del. br. 34-00-1/2013-02 datum: 5. 3. 2013.

PREPORUKU MERA ZA OSTVARIVANjE RAVNOPRAVNOSTI

Mišljenje je doneto u okviru zakonom propisane nadležnosti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti, u postupku koji je vođen na osnovu saznanja da u Gradskom saobraćajnom preduzeću „Beograd” postoji određen broj vozila, koja su prilagođena za ulazak osoba sa invaliditetom, ali i pored toga, ovim osobama nije omogućeno da ih koriste.

1. TOK POSTUPKA

1.1. Postupajući u okviru nadležnosti propisanih čl. 33. Zakona o zabrani diskriminacije , a u saradnji sa organizacijama osoba sa invaliditetom, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti došla je do saznanja da u Gradskom saobraćajnom preduzeću „Beograd” postoji određen broj vozila, koja su prilagođena za ulazak osoba sa invaliditetom, odnosno, koja na srednjem ulazu imaju rampu koja se spušta, ali da i pored toga, osobama sa invaliditetom koje koriste kolica nije omogućen ulazak u ta vozila.

1.2. Na osnovu ovih saznanja zatraženo je obaveštenje od Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd”.

U obaveštenju Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd”, između ostalog, navedeno je:

– da u svom sastavu GSP ima: 221 tramvaj, 131 trolejbus i 819 autobusa;
– da je automatskim rampama opremljeno 22 tramvaja novog tipa (biće ih ukupno 30), da 83 trolejbusa imaju mehaničku rampu i 135 autobusa imaju rampe (100 starog, mehaničkog tipa i 35 novog automatskog tipa);
– da je u svrhu bezbednog korišćenja rampe, neophodno da budu ispunjeni saobraćajno – bezbednosni uslovi infrastrukture, odnosno, da je potrebno da budu ispunjeni svi uslovi da osobe sa invaliditetom koje koriste kolica bezbedno priđu stajalištu, sačekaju na njemu, manevrom uđu u vozilo, a takođe i da bezbedno iz njega izađu;
– da to znači da pored prilaza stajalištu sa trotoara (ili dela kolovoza kod tramvaja koji su u sredini ulice), stajalište mora biti dovoljno široko da omogući otvaranje rampe na stajalištu i manipulaciju kolicima za ulazak na samu rampu, mora postojati odgovarajuća visina stajališnog platoa, kako bi se dobio odgovarajući nagib rampe da osoba sa invaliditetom, koja ima slabost ruku, može da uveze kolica u vozilo, odnosno, da pri silasku iz vozila može sigurno da upravlja kolicima, a ne da ona „slete” niz rampu;
– da je kod stajališta koja su u sredini kolovoza ili su na trotoaru, ako je iza trotoara niži teren, obavezna zaštitna ograda na stajalištu (koja u slučaju nezgode mora da zadrži kolica na prostoru stajališta);
– da za sve ove elemente postoje standardi sa kojima GSP nije upoznat;
– da, s obzirom da su stajališta u nadležnosti Direkcije za javni prevoz, a ostali elementi (pešački prelazi, prilazne staze i trotoari) u nadležnosti Gradskog sekretarijata za saobraćaj, oni zajednički sa predstavnikom osoba sa invaliditetom D. I, utvrđuju linije, odnosno, stajališta koja će opremiti po standardima i uvrstiti ih u spisak za obavezno korišćenje rampi;
– da po ispunjenju tehničkih uslova, Direkcija za javni prevoz vrši provere na terenu i daje nalog da se na stajalištu obeleži tačna pozicija na kojoj se otvara rampa, kako bi svi koji stoje na stajalištu znali da ne zauzimaju taj prostor, a to takođe pokazuje poziciju putniku u kolicima gde on treba da stane da bi bio što bliže rampi;
– da je pozicija rampe određena prema pravilu da čeoni deo vozila bude zaustavljen u visini staničnog stuba;
– da ispunjenjem svih tehničkih uslova i završnom kontrolom na terenu, Direkcija za prevoz izdaje nalog prevozniku da otpočne sa korišćenjem rampe na određenom stajalištu;
– da tek tada prevoznik, u ovom slučaju GSP, počinje rad sa vozačima;
– da se u GSP prvo počelo sa korišćenjem rampi kod trolejbusa;
– da je za sada korekcija i prilagođavanje stajališta jedino urađeno na liniji 22 (Studentski trg – Kruševačka), dok na ostalim trolejbuskim stajalištima nije vršeno prilagođavanje;
– da su na liniji 22 postojali asistenti – kontrolori u svakom vozilu u dogovorenom intervalu od 8.00 do 22.00 sata i da je njihov zadatak bio da permanentno vrše kontrolu putnika u vozilu, a kada se na nekom stajalištu pojavi osoba sa invaliditetom, da brinu o njemu, od ulaska do izlaska;
– da od kada je kontrola putnika otišla izvan GSP, asistenti više ne postoje, tako da su vozači koji rade na liniji 22 od 22. marta 2012. godine dobili zadatak da obezbeđuju pomoć osobama sa invaliditetom;
– da kod mehaničkih rampi vozač mora po zaustavljanju vozila na stajalištu da ugasi motor, obezbedi vozilo od samopokretanja podmetanjem klinastih podmetača ispod točkova vozila, zamoli putnike da se pomere iz zone rampe i prostora predviđenog za kolica, odbravi rampu specijalnim ključem, otvori rampu, uveze kolica, specijalnim pojasom priveže osobu sa invaliditetom, zabravi rampu, pokupi klinaste podmetače, upali motor i pokrene vozilo. Prilikom izlaska procedura je ista;
– da se prema detaljnoj evidenciji ovom linijom prevoze od 8 do 12 osoba sa invaliditetom tokom celog meseca i to uglavnom na relaciji do i od „Beograđanke” u kojoj se nalazi kancelarija D. I;
– da je dolaskom novih tramvaja koji imaju dve pokretne rampe vršeno prilagođavanje stajališta na trasi linije 7 (Blok 45 – Ustanička).;
– da je osim okretnica Bloka 45 i Ustaničke utvrđeno još 5 pari stajališta koja koriste oba smera: Agostina Neta, Sava centar, Glavna železnička stanica, Stari đeram i Batutova, a stajalište Omladinskih brigada se koristi samo u smeru ka Ustaničkoj;
– da su nakon obeležavanja prilagođavanja svih drugih elemenata, obeležena tačna mesta na stajalištu (žutom bojom), koja zauzima rampa koja se otvara, kako ni kolica ni putnici ne bi stali na taj prostor, a kako bi osobe sa invaliditetom znale tačno mesto gde je rampa, da bi stali blizu nje;
– da, kako je kasnije novi tramvaj pušten na liniju 13, Blok 45 – Banovo brdo, putnici sa ove linije takođe mogu da koriste stajališta: Omladinskih brigada, Agostina Neta, Sava centar i Glavna železnička stanica;
– da je Direkcija za javni prevoz, po izvršenom prilagođavanju i obeležavanju na terenu, obavestila GSP o spisku stajališta, koji je tog trenutka otpočeo sa primenom;
– da u kabinama vozača u novim tramvajima postoji popis svih stajališta na kojima vozači smeju da otvore rampu;
– da je uvođenjem automatskih rampi načinjen veliki pomak jer se one otvaraju kada vozilo stane na stajalište, pre otvaranja vrata, uz jak zvučni signal upozorenja, da se putnici na stajalištu sklone sa mesta gde rampa izlazi;
– da tek kada se rampa otvori potpuno, otvaraju se i vrata, čime je omogućeno da prvo osoba sa invaliditetom sa kolicima uđe, pa tek potom ostali putnici (za razliku od mehaničke, gde prvo svi uđu dok dođe vozač, pa tek onda on mora da ih moli da isprazne prostor oko vrata, da bi na kraj ušla osoba koja koristi kolica). Takođe, pri izlasku, kad putnik najavi da hoće na sledećoj stanici da siđe, prvo izlazi rampa dok su vrata zatvorena, pa se potom vrata otvaraju da bi putnik koji koristi kolica izašao, pa tek onda ostali putnici izlaze. Rampa se, takođe, otvara uz zvučni signal da bi se putnici na stajalištu, koji čekaju, razmakli i napravili prostor za rampu;
– da što se tiče autobuskih linija, za sada ne postoje ni na jednoj liniji označena stajališta;
– da je bilo nekih dogovora u leto 2011. godine da se označe autobuska stajališta, ali se od toga odustalo;
– da je veoma komplikovan postupak korišćenja mehaničkih rampi (opisan kod trolejbusa);
– da posebno moramo imati u vidu činjenicu da su ta vozila nabavljena ranijih godina kada su i standardi bili drugačiji, tako da te rampe imaju manju širinu, koja ukupno iznosi 82 cm, ali su bočne strane oborene ka spoljašnjoj ivici, tako da je korisna ravna površina samo 67 cm;
– da po kiši ili snegu, kada su točkovi kolica vlažni, oborena bočna ivica ne osigurava da točkovi slučajno ne slete sa bočne rampe, što bi svakako dovelo do katastrofe;
– da je dužina kaiševa za vezivanje kolica u autobusima znatno manja, što u određenim slučajevima može biti veliki problem za korisnika;
– da je, konačno, i procedura otvaranja i zatvaranja rampe dugotrajna, što bi dovelo do zadržavanja vozila na stajalištu i „ispadanja” iz reda vožnje;
– da na 35 vozila, koja su nabavljena ove godine, postoje automatske rampe, ali Direkcija za javni prevoz još uvek nije odredila linije odnosno stajališta na kojima bi trebalo ove rampe da se koriste;
– da su ove rampe bolje od mehaničkih, ravne su celom površinom, njihova korisna površina je 86 cm i ne postoji bočni nagib;
– da je način otvaranja i zatvaranja identičan kao i kod tramvaja, a takođe postoji i isti zvučni signal;
– da je potrebno i kod autobusa sa automatskom rampom označiti stajališta i obeležiti ih žutom bojom;
– da nezavisno od korišćenja rampi, GSP u dogovoru sa udruženjima osoba sa invaliditetom, na sastancima kod D. I, dogovara trase gde su potrebna niskopodna vozila, koja određenom broju osoba sa invaliditetom omogućava bolju komunikaciju;
– da su tako utvrđene autobuske linije: 95, 96, 33, 39, 79, 401, 402 i još neke, za koje se šalje udruženjima (preko D. I.) red vožnje sa tačno naznačenim povlasticama koja mogu da se ostvare i brojem telefona gde to mogu potvrditi;
– da mnoge osobe sa invaliditetom to znaju i pre polaska zovu od kuće dispečere da pitaju da li možda zbog gužvi u saobraćaju ili radova nije promenjeno vreme polaska niskopodnih vozila;
– da se nezavisno od toga ulažu napori da na skoro svakoj liniji bude bar po neko niskopodno vozilo kako bi se starijim putnicima i majkama sa decom poboljšala pristupačnost prevoza;
– da je bitno napomenuti kako GSP vrši poveren prevoz osoba sa invaliditetom za Sekretarijat za socijalnu zaštitu još od 1994. godine sa kombi vozilima po principu „od vrata do vrata”, a od septembra ove godine vozi decu mini-busevima od kuće do dnevnih boravaka na 16 „ruta”;
– da je uvođenje novih linija, promena trase postojećih linija, određivanje broja vozila na linijama, otvaranje, ukidanje i izmeštanje stajališta, opremanje stajališta nadstrešnicama kao i rekonstrukcija okretnica u nadležnosti Direkcije za javni prevoz i da GSP, kao jedan od prevoznika, organizuje prevoz po njihovim rešenjima i nalozima;
– da i kod privatnih prevoznika postoji određeni broj niskopodnih vozila sa rampom;
– da ako smatramo da zajednički možemo poboljšati nešto u uslovima prevoza osoba sa invaliditetom ili po bilo kom drugom pitanju koje je u nadležnosti ovog preduzeća, GSP stoji na raspolaganju.

2. ČINjENIČNO STANjE

2.1. U toku postupka utvrđeno je da je Odlukom o promeni osnivačkog akta javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd” , pretežna delatnost koju ovo preduzeće obavlja gradski i prigradski kopneni prevoz putnika.

2.2. Utvrđeno je i da je odredbama Odluke o gradskoj upravi grada Beograda Direkcija za javni prevoz, koja se nalazi u sastavu Sekretarijata za saobraćaj, nadležna za poslove koji se odnose na organizaciju, način obavljanja i korišćenja javnog linijskog prevoza. Takođe, istom odredbom, Sekretarijat za saobraćaj je ovlašćen da vrši nadzor nad radom javnih komunalnih preduzeća i subjekata kojima je poverena delatnost javnog linijskog prevoza.

3. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENjE PREPORUKE

3.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imala je u vidu navode sadržane u izjašnjenju Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd”, kao i relevantne pravne propise u oblasti zaštite od diskriminacije.

Pravni okvir

3.2. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovljen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

3.3. Republika Srbija je 29. maja 2009. godine ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom , čiji je cilj da unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva . Ratifikacijom ove Konvencije, Republika Srbija se obavezala da „usvoji odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge mere za ostvarivanje prava priznatih Konvencijom; preduzme sve odgovarajuće mere u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom; se uzdržava od svih postupaka ili praksi koji nisu u skladu sa Konvencijom, kao i da obezbedi da državni organi i institucije deluju u skladu sa Konvencijom .”

3.4. Ustav Republike Srbije u čl. 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavnom zabranom diskriminacije, kao pojave koja je suprotna principima demokratskog društva, obezbeđuje se ostvarivanje načela jednakosti i stvaraju pretpostavke da pravni subjekti ostvaruju prava pod jednakim uslovima.

3.4. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije koji u čl. 2. st. 1. t. 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 6. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljan položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljan položaj. Odredbama čl. 15-27. Zakona o zabrani diskriminacije predviđeni su posebni slučajevi diskriminacije, pa je tako čl. 26. st. 1. zabranjeno postupanje protivno načelu jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

3.5. Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom čl. 13. propisana je zabrana diskriminacije na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga. Pod uslugom se smatra svaka usluga koju uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja. Odbijanje pružanja usluga iz ovog člana predstavlja diskriminaciju osoba sa invaliditetom, osim ako bi pružanje usluge ugrozio život i zdravlje same osobe sa invaliditetom ili život i zdravlje drugog lica. Odredbom istog člana propisano je i da diskriminacija predstavlja neizvršavanje tehničke adaptacije objekta, neophodne da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom. Takođe, odredbama čl. 27. istog Zakona zabranjeno je vršiti diskriminaciju zbog invalidnosti u prevozu u svim granama saobraćaja, a propisano je i da se diskriminacijom smatra: odbijanje da se preveze putnik sa invaliditetom, odbijanje posade prevoznog sredstva da pruži fizičku pomoć putniku sa invaliditetom ako bez takve pomoći putnik sa invaliditetom ne može da koristi prevozilačku uslugu, osim u slučaju ako bi se pružanjem pomoći ugrozio život i zdravlje same osobe sa invaliditetom, život i zdravlje drugog lica ili bezbednost saobraćaja.

Analiza priloga sa aspekta antidiskriminacionih propisa

3.6. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da nepružanje mogućnosti osobama sa invaliditetom da koriste vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd” koja su prilagođena, uključujući tu i ona vozila sa „mehaničkom” i sa „automatskom” rampom, nije dopušteno i predstavlja diskriminaciju osoba sa invaliditetom u pogledu dostupnosti usluga.

3.7. Takođe, Sekretarijat za saobraćaj, Direkcija za javni prevoz je u obavezi da izvrši bezbednosne provere i tehničke adaptacije svih stajališta javnog gradskog prevoza. Neizvršavanje bezbednosnih provera i tehničkih adaptacija stajališta javnog gradskog prevoza predstavlja diskriminaciju osoba sa invaliditetom u pogledu korišćenja objekata i površina.

3.8. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti cenila je navode Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd” da ovo preduzeće ne može omogućiti osobama sa invaliditetom da koriste vozila koja su prilagođena sve dok od Sekretarijata za saobraćaj, Direkcije za javni prevoz, koja prethodno treba da izvrši sve bezbednosne provere i tehnička prilagođavanja, za to ne dobije nalog, kao i navode da je korišćenje „mehaničkih rampi” povezano sa velikim teškoćama koja prouzrokuju „ispadanja iz reda vožnje”.

3.9. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da je jedini razlog zbog koga Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd” može da odbije pružanje usluge osobi sa invaliditetom jeste ugrožavanje života i zdravlja same osobe sa invaliditetom, ugrožavanje života i zdravlja nekog drugog lica i ugrožavanja bezbednosti u saobraćaju.

3.10. Pružanje usluge javnog gradskog prevoza osobama sa invaliditetom na tehnički adaptiranim stajalištima i korišćenjem modernih „automatskih” rampi, predstavlja visok standard, kako u pogledu bezbednosti, tako i u pogledu kvaliteta pružanja usluga prevoza. Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd” i Sekretarijat za saobraćaj, Direkcija za javni prevoz su obavezni da učine sve napore da taj standard što pre i dostignu.

3.11. Međutim, trenutna nemogućnost u dostizanju tako visokog standarda ne može biti razlog da Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd” osobama sa invaliditetom odbije pružanje usluge, pogotovo ako za to postoje elementarni uslovi i ako su zadovoljeni osnovni bezbednosni standardi. Takođe, poteškoće koje imaju vozači vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd” prilikom korišćenja „mehaničkih” rampi, odnosno dugačka procedura zbog koje može doći do „ispadanja iz reda vožnje”, ne može biti razlog za nepružanje mogućnosti osobama sa invaliditetom da koriste ova vozila.

3.12. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća da su institucije i ustanove Republike Srbije dužne da postupaju na način koji u najvećoj mogućoj meri olakšava uživanje svih prava osoba sa invaliditetom, uz uvažavanje njihovih potreba, želja i mišljenja, saglasno opštem principu pune socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom.

3.13. S tim u vezi, dostupnost usluga javnog gradskog prevoza je osobama sa invaliditetom neophodna, jer predstavlja preduslov za ostvarivanje većine drugih prava. Zbog toga je neophodno da se osobama sa invaliditetom, bez odlaganja, omogući redovno korišćenje svih vrsta javnog gradskog prevoza, jer bez toga ne može da se govori o ostvarivanju načela pune socijalne uključenosti ovih osoba.

3.14. Poverenica ukazuje da je pohvalno to što Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd” obavlja specijalizovan prevoz osoba sa invaliditetom po principu „od vrata do vrata”, za potrebe Gradskog sekretarijata za socijalni rad. Ova usluga je svakako od vitalnog značaja za one osobe koje je svakodnevno koriste i zahvaljujući kojoj mogu da zadovolje svakodnevne potrebe.

3.15. Poverenica za zaštitu ravnopravnost, međutim, konstatuje da i pored toga, osobama sa invaliditetom mora da se omogući korišćenje svih vrsta redovnog javnog prevoza, posebno uzimajući u obzir ograničenost kapaciteta specijalnog prevoza za osobe sa invaliditetom.

4. PREPORUKA

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Gradskom saobraćajnom preduzeću „Beograd”:

4.1. Potrebno je da Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd”, bez odlaganja preduzme sve potrebne mere kako bi osobama sa invaliditetom bilo omogućeno da na svim stajalištima gradskog prevoza koriste prilagođena vozila ovog javnog preduzeća, uključujući i ona vozila koja na srednjem ulazu imaju „mehaničku” rampu.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje Sekretarijatu za saobraćaj, Direkciji za javni prevoz:

4.2. Potrebno je da Direkcija za javni prevoz bez odlaganja izvrši bezbednosne provere i adaptacije stajališta javnog gradskog prevoza, koje su potrebne da bi osobe sa invaliditetom što lakše i bezbednije mogle da koriste sve usluge javnog gradskog prevoza.

Potrebno je da Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd” i Sekretarijat za saobraćaj, Direkcija za javni prevoz, obaveste Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti o planiranim merama u cilju sprovođenja ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti GSP Beograd i Sekretarijatu za saobraćaj za omogućavanje korišćenja javnog gradskog prevoza osobama sa invaliditetom