br. 011-00-7/2014-04 datum: 11. 7. 2014.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije (čl. 33. t. 7. Zakona o zaštiti diskriminacije, „Službeni glasnik RS”, br. 22/09), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE
o odredbi čl. 70. st. 2. tač. 4. Nacrta zakona o spoljnim poslovima

Odredbom čl. 70. st. 2. Nacrta zakona o spoljnim poslovima (u daljem tekstu: Nacrt zakona) propisani su opšti uslovi za zasnivanje radnog odnosa u Ministarstvu spoljnih poslova, između ostalog, tačkom 4. propisano je da se radni odnos može zasnovati sa licem koje je „dobrog zdravstvenog i psihičkog stanja”. Ovako formulisana odredba čl. 70. st. 2. tač. 4. Nacrta zakona nije u skladu sa propisima o zabrani diskriminacije i u praksi može izazvati negativne posledice u pogledu mogućnosti zapošljavanja i ostvarivanja prava na rad određenih lica, s obzirom na njihova lična svojstva koja nisu u direktnoj vezi sa zahtevima radnog mesta i mogućnostima obavljanja posla.

Diskriminacija je zabranjena Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), koji u čl. 21. propisuje da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS”, br. 22/2009), u čl. 4. propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, te da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno, zabranu diskriminacije. Sam pojam diskriminacije definisan je u čl. 2. st. 1. tač. 1. ovog zakona tako što je propisano da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbama čl. 16. izričito je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno, narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, dok je odredbama čl. 27. posebno propisana zabrana diskriminacije na osnovu zdravstvenog stanja.

Zakon o radu Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009) zabranjuje diskriminaciju u oblasti rada i zapošljavanja, pa je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invaliditet, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualnu orijentaciju, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Odredbe o zabrani diskriminacije naročito se odnose na uslove zapošljavanja i izbor kandidata za obavljanje određene vrste posla, kao i na uslove rada, obrazovanje, napredovanje i otkaz ugovora o radu. Zakonom o radu je propisano da se neće smatrati diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva u odnosu na određeni posao, kada je priroda posla takva ili se posao obavlja u takvim uslovima, da karakteristike koje su u vezi sa nekim ličnim svojstvom predstavljaju stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla i da je svrha koja se time želi postići opravdana.

Zakon o državnim službenicima („Sl. glasnik RS”, br. 79/2005, 81/2005, 83/2005, 64/2007, 67/2007, 116/2008 i 104/2009) pod rubrumom – Jednaka dostupnost radnih mesta, u čl. 9. propisuje da se izbor kandidata pri zapošljavanju zasniva na stručnoj osposobljenosti, znanju i veštinama, pri čemu se vodi računa da nacionalni sastav, zastupljenost polova i broj osoba sa invaliditetom, u najvećoj meri oslika strukturu stanovništva, a zabranjeno je povlašćivanje ili uskraćivanje državnog službenika u njegovim pravima ili dužnostima, posebno zbog rasne, verske, polne, nacionalne ili političke pripadnosti ili zbog nekog drugog ličnog svojstva.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je predložena formulacija uslova za zasnivanje radnog odnosa iz čl. 70. st. 2. tač. 4 Nacrta zakona – dobro zdravstveno i psihičko stanje – diskriminatorna, jer uskraćuje mogućnost zapošljavanja svim licima koja nisu dobrog zdravstvenog stanja, bez obzira da li u konkretnom slučaju ona mogu da obavljaju poslove u Ministarstvu inostranih poslova. U skladu sa tim, postoji opasnost da bi neopravdano mogla biti uskraćena mogućnost zasnivanja radnog odnosa licima sa dijagnostikovanim hroničnim bolestima, osobama sa invaliditetom, osobama koje žive sa HIV-om /AIDS i dr, bez utvrđivanja da li zdravstveno stanje, odnosno invaliditet konkretne osobe utiče na sposobnost obavljanja poslova koje zahteva određeno radno mesto.

Poverenica ukazuje na Konvenciju međunarodne organizacije rada br. 111 („Sl. list FNRJ – Međunarodni ugovori”, br. 3/61), koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja. Naša država je ratifikovala ovu konvenciju još 1960. godine i preuzela obavezu da sprovodi nacionalnu politiku koja teži da unapredi jednakost mogućnosti i postupak u pogledu zapošljavanja i zanimanja a u cilju otklanjanja svake diskriminacije. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 42/09), obavezuje države potpisnice da priznaju pravo osobama sa invaliditetom na rad na osnovu jednakosti sa drugima, da preduzmu odgovarajuće mere usmerene na zabranu diskriminacije na osnovu invaliditeta u odnosu na sva pitanja vezana za sve oblike zapošljavanja, uključujući uslove zapošljavanja i primanja na posao, napredovanje u službi, uslove rada, zaštitu zdravlja i bezbednosti na radu . Slične odredbe postoje i u nacionalnim propisima, pa je Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006) izričito zabranjena diskriminaciju zbog invaliditeta u zapošljavanju i ostvarivanju prava iz radnog odnosa prema osobi sa invaliditetom koja traži zaposlenje , dok su Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS”, br. 36/2009), propisane mere kojima se podstiče zapošljavanje osoba sa invaliditetom i stvaraju uslovi za njihovo ravnopravno uključivanje na tržište rada. Svi ovi propisi čine dobar pravni okvir za aktivno učešće osoba sa invaliditetom u svim sferama društvenog života, pa bi propisivanje uslova za zasnivanje radnog odnosa u Ministarstvu spoljnih poslova, na način kako je to predloženo u Nacrtu zakona, bilo u suprotnosti sa važećim propisima.

Nadalje, Svetska zdravstvena organizacija definiše pojam zdravlja kao kao stanje potpune fizičke (telesne), mentalne (psihičke) i socijalne dobrobiti (blagostanja) čoveka, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti . Zdravlje nije puko nepostojanje bolesti, već stanje potpunog fizičkog, mentalnog, duhovnog i socijalnog blagostanja. Razumevanje zdravlja u skladu sa ovom definicijom važan je oslonac u tumačenju uopštenih pojmova poput – dobro zdravstveno stanje, posebno ako se ima u vidu autoritet i kredibilitet koji uživa Svetska zdravstvena organizacija. S tim u vezi, ovako uopštene formulacije, kao što je citirani uslov za zasnivanje radnog odnosa u Nacrtu zakona o spoljnim poslovima, dovode do toga da se sposobnost nekog lica da obavlja poslove konkretnog radnog mesta, procenjuje apstraktno, a ne konkretno, u odnosu na zahteve određenog posla. Dakle, ovako neprecizna i preširoko postavljena odredba, u praksi može dovesti do toga da pojedina lica budu diskvalifikovana za radna mesta u Ministarstvu spoljnih poslova, na osnovu zdravstvenog i psihičkog stanja koje nije u vezi sa njihovim mogućnostima da ostvaruju rezultate rada i odgovore potrebama konkretnog radnog mesta.

Zbog načina na koji je odredba citiranog člana formulisana, odnosno kumulativno propisanih uslova – dobro zdravstveno i psihičko stanje, javlja se i nedoumica da li se kriterijumi za utvrđivanje psihičkog stanja lica sa kojim se zasniva radni odnos razlikuju od kriterijuma za utvrđivanje zdravstvenog stanja, pa samim tim i psihičkog zdravlja kao sastavnog dela zdravstvenog stanja u celini, odnosno, postavlja se pitanje zbog čega je psihičko stanje odvojeno od opšteg zdravstvenog stanja. Budući da je u sledećem stavu sporne odredbe propisano da se prethodne provere o ispunjenosti uslova vrše prema kriterijumima i na način koji određuje ministar, nameće se pitanje na koji način će se utvrđivati ispunjenost uslova za zasnivanje radnog odnosa sa aspekta psihičkog stanja kandidata, ako ne proverom opšteg zdravstvenog stanja, koje podrazumeva i psihičko zdravlje.

Poređenjem sa drugim zakonima kojima su regulisani uslovi za zasnivanje radnog odnosa u pojedinim organima i ustanovama, takođe se može zaključiti da je ova odredba Nacrta zakona o spoljnim poslovima nejasna i nedovoljno konkretna. Tako, na primer, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, odredbom čl. 120. st. 1. tač. 2. propisuje da u radni odnos u ustanovi može da bude primljeno lice koje ima „psihičku, fizičku i zdravstvenu sposobnost za rad sa decom i učenicima”. Na sličan način, odredbom čl. 110. Zakona o policiji propisani su posebni uslovi za prijem u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova, između ostalog da je kandidat „psihofizički sposoban i da ispunjava posebne uslove za pojedina radna mesta”, a to su ona kod kojih postoji opasnost po život i zdravlje ili kod kojih priroda i uslovi rada znatno smanjuju radnu sposobnost.

Zbog svega navedenog, imajući u vidu potrebu da se izbegne i predupredi diskriminacija, Poverenica je mišljenja da je potrebno izmeniti odredbu čl. 70. st. 2. tač. 4. Nacrta zakona o spoljnim poslovima, tako što će se konkretizovati pojam dobrog zdravstvenog i psihičkog stanja, kao uslova za zasnivanje radnog odnosa u Ministarstvu spoljnih poslova.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Mišljenje o Nacrtu zakona o spoljnim poslovima