br: 011-00-16/2015-02 datum: 10.7.2015.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije (čl. 33. t. 7. Zakona o zaštiti diskriminacije, „Službeni glasnik RS”, br. 22/09), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE

o pojedinim odredbama Nacrta zakona o izmenama i dopunama

Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalan i nezavisni državni organ nadležan za suzbijanje i zaštitu od diskriminacije, veoma je zainteresovan da se pitanje obrazovanja, u konkretnom slučaju, osnova sistema vaspitanja i obrazovanja, uredi na način koji će omogućiti da se deca i učenici obrazuju u duhu tolerancije, uvažavanja različitosti i poštovanja načela ravnopravnosti, bez bilo kakve neposredne ili posredne diskriminacije, kao i da se nastavi i poboljša proces reformi započet jasnim opredeljenjem za inkluzivno obrazovanje i školu po meri svakog deteta.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti podseća na relevantan zakonski okvir u vezi sa zabranom diskriminacije i principima inkluzivnog obrazovanja, koji se mora imati u vidu prilikom izmena Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja. Republika Srbija preuzela je određene obaveze ratifikacijom međunarodnih konvencija – Konvencije o pravima deteta („Sl. list SFRJ, Međunarodni ugovori”, br. 15/90, „Sl. list SRJ, Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97), koja u članovima 23. i 28. utvrđuje jednakost dece sa smetnjama u razvoju sa ostalom decom i pravo na obrazovanje za svu decu, kao i Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS, Međunarodni ugovori”, br. 42/2009), koja se u članu 7. posebno bavi decom sa invaliditetom i obavezuje države potpisnice da preduzmu sve potrebne mere kako bi osigurale da deca sa invaliditetom uživaju sva ljudska prava i osnovne slobode na osnovu jednakosti sa drugom decom, a u članu 24. utvrđuje pravo na obrazovanje osoba sa invaliditetom bez diskriminacije i na osnovu jednakosti sa drugima.

Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavnom zabranom diskriminacije, kao pojave koja je suprotna principima demokratskog društva, obezbeđuje se ostvarivanje načela jednakosti i stvaraju pretpostavke da svi građani i građanke ostvaruju prava pod jednakim uslovima. Članom 71. st. 1 i 2. je propisano da svako ima pravo na obrazovanje, kao i da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, kojim je u članu 4. propisano načelo jednakosti tako što je regulisano da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbama čl. 5-14. Zakona o zabrani diskriminacije definisani su različiti oblici povrede načela jednakosti, odnosno diskriminatornog postupanja. Odredbama člana 19. propisano je da svako ima pravo na predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom, kao i da je zabranjeno licu ili grupi lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, otežati ili onemogućiti upis u vaspitno-obrazovnu ustanovu, ili isključiti ih iz ovih ustanova, otežati ili uskratiti mogućnost praćenja nastave i učešća u drugim vaspitnim, odnosno obrazovnim aktivnostima, razvrstavati učenike po ličnom svojstvu, zlostavljati ih i na drugi način nepravedno praviti razliku i nejednako postupati prema njima. Takođe, relevantne su i odredbe člana 22. Zakona o zabrani diskriminacije, kojima je propisano da svako dete ima jednaka prava i zaštitu u porodici, društvu i državi, bez obzira na njegova/njena lična svojstva ili lična svojstva roditelja, staratelja i članova porodice, kao i odredbe člana 26. kojima je propisano da diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Odredbama čl. 3. st. 1. tač. 2. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006) diskriminacija je definisana kao svako pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na invalidnosti ili na razlozima u vezi sa njom.

Na kraju, Poverenica ukazuje i na odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013 i 35/2015-autentično tumačenje), kojim su proklamovani principi inkluzivnog obrazovanja i kojim se teži punoj društvenoj inkluziji, za koju se Republika Srbija jasno opredelila. Ovaj zakon sadrži niz mera sa ciljem sprečavanja diskriminacije i omogućavanja uključivanja dece sa smetnjama u razvoju i dece sa invaliditetom u obrazovni sistem Srbije, čime se doprinosi ostvarivanju ustavnog načela jednakosti i punoj socijalnoj inkluziji. Članom 3. stav 1. tačka 1. ovog zakona propisano je da „sistem obrazovanja i vaspitanja mora da obezbedi za svu decu, učenike i odrasle jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu pola, socijalne, kulturne, etničke, religijske ili druge pripadnosti, mestu boravka, odnosno prebivališta, materijalnog ili zdravstvenog stanja, teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta, kao i po drugim osnovama. Članom 6. je propisano sa svako ima pravo na vaspitanje i obrazovanje, kao i da su građani jednaki u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, smetnje u razvoju i invaliditet, političko opredeljenje ili drugu ličnu osobinu. Odredbama člana 77. propisano je da za dete i učenika kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju, ustanova obezbeđuje otklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka i donosi individualni obrazovni plan. Cilj individualnog obrazovnog plana je postizanje optimalnog razvoja deteta i učenika, uključivanje u vršnjački kolektiv i ostvarivanje opštih i posebnih ishoda obrazovanja i vaspitanja, odnosno, zadovoljavanja obrazovno-vaspitnih potreba deteta i učenika.

Imajući sve ovo u vidu, a koristeći svoja zakonska ovlašćenja, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti daje mišljenje o pojedinim rešenjima sadržanim u Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja (u daljem tekstu: Nacrt zakona), koja su relevantna sa aspekta propisa o zabrani diskriminacije.

1. Odredbama člana 10. Nacrta zakona propisano je da se posle člana 10đ dodaju članovi 10e i 10f. U članu 10f stav 2. tačke 1. i 2. propisane su radnje koje vrši interresorna komisija za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške detetu i učeniku, kao rukovalac podataka u postupku prikupljanja i obrade podataka, pa je propisano da Komisija, između ostalog, prikuplja podatke o deci za koju je pokrenut postupak procene potrebe za pružanjem pomoći i vodi zbirku podataka o deci za koju je pokrenut postupak procene potrebe za pružanjem pomoći. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da izraz postupak procene potrebe za pružanjem pomoći treba zameniti zakonskim izrazom postupak procene potrebe za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške, kako bi se izbegla stigmatizacija dece kojoj je podrška potrebna.

Pored toga, u novopredloženom članu 10f stav 7. propisano je: Naročito osetljivi podaci o deci i učenicima iz obe zbirke podataka prikupljaju se i obrađuju na osnovu saglasnosti njihovih roditelja, odnosno staratelja. U slučaju da roditelj, odnosno staratelj ne želi da dâ saglasnost za prikupljanje i obradu podataka o ličnosti svog deteta ili povuče saglasnost, članovi i koordinator komisije mogu nastaviti obradu podataka o ličnosti deteta i učenika u saradnji sa organom starateljstva ako je to u najboljem interesu deteta i učenika, u skladu sa zakonom. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da sa aspekta Zakona o zabrani diskriminacije ovo rešenje dovodi roditelje dece kojima je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju ili invaliditeta i drugih životnih okolnosti potrebna dodatna podrška u obrazovanju, kao i samu decu, u neravnopravan položaj u odnosu na druge roditelje i njihovu decu. Poverenica smatra da ne postoji nijedan opravdan razlog za postojanje ovakvog izuzetka, imajući u vidu da ni u važećem Zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, kao ni Nacrtu zakona nema slične odredbe kojom bi se dozvolila ili nastavila obrada podataka o detetu i učeniku, u slučaju da roditelj/staratelj ne želi da dâ saglasnost za prikupljanje i obradu podataka o ličnosti svog deteta ili povuče prethodno datu saglasnost. Poverenica ukazuje da je odredbama člana 10g ZOSOV-a propisano da se svi vidovi prikupljanja, obrade i korišćenja podataka sprovode u skladu sa posebnim zakonom, uz poštovanje načela propisanih zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti. Odredbama člana 11. stav 4. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS”, br. 98/08, 104/09-dr. zakon i 68/2012-odluka US i 107/2012) propisano je da nije dozvoljena obrada podataka posle opoziva pristanka, dok je odredbama člana 12. regulisano u kojim slučajevima je dozvoljena obrada podataka bez pristanka. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da u konkretnom slučaju nije moguće primeniti ove odredbe, odnosno, da se obrada podataka o deci i učenicima kojima je potrebna dodatna podrška u slučajevima kada roditelji ne žele da daju saglasnost ili povuku prethodno datu saglasnost, ne može pravdati ostvarivanjem ili zaštitom životno važnih interesa lica ili drugog lica, a posebno života, zdravlja i fizičkog integriteta (član 12. stav 1. tačka 1). Zbog toga Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučuje da se zatraži mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, imajući u vidu činjenicu da je zaštita podataka o ličnosti u nadležnosti tog nezavisnog državnog organa.

2. Članom 15. Nacrta zakona propisano je da se menja član 19. ZOSOV-a, pa je između ostalog, propisano da se posle podtačke 2. dodaje nova podtačka 3, odnosno, da Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, u okviru Centra za razvoj programa i udžbenika obavlja stručne poslove koji se, naročito, odnose na pripremu standarda uslova za ostvarivanje posebnih programa za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u oblasti predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da uvođenje posebnih programa za decu i učenike sa smetnjama u razvoju nije u skladu sa antidiskriminacionim zakonodavstvom, kao ni u skladu sa principima inkluzivnog obrazovanja. Naime, Republika Srbija se jasno opredelila za savremeni koncept inkluzivnog obrazovanja, pa nema nikakvog osnova da se uvode posebni programi za bilo koju grupu dece, već se izmene i prilagođavanje nastavnih planova i programa vrše na individualnom nivou, za pojedinačno dete u skladu sa detetovim potrebama.

3. Odredbama člana 40. Nacrta zakona propisano je da se u članu 69. ZOSOV-a, posle stava 3. dodaje novi stav 4. koji glasi: Osnovna i srednja škola za učenike sa smetnjama u razvoju, u skladu sa vrstom smetnje, može da ostvaruje prilagođene i izmenjene/posebne školske programe. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je rešenje po kojem bi škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju mogle da ostvaruju prilagođene i izmenjene/posebne školske programe u odnosu na vrstu smetnje, veoma zastarelo i prevaziđeno, te da predstavlja ozbiljan korak unazad koji ne doprinosi povećanju kvaliteta i dostupnosti obrazovanja. Usvajanje ovakvog rešenja predstavljalo bi vraćanje na tzv. medicinski model, koji je u suprotnosti sa principom pune socijalne inkluzije. Iako u Srbiji još uvek postoje posebne škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, Poverenica ukazuje da ne postoji ni jedan opravdan razlog zbog kojeg bi trebalo usvojiti ovakve izmene. Naime, odredbama Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja već je propisana individualizacija nastave i/ili izrada individualnih obrazovnih planova ukoliko je to potrebno, te sve obrazovne ustanove imaju obavezu da menjaju i prilagođavaju sadržaje nastavnih planova i programa na individualnom nivou, u skladu sa potrebama svakog pojedinačnog deteta, a ne u odnosu na vrstu smetnje koju dete ima.

4. U članu 43. st. 5. i 6. Nacrta zakona propisano je da je član tima za inkluzivno obrazovanje u predškolskoj ustanovi i školi, pored ostalih, defektolog odgovarajuće specijalnosti, koji može biti iz druge ustanove. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je odredbama člana 77. ZOSOV-a definisano da se individualni obrazovni plan donosi za dete i učenika kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju. Samim tim, nije jasno iz kog razloga je propisano da defektolog treba da bude člana tima, imajući u vidu da je velika raznovrsnost dece i učenika kojima potencijalno može da bude potrebna dodatna podrška u obrazovanju. Na primer, dodatna podrška u obrazovanju može da bude potrebna detetu i učeniku iz socijalno, ekonomski, kulturno, jezički siromašnoj sredini ili detetu koje dugotrajno boravi u nestimulativnoj sredini (zdravstvenoj ili socijalnoj ustanovi), tako da Poverenica smatra da su važeće odredbe prema kojima se na predlog roditelja mogu uključiti stručnjaci van ustanove koji dobro poznaju dete za koje se izrađuje individualni obrazovni plan, sasvim odgovarajuće i da ih ne bi trebalo menjati.

5. Članom 49. Nacrta zakona propisano je da se posle stava 8. u članu 98. ZOSOV-a dodaje član 9. koji glasi: Na osnovu mišljenja interresorne komisije, učenik sa smetnjama u razvoju može preći iz osnovne škole u školu za učenike sa smetnjama u razvoju, odnosno, iz škole za učenike sa smetnjama u razvoju u osnovnu školu, kada se proceni da je to u najboljem interesu učenika, uz saglasnost roditelja. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je mišljenja da ovu izmenu ne treba usvojiti, jer je upis učenika u školu za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju već zakonski regulisan, a propisana je i postupnost u tom procesu. Pored toga, na ovaj način se pravi razlika između učenika sa smetnjama u razvoju i ostalih učenika, što je suprotno antidiskriminacionim propisima. Naime, propisano je da roditelj bira školu u koju će upisati dete, a uloga interresorne komisije je procena potreba deteta za dodatnom podrškom u obrazovanju u cilju obezbeđivanja individualizovanog i kvalitetnijeg obrazovanja za dete. Imajući u vidu način na koji je ova odredba definisana, roditeljima dece sa smetnjama u razvoju ovaj način bilo bi uskratilo pravo na izbor škole koju će dete pohađati, s obzirom da je propisano da je potrebna samo saglasnost roditelja za promenu škole.

6. Odredbama člana 52. Nacrta zakona propisano je da se dopunjuje član 102. stav 7. ZOSOV-a, tako da sada glasi: Za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, prilagođavaju se udžbenici, u skladu sa njihovim potrebama i mogućnostima, u skladu sa posebnim zakonom. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da treba odustati od ovog rešenja (reči „i mogućnostima, u skladu sa posebnim zakonom”, koje su dodate), jer ne postoji način za određivanje „mogućnosti” za obrazovanje po određenom udžbeniku. Pored toga, Poverenica podseća da je Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja uputila dva mišljenja o pojedinim odredbama Nacrta zakona o udžbenicima (br. 011-00-1/2015-02 od 20. februara 2015. godine i br. 01-00-10/2015-02 od 22. juna 2015. godine) u kojima je ukazano da ne postoji osnov, niti opravdanje za zakonsku odredbu kojom bi se omogućilo prilagođavanje sadržaja udžbenika, odnosno menjanje sadržaja udžbenika namenjenih učenicima sa smetnjama u razvoju, te da bi postojanje posebnih udžbenika za učenike sa smetnjama u razvoju bilo suprotno antidiskriminacionim propisima kojima je zabranjena diskriminacija na osnovu smetnji u razvoju i invaliditeta. Udžbenici i nastavni materijali mogu biti u prilagođenim formatima (Brajevo pismo, uvećani font, audio zapis), ali ne i izmenjenih sadržaja u odnosu na pretpostavljene „mogućnosti” učenika.

7. U članu 72. stav 2. Nacrta zakona propisano je da se posle tačke 4. u članu 157. ZOSOV-a dodaje, između ostalog, tačka 4b koja glasi: finansiranje, odnosno, sufinansiranje udžbenika, priručnika i nastavnih materijala za učenike i polaznike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, pripadnike nacionalnih manjina, kao i za stručne predmete u stručnim i umetničkim školama, u skladu sa posebnim zakonom. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da se argumentacija iz prethodnog stava ovog mišljenja odnosi i na ovo rešenje, a ujedno smatra da bi trebalo propisati obavezu finansiranja, odnosno, sufinansiranja udžbenika i nastavnih materijala u prilagođenim formatima (Brajevo pismo, uvećani font, audio zapis), kako bi se svoj deci obezbedilo pravo na kvalitetno obrazovanje i sprečila svaka eventualna nejednakost i neravnopravnost.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Mišljenje o pojedinim odredbama Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja