del. br. 936 datum: 3. 8. 2011

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i izriče zakonom utvrđenje mere (član 33. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS,” br. 22/2009), povodom pritužbe I. p. o. s. m. i., Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE

Rešenjem o kategorijama invalida koji mogu da koriste javna parkirališta („Sl. list grada Beograda”, br. 28/2003) i Pravilnikom o kategorijama vojnih invalida, civilnih invalida rata i osoba sa invaliditetom koji mogu besplatno da koriste posebno određena parking mesta na javnim parkiralištima („Sl. list grada Beograda”, br. 27/2006), povređeno je načelo jednakosti.

Ovim dokumentima, kojima su propisane kategorije lica koja mogu da koriste parking mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom, izvršena je diskriminacija pojedinih kategorija građanki i građana Beograda, i to roditelja i staratelja dece sa smetnjama u razvoju koja se nalaze u redovnom obrazovnom sistemu ili nisu uključena u obrazovni sistem, u odnosu na roditelje i staratelje dece sa smetnjama u razvoju koja pohađaju specijalne škole.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno članu 33. stav 1. tačka 1. i članu 39. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, daje gradu Beogradu,

PREPORUKU

1. Skupština grada Beograda i Sekretarijat za socijalnu zaštitu grada Beograda ukloniće iz Rešenja o kategorijama invalida koji mogu da koriste javna parkirališta i Pravilnika o kategorijama vojnih invalida, civilnih invalida rata i osoba sa invaliditetom koji mogu besplatno da koriste posebno određena parking mesta na javnim parkiralištima uslove kojima je povređeno načelo jednakosti u odnosu na pojedine kategorije građana i građanki Beograda na osnovu njihovih ličnih svojstava.

2. Skupština grada Beograda i Sekretarijat za socijalnu zaštitu grada Beograda ispraviće nekorektnu, zastarelu i diskriminatornu terminologiju u Rešenju o kategorijama invalida koji mogu da koriste javna parkirališta i Pravilniku o kategorijama vojnih invalida, civilnih invalida rata i osoba sa invaliditetom koji mogu besplatno da koriste posebno određena parking mesta na javnim parkiralištima.

3. Skupština grada Beograda i Sekretarijat za socijalnu zaštitu grada Beograda će ubuduće voditi računa da svojim odlukama ne krše odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, odnosno da se suzdrže od neopravdanog pravljenja razlike ili nejednakog postupanja i propuštanja (isključivanja, ograničavanja ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, koje se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

4. Skupština grada Beograda i Sekretarijat za socijalnu zaštitu grada Beograda će obavestiti Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja i preporuke, o merama koje će sprovesti u cilju postupanja po preporuci.

O b r a z l o ž e nj e

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je 4. marta 2011. godine primila pritužbu I. p. o. s. m. i., u kojoj se navodi da su Rešenjem o kategorijama invalida koji mogu da koriste javna parkirališta diskriminisana deca sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom – deca i odrasli sa intelektualnim invaliditetom, deca koja su uključena u redovno obrazovanje, deca i mladi koji nisu korisnici dnevnih boravaka, kao i deca sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom koje su izvan obrazovnog sistema i sistema socijalne zaštite.

Rešenje o kategorijama invalida koji mogu da koriste javna parkirališta (Sl. list grada Beograda br. 28/2003), propisuje:

1. Na javnim parkiralištima na teritoriji gradskih opština grada Beograda parking mesta za parkiranje vozila invalida mogu da koriste invalidi sledećih kategorija:

– invalidi sa 80%, 90% i 100% invalidnosti, odnosno I, II i III stepen telesnog oštećenja donjih ekstremiteta, karlice i slepa lica sa 90% ili 100% oštećenja vida;
– lica na dijalizi – koja svojim vozilom odlaze na dijalizu;
– roditelji, odnosno staraoci invalidne dece sa oštećenjima donjih ekstremiteta i karlice, kao i slepe dece, pod uslovom da pohađaju specijalnu školu, fakultet, ili da su smeštena u ustanovu za dnevni boravak, ili da idu na rehabilitaciju ili redovan lekarski tretman.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sprovela je postupak u cilju utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa članom 35. stav 4. i članom 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Poverenica je uputila dopis 15. marta 2011. godine, sekretaru Sekretarijata za socijalnu zaštitu grada Beograda, sa zahtevom da se izjasni o sledećim okolnostima: iz kojih razloga je napravljena razlika u režimu prava na besplatno parkiranje između dece i osoba sa fizičkim invaliditetom u odnosu na decu i osobe sa intelektualnim invaliditetom; i koji su razlozi za postavljanje uslova da pravo na besplatno parkiranje imaju roditelji i staratelji dece sa invaliditetom koja pohađaju specijalnu školu ili dnevni boravak.

Poverenica je primila traženo izjašnjenje 14. aprila 2011. godine, u kome su objašnjeni ciljevi i motivi za donošenje pomenutog Rešenja:

– da je osnov donošenja Rešenja o kategorijama invalida koji mogu da koriste javna parkirališta, Rešenja o kategorijama vojnih invalida i civilnih invalida rata koji mogu besplatno da koriste posebno određena parking mesta na javnim parkiralištima i Pravilnika o kategorijama vojnih invalida, civilnih invalida rata i osoba sa invaliditetom koji mogu besplatno da koriste posebno određena parking mesta na javnim parkiralištima, sadržan u čl. 10. st. 4. Odluke o javnim parkiralištima („Sl. list grada Beograda”, br. 18/2003 i 3/2006), čl. 39. i čl. 14. u vezi sa čl. 22. st. 2. Odluke o gradskoj upravi („Sl. list grada Beograda”, br. 22/2001 i 18/2006);
– da je u uslovima ograničenog kapaciteta opštih parkirališta, cilj bio da se donošenjem Rešenja i Pravilnika određenim kategorijama obezbedi besplatno parkiranje vozila na određenim javnim parkiralištima;
– da je usled ograničenog kapaciteta javnih parkirališta, cilj bio da se ova mogućnost obezbedi za što veći broj osoba, ali isključivo sa pojedinim telesnim oštećenjima i bolestima koje usled visokog zdravstvenog rizika ne mogu koristiti svakodnevno javni gradski prevoz, odnosno kojima je neophodno korišćenje sopstvenog vozila kao i parkiranje na opštim parking mestima;
– da Sekretarijat za socijalnu zaštitu grada, određuje kategorije osoba sa invaliditetom koje mogu besplatno koristiti parking mesta obeležena za vozila osoba sa invaliditetom na opštim i posebnim parkiralištima i da su uslovi jednaki za sve utvrđene kategorije u cilju ravnopravnog položaja osoba sa određenim pojedinim telesnim oštećenjima i bolestima;
– da je izrađen nacrt novog Pravilnika o kategorijama lica koja mogu besplatno koristiti određena parking mesta na teritoriji grada Beograda i opštim uslovima za ostvarivanje parking karte;
– da nacrt novog Pravilnika ne uslovljava decu pohađanjem specijalne škole, fakulteta, smeštajem u dnevni boravak ili odlaskom na rehabilitaciju ili redovnim lekarskim tretmanom, ukoliko imaju trajno oštećenje donjih ekstremiteta najmanje 75% ili oboljenje bubrega koje zahteva trajnu dijalizu.

Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu. Zakon o zabrani diskriminacije u članu 4. propisuje opštu zabranu diskriminacije tako što propisuje da su svi jednaki i da uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti.

Međutim, treba imati u vidu da propisana zabrana diskriminacije ne može sama po sebi da obezbedi ostvarivanje principa jednakih mogućnosti za sve članove društva. Pojedine kategorije građana i građanki se nalaze u mnogo nepovoljnijoj poziciji u odnosu na opštu populaciju, te je nužno preduzimanje konkretnih mera kako bi se njihov položaj izjednačio. Ustav RS, kao i Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom propisuju da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje se mogu uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su u suštinski nejednakom položaju u odnosu na ostale građane.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da nije sporno da se u ovom slučaju radi o jednoj posebnoj meri kojom se omogućava besplatno korišćenje određenih parking mesta za vozila osoba sa invaliditetom na javnim parkiralištima i ovakva mera, sama po sebi, ne predstavlja diskriminaciju.

Odredbom člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da do povrede ovog načela dolazi ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Da bi se ispitalo da li je ovim aktima povređeno načelo jednakosti, potrebno je razmotriti: 1) da li je cilj koji se postiže ovom merom dopušten i opravdan, 2) da li se cilj može postići propisanom merom, odnosno da li postoji srazmera između preduzetih mera i ciljeva koji se tom merom ostvaruju, i 3) da li postoji objektivno i razumno opravdanje da se pojedinim kategorijama građana i građanki uskrate prava predviđena ovom merom.

U izjašnjenju koje je Poverenici dostavljeno navedeni su razlozi za donošenje ova dva akta – cilj njihovog donošenja je da se određenim kategorijama lica obezbedi besplatno parkiranje vozila na javnim parkiralištima, kao i da se ova mogućnost obezbedi za što veći broj onih kojima je zaista neophodno da svakodnevno koriste sopstvena vozila, odnosno da se ovo pravo obezbedi „isključivo licima sa pojedinim telesnim oštećenjima i bolestima koje usled visokog zdravstvenog rizika ne mogu koristiti svakodnevno javni gradski prevoz, licima kojima je neophodno korišćenje sopstvenog vozila kao i parkiranje na opštim parking mestima”.

Sasvim je izvesno da je u nadležnosti grada Beograda da donosi odluke kojima se reguliše korišćenje javnih parkirališta, da utvrđuje pravila za raspodelu parking mesta, kao i da odlučuje koja će lica moći da ih besplatno koriste. Ta prava grada Beograda se ni na koji način ne dovode u pitanje. Grad Beograd, ne samo da ima pravo već ima i obavezu da podstiče poštovanje prava osoba sa invaliditetom, kao i da pruža podršku osobama sa invaliditetom i organizacijama osoba sa invaliditetom u poštovanju i ostvarivanju što višeg nivoa prava koja su ovim licima garantovana kako domaćim tako i međunarodnim propisima. Ovo je posebno važno ako se ima u vidu da je Beograd glavni grad i da može da podstiče pozitivne politike i prakse, koje manjim lokalnim samoupravama mogu da budu primer. Imajući sve ovo u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je cilj koji se ovim merama želi postići, dopušten i opravdan.

Nesporno je da Rešenje i Pravilnik sadrže posebnu meru namenjenu osobama sa invaliditetom, kao i roditeljima, odnosno, starateljima dece sa smetnjama u razvoju, ali su iz ove mere određene kategorije isključene. Poverenica je, imajući u vidu navode iz pritužbe i iz izjašnjenja, analizirala da li postoji razumno i objektivno opravdanje za pravljenje razlike u pogledu ostvarivanja prava na besplatno parkiranje.

Iz analize postojećih dokaza se može zaključiti da je ova posebna mera namenjena isključivo onim kategorijama dece i osoba sa invaliditetom, koje imaju takvu vrstu invaliditeta koja prouzrokuje nemogućnost kretanja ili otežano kretanje. Iako su poslednjih godina načinjeni izvesni pomaci, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da Beograd još uvek spada u red gradova koji nisu pristupačni osobama sa invaliditetom, stoga je uvođenje ovakve mere razumljivo.

S druge strane, kako je u pritužbi navedeno da su merom diskriminisana: a) deca koja su uključena u redovno obrazovanje, b) deca i mladi koji nisu korisnici dnevnih boravaka, c) deca sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom koje su izvan obrazovnog sistema i sistema socijalne zaštite i d) deca i odrasli sa intelektualnim invaliditetom, detaljna analiza je pokazala da sve navedene grupe dece možemo da svrstamo u dve – deca koja su u redovnom obrazovanju i deca koja uopšte nisu u obrazovanju. Deca koja uopšte nisu uključena u obrazovni sistem se nalaze u dnevnim boravcima (sistem socijalne zaštite), a neka nisu uključena ni u dnevne boravke.

Poverenica je imala u vidu da je ova posebna mera uvedena kako bi se olakšalo kretanje deci i osobama sa invaliditetom koji, usled visokog zdravstvenog rizika, ne mogu svakodnevno da koriste javni gradski prevoz. Dakle, da bi uopšte postojala potreba za svakodnevnim korišćenjem javnog prevoza, potrebno je da je dete sa smetnjama u razvoju uključeno u obrazovanje ili da koristi dnevni boravak. Za odrasle osobe sa invaliditetom važi sličan princip, neophodno je da imaju potrebu za svakodnevnim korišćenjem javnog prevoza – odlasci lekarima i slično. U odnosu na decu i odrasle sa intelektualnim smetnjama, Poverenica smatra da uvođenje ove mere ne predstavlja diskriminaciju, jer je mera, kao što je već obrazloženo, namenjena osobama koje se otežano kreću. Iako mera nije posebno namenjena osobama sa intelektualnim invaliditetom, nema smetnje da ovo pravo ostvare osobe sa intelektualnim invaliditetom ili roditelji/staratelji dece sa intelektualnim smetnjama, ukoliko ispunjavaju druge uslove.

Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje da li postavljeni uslov „da dete pohađa specijalnu školu”, ima razumno i objektivno opravdanje. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009 i 52/2011) takođe izričito zabranjuje diskriminaciju i propisuje da lica sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja (čl. 3. stav 1. tačka 1. i 6. stav 3.). Inkluzivno obrazovanje predstavlja obrazovni koncept koji proističe i koji se razvija iz stava o potrebi uključivanja sve dece u redovne škole. Pravo je svakog deteta, da bez obzira na njegovo fizičko, intelektualno, emocionalno, socijalno, jezičko ili drugo stanje bude uključeno u obrazovni sistem, odnosno u redovne škole i razrede. Usvajanje inkluzivnog pristupa je neophodno i opravdano, te je ovakav pristup obrazovanju potrebno da podrže svi državni organi, pri čemu je lokalna samouprava jedan od ključnih faktora.

Iako je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti imala u vidu navode da su javna parkirališta ograničenih kapaciteta, smatra da ne postoji objektivno i razumno opravdanje da se roditelji i staratelji dece sa smetnjama u razvoju (koja ispunjavaju druge uslove propisane ovim aktima) koja su u redovnom obrazovnom sistemu ili uopšte nisu u njemu, tretiraju različito u odnosu na roditelje i staratelje dece koja pohađaju specijalne škole ili čija su deca u dnevnim boravcima. Ova posebna mera nikako ne može da bude uslovljena vrstom škole koju dete pohađa, odnosno, ne pohađa. Naime, u Republici Srbiji postoje još uvek redovne i tzv. specijalne škole, koje su deo obrazovnog sistema. Sva deca imaju pravo na obrazovanje, a od odluke roditelja zavisi u koju vrstu škole će dete biti upisano. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da ne postoji razumno i objektivno opravdanje da se mera odnosi samo na roditelje i staratelje dece koja pohađaju specijalne škole, a da istu privilegiju (besplatno parkiranje) ne mogu da ostvare roditelji i staratelji dece koja su uključena u redovan obrazovni sistem. Poverenica je imala u vidu da je osnovno obrazovanje obavezno za sve, i da bi sva deca trebalo da budu uključena u obrazovno-vaspitni sistem, ali je takođe svesna i činjenice da još uvek ima dece koja su potpuno isključena iz obrazovanja (posebno deca sa smetnjama u razvoju i romska deca), te je mišljenja da nema razumnog i objektivnog opravdanja zbog kojeg se ova posebna mera ne bi odnosila i na grupu dece koja nisu uključena u obrazovni sistem, odnosno, na njihove roditelje i staratelje.

Dakle, analiza Rešenja i Pravilnika je pokazala da su ovim dokumentima, s obzirom na propisane uslove, očigledno u nejednak položaj stavljeni roditelji i staratelji dece sa smetnjama u razvoju: koja su u uključena u redovan obrazovni sistem, kao i oni čija deca nisu uključena u obrazovni sistem, u odnosu na roditelje i staratelje dece sa smetnjama u razvoju koja pohađaju specijalne škole.

Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je sam tekst Rešenja i Pravilnika diskriminatoran jer su njihove odredbe formulisane uz upotrebu nekorektne, zastarele i diskriminatorne terminologije, koja se ne sme koristiti u aktima organa javne vlasti. Termini kao što su „invalidi”, „invalidna lica”, i drugi slični stigmatizirajući izrazi moraju se eliminisati, odnosno zameniti u skladu sa opšteprihvaćenim jezičkim i terminološkim standardima. Korektni termini su npr. osobe sa invaliditetom, deca sa smetnjama u razvoju, parking mesto za vozila osoba sa invaliditetom i dr.

Ceneći utvrđene činjenice i pravne propise, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno članu 33. stav 1. tačke 1. i 9. Zakona o zabrani diskriminacije, dala je mišljenje i preporuku Skupštini grada Beograda i Sekretarijatu za socijalnu zaštitu grada Beograda radi preduzimanja radnji kojima će se otkloniti povreda načela jednakosti pojedinih kategorija građana i građanki Beograda.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Препорука Скупштини града Београда и Секретаријату за социјалну заштиту града Београда за уклањање дискриминаторних одредби из Решења о категоријама инвалида који могу да користе јавна паркиралишта и Правилника о категоријама војних инвалида, цивилних инв