del. br. 021-02-54/2013-02 datum: 27. 9. 2013.

GRADSKA UPRAVA GRADA BEOGRADA
SEKRETARIJAT ZA UPRAVU
Milan Brkljač, sekretar

11000 BEOGRAD
Kraljice Marije 1/V

Poštovani gospodine Brkljač,

Organizacija za lezbejska ljudska prava L. iz Beograda sprovela je situaciono testiranje diskriminacije u beogradskim gradskim opštinama, u periodu od marta do decembra 2012. godine, sa ciljem da predstavnice ove organizacije neposredno provere primenu pravila o zabrani diskriminacije, kako bi se utvrdilo da li nadležni organi opština izdaju uverenje o slobodnom bračnom stanju istopolno orijentisanim osobama koje žele da sklope brak/partnerstvo van Srbije, u zemljama u kojima postoji ova mogućnost.

Na osnovu izveštaja organizacije L, podnetog u skladu sa čl. 46. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije, utvrđeno je da pojedine nadležne službe opština, odnosno, odeljenja za lična stanja građana, vođenje matičnih knjiga i izborna prava, koja su u sastavu Sekretarijata za upravu Gradske uprave grada Beograda ne tretiraju podjednako istopolno seksualno orijentisane osobe i heteroseksualne osobe u pogledu ostvarivanja prava na izdavanje uverenje o slobodnom bračnom stanju, i to tako što matičari/matičarke u pojedinim opštinama odbijaju da izdaju uverenja o slobodnom bračnom stanju istopolno orijentisanim osobama koje žele da zaključe brak u inostranstvu. Kao razlog odbijanja izdavanja ovog uverenja navodi se neustavnost takvog uverenja, odnosno, nepostojanje mogućnosti da se u Srbiji sklopi istopolni brak, a lice koje zahteva izdavanje ovog uverenja službena lica poučavaju o tome da po pravu Republike Srbije, brak sklopljen sa osobom istog pola pred inostranim organom ne bi proizvodio nikakvo pravno dejstvo u Republici Srbiji, niti bi mogao biti upisan u matičnu knjigu venčanih.

Iz ovakvog postupanja matičara/matičarki može se zaključiti da je njihov stav da je za izdavanje uverenja o slobodnom bračnom stanju potrebno ispuniti sve uslove za sklapanje punovažnog braka propisane domaćim propisima. Ovakav stav potvrđuje i činjenica da se na internet prezentacijama pojedinih beogradskih gradskih opština, na kojima se nalaze obaveštenja o dokumentaciji koja je potrebna za izdavanje uverenja, nalazi i posebna napomena da se uverenje izdaje „uz overenu izjavu da ne postoje smetnje za zaključenje braka”.

Imajući ovo u vidu, slobodna sam da ukažem da je evidentno da je reč o pogrešnom tumačenju zakonskih propisa, koje rezultira diskriminatornim postupanjem.

Naime, uverenje o slobodnom bračnom stanju je javna isprava koja služi kao dokaz kojim se potvrđuje da je konkretna osoba, u skladu sa nacionalnim propisima, slobodnog bračnog stanja, a ovaj podatak se utvrđuje na osnovu podataka sadržanih u matičnim knjigama, saglasno čl. 80. st. 1. Zakona o matičnim knjigama. Osoba koja želi da zaključi brak u inostranstvu, u skladu sa stranim propisima, može tražiti uverenje o slobodnom bračnom stanju, bez navođenja da li namerava da sklopi heteroseksualni ili istopolni brak, a organ nadležan za poslove vođenja matičnih knjiga dužan je da izda ovo uverenje ako utvrdi da je konkretna osoba slobodnog bračnog stanja.

Iako su tačna tvrđenja matičara/matičarke da istopolni brak ne bi bio priznat u Republici Srbiji, s obzirom da je Ustavom Republike Srbije i Porodičnim zakonom propisano da se brak zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene, odnosno, da je brak lica istog pola ništav , ova činjenica je irelevantna kada je u pitanju izdavanje uverenja o slobodnom bračnom stanju. Razlog tome leži u činjenici da se stranka obraća nadležnoj službi radi izdavanja uverenja o slobodnom bračnom stanju, a ne za davanje informacija o mogućnosti priznavanja istopolnog braka zaključenog u inostranstvu.

S druge strane, okolnost da istopolni brak, koji bi eventualno bio sklopljen u inostranstvu, prema domaćim propisima ne bi bio priznat u Republici Srbiji, ne može biti opravdanje da se domaćim državljanima uskraćuje izdavanje uverenja o slobodnom bračnom stanju. Naime, iako je propisima Republike Srbije zabranjeno da se pred nadležnim domaćim organima sklapaju istopolni brakovi, ovim propisima domaćim državljanima nije zabranjeno da u inostranstvu sklapaju istopolne brakove. Saglasno tome, ne postoji objektivno opravdanje da nadležni državni organ na bilo koji način uskrati izdavanje uverenja o slobodnom bračnom stanju osobi koja želi da zaključi istopolni brak ili neki drugi oblik registrovane istopolne zajednice u inostranstvu, u skladu sa propisima koji važe u konkretnoj stranoj državi, bez obzira što, prema važećem domaćem zakonodavstvu (još uvek) ne postoje uslovi za priznanje istopolnog braka, odnosno, registrovane istopolne zajednice u Republici Srbiji.

Pored toga, odredbom čl. 80. Zakona o matičnim knjigama je propisano da se na osnovu matičnih knjiga izdaju uverenja koja sadrže pojedine podatke upisane u matične knjige ili pojedine činjenice o ličnom stanju građana koje proizlaze iz tih podataka, dok se prema čl. 81. izvodi iz matičnih knjiga i uverenja izdaju na osnovu podataka sadržanih u izvorniku matične knjige. Prema tač. 115. Uputstva o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga, uverenje koje se izdaje mora da sadrži samo podatke koji su upisani u matičnu knjigu, odnosno činjenice o ličnom stanju građana koje proizlaze iz podataka upisanih u matičnu knjigu do vremena izdavanja uverenja. U Obrascu br. 9. koji je odštampan uz navedeno uputstvo, jedini dodatni podatak, pored podataka koji se odnose na podnosioca/podnositeljku zahteva i podataka upisanih u matičnu knjigu, odnosi se na svrhu izdavanja uverenja, što je logično, s obzirom da se radi o tipskom obrascu za sva uverenja koja se izdaju na osnovu podataka iz matičnih knjiga. Imajući u vidu ove propise, potpuno je nejasno kako se razvila praksa da matičari/matičarke od podnosilaca/podnositeljki zahteva za izdavanje uverenja o slobodnom bračnom stanju uopšte traže podatke o budućem supružniku.

Ukazujem i na činjenicu da pojedine opštine na svojim internet prezentacijama imaju i obaveštenje o dokumentaciji koja je potrebna za izdavanje uverenja o slobodnom bračnom stanju, između ostalog je navedeno da je potrebno dostaviti fotokopiju pasoša ili izvod iz matične knjige rođenih na internacionalnom obrascu za budućeg supružnika. Nejasno je iz koji se razloga ovi podaci traže, s obzirom da se oni ne mogu uneti u uverenje o slobodnom bračnom stanju, imajući u vidu napred citirane propise. Pri tome je potrebno imati u vidu da svako ko je upisan u matičnu knjigu rođenih ima pravo na izdavanje uverenja o slobodnom bračnom stanju, ukoliko se u takvom stanju nalazi, uz plaćanje propisane takse, bez obzira na razlog zbog kojeg mu je uverenje potrebno.

Može se postaviti i pitanje da li je samo traženje podataka od podnosioca/podnositeljke zahteva za izdavanje ovakvog uverenja o osobi sa kojom namerava da sklopi brak (odnosno drugi oblik registrovanog partnerstva u zemljama koje ovaj oblik zajedništva poznaju i za čiju je punovažnost slobodno bračno stanje uslov), dopušteno, imajući u vidu osnovno ljudsko pravo na privatnost. Ova analiza, međutim, nije mogla da se izvrši, jer povrede drugih prava do kojih je eventualno došlo u konkretnom slučaju, ne spadaju u nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Želim da ukažem da je ovakav stav matičara/matičarki uzrokovan seksualnom orijentacijom lica koja traže izdavanje uverenja, jer se svakako ne bi ponašali na opisani način da uverenje o slobodnom bračnom stanju traži osoba koja želi da sklopi heteroseksualni brak u inostranstvu. Takvo postupanje diskriminiše osobe koje žele da zasnuju istopolni brak ili registrovano partnerstvo u državama koje poznaju ovaj oblik zajedništva, u odnosu na osobe koje žele da zaključe heteroseksualni brak u inostranstvu, i to na osnovu njihovog ličnog svojstva – seksualne orijentacije.

Podsetiću da Ustav Republike Srbije , zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije , gde je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 6. Zakona o zabrani diskriminacije je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Odredbama čl. 15-27. Zakona o zabrani diskriminacije definisani su posebni slučajevi diskriminacije. Prema čl. 17. diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica. Pored ostalog, čl. 21. propisano je da svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, a diskriminatorsko postupanje zbog takvog izjašnjavanja je zabranjeno.

Prema Zakonu o zabrani diskriminacije, tester (dobrovoljni ispitivač diskriminacije) je lice koje se svesno izložilo diskriminatornom postupanju u nameri da u konkretnom slučaju neposredno proveri primenu pravila o zabrani diskriminacije. (čl. 46. st. 3). S obzirom da u sudskom i u drugim postupcima dokazivanje diskriminacije standardnim dokaznim sredstvima često ne daje zadovoljavajuće rezultate, zakonom je uspostavljen poseban metod dobrovoljnog ispitivanja diskriminacije (situacionog testiranja), koji olakšava dokazivanje diskriminacije. Situaciono testiranje koristi se sa ciljem da se diskriminacija utvrdi „na licu mesta”, kako bi se dokazalo nejednako (nepovoljnije) tretiranje lica ili grupe lica zasnovano na nekom ličnom svojstvu, odnosno, kako bi se učinile vidljivim diskriminatorne prakse. Ovaj metod/mehanizam omogućava otkrivanje diskriminacije koja je često „prikrivena” i pravda se različitim izgovorima (npr. kada se ispred diskoteke pojave Romi, zabranjuje im se ulazak uz obrazloženje da nema mesta, ili im se traži članska karta ili rezervacija koja se ne traži drugima). Situaciono testiranje je poseban mehanizam koji podrazumeva kreiranje određene situacije, u kojoj je osoba (potencijalni diskriminator) dovedena u poziciju da može da se ponaša/postupa diskriminatorno bez bojazni da je neko posmatra, a testeri su oni koji se izlažu postupanju potencijalnog diskriminatora i proveravaju da li se on u datoj situaciji diskriminatorno ponaša. Situaciona testiranja imaju veliki potencijal za ojačavanje dokaza diskriminatornog postupanja u pojedinačnim slučajevima, a koriste se i za podizanje svesti javnosti i razvoj javnih politika. Prema čl. 46. st. 4. Zakona o zabrani diskriminacije, lice koje namerava da sprovede situaciono testiranje dužno je da obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o nameravanoj radnji, osim ako okolnosti to ne dozvoljavaju, kao i da o preduzetoj radnji izvesti Poverenika u pismenom obliku.

Na kraju, ukazujem i na opštepoznatu činjenicu da su osobe homoseksualne orijentacije jedna od marginalizovanih i stigmatizovanih društvenih grupa i svakodnevno se susreću sa brojnim pretnjama, uznemiravanjem i drugim problemima. Imajući ovo u vidu, smatram da svi društveni akteri moraju da pruže podršku i preduzmu sve mere, svako u okviru svojih nadležnosti, kako bi ove osobe na ravnopravnoj osnovi uživale sva prava koja su građanima i građankama Srbije garantovana, bez diskriminacije, kao i da preduzmu adekvatne mere protiv svih onih koji svojim postupcima krše antidiskriminacione propise.

Zbog toga očekujem da ćete iskoristiti svoja zakonska ovlašćenja i obezbediti da nadležne službe beogradskih gradskih opština (odeljenja za lična stanja građana, vođenje matičnih knjiga i izborna prava) izdaju uverenja o slobodnom bračnom stanju svim osobama koje zatraže uverenje i ispunjavaju uslove za izdavanje uverenja, bez obzira na razlog zbog kojeg je uverenje zatraženo, kao i da u okviru obavljanja poslova iz svoje nadležnosti postupaju u skladu sa antidiskriminacionim propisima.

S iskrenim uvažavanjem,

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Preporuka mera Gradskoj upravi grada Beograda povodom izdavanja uverenja o slobodnom bračnom stanju osobama homoseksualne orijentacije