване на препорукама ЕУ и других међународних конвенција.

У публикацији УНАИДС[15], који је средином 2018. године објавио публикацију[16] у којој се говори о (не)преносивости ХИВ вируса. Између осталог, је наведено да УНАИДС потврђује концепт „недетектовано-непреносиво“. Наиме, постоји снажан научни консензус да људи који живе са ХИВ вирусом, и који узимају ефективну антивирусну терапију којом је ниво ХИВ вируса потиснут до нивоа у којем се не детектује, не могу пренети ХИВ вирус сексуалним путем, као и да постоји потреба да терапија буде доступна свима по приступачним ценама, у комбинацији са релевантним услугама здравственог система.

У УНАИДС-овом извештају Заједнице у фокусу[17] наводи се да темпо напретка у смањењу броја нових инфекција ХИВ-ом, унапређењу приступа лечењу и окончању смртних случајева повезаних са АИДС-ом успорава, те да је хитно потребно да политички лидери врате АИДС на дневни ред како би његов нестанак постао стварност. Констатовано је да незнање и страх од ХИВ-а негују стигму и дискриминацију према људима који живе са ХИВ-ом још од најранијих дана епидемије, те да је остварен известан напредак у борби против стигматизације и дискриминације, али да је овакав однос према особама које живе са ХИВ/АИДС-ом и даље чест.

 

Такође, Светска здравствена организација[18] у својој Глобалној стратегији здравственог сектора – ХИВ[19], за период од 2016-2021. године, препоручује, између осталог, следеће активности државама чланицама у погледу прекидања политика и пракси које подстичу стигматизацију и дискриминацију, посебно људи који живе са ХИВ-ом као и да је потребно створити институционалну и друштвену средину која је сигурна за људе са ХИВ-ом како би до здравствене (и сваке друге) помоћи дошли без страха од дискриминације, укључити друштво у планирање и пружање што квалитетнијих и ефикаснијих услуга.

У складу са достизањем општих циљева из Агенде 2030, у овој Стратегији издвојени су општи циљеви за 2020. годину међу којима су и сузбијање дискриминације, тачније достизање законодавног оквира (закона, прописа, правилника) без дискриминације који се односи на ХИВ особе.

Према резултатима последњег истраживања Однос грађана и грађанки према дискриминацији[20] особе које живе са ХИВ/АИДС-ом, спадају у групе према којима постоји највећа социјална дистанца.

У публикацији „Услуга подршке особама које живе са ХИВ/АИДС-ом у заједници: процена исхода[21] сублимирани су резултати спроведених истраживања и наведено да је један од основних проблема са којима се суочава ова рањива група стигма и дискриминација.

У пракси Европског суда за људска права, у предмету Енхорн против Шведске[22] представку је поднео шведски држављанин за којег је 1994. године установљено да је заражен ХИВ вирусом и да је заразио друго лице. Шведски окружни здравствени инспектор је подносиоцу представке издао упутства у складу са Законом о заразним болестима (лишење слободе) са циљем да га спречи да шири ХИВ. Европски суд за људска права се уверио да је лишење слободе подносиоца представке било у складу са шведским правом, али је прешао на разматрање питања да ли његово лишење слободе представља „законито лишење слободе да би се спречило ширење заразних болести“ у смислу члана 5. став 1. Европске конвенције о људским правима. Суд је навео да је у пракси разматрао веома мали број случајева у којима је неко лице било лишено слободе да би се спречило ширење заразних болести. Стога је упоредио предмете у којима је разматрао друге основе лишења слободе из члана 5. ст. 1. Конвенције (конкретно лица са менталним потешкоћама, алкохоличара, зависника од дроге или скитница). Суд је утврдио да постоји веза између ових лица, јер су сва била лишена слободе или како би била подвргнута лечењу или из побуда које диктира социјална политика или из медицинских или друштвених разлога. Суд је навео да је стога из овог контекста легитимно закључити да је првенствени разлог због којег је Конвенцијом дозвољено лишење слободе лица поменутих у члану 5. ст. 1. не само што представљају опасност по јавну безбедност, већ и због тога што њихови сопствени интереси налажу лишење слободе. Суд је закључио да основни критеријуми приликом оцењивања законитости притвора неког лица да би се спречило ширење заразних болести укључује следеће: да ли је ширење заразне болести опасно по јавно здравље или безбедност и да ли лишење слободе зараженог лица представља крајњу меру како би се спречило ширење заразе, да ли су размотрене блаже мере и закључено да су недовољне како би се заштитио јавни интерес. Када ови критеријуми нису испуњени престаје да постоји основ за лишење слободе. Суд је стао на становиште да није довољно то што је лишење слободе у овом контексту било законито већ је оно морало да буде и неопходно.

УНАИДС је поводом једне одлуке из 2019. године којом је стављена ван снаге одредбе која трансмисију ХИВ и хепатитис Б вируса карактерише као кривично дело поздравио овакву праксу сматрајући да криминализација ХИВ трансмисије је неефективна, дискриминаторна и не подржава напоре да се превенирају нове ХИВ инфекције.[23]

У тренутку када је ово кривично дело унето у Кривични законик, имајући у виду, између осталог генералну превенцију, с обзиром на тадашње ширење вируса, непознанице у погледу преношења и лечења, прописивање посебног дела било је условљено таквим друштвеним околоностима. Имајући у виду развој медицинске науке, иновативне терапије, онемогућавање преношења услед коришћења такве терапије, смањење смртности и обољевања, поставља се питање даље сврхе постојања посебног кривичног дела. Повереник сматра да је имајући у виду све наведено потребно размотрити измене Кривичног законика у погледу да се не издваја само пренешење ове заразне болести у посебно кривично дело, већ да се исти циљ може постићи изменом члана 249. Кривичног законика, који није стигматизујући само за људе који живе са ХИВ-ом, односно стављањем ван снаге члана 250. Кривичног законика којим је преношење ове заразне болести одвојено санкционисано.

Имајући у виду наведено, а као што смо већ истакли да су планиране измене Кривичног законика, Повереник упућује ову иницијативу Министарству правде као овлашћеном предлагачу закона у складу са Законом о Влади.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] „Службени гласни РС”, бр. 85/05, 88/05-исправка, 107/05-исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14

[3] Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 12/13)

[4] „Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности за 2020. годину“, Београд, март 2021. године, стр. 189;

[5] „Стратегија за спречавање и борбу против родно заснованог насиља према женама и насиља у породици за период 2021–2025. године“ („Службени гласник РС“, број 47/21);

[6] објављене 4. фебруара 2020. године

[7] Committee of Parties, Council of Europe Convention on preventing and combating violence against women and domestic violence, Recommendation on the implementation of Council of Europe Convention on Preventing and Combating Violence against Women and domestic Violence by Serbia, IC-CP/INf(2020)5, Published on 4th of February 2020;

[8] „Службени гласник РС”, бр. 45/13 и 25/19 – др. закон

[9]https://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/serbia_report_2020_SR.pdf

[10]https://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj_ek_oktobar_21.PDF

[11] Комитет за права особа са инвалидитетом, Закључна запажања поводом Иницијалног извештаја Републике Србије, CRPD/C/SRB/CO/1 од 21. априла 2016. године ;

[12] Кривични законик Црне Горе („Службени лист РЦГ“, бр. 70/03, 13/04 – испр. и 47/06 и „Сл. лист ЦГ“, бр. 40/08, 25/10, 32/11, 64/11 – др. закон, 40/13, 56/13 – испр., 14/15, 42/15, 58/15 – др. закон, 44/17, 49/18 и 3/20);

[13] „Службени гласник РС”, број  61/18

[14] Тачка 2.2. Стратешки приступ и 2.3. Стратешки принципи- Стратегија за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији 2018-2025

[15] UNAIDS је глобални програм Уједињених нација и руководи покушајима  да на глобалном нивоу дође до искорењивања АИДС-а као претње по јавно здравље човечанства у оквиру достизања одрживих глобалних циљева у складу са Агендом 2030

[16] https://www.unaids.org/sites/default/files/media_asset/undetectable-untransmittable_en.pdf (стр.2 публикације)

[17] Communities at the centre, UNAIDS, Женева 2019, доступно на интернет страници: https://www.unaids.org/sites/default/files/media_asset/2019-global-AIDS-update_en.pdf

[18] https://www.who.int/news-room/fact-sheets/detail/hiv-aids

[19] https://apps.who.int/gb/ebwha/pdf_files/WHA69/A69_31-en.pdf?ua=1

[20] http://ravnopravnost.gov.rs/izv%d0%b5st%d0%b0%d1%98-%d0%be-istr%d0%b0ziv%d0%b0nju-%d1%98%d0%b0vn%d0%beg-mnj%d0%b5nj%d0%b0-%d0%bedn%d0%bes-gr%d0%b0d%d0%b0n%d0%b0-i-gr%d0%b0d%d0%b0nki-pr%d0%b5m%d0%b0-diskrimin%d0%b0ci-cir/

[21] Услуга подршке особама које живе са ХИВ/АИДС-ом у заједници: процена исхода, Униja oргaнизaциja Србиje, кojа сe бaви зaштитoм oсoбa кoje живe сa ХИВ/АИДС-oм (УСОП) – Доступно на интернет адреси: http://unijaplhiv.rs/parnjacko-savetovanje-standard/

[22] представка бр. 56529/00, https://www.rolplatform.org/wp-content/uploads/2020/10/covid-guide-bcms.pdf; https://www.globalhealthrights.org/wp-content/uploads/2014/04/Enhorn-v.-Sweden.pdf

[23] https://www.unaids.org/en/resources/presscentre/pressreleaseandstatementarchive/2019/june/20190613_

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-iconИницијатива за измену Кривичног законика Download


 

 

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
back to top