del. br. 011-00-20/2013-02 datum: 9. 5. 2013.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije (član 33. tačka 7. Zakona o zaštiti diskriminacije, „Službeni glasnik RS”, broj 22/09), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE
o odredbi čl. 6. st. 2. Predloga zakona o pravima pacijenata

Odredbom čl. 6. st. 2. Predloga zakona o pravima pacijenata (u daljem tekstu: Predlog zakona) propisano je: „U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi”.

Poverenica je mišljenja da primena ovako formulisane odredbe iz čl. 6. st. 2. Predloga zakona u praksi može da dovede do nesagledivih posledica s aspekta ostvarivanja prava pacijenata na slobodu od diskriminacije u pristupu i korišćenju medicinskih usluga, posebno imajući u vidu da je ovo jedina odredba u kojoj se pominje izraz „diskriminacija”. Zbog sadržine i načina na koji je redigovana, ova odredba, pre svega, izaziva nedoumicu da li je pravo na slobodu od diskriminacije u pogledu prava na pristup zdravstvenoj službi prošireno ili ograničeno, odnosno da li je diskriminacija u pogledu ovog prava pacijenata zabranjena po svim osnovama ili samo po onim koja su u čl. 6. st. 2. izričito nabrojana. Pored toga, postavlja se pitanje da li se zabrana diskriminacije odnosi samo na pristup zdravstvenoj službi ili i na sva druga prava pacijenata, s obzirom da Predlog zakona ne sadrži opštu normu o zabrani diskriminacije u ostvarivanju prava pacijenata.

Kao što je poznato, antidiskriminacionim propisima Republike Srbije propisana je opšta zabrana diskriminacije u svim oblastima društvenog života. Diskriminacija je zabranjena Ustavom Republike Srbije, koji u čl. 21. propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zakonom o zabrani diskriminacije, u čl. 4. propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno, zabranu diskriminacije. Sam pojam diskriminacije definisan je u čl. 2. st. 1. t. 1. ovog zakona tako što je propisano da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti stoji na stanovištu da ni jedan zakon, pa ni Zakon o pravima pacijenata, ne sme da sužava listu ličnih svojstava u odnosu na koje važi zabrana diskriminacije, budući da Ustav Republike Srbije i Zakon o zabrani diskriminacije, kao opšti i osnovni antidiskriminacioni zakon, izričito navode pojedina lična svojstva, ali listu ličnih svojstava ostavljaju otvorenom, zabranjujući diskriminaciju po bilo kom ličnom svojstvu.

Evidentno je da se predloženo rešenje sadržano u odredbi čl. 6. st. 2. Predloga zakona oslanja na Evropsku povelju o pravima pacijenata iz 2002. godine, što zaslužuje pohvalu, posebno ako se ima u vidu činjenica da Republika Srbija nije još uvek ratifikovala ovaj dokument. Međutim, ono što nedostaje u Predlogu zakona jeste opšta odredba o zabrani diskriminacije u ostvarivanju (svih) prava pacijenata, koju treba neizostavno uneti u tekst zakona kako bi se otklonila svaka dilema u pogledu važenja principa nediskriminacije. Pri tome je potrebno imati u vidu da Evropska povelja o pravima pacijenata u svom prvom delu (Fundamentalna prava) propisuje opštu zabranu diskriminacije, pozivanjem na član 21. Povelje o osnovnim pravima Evropske unije (2000). Takođe, u drugom delu Evropske povelje (14 prava pacijenata) izričito je propisano da se ona primenjuje na sve pojedince, uz uvažavanje činjenice da razlike kao što su starosno doba, pol/rod, religija, socioekonomski status, pismenost i druge razlike, mogu uticati na individualne potrebe za zdravstvenom zaštitom. Ovakav normativni pristup koji je primenjen prilikom izrade Evropske povelje o pravima pacijenata omogućio je da se u tač. 2. Evropske povelje, pod rubrumom „Pravo na pristup”, apostrofiraju samo pojedine specifične okolnosti koje se tiču pacijenata, a koje su od posebne važnosti za ostvarivanje prava na jednak pristup zdravstvenim uslugama, samo jednog od prava pacijenata koje Evropska povelja garantuje.

Poverenica ukazuje i na činjenicu da „vreme pristupa zdravstvenoj službi”, koje je u čl. 6. st. 2. Predloga zakona izričito navedeno kao poseban osnov u pogledu kojeg je diskriminacija zabranjena, po svojoj prirodi ne spada u lična svojstva pacijenta, već je okolnost koje se tiče vremenskog trenutka u kojem se ostvaruje zdravstvena zaštita.

Zbog svega navedenog, imajući u vidu potrebu da se izbegnu i preduprede potencijalne nedoumice i spreči pogrešno tumačenje i primena zakona, poverenica je mišljenja da je potrebno preformulisati odredbu čl. 6. st. 2. Predloga zakona tako da ona glasi: „U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi, bez pravljenja razlike zasnovane na finansijskim mogućnostima, mestu stanovanja, vrsti oboljenja ili vremenu pristupa zdravstvenoj službi”. Pored toga, potrebno je uneti opštu zakonsku odredbu o zabrani diskriminacije u pogledu ostvarivanja (svih) prava pacijenata, u skladu sa važećim antidiskriminacionim propisima Republike Srbije, onako kako je to učinjeno i u drugim zakonima koji uređuju pojedine posebne oblasti društvenih odnosa.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Mišljenje o Predlogu zakona o pravima pacijenata