del. br. 1089/2011 datum: 6. 10. 2011.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti mere za ostvarivanje ravnopravnosti (čl. 33. t. 7. i 9. Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS„ br. 22/2009), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

PREPORUKE

1. Radi ostvarivanja pune i efektivne ravnopravnosti u društvenim odnosima, potrebno je u što kraćem roku pripremiti i usvojiti Nacionalnu strategiju za borbu protiv diskriminacije, kojom bi se utvrdile sveobuhvatne i koordinisane mere i aktivnosti za sprečavanje i suzbijanje diskriminacije i ostvarivanje ravnopravnosti.

2. U cilju operacionalizacije Nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije, potrebno je usvojiti akcioni plan za sprovođenje planiranih mera i aktivnosti, sa precizno definisanim zadacima, nosiocima aktivnosti, indikatorima i rokovima za realizaciju.

O b r a z l o ž e nj e

Republika Srbija pridaje veliku važnost suzbijanju diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti i nastoji da poštuje i primenjuje najviše međunarodne i evropske standarde u ovoj oblasti. Saglasno tome, zaokružila je nacionalni antidiskriminacioni normativni okvir, usvojila i učinila delom svog zakonodavstva najvažnije univerzalne i regionalne sporazume u ovoj oblasti i radila na usvajanju i nacionalnoj primeni fakultativnih protokola uz te sporazume. Izborom poverenice za zaštitu ravnopravnosti u maju 2009. godine, uspostavljena je samostalna i nezavisna nacionalna institucija, kojoj je namenjena ključna uloga u sprečavanju diskriminacije i unapređivanju zaštite ravnopravnosti.

Uprkos izvesnim pozitivnim pomacima na planu sprečavanja diskriminacije, ova negativna pojava još uvek je veoma raširena. O tome svedoče podaci o broju pritužbi koje su upućene Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, izveštaji pojedinih državnih organa i organizacija civilnog društva koje prate ovu pojavi i upoznate su sa negativnim iskustvima građanki/građana, kao i rezultati istraživanja javnog mnjenja. Navodimo nekoliko ključnih podataka koji ove navode potvrđuju.

U dosadašnjem periodu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, samostalnom i nezavisnom državnom organu specijalizovanom za borbu protiv diskriminacije, upućeno je 330 pritužbi zbog diskriminacije. Među njima su najbrojnije pritužbe zbog diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti (17%), seksualne orijentacije (16%), invaliditeta (7,29%), političkog i sindikalnog članstva (4,8%), pritužbe zbog višestruke diskriminacija (4,2%), kao i pritužbe zbog diskriminacije po osnovu pola, starosnog doba i drugih ličnih svojstava. U pritužbama se ukazuje na diskriminaciju u različitim oblastima društvenog života, s tim što su dominantne pritužbe zbog diskriminacije u sferi rada i zapošljavanja (33,4%), u javnoj sferi (15,8%), u pravosuđu (9,7%), radu državnih organa (8,2%), pružanju usluga (6,1%), penzijskom osiguranju (3,6%) i obrazovanju. Posebno zabrinjava da je najveći broj pritužbi zbog diskriminacije podnet protiv organa javne vlasti (41%) i ustanova (17,6%), dok je protiv poslodavaca podneto oko 19% pritužbi, a protiv pojedinaca/pojedinki oko 14% pritužbi.

U proteklom periodu Poverenik za zaštitu ravnopravnosti izdao je sedam opomena, više od 15 preporuka organima javne vlasti i preko 25 upozorenja i saopštenja javnosti. Zabrinjavajuće je da pojedini državni organi i organi lokalne samouprave ignorišu preporuke Poverenika ili ih javno osporavaju, što smanjuje efektivnost delovanja ovog organa u suzbijanju diskriminacije i otežava otklanjanje posledica diskriminacije.

Prema Izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2010. godinu, najrašireniji vidovi diskriminacije su strukturalna i indirektna diskriminacija žena, čiji su ključni uzroci čvrsto ukorenjeni, tradicionalni, patrijarhalni stereotipi u vezi sa ulogama i obavezama žena i muškaraca u porodici i društvu.

Takođe je veoma raširena i diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti/ etničkog porekla. Postoje problemi u ostvarivanju pojedinih manjinskih prava, pri čemu ostvarivanje ovih prava otežava ili onemogućava nedostatak podzakonskih akata, uputstava, pravilnika i drugih akata koje bi organi uprave trebalo da donesu. Najčešće žrtve diskriminacije po nacionalnoj pripadnosti/etničkom poreklu jesu Romi. Mnogi etnički motivisani napadi na osobe iz romske populacije nisu istraženi i sankcionisani na odgovarajući način. Govor mržnje usmeren ka Romima čest je i široko rasprostranjen, ali se retko i neadekvatno kažnjava. Još uvek je aktuelan problem nedostatka ličnih dokumenata sa kojim se suočavaju pripadnici/ce romske populacije, što im otežava ili onemogućava ostvarivanje prava. Mnogi slučajevi izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti ne nailaze na adekvatnu reakciju nadležnih organa, a rad na njihovom procesuiranju često je spor i neefikasan. Prema neonacističkim i fašističkim organizacijama i udruženjima koja zagovaraju mržnju i netrpeljivost prema pripadnicima nacionalnih manjina ne preduzimaju se delotvorne mere kako bi se sprečilo njihovo delovanje.

Osobe sa invaliditetom još uvek su izložene raznim vidovima neposredne i posredne diskriminacije u svim oblastima društvenog života. Prema oceni samih osoba sa invaliditetom, diskriminacija je najizraženija u oblasti obrazovanja, pristupačnosti javnih objekata i površina i zapošljavanja. Iako su započele aktivnosti na ostvarivanju inkluzivnog obrazovanja, još uvek su česti slučajevi diskriminacije dece sa smetnjama u razvoju, sa fizičkim i mentalnim invaliditetom. Najveći broj fakulteta, osnovnih i srednjih škola, studentskih domova i internata nije pristupačan i fizički prilagođen osobama sa invaliditetom. Evidentno je da su mnogi drugi javni objekti i površine nepristupačni osobama sa invaliditetom. Diskriminacija ovih osoba evidentna je i u korišćenju zdravstvenih usluga, kao i u oblasti zapošljavanja prilikom. Iako je primena Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom dala izvesne rezultate, još uvek nije ostvaren zadovoljavajući nivo njihove inkluzije u radni proces.

Diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije takođe je veoma raširena pojava i u javnim i u privatnom prostoru, prvenstveno zbog ekstremno negativne društvene percepcije LGBT osoba (lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe) i visokog nivoa homofobije. LGBT populacija spada u najranjivije grupe jer se svakodnevno suočava sa marginalizacijom, diskriminacijom, šikaniranjima, pretnjama, nasiljem i govorom mržnje. Specifičnost položaja LGBT populacije se ogleda i u činjenici da su oni jedina grupa čije se pravo na javno okupljanje osporava i oko kojeg se poslednjih godina vodi debata u javnosti, uprkos tome što postoji ustavna garancija slobode okupljanja. Godinama unazad slučajevi nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama nisu nailazili na adekvatnu reakciju nadležnih institucija sistema, niti su preduzimane mere da se javnost senzibiliše i promoviše tolerancija prema seksualnim manjinama.

Postoje problemi u ostvarivanju ravnopravnosti crkava i verskih zajednica, kao i vernika koji im pripadaju, koji su vezani za pojedina zakonska pravila o „tradicionalnim” verskim zajednicama, sadržanim u Zakonu o crkvama i verskim zajednicama. Zabeleženi su i slučajevi diskriminacije predstavnika verskih manjina, slučajevi vandalizma, govora mržnje, fizičkih napada, kao i negativni medijski izveštaji u kojima se ove zajednice nazivaju „sektama”, a pripadnici „satanistima” i „devijantnim” osobama. Istrage o ovim događajima uglavnom su spore i nedelotvorne.

Raširena je i diskriminacija po drugim osnovima, kao što su bračni i porodični status, starosno doba, članstvo u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, izbeglički status i sl. mada ne postoji potpuni uvid koliko su određene grupe ljudi diskriminisane, tako da je potrebno detaljnije istražiti fenomen diskriminacije u Srbiji, njegove uzroke i pojavne oblike, kako bi se pravovremeno planirale i preduzimale efikasne mere za otklanjanje uzroka i posledica diskriminacije.

Zabrinjavajuće je, takođe, da aktivisti i aktivistkinje udruženja koja se bave praćenjem pojave diskriminacije i pružaju pomoć i podršku žrtvama diskriminacije često nailaze na otpore, napade, omalovažavanja i šikaniranja, koja se nedovoljno efikasno procesuiraju.

Prema podacima prikupljenim istraživanjem javnog mnjenja, većina građana ocenjuje da je diskriminacija prisutna u velikoj ili prilično velikoj meri (59%), a prema stavovima više od polovine građana, gupe koje su najviše izložene diskriminaciji jesu Romi (50%), osobe sa invaliditetom (27%), siromašni (26%) i žene (20%). Međutim, tokom 2010. godine smanjio se broj onih koji smatraju da su Romi najdiskriminisanija grupa (sa 50% na 45%), pri čemu se siromašni građani percipiraju kao druga po redu ugrožena grupa (32%). Nešto više od petine građana imalo je lična iskustva sa diskriminacijom. Diskriminaciji su bili izloženi zbog ličnih osobina koje su se najčešće ticale ženskog pola, starosti, siromaštva i invaliditeta, pri čemu je diskriminacija najčešće ispoljavana na radnom mestu, prilikom zapošljavanja i otkaza.

Istraživanja pokazuju da građani Srbije imaju mnoge predrasude i visok stepen netolerancije kada su u pitanju pripadnici nacionalnih manjina, o čemu ilustrativno govori podatak da se u proceni moguće uspešnosti u obavljanju poslova šefa, radnika gradske čistoće, predsednika opštine, predsednika Vlade itd. prednost daje Srbima, izuzev poslova radnika gradske čistoće.

Samo trećina građana ocenjuje da bi posao predsednika Vlade mogao uspešno da obavlja Mađar, Rom ili Hrvat. Takođe, znatan procenat građana je izrazio nespremnost da prihvati kao bračne partnere ili kao bračne partnere članova svoje porodice Rome (46%), muslimane (40%) ili Hrvate (31%), pri čemu je tokom 2010. godine ovaj procenat povećan. Stepen predrasude je u odnosu na 2009. godinu najviše povećan prema Albancima, muslimanima i Hrvatima, ali je smanjen prema Romima; čak 64% građana nije spremno da prihvati Albance kao bračne partnere članova svoje porodice, dok je 52% onih koji za to nisu spremni u odnosu na Rome.

Takođe, veliki deo stanovništva Srbije pokazuje izuzetno visok stepen netolerancije i netrpeljivosti prema LGBT osobama. Predrasude su još uvek jako izražene. Većina stanovništva homoseksualnost smatra bolešću i pojavom opasnom po društvo, a ovakvi stavovi sreću se i u nastavnim materijalima. Visoka je socijalna distanca prema LGBT osobama: čak polovina ljudi u Srbiji odbacila bi svoje bližnje da znaju da su homoseksualci. Ipak, većina ljudi koji imaju negativan odnos prema LGBT osobama ne podržava nasilje prema njima i zalaže se za kažnjavanje onih koji ga vrše na isti način na koji se kažnjava nasilje izvršeno prema bilo kojoj osobi.

Stanovništvo Srbije ispoljava visok stepen netolerancije i prema osobama koje žive sa HIV virusom, što je, između ostalog i posledica nedovoljnog poznavanja same bolesti i puteva njenog prenošenja. Prema rezultatima istraživanja Instituta za javno zdravlje ”Dr Milan Jovanović-Batut”, čak 89% građana nikada ne bi pristalo na zajednički život sa osobom koja je obolela od side, a svaki treći anketirani smatra da osoba obolela od side treba da dobije otkaz iako svoj posao obavlja profesionalno. Sličan odnos ispoljava se i prema osobama obolelim od hepatitisa.

Kad je u pitanju ocena rada državnih organa na suzbijanju diskriminacije, 69% građana ocenjuje da se država nedovoljno bavi pitanjem diskriminacije, ne informiše u dovoljnoj meri građane o problemu diskriminacije(64%), kao i o aktivnostima koje se preduzimaju na planu sprečavanja diskriminacije, dok 37% građana smatra da država ovaj problem treba da svrsta među prioritete.

Sagledavajući stepen rasprostranjenosti diskriminacije, raširenost predrasuda i stereotipa, stavove građana i građanki Srbije i druge činioce od kojih zavisi ostvarivanje ravnopravnosti u društvenim odnosima, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti stoji na stanovištu da je neophodno pristupiti izradi celovitog strateškog dokumenta za borbu protiv diskriminacije, koji bi se definisale sveobuhvatne kratkoročne, srednjoročne i dugoročne mere i aktivnosti državnih organa i drugih društvenih aktera u cilju sprečavanja i suzbijanja diskriminacije Imajući u vidu ključne uzroke diskriminacije i oblasti u kojima se ona ispoljava, evidentno je da sprečavanje i suzbijanje diskriminacije nije moguće bez koordinisanog delovanja organa javne vlasti na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou, kao i institucija koje deluju u oblasti obrazovanja, rada, zdravstvene i socijalne zaštite, informisanja, zaštite potrošača i u drugim društvenim delatnostima.

Nacionalna strategija za borbu protiv diskriminacije, kao pravno-politički dokument, bila bi podrška sprovođenju zakonskih antdiskriminacionih mera, a njeno sprovođenje doprinelo bi otklanjanju uzroka diskriminacije, jačanju svesti javnosti o društvenoj opasnosti diskriminacije i individualnoj koristi koju svako ostvaruje poštovanjem prava drugih i drugačijih, kao i unapređenju tolerancije i prihvatanju i uvažavanju različitosti. Pored toga, sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije unapredilo bi rad pravosudnih i drugih organa javne vlasti i učinilo delotvornijim sve mehanizme za pružanje pravne zaštite od diskriminacije.

Poverenica je mišljenja sam da proces izrade Nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije treba da bude maksimalno participativan, što podrazumeva uključivanje relevantnih organa i institucija sistema, kao i predstavnika/ca manjinskih grupa i nevladinih organizacija koje se bave promocijom i zaštitom ljudskih prava, imajući u vidu njihove kapacitete, nivo stručne ekspertize i dosadašnji doprinos izgradnji antidiskriminacionog prava.

Nacionalnu strategiju za borbu protiv diskriminacije treba operacionalizovati usvajanjem odgovarajućeg akcionog plana za njeno sprovođenje.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i zaposleni u stručnoj službi izražavaju spremnost da pruže podršku izradi nacionalnog strateškog dokumenta za borbu protiv diskriminacije i da, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, zajedno sa drugim akterima, pruže maksimalni doprinos borbi protiv diskriminacije u Srbiji i izgradnji društva u kome svi uživaju jednaka prava bez bilo kakve diskriminacije.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Препорука Влади републике Србије за усвајање Националне стратегије за борбу против дискриминације