U prethodnom periodu, Omladinski odbor za obrazovanje pod pokroviteljstvom ambasade Velike Britanije, organizovao je seminar pod nazivom „ Mladi ambasadori pomirenja”. Cilj je bio da se osnaži veza između mladih ljudi, kao i diskusija vezane za probleme u regionu. Na seminaru je učestvovalo dvadeset mladih ljudi iz Bosne i Hercegovine, Srbije ali i sa Kosova. Učesnici su imali priliku da u Beogradu posete Narodnu skupštinu, Specijalni sud , Agenciju za borbu protiv korupcije, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Poverenika za informacije od javnog značaja, Centar za humanitarno pravo, i da se upoznaju sa radom ovih institucija.
Sa njima se sastala i poverenica Nevena Petrušić koja je pružila punu podršku ovoj ideji, a sa radom institucije upoznale su ih Danijela Stojimenov i Ivana Filipov. Studenti i studentkinje društvenih fakulteta iz Bosne, Srbije i sa Kosova, tako su diskutovali o evrointegracijama i evropskim vrednostima na Balkanu, kao procesu koji bi kroz regionalnu saradnju, ekonomsku i kulturnu razmenu pomogao i tako približio naš region stabilnosti.
U nastavku možete pročitati esej jednog od učesnika seminara:
NAŠ DOPRINOS POMIRENjU
Pomirenje… zar se svi ne začudimo kada čujemo ovu reč u našoj zemlji? Toliko je postala strana svima da se retko kada i prepoznamo kada neko priča o njoj. Prešli smo dugi put kao ljudi, stvorivši sve što nam treba i konstantno stvarajući stvari koje su nam potrebne za opstanak počev od vatre, struje , pa sve do atomske bombe da smo usput zaboravili neke osnovne stvari koje nas čine ljudima, a jedna od njih je pomirenje. O samom pomirenju je teško govoriti čak i kada se radi o našim najbližima, a kamoli o pomirenju sa zemljama u našem regionu, sa kojima smo prešli dug put od bratstva i jedinstva do najvećih neprijatelja i upravo o takvom pomirenju ću ja pokušati da govorim.
Vekovima svi živimo jedni pored drugih, i ne poznajemo se dovoljno, a tvrdimo da jedni druge znamo najbolje. Previše smo gordi i ponosni, a premalo razumljivi I saosećajni. Stvorili smo predrasude koje su nas opkolile , a nismo uspeli da ih otklonimo. I šta smo uspeli? Uspeli smo da promenimo istoriju tako da svako ima svoju, i da je svako u pravu a niko nije, da je svako nedužan a niko nije kriv. Sve je to teško promeniti, bar nam tako kažu političari, istoričari, ljudi koji su na vlasti, političke i ekonomske elite kojima očigledno odgovara ovako stanje u našem regionu.
Kada sve pogledamo, samo pomirenje koje bi svaki normalan čovek želeo ostaje na nama mladima, običnim građanima koji želimo da zaista jednoga dana putujemo u zemlje u regionu, bez bojazni za našu sigurnost.
Ja sam jedan od retkih koji je imao priliku da otvoreno govori o problemima samog procesa pomirenja na seminaru ” Mladi ambasadori pomirenja” koji je održan ovde u Beogradu u organizaciji Omladinskog odbora za obrazovanje i pod pokroviteljstvom ambasade Velike Britanije. Ovaj jedinstveni seminar je omogućio mladim ljudima iz regiona da se okupe i diskutuju o tome šta nas koči da dođemo do ostvarivanja POMIRENjA u regionu. Posle dužeg vremena smo imali šansu da sednemo i razgovaramo o problemima našeg regiona a njih je mnogo. Shvatili smo da je jedan od problema naših država to što su ljudi prestali da razmišljaju svojim glavama, što se bezpogovorno slušaju ljudi na vlasti i što se o samim problemima bukvalno i ne razgovara. Da li jer su pritisnuti svakodnevnicom koja je nažalost svedena na puko preživljavanje i sastavljanje kraja sa krajem ili je narod jednostavno umoran od prošlosti, kao da fali volja da se dijalog pokrene i da se jednom za svagda stavi tačka na sva pitanja i sve nesuglasice u našem regionu.
Volja sama naravno da nije dovoljna, sam proces pomirenja je višeslojan i komplikovan, sastavljen od više problema koje moramo rešiti pre nego što možemo da se nadamo pomaku u procesu pomirenja na Balkanu. Počev od kućnog vaspitanja gde okruženje kod najmlađih može znatno da utiče na formiranje njihovih stavova o situaciji na našim prostorima, dovodeći ih pred svršen čin usađivanjem jednostranih ideja i uspostavljanjem novog sistema vrednosti. Nepostojanje jedinstvenog stava o istorijskim činjenicama takođe otežava put ka pomirenju, jer ne postoje univerzalni istorijski udžbenici iz kojih će đaci učiti i tako sagledati situaciju objektivno, a ne samo jednu stranu. U dobu interneta gde svako ima pristup informacijama i mogućnost da istraži sve što ga zanima, nama je jednostavnije da verujemo u ono što nam mediji serviraju, a ni jednog trenutka ne sumnjajući u navode tih medija. Mediji su neko ko ima moć da doprinese pomirenju ali su zbog svoje pristrasnosti neretko velika prepreka tome.
Ovo su neki od suštinskih problema koji nam otežavaju da dođemo do pomirenja a koji su na nama da ih rešimo, u rukama mladih ljudi koji imaju želju i snagu da se bore za svet u kome na pomen Balkana nije rat koji je bio devedesetih, nego saradnja i međusobno poštovanje naših država. Ta saradnja i poštovanje su mogući na našim prostorima ali dokle god gledamo 20 godina unazad, a ne unapred teško da ćemo je ostvariti. Na nama je dakle da pokušamo svojim delima da promenimo mišljenja ljudi koji su i dalje zastali negde tamo u devedesetim, da od mržnje ne mogu ništa ali da od pomirenja možemo dosta, došlo je vreme kada svako mora da se zapita koliko doprinosi pomirenju. Moramo da shvatimo da nam magično rešenje neće pasti sa neba i da svako od nas ima moć da promeni nešto, a najbolji početak jeste da promenimo način na koji ljudi ovde u našoj zemlji razmišljaju i da pokažemo ljudima da je ovaj problem stvaran i da ga vredi rešavati zarad naše zajedničke budućnosti.
Miloš Vasić
