Препорука мера за остваривање равноправности локалним самоуправама за жене и младе

бр. 021-02-076/2019-02   датум:  6.2.2020.

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује општини/граду _____  

 

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује општини/граду _____ да предузме све мере и активности из своје надлежности како би се обезбедило

– унапређење родне равноправности обезбеђивањем већег учешћа жена у свим сферама политичког и јавног одлучивања у органима јединице локалне самоуправе;

– већа партиципација младих (из различитих средина – урбаних и руралних) у креирању јавних политика и раду јединице локалне самоуправе.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

 

Образложење

 

Полазећи од тога да је 2020. година изборна година у Републици Србији, у којој се очекује расписивање и локалних избора, Повереник за заштиту равноправности упућује препоруку мера свим јединицама локалне самоуправе са циљем унапређења родне равноправности обезбеђивањем већег учешћа жена у свим сферама политичког и јавног одлучивања у органима јединице локалне самоуправе, као и подстицања партиципације младих у креирању политика и раду јединице локалне самоуправе.

Чланом 21. Устава Републике Србије[2] забрањена је свака дискриминација, било непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Ставом 4. овог члана прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима. Чланом 15. Устава прописано је да држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности.

Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена[3], коју је Република Србија ратификовала, између осталог, прописује обавезу државе да у свим областима, а посебно у политичкој, друштвеној, економској и културној, предузима одговарајуће мере како би обезбедила потпун развој и напредак жена, како би им се гарантовало остваривање и уживање људских права и основних слобода, равноправно са мушкарцима. Одредбом члана 7. Конвенције одређено је да државе чланице предузимају све потребне мере за отклањање дискриминације жена у политичком и јавном животу, а посебно су дужне да обезбеде да под једнаким условима жене гласају на свим изборима и буду биране у сва тела која се бирају путем јавних избора, као и да учествују у креирању и спровођењу владине политике и да заузимају руководеће положаје и обављају све јавне функције на свим нивоима власти. Обавеза да се женама обезбеди равноправни приступ и пуно учешће у структурама моћи и одлучивања, регулисана је и Пекиншком декларацијом и Платформом за акцију из 1995. године, у којима се наводи да је оснажење и унапређење друштвеног, економског и политичког статуса жена од основне важности за постизање одговорне и транспарентне власти, те да низак проценат жена међу економским и политичким органима који одлучују на локалном, државном, регионалном и међународном нивоу одржава структуралне баријере и немогућност приступа, које се морају решавати путем афирмативних мера. Такође, релевантни су и усвојени Циљеви одрживог развоја[4] и циљ број 5. Родна равноправност у оквиру којег је дефинисан подциљ 5.5. да је потребно обезбедити да жене у потпуности и ефективно учествују и имају једнаке могућности за руковођење на свим нивоима доношења одлука у политичком, привредном и јавном животу.

Од значаја су и бројна документа Савета Европе и органа Европске уније: Резолуција о уравнотеженом учешћу мушкараца и жена у одлучивању[5] (1995), Резолуција Европског парламента о женама у одлучивању[6] (2000), Резолуција Европског парламента о женама у међународној политици (2006), Резолуција Савета Европе 95/ц 168/02 (1995), Препорука о уравнотеженом учешћу жена и мушкараца у политичком и јавном одлучивању (2003) и др.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чланом 20. забрањена дискриминација на основу пола, односно прописано је начело поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. доба. Такође, забрана дискриминације на основу пола се односи и на забрану јавног или приватног признавања погодности у односу на пол као и због промене пола, забрану поступања у складу са предрасудама и стереотипима који су засновани на идеји подређености или надређености полова.

Закон о равноправности полова[7] уређује стварање једнаких могућности остваривања права и обавеза и предузимање посебних мера за спречавање и отклањање дискриминације засноване на полу и роду. Чланом 2. став 4. овог закона прописана је дужност државних органа, органа аутономних покрајина, органа јединица локалне самоуправе, организација којима је поверено вршење јавних овлашћења, као и правних лица која оснива или финансира у целини, односно у претежном делу Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, праћења остваривање равноправности засноване на полу у свим областима друштвеног живота, примена међународних стандарда и уставом зајамчених права у овој области. Одредбама члана 37. ст. 1. и 2. овог закона утврђена је равномерна заступљеност и једнаке могућности приступа у органима извршне власти, јавним, финансијским и другим институцијама и прописано да се равноправност полова обезбеђује приликом кандидовања за председника, посланике и одборнике, на начин и у складу са прописима којима се уређују избори, као и приликом кандидовања за изборе на све функције и именовања у органе јавне власти, финансијске и друге институције. Одредбама члана 39. овог закона прописана је обавеза органа јединица локалне самоуправе да, у оквиру своје надлежности, обезбеђују равноправност полова и остваривање једнаких могућности, да подстичу и унапређују равноправност полова, као и да организују стално радно тело или запосленог за родну равноправност и обављање послова остваривања једнаких могућности. Политика једнаких могућности претпоставља предузимање активности (прописи, мере, политике, конкретне активности) које су усмерене на стварање амбијента у коме ће и жене и мушкарци моћи у пракси ефективно да уживају сва права и слободе без дискриминације. Ово пре свега подразумева могућност равноправног учешћа жена и мушкараца у свим областима јавног и приватног сектора, као и општу обавезу поштовања равноправности полова, која је утврђена као законска обавеза.

Одредбом члана 3. став 1. тач. 1. и 2. Закона о младима[8] прописано је да су омладина или млади лица од навршених 15 година до навршених 30 година живота, а субјекти омладинске политике су: Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе као носиоци омладинске политике, установе, удружења која спроводе омладинске активности и други субјекти који учествују у спровођењу омладинске политике. Одредбом члана 5. ст. 1. и 2. овог закона прописано је да су сви млади једнаки. Забрањено је свако прављење разлике или неједнако поступање према младима, посредно или непосредно, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, верског убеђења, језика, друштвеног порекла, имовног стања, чланства у политичким, синдикалним и другим организацијама, психичког или физичког инвалидитета, здравственог стања, физичког изгледа, сексуалне оријентације, родног идентитета и другог стварног, односно претпостављеног личног својства. Чланом 7. овог закона прописано је да сви, а посебно субјекти омладинске политике, подстичу и подржавају јачање свести о значају младих и друштвене улоге младих кроз реализацију омладинске политике, друштвено оснаживање у циљу остваривања добробити младих, промоцију и заштиту њихових интереса, потреба и могућности за активно учешће у друштву. Одредбама члан 8. овог закона прописано је да сви, а посебно субјекти омладинске политике, обезбеђују подстицајно окружење и дају активну подршку у реализацији омладинских активности младих, предузимању иницијативе и њиховом смисленом укључивању у процесе доношења и спровођења одлука које доприносе личном и друштвеном развоју, а на основу пуне обавештености младих.

Савет европских општина и региона (ЦЕМР) – асоцијација која окупља више од 150.000 локалних и регионалних власти из четрдесет земаља Европе – 2006. године усвојио је Европску повељу о родној равноправности на локалном нивоу[9]. Ову повељу је у Србији до сада потписало 48 локалних самоуправа[10]. У повељи је наведено да је равноправност жена и мушкараца фундаментални предуслов демократије и да демократско друштво не може дозволити да се способност, знање, искуство и креативност жена занемари. Локална самоуправа треба између осталог, да обезбеди укључивање, присуство и учешће жена из различитих средина и старосних група у свим сферама политичког и јавног одлучивања, да призна једнако право жена и мушкараца да гласају и да буду кандидати и врше функцију на коју су изабрани. У повељи је наведено да је подједнако учешће жена и мушкараца у процесима одлучивања предуслов за демократско друштво. Право на равноправност жена и мушкараца захтева да локалне и регионалне власти предузму све одговарајуће мере и усвоје све потребне стратегије у циљу промовисања подједнаке заступљености и учешћа жена и мушкараца у свим сферама управе.

У Националној стратегији за родну равноправност за период од 2016. до 2020. године са акционим планом за период од 2016. до 2018. године[11] један од три стратешка циља утврђена у овом документу односи се на повећану равноправност жена и мушкараца применом политика и мера једнаких могућности, док је као посебан циљ прописано да жене и мушкарци равноправно одлучују у јавном и политичком животу уз навођење да је основни предуслов демократије да жене и мушкарци имају једнаке могућности и равноправан приступ положајима моћи и одлучивања у свим областима јавног и политичког живота на свим нивоима, укључујући ниво извршне власти и области у којима су жене нарочито мало заступљене. У погледу мера за реализацију овог посебног циљ између осталог је утврђено да је потребно прописати обавезну квоту од 40% за жене приликом избора за представничка тела на свим нивоима и створити услове за учешће жена припадница рањивих група применом посебних мера, као и обавезне посебне мере и квоте за обезбеђење равноправног учешћа жена и мушкараца у свим органима извршне власти на националном, покрајинском и локалном нивоу прописана. У Стратегији је између осталог указано на потребу равноправног учешће жена и мушкараца у политичком и јавном животу. У опису стања родне равноправности у Републици Србији наведено је да, што је виша позиција у институцији, односно органу одлучивања, то је учешће жена мање и да су жене још увек ретко на позицијама извршне власти. У многим извршним одборима општина и градова нема ниједне жене, тј. свега је 5% жена на положају председника/председница општина и градоначелника/градоначелница, а ретко се нађу и на позицијама руковођења у јавним предузећима и правним субјектима са великом финансијском моћи и у профитабилним делатностима. Дакле, њихова присутност расте на нижим местима одлучивања, а нарочито на извршилачким позицијама без утицаја на доношење одлука. Последице дискриминације су тешке и доводе до маргинализације жена, посебно припадница рањивих група и њихове искључености из јавног и политичког живота. Дискриминација представља препреку равноправном учешћу жена у политичком, економском и културном животу, спутава даљи напредак друштва, негативно утиче на економију и отежава пун развој способности и креативног потенцијала жена.[12]

Стратегијом пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014-2024[13]  предвиђено је да локалне заједнице треба боље да артикулишу развојне проблеме својих средина, и да са већим лобистичким потенцијалом заговарају интересе свих својих грађана.

Национална статегија за младе за период од 2015. до 2025. године[14] утврђује основне принципе деловања, правце деловања и очекиване резултате деловања свих субјеката омладинске политике ка унапређењу друштвеног положаја младих и стварању услова за остваривање права и интереса младих у свим областима. Један од стратешких циљева, прописан наведеном стартегијом, је унапређено активно учешће младих жена и мушкараца у друштву. Посебан принци 3.3. Националне стратегије за младе је „Активно учешће младих и сарадња“, где је истакнуто да сви, а посебно субјекти омладинске политике (у које спада локална самоуправа), обезбеђују подстицајно окружење и дају активну подршку у реализацији омладинских активности младих, предузимању иницијативе и њиховом смисленом укључивању у процесе доношења и спровођења одлука, које доприносе личном и друштвеном развоју, а на основу пуне обавештености младих. Подржава се и подстиче слобода удруживања, сарадња са вршњацима и међугенерацијска сарадња, на локалном, националном и међународном нивоу. Затим, Посебан циљ 4.3. Националне стратегије за младе је и „Активно учешће младих жена и мушкараца у друштву“, где је истакнута препорука Стварање правног и политичког оквира који стимулише учешће и активизам младих путем креирање различитих, ефикасних механизама који ће омогућити њихово активно учешће у јавним политикама. Механизми којима ће се то урадити морају бити проактивни и одговарати потребама младих. Укључивање младих у развој политика за младе, реализацију различитих развојних пројеката, израду локалних стратешких докумената, рад радних група, доношењу одлука, само су неки од ефикасних механизама којима се може повећати њихово ангажовање у битне друштвене токове. Од посебног је значаја укључивање младих у развој политика за младе, јер се тиме осигурава квалитетан одговор на све њихове потребе.

Повереник је у априлу 2017. године упутио препоруку мера за остваривање родне равноправности свим јединицама локалне самоуправе у Републици Србији и доставио Упитник,[15] у циљу праћења имплементације ове препоруке. Анализом упитника утврђено је да у политичком и јавном животу Републике Србије жене нису довољно заступљене, као и да постоје позитивни помаци, посебно на републичком нивоу, а када је реч о регионалном и локалном нивоу власти постоји несразмерно већа заступљеност мушкараца на местима на којима се остварује већи утицај на креирање политика од значаја за целу заједницу.

Према наведеној анализи достављених упитника, од 169 јединица локалне у 12 су жене биле председнице општина/градоначелнице, док је свега 14% жена било на позицијама председница скупштине општине/града. Резултати упитника су такође показали да је проценат одборница у скупштинама општина/градова у Републици Србији био 34,8%, а одборника 65,2%, док је у 68 општинa/градoвa (40,2%) број одборница био испод законом прописаних вредности. Анализа је показала да су жене биле мање заступљене и да су у просеку чиниле 37% чланица изборне комисије у сталном саставу приликом избора за актуелни сазив скупштине општине/града, док је 43,2% жена било на челу изборних комисија у сталном саставу, приликом конститутивних избора за актуелни сазив скупштина општина/градова. Такође, анализа је показала да су у јединицама локалне самоуправе жене чиниле свега 19%, а мушкарци 81% чланства општинског/градског већа, док је свега 7,1% жена било на позицији председница месних заједница/савета месних заједница.

Анализа је такође показала и да су жене биле руководитељке јавних предузећа чији је оснивач општина/град у 15,5% случајева, а мушкарци у 84,5% случајева. Када је реч о саставу руководства јавних установа и организација чији је оснивач општина/град, на руководећим позицијама жене су биле заступљене са 51,2%, а мушкарци са 48,8%. У управним одборима јавних установа/организација жене су чиниле 51,2%, а мушкарци 48,8% чланства, док је удео жена у укупном броју председника управних одбора установа/организација чији је оснивач општина/град био 43,4%, а мушкараца 56,6%. Утврђено је да приближно половина општина/градова није основала тело које се бави искључиво питањима родне равноправности.[16] Међу јединицама локалне самоуправе које су испуниле ову законску обавезу и основале радно тело за родну равноправност, скоро две трећине су то учиниле у форми комисија, док је мањи број био у форми савета и одбора за родну равноправност.

Повереник за заштиту равноправности је јединицама локалне самоуправе у 2019. години упутио упитнике који су се односили на партиципацију младих из којих су сагледани и подаци о родној равноправности. Према анализи достављених упитника, у 7,59% случајева су жене председнице општина/градоначелнице, док је у 18,35% случајева  жена на позицији заменице предсеника. На позицији председнице скупштине жене чине 18,35%, док на позицији заменице председника скупштине жене чине 17,43%. Такође анализа је показала да на позицији секретара скупштине жене чине 56,9%, док на позицији заменика секретара скупштине чине 61,76%. Резултати упитника су такође показали да је проценат одборница у скупштинама општина/градова у Републици Србији 31,75%, док је у општинском већу 19%.

Обавеза усвајање акта о равноправности полова није експлицитно утврђена Законом о равноправности полова, међутим усвајање таквог акта, односно успостављање нормативног оквира је изузетно значајно за остваривање родне равноправности на локалном нивоу, јер показује недвосмислену опредељеност општине/града да обезбеди примену начела једнаких могућности за мушкарце и жене и утврди одговорност и обавезе у том смислу. Анализом упитника утврђено је да 114 општина/градова (67,5%) нису донеле одлуку о равноправности полова. У тренутку израде анализе 30 општина/градова се изјаснило да има план да усвоји одлуку која се тиче равноправности полова.

Такође, Повереник за заштиту равноправности је у 2019. години, упутио упитнике јединицама локалних самоуправа о партиципацији младих у органима јавне власти[17] и према анализи достављених упитника 109 јединица локалне самоуправе, учешће особа млађих од 30 година је занемарљиво. Према овој анализи млади чине нешто мање од 5% одборника у скупштинама општине/града, 1,8% председника општина/градоначелника, незнатно мање од 1% заменика, 5,3% чланова општинских/градских већа, 4,6% секретара скупштине општине/града, 6,6% чланова савета месних заједница, док их на месту председника скупштине општине/града уопште и нема. Нешто више од 41% младих нема поверења у локалну самоуправу. На питање о постојању радних тела, механизама за младе, на основу достављених упитника, у 60,5% је формиран савет за младе, у 75,2% је основана канцелариј за младе, а у 10% јединице локлане самоуправе немају ни Савет ни канцеларију.  Између осталог на питање о постојању стратешких докумената за младе и препознатост младих у другим стратешким документима, 56% има усвојен локални акциони план за младе, а у 50,5% су млади препознати у другим стратешким документима. На питање о програмима подршке за младе, 45,9% је навело да је усвојило програме подршке за младе. На основу анализе утврђено је да постоји низак степен политичке партиципације младих, и да је забрињавајуће ниско поверење младих како у политичке актере тако и у институције при чему млади истичу да немају довољно прилика да учествују у процесима доношења одлука.

У истаживању које је спровео ЦЕСИД, у сарадњи са Министарсвом омладине и спорта из 2019. године, „Положај и потребе младих у Републици Србији[18],  наведено је да мању или већу незаинтересованост за учешће у друштвено-политичким дешавањима исказује збирно чак 63% младих (38% је потпуно незаинтересовано, а 25% незаинтересовано), док је 59% младих у истраживању навело да не би било спремно да се ангажује у раду неког тела које иницира или доноси одлуке од значаја за младе.

Кровна организација младих Србије је објавила „Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Републици Србији за 2018. годину“[19]. У делу извештаја „Политичка партиципација и однос политичких субјеката према младима[20]наведно је да према последњој процени становништва по старости и полу из 2017. године, младих има 1.186.795 и чине 16,95% популације у Србији. У извештају је наведено да је једно од питања гласило „Како оцењујете Ваш утицај на политичке процесе и одлуке?“ на скали од 1 до 5 и да је просечан одговор био 1,6, што говори да највећи број анкетираних младих сматра да нема утицај на доношење одлука, и да је један од узрока у томе „што младе не учимо да доносе одлуке и не дајемо има довољно прилика да учествују у одлукама локалних заједница, установа и оргнаизација“. Такође у извештају је наведено да је изражен значајан пад у процентима одговора код младих који мисле да постоје партије/кандидати који се обраћају младима, у претходној годин је 36% младих сматрало да постоји, а ове године тек 10%. У закључку на део извештаја о политичкој партиципацији и односу политичких субјеката према младима истакнуто је да постоји низак степен политичке партиципације младих, и да је забрињавајуће изражено ниско поверење младих како у политичке актере тако и у институције у поређењу са прошлом годином.

Београдски центар за људска права у партнерству са Тимом УН за људкса права и Канцеларијом за људска и мањинсак права је објавио „Нулти извештај о правима Младих у Србији“[21]. У питању је први извештај о приказу стања и положаја младих са аспекта људских права. У овом извештају дата су општа запажања, а не појединачне препоруке. С тим у вези, нека од запажања у извештају су да су млади у Србији дупло више незапослени него општа популација, као и то да је висока стопа одлазака младих из земље на годишњем нивоу, као и да је присутна недовољна укљученост младих у процесе доношења одлука.[22]

Кровна организација младих Србије је у публикацији „Минимум стандрада за учешће младих у процесима доношења одлука у локалној заједници[23] истакла да је неопходно да свака општина и град пружи свој допринос реализацији Националне стратегије за младе, као и да усваја локалне стратегије и локалне акционе планове за младе. Стратегија и акциони планови треба да буду усклађени са специфичностима локалних самоуправа и засновани на потребама младих како би се на што бољи начин реализовали циљеви постављени у Националној стратегији за младе.

Имајући у виду наведене податке, може се закључити да партиципација младих није велика и да нису мотивисани да узму активно учешће у својој заједници, што може досвести до незадовољства и бити један од разлога миграција младих и њиховог одласка како из локалне средине, тако и из земље. Из тог разлога потребно је радити на креирању подстицајног окружења и повећању активне подршке већој заступљености и укључености младих у рад јединица локалне самоуправе.

У извештају Међународне организације рада Квантни скок за родну равноправност – за бољу будућност рада за све[24] на глобалном нивоу се разматрају родне разлике као кључна баријера за достојанствен рад за жене. У овом извештају је наведено и да су жене недовољно заступљене на руководећим и лидерским позицијама, али, оне које раде, на водеће позиције брже дођу од мушкараца. Широм света, жене менаџерке и лидерке су скоро годину дана млађе од мушкараца, а такође чешће имају виши ниво образовања него мушкарци руководиоци.[25] Глобално, 44,3%[26] жена руководитељки има напредну универзитетску диплому у поређењу са 38,3% мушкараца руководилаца, а у Србији 66,6% жена има виши ниво образовања у односу на 50% мушкараца[27]. Мајке мале деце такође доживљавају мајчинску лидерску казну, односно имају најниже стопе учешћа на руководећим позицијама (само 25,1% менаџера са децом млађом од шест година су жене) у поређењу са својим мушким колегама (74,9% менаџера са децом млађом од шест година). Према овом извештају у Србији има 28,5 % жена менаџерки са децом млађом од 6 година, а без деце 32,6%, док мушкараца менаџера са децом млађом од 6.година има 71%, а без деце 67,4%.[28]

У Извештају Европске комисије за 2019. годину[29] је, између осталог, наведено да је усвајање новог Закона о родној равноправности озбиљно одложено, али да нови индекс ЕУ за равноправност полова за Србију, објављен у децембру 2018. године, указује да је највећи напредак у области родне равноправности постигнут у области политике, због повећаног учешћа жена у парламенту, Влади и локалним скупштинама.

У публикацији Светског економског форума Родни јаз на глобалном нивоу – извештај 2020[30], који је мерио јаз у друштвеном положају жена и мушкараца на подручју економије, образовања, здравља и политичке моћи, Србија је према мерењима на доста доброј позицији на скали, изнад просечне вредности од 31,4% диспаритета, према овом извештају на 39. месту од 153 земље, са резултатом од 0.736.[31], док је према Извештају о родном јазу на глобалном нивоу за 2017. годину[32] била укупно на 40. месту са резултатом од 0.727. У извештају је наведено да су настојања да се постигне равноправност осетно појачана у односу на прошлу годину, најпре захваљујући већој политичкој заступљености жена.

У истраживању Искуства примене НАП 1325 у општинама Вршац, Крагујевац, Ниш, Кикинда и Сврљиг: Како препознати успехе и отворити простор за координирано локално деловање[33] мапиране су добре праксе и изазови у примени актуелног НАП-а на локалном нивоу у периоду 2017-2019, из перспективе деловања локалних заједница. Закључци до којих се дошло у овом истраживању указују да већина ових локалних заједница улаже значајне напоре на побољшању безбедности жена, јачању родне равноправности и стварању механизама за унапређење положаја жена. У свим заједницама се бележи повећање удела жена у извршној власти, представничким институцијама, штабовима за ванредне ситуације, саветима за безбедност, у полицији и у другим телима на локалном нивоу. Локалне заједнице ипак врло често нису свесне да је успех у заштити женских права који остварују повезан са вредносним оквиром и испуњавањем циљева из НАП-а за примену Резолуције 1325 СБ УН за период 2017-2020 па такви помаци нису засновани на кохерентним политикама и на раду оперативних локалних механизама већ представљају резултат деловања по различитим, међусобно неповезаним основама.

Основна претпоставка за остваривање права на учешће у јавној власти огледа се у равноправној заступљености грађана и грађанки у репрезентативним телима како на националном тако и на локалном нивоу. У том контексту веома су важне посебне мере које треба да створе нормативни, политички и социјални амбијент у коме ће реално постојати једнаке могућности за све. На основу анализе упитника, истраживања и извештаја, јасно је да постоји потреба да се доследном применом одговарајућих механизама обезбеди унапређење родне равноправности кроз веће учешће жена на свим нивоима одлучивања у свим сферама политичког и јавног одлучивања у вршењу јавних функција у органима јединице локалне самоуправе, као и већа партиципација младих у креирање јавних политика и раду јединице локалне самоуправе.

Имајући у виду све наведено, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, Повереник упућује ову препоруку мера за остваривање равноправности свим јединицама локалне самоуправе.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. тaч.  9.

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)

[3] Закон о ратификацији конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 11/81)

[4] Доступно на интернет страници: https://www.rs.undp.org/content/serbia/sr/home/sustainable-development-goals.html

[5] (95/C 168/02)

[6] (2011/2295(INI))

[7] Закон о равноправности полова („Службени гласник РС“, број 104/09) члан 1.

[8] „Службени гласник РС”, број 50/11

[9] Доступно на интернет страници: http://euintegracije.skgo.org/upload/Document/Doc/2014_01/Brosura_POVELJA_200x200_Final_2012_WEB_1str.pdf

[10] Стална конференција градова и општина, доступно на интернет страници: http://rr.skgo.org/

[11] „Службени гласник РС“, број 4/16

[12] Национална стратегија за родну равноправност за период од 2016. до 2020. године („Службени гласник”, број 4/16)

[13] Стратегијом пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014-2024 „Службени гласник РС”, број 85/14

[14] „Службени гласник РС“, бр. 22/15

[15] „Родна равноправност на позицијама одлучивања у јединицама локалне самоуправе – пресек стања у спровођењу препоруке мера јединицама локалне самоуправе за остваривање родне равноправности“-  Доступно на интернет адреси: http://ravnopravnost.gov.rs/rodna-ravnopravnost-u-jedinicama-lokalne-samouprave/

[16] Од укупно 169 ЈЛС које су доставиле податке, у 81 ЈЛС постоји организовано стално радно тело за родну равноправност, у 82 не постоји, a за 6 нема података

[17] Доступно на адреси: http://ravnopravnost.gov.rs/z%D0%B0-v%D0%B5c%D0%B5-ukl%D1%98uciv%D0%B0nj%D0%B5-ml%D0%B0dih-u-pr%D0%BEc%D0%B5s%D0%B5-d%D0%BEn%D0%BEs%D0%B5nj%D0%B0-%D0%BEdluk%D0%B0-cir/

[18] „Положај и потребе младих у Републици Србији“, ЦЕСИД, Београд 2019. године – доступно на интернет страници https://www.mos.gov.rs/public/documents/upload/sport/inspekcija/Polozaj%20i%20potrebe%20mladih%20u%20Republici%20Srbiji%202019.pdf

[19]Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Републици Србији за 2018. годину, Кровна организација младих Србије, Београд 2018 – доступно на интернет страници: http://koms.rs/wp-content/uploads/2018/08/Alternativni-izves%CC%8Ctaj-o-polo%C5%BEaju-i-potrebama-mladih-2018..pdf

[20] Ибид. стр.33

[21] Доступно на интернет страници: https://www.ljudskaprava.gov.rs/sh/press/vesti/paunovic-vlada-posvecena-daljem-unapredenju-polozaja-mladih-u-srbiji

[22] „Нулти извештај о људским правима младих у 2019. години“, Београдски центар за људска права, стр.54

[23] Доступно на интернет страници:  http://connecting-youth.org/publications/publikim24.pdf

[24] Квантни скок за родну равноправност – за бољу будућност рада за све (A quantum leap for gender equality: For a better future of work for all),  International Labour Office (ILO), Geneva, 2019, доступно на интернет страници: https://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/—dgreports/—dcomm/—publ/documents/publication/wcms_674831.pdf

[25] Квантни скок за родну равноправност – за бољу будућност рада за све (A quantum leap for gender equality: For a better future of work for all),  International Labour Office (ILO), Geneva, 2019, доступно на интернет страници: https://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/—dgreports/—dcomm/—publ/documents/publication/wcms_674831.pdf, стр. 113

[26] Исто, стр. 33

[27] Исто,стр. 115

[28] Исто,стр.119

[29] Радни документ Комисије, Република Србија Извештај Европске комисије за 2019. годину, доступно на интернет адреси: http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/20190529-serbia-report_SR_-_REVIDIRANO.pdf

[30] The Global Gender Gap Report 2020, World Economic Forum, 2019 – Доступно на интернет адреси: http://www3.weforum.org/docs/WEF_GGGR_2020.pdf

[31] Исто, стр. 9

[32] The Global Gender Gap Report 2017, World Economic Forum, 2017 – Доступно на интернет адреси: http://www3.weforum.org/docs/WEF_GGGR_2017.pdf

[33] Искуства примене НАП 1325 у општинама Вршац, Крагујевац, Ниш, Кикинда и Сврљиг: Како препознати успехе и отворити простор за координирано локално деловање, Центар за истраживање јавних политика, Београд 2019. година, доступно на интернет страници: http://publicpolicy.rs/publikacije/8dedd2565ce3bff4cd8f7021035091b7d22bae50.pdf

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-iconПрепорука мера за остваривање равноправности локалним самоуправама за жене и младеDownload


 

Print Friendly, PDF & Email
back to top